• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.



  • страница1/11
    Дата14.01.2018
    Размер2.86 Mb.

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


      1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11


    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Добрица Ћосић


    КОРЕНИ

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.

    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Добрица Ћосић


    КОРЕНИ

    Садржај



    ГЛАВА ПРВА 5

    ГЛАВА ДРУГА 55

    ГЛАВА ТРЕЋА 124

    ГЛАВА ЧЕТВРТА 178



    КОРЕНИ

    За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.

    Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању. Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у крви под опанцима. На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица. И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам, суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и ломљаву. Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле. Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто остаде у мени.

    А преровски ловци на дивље гуске расуше причу око огњишта са широким и чађавим једњаком. Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две обале. Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу. На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом. Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода.

    Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум на лежај. Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову. Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не долази.

    Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на. слуге и надничаре. Кад је једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак. Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .и од стида се два дана није појављивао на послу. О томе се дуго с гласном мржњом причало, а ја се све слабије видим у диму казаница, оџаклија и дугих чекања по воденицама.

    Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију. Деца, по наговору старијих, годинама преносећи на млађе, терају са мном једну те исту задевку: ,,Никола, чик да се прекрстиш! Чик!'' па се дуго, док им не досади, крсте, церекају и буље у најдужу браду коју су икад видели.

    Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу држати неколико села. Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази. Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.

    Аћимови политички душмани верују да сам главни четовођа Тимочке буне, који је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код радикала, у крај у којем га нико не познаје, и постао ,,бајаги слуга''.

    Обреновићевци шапућу да сам шпијун Петра Карађорђевића, па ме често туже напредњачким капетанима. Због такве, најопасније сумње, неколико пута су ме хапсили, држали по десетак дана и пуштали, некад Аћимовим заузимањем и јемством, а некад зато што сам ћутао, само ћутао на сва питања, па ме власти лако огласише ,,у памети фаличним''. И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар Карађорђевић, унук вожда Ђорђа.

    Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим нешто. Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа. Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.

    И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе луди и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно.

    У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

    ГЛАВА ПРВА

    Кад је излазио из дућана, замишљено загледан у црвене ђинђуве нанизане на жутом концу — „Зашто сам баш ово купио?“ — сусрео га Тола Дачић и подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?“ Ниску ђинђува хитро је гурнуо у џеп и косимице, одоздо, загледао се у шарене очи, снег је промицао, а он је видео сваку жућкасту искрицу под натуштеним обрвама. Одувек су те шарене очи изазивале нелагодност у њему. Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали. „Продајемо шећер, тамјан и свеће.“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти пред дућанима и кришом се грудвали. Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.“ Улица се стесни, кривудава линија ћерамида под снегом примаче му се до трепавица, и он, по калдрми и балези, с муком стиже до колоне воловских кола. Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина ка Дунаву. „Да подмладиш Симку.“ Очи су му се смејале. Сигурно сам поцрвенео.

    Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове.

    — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа.

    — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

    — Газда све може.

    — Може ли дукат да баци у снег?

    — Може.

    — А сина? — Тола се из дубине насмеја.

    Суво и звонко сударају се воловски рогови, дуги, витки и у лук савијени, набадају густ сутон и черече ниско небо. Распорено, оно сипи снегом.

    — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе.

    — Кладим се у по десет надница. Пристајеш?

    — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста?

    — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава.

    — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни.

    — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи.

    — Уши ће ти појести.

    — Боле него да се дукати убуђају.

    Ђорђе заћута, воловски папци споро и меко топћу по првом снегу одоцнеле зиме, и напрегнуто се загледа у ноћ ускомешану црвеним кружићима и зеленкастим искрама што се стално пале и гасе на мокрим рубовима зеница. Над њим, по асури, шушти зрнасти снег, шкрипе и крцају кола трзана издуженим воловским вратовима, сударају се рогови у помрчини. Студ боцкаво мили од шака што чврсто држе пушку на коленима, пење се долактицом и струји ка рамену, гребуцка дуж кичме, а глава је пуна ситног, потмулог цвокота. Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак. Касније заболи. И опет помрчина. Ђорђе се смањи, згрчи и примаче ближе Толиним леђима.

