страница10/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Запрепашћена, Милунка га збуњено гледа, па се заплака:

— Дошао ти отац...

Тола без речи, као да се ништа није догодило, нежно подвлачи дечаку пешкир под леђа. Ђорђе само види плаво лице, не верује очима, не може да пита јер се боји да ће се нешто догодити чим реч изговори.

— Боље му је него прошле ноћи — рече Тола, покри Адама и уздрхтале руке брзо склони у сенку.

Ђорђе седе на кревет и узе Адамову руку. Влажна и топла, сувише му је мала за његову нежност. Никад, никад више, шапуће дамарима, клонуло, без трунчице снаге.

— Сад му је боље. Јуче су му усне биле као чивит плав е — рече Тола да се не био чуо Милункин плач.

— Симка, Симка... Нећеш да је видиш? Нећеш. А стално те спомиње. — Милунка гласније заплака.

Ђорђе зури у Адама: чивит је смрт. Она је ту: Хоће боље даје види, да се увери у њу.

— Идите напоље — каже и од Милунке узима лампу.

— Треба опет да му променимо облоге — плашљиво шапће Тола.

— Ја ћу. Идите. — Рука му дрхти, сенке лепљиво гамижу по зиду, дрхте и оне, а дим се завезује и пузи по таваници, сада је сам, приноси лампу Адамовом лицу, и онда је тако с лампом загледао, зврји цилиндер на лампи, модре су му усне, и образи, мрки, сенке су исте. Ђорђе зажмури да не гледа те сенке, исте као некада када је...

...Чим би Симка заспала, он је устајао, палио лампу и загледао га. Како само наопако спава! Никад му глава није на јастуку. Увек у кревету попреко лежи. Сећао се, покојна мати увек се хвалила женама: „Мој Ђорђе спава мирно, као јагње. Не окрене се ноћу. Онако како га увече оставим, тако га ујутру затекнем.“ И Вукашин је мирно спавао. Сви су они мирно спавали, а шта је њему? Од кога је наследио овакву нарав? И Симка мирно спава. Спава, баш је брига, грехове ће његовим парама да откупи. Овај, неко наопако дете. Као даје туђа крв у њему. Гаси лампу. Идуће ноћи, опет с лампом над заспалим дететом, краде доказе својој сумњи.

Ноге, колике су му ,ноге, бога му! И већ је малав. Приближи лампу Адамовој нози. Јесте, маљав је. Како дете са шест година може да буде овако маљаво? Мени ни сада листови нису тако малави. Подиже своју ногавицу и принесе лампу. Опет се надноси над кревет, дим петролеја утиње му се у браду, иза њега, на зиду, згурена сенка. Непо

мична. Споро се креће само патрљак сенке са сенком лампе. Има цеваницу као да је у петнаестој. Па стопало... Стопало је... Мени је мало стопало. И Вукашину је мало стопало. А Вукашин је виши од њега. Ни Аћим није ногат. Шта је ово, какво ово чудо расте? Угаси лампу и седе на кревет. Мрак је као вода текао њиме.

Опет је ноћ и опет је с лампом. Колено му је квргаВо. Ђорђе задиже ногавицу, подиже ногу на ивицу Адамовог кревета, упоређује је приносећи лампу час свом, час Адамовом колену. Нема никакве сличности. Адаму изишао зглоб улево, мени није, иако ми је четрдесет и неколико. Колено му је округло, суво али равно. Туђе су ово кости у Адама. Није то моја кост, угаси лампу. Дим петролеја гадљиво пела ноздрве. Отвара прозор и удише звезде.

И опет је ноћ и опет је с лампом. Адам је спавао с десном руком међу бутинама а леву је одбацио у страну. Ни руке му нису на оца. Много су дуге. Ђорђе испружи руку. На зиду, из гомилице сенке, издвоји се тамна ракља. Дужа него рука. Адаму је већ сада рука дужа од моје. И лоповске, нерадничке прсте има. Моји су кратки, затупасти. Ракља сенке на зиду разви се у пет кратких рачви. Он се замисли: какву ли је руку имао његов деда Лука? Питаће сутра Аћима. А деде Луке Добро се сећа. Средњег раста је био а рука обична, као у сваког човека његове висине. Само да не заборавим. Главно је да му руке нису на Катиће. Уши и чело јесу моји. Е, зар један човек на земљи има квргаво уво и ниско чело? Не мора то од оца да наследи. Јесте: сва деца имају или квргаве или клемпаве уши. Од лежања се млада хрскавица криви. Касније, с годинама, расте и исправља се. И чело им порасте. Коса се измиче ка темену, чело се продужи. Све је сумњиво. Од дрхтања руке млаз дима се упредао и завезивао. Па и нос. Није моја крв. Да се убијем, није моја крв. Голуждраво дете се мешкољило од ноћне студи. Ђорђе га гледао: смрзни се, умри, да те не гледам више...

Желео сам да умре, ја, загуши га врело и дуго руцање и он испусти лампу. Сенке цикнуше задављене мраком.

Адам танко јаукну. Ђорђе му обгрли ноге и прислони лице уз стомак.

— Нећу више ноћу да те откривам. Никад више, сине. Ти си мој син. Јеси. Адаме, дошао сам ти. Због деде нисам могао раније. Упропастио нам кућу. Нећу више, ти си мој.

Адам јечи и млатара рукама.

Ђорђе скочи и викну:

— Лампу!

Мрак заудара на петролеј. Чује Симкин глас. И Адамов. Уплашен, стоји поред кревета, не зна шта ће, прсте не може да стегне у песницу и њоме да се удара по челу зато што је злотвор, најгрешнији отац на земљи, јер он јесте његов син, види сада, а толико га мучио и уједао сумњама. Смрт је зато дошла да му га узме. Не дам те, лупи о зид, и једва напипа врата.

— Доћи! Доћи! — јечи Симка.

Ђорђе је престрашено гледа. Коракну ка постељи. Постиђен.

— Не зове тебе — заустави га Никола. Седи уз кревет, испод њених ногу. Подбрадак наслонио на орахову даску, на којој је изрезбарено лишће. Брада виси низ даску преко лишћа, као да је закуцана. Откако се разболела, по читаву ноћ он тако седи и гледа у њу. Дању је у подруму, испод њеног кревета. Одатле, некад је ловио шумове њених босих стопала, чешља у коси, свлачења кошуље и меког падања сукања, и на небу од греда и талпи видео загрљене месеце њених дојки. Живот му је слатко, из саме кичме, отицао у мрак и врење шљива