страница7/7
Дата14.01.2018
Размер1.37 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7

Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много...

— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није... А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?...

И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило.

— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси... Враг ће знати ко му пресече половину... А ту је висило све некако до самих Цвети...

Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу. Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше... Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече:

— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи. Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио... И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао:

„Блажени изгнани правде ради!“

— О, стари, прогоњени Сремче! Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!...

Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече:

— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио... Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе... Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења.

— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем...

А ти иди, не смемо много дангубити.

Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља... Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече:

— Хоћу, старче! Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети..

— Али, синко да ћутиш!... До суда, о томе не сме нико ништа знати!

— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати... А после ме та проклета кућа више никада неће видети...

Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући...

— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча.

— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата... И твој је Милисав избављен...

— Јелице, ’оћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици.

Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића.

Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима.

— Јелице! Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу...

Јелица се трже и бризну плакати.

— Зар и ти, бабо?... Ах, бабо, бабо!... А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама.

— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући...

Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива... Сиромах старац!... А данас му дође да се и он мало нашали...

— Јест, тако је то! Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину.

И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу... Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију. Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима...

— Ох, бабо, бабо!... Ала си ти добар, бабо!...

На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак... Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну. Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку... Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца.

— Све лепо да буде спремно, дете моје! А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака... Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио..

Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило... И њега су, сиромаха, доста мучили. А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече:

— Ах, сиромах!...

. . . . . . . . . . . . . .

Осам је сахати избило.

Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице... Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић. Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем. Нешто се дубоко замислио. Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти... Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула. Он се трже, као да га је змија ујела... После је прекорно погледа и оде настрану...

На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ. Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?... Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника.

— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом.

— Ено га! — додаде Сремац.

И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава.

За три месеца мучења као да је остарео. Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац.

Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду.

— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе.

Сведоци уђоше.

Сваки је од њих говорио шта је који знао. Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега. Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће. Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре.

Сад се диже млади Гружанин.

— Господо судије! Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке?

Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће.

А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио. Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну.

Сад уђе и стари Сремац са учитељем.

Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку. Утоме му звекнуше ланци... Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи... А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само:

— Ох, знао сам ја!... Он није крив!....

Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу... Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити... Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати. Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест.

Милисава ослободише.

С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше. Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу.

— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?... Мучење, батине, ланци, робија и вешала... Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан! Невин!“... Слободан? Невин? Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!...

Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори:

— Шта стојиш, синко? Ево те твоји избавиоци чекају! Ти си слободан!

Он тешко уздахну:

— Слободан!...

А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења... После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац.

— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује.

Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати:

— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало. А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом:

— Јелице!... Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити.

— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити.

— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити.

И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима.

Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице.

— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати! Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао... А и ближе је пешаку.

Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку. Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку:

— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао.

— Седи, Јелице!... Ох, како је ово дивно место!... Осећаш ли како липа мирише?... Чујеш ли песму славуја?... Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби...

— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу? И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца...

— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице?

— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа...

Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених.

— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености.

— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!... Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати.

. . . . . . . . . . . . . . .

То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу.

А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици... Учитељ је кум, а млади Гружанин девер.

Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може.

. . . . . . . . . . . . . . .

После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица.



1   2   3   4   5   6   7

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®