    Зашто је купио црвене ђинђуве?

    Сваки пут кад наплати свиње, кукуруз или ракију, понесе у торби симите, рачунаљке и шећерлеме. После их чува заједно с новцем у каци пуној пшенице што мирује у соби до магазе, у коју само он, газда, улази. Кад се симити убуђају, кришом их баца свињама. Најпре у ситне комаде изломи симит, згрудвану зелену паучину. Симит се пуши белим, љутим димом. Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата, испод слике — Руси прелазе Дунав у осушеним гускама. Такви су им чамци. Преко њене главе управили кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако дими. Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње се да их боле види, као да расте из напухнутих шалвара. Па му је једном махнула руком и он јој пришао, махнула сигурно, одсечно, као да она заповеда том војском што из црних и сувих гусака искаче на обалу реке. „Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао. Гледао је у Туркињу, уплашен и од њених очију и од исуканих сабљи. „Не мислим што си трговац само“, рекла је, а дим се искидао у онолико праменчића колико је речи изговорила. И те речи тихо су гореле у белом диму. Ћутао је, па се окренуо: да ли су чули И ови што седе по миндерлуцима око широког огњишта, где мрморе исте приче чађави лонци пуни јагњеће чорбе и где у бакрачу обешеном о таванску греду изгубљено певуши врела вода? „Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу.

    Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.

    Сада се сети да су свињама, док су јеле те симите, из уста висиле зеленкасте жвале.

    Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег. У тмини без обала трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак. Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

    Зашто ја двадесет година страхујем да ми не располуте главу? дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече:

    — Рађаш газдама слуге!

    — Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном. Па после да краде твоје крушке, па кад се замомчи, да јури девојке по врбацима. Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“

    — А коју ћеш кућу и њиву да му даш?

    — Дотле је мој. Мени је толико доста. Снагу ћуја да му дам, кад постане човек, кучића се не плаши, а Србија је велика.

    — И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади.

    — А да теби није мене?

    — Престани! И узми пушку.

    — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се.

    — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина. Тупа лупњава у уском кошу ребара, стегнутом гуњем и кожухом, а кеса с дукатима прљи кожу и жуљи ребра. Крцкање асуре и шкрипа кола неподношљиво тутње у бубним опнама, нараслим, великим као надувене гајде; воловски папци топћу му по трбуху. Дивље крушке и дренови поред пута њишу се, померају, приближују, црњи су од угљена, угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за чуперке дрвећа и љуља, гибак, увек млад и најбржи. Петнаест година је прошло, сада, сада ће да врисне пушка. Док га довуку до куће, смрзнуће се. Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине. А иза облака небо је пуно звезда. За даљине и Бога Ђорђе Катић, трговац, исто је што и лист у шуми. Исто што и кокошка. Кртица. И све ће бити исто. Само ће у његовом кревету други с њом да спава. Друге шаке гњечиће њене слабине. Вукашин ће појести имање. Да скочи с кола, сломи пушку о точак, завитла у Врзину кесу из недара и пође пешице по пртини? Да запева у инат свима? Низбрдицом волови пођоше брже, у шкрипи дрвених чивија циче дукати у недрима, док Тола шапатом застајкује волове. Колона рабаџија уђе у село; под кошевима ћуте пси; рабаџије стадоше да се довикују; неко започе песму, па умуче; њен тмони одјек засу снег, крупан и густ.

    — Теби као мило што мени ноћас пропустише главу?

    — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали.

    — Не лажи. Мене ни отац не жали.

    Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола. Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред механом, а снег облеће око фењера. Све су механе исте. И фењери, и друмови, и њихови повраци кући. Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав. Ђорђе мрзовољно отпоздрави, нареди да се рабаџијама угреје бакрач ракије, нека се налочу, нека сви поцркају! Погнут, брзо прође кроз празну и млаку механу заливену жућкастом светлошћу, задахом ужеглог лоја и загашеног огњишта. Лакну му кад уђе у собу која га је увек чекала загрејана, боље осветљена, с топлом водом за каву. Споро откопчавајући гуњ, спусти се на миндерлук с модрим јастуком.

    — 3на се! — у одшкринутим вратима забелеше се зуби у бусену механџијине главе.

    — Не треба, остави ме. Кад рабаџије попију ракију, зови! Што сваки пут да те опомињем да ставиш чергу на прозор? Чик да избројиш колико сам пута заноћио овде?

    Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као да газда спава.

    Ђорђе уздахну „ја знам колико пута“, зари прсте у чекињасту браду и замисли се. Од своје шеснаесте потуца се он по путевима, далеким варошима, механама, гложи се око сваког марјаша, душа му на свиње смрди. Крије дукате у недрима, љушти стеничаве и смрдљиве механске миндерлуке од Паланке до Пеште, и страхује. Да бар увек има и овакву, топлу собу. Спава по оборима, са свињама и слугама, подмићује механџије, лопове, скелеџије, ћумурџије, капетане... Замилкује слугама. Живим црње од манастирског пса! песница одскочи од стола. И тебе грејем на ребрима, извади кесу из недара, просу неколико дуката на сто и загледа се у њих. Одавно је из њега ишчилела радост од њиховог жутог светлуцања и танког, чистог звука. Прсти су престали да их се плаше. И веђе да се размичу. И на вашарима и по механама он, мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој тежини. Слатко су му грејали недра. Ситне и топле детиње песнице. Лаки и меки детињи прсти. Очи што све виде. Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме из даљине силазе у поља.

    А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да се врати с пута. Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио. Сада се ничему више не радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач.

    Из механе належе на врата све гласнији, разузданији ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија, па су весели, а радовали би се да му разбојници смрскају главу. И она, Симка, једва чека да га мртвог нагази дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по коме су милели гуштери, а шума је кркљала од вике и свирке... Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима... А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику... Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја никоме не требам, ни вама! Шака тресну по кеси а резак цик дуката изгуби се у магли и тутњави...

    Касније се пита: Зашто ми је рука мокра? Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је. Уста су му отворена и из њих, кроз бркове, као из малог меха, шишти дахтаво са укусом зарђалог ножа, злата, свињске коже. Велика гашњача утрну. Мрак покупи дукате.

    Из Прерова вијуга пут: изгубљен вунени конац што се одмотава поред обале и једне и друге Мораве, стешњен врзинама, провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште. На воловским колима он, ,,ситан младић'', који непознатима ничим није хтео да покаже да је газда и трговац, увек са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу сланину, плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног оца од свих крио презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му кесе тешке, и пред женом и оцем и светом. Целу ноћ није спавао кад је први пут на кантар ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи селаку коме је први пут криво измерио прасе. Било је то некакво мршаво животињче с белим пругама, мирно, није роктало, није се бранило кад су га конопцем везали и закачили за куку кантара; само се кезило на њега. Мрзи он те пругасте, шарене свиње, и момцима је рекао да такве не купујер се „слабо гоје“. Док је био млад, неколико пута је сањао ту шарену, искежену главу. После, младић се на путу, уз тешко роктање свиња и шкрипу кола, претворио у ћутљивог и строгог газду, који је младића добро памтио и о њему, под месечином, облацима и звездама, по киши и ветру, често и дуго с подсмешљивом тугом мислио. Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на њега, у очима трну и опет се пале ретки и болешљиви механски фењери, по њему се заносе скеле, претоварене и шкрипаве, све обале Мораве и Дунава само су страх, наде су одавно потонуле у глибавим путевима, наде су се погубиле у безбројним одласцима и поврацима.

      1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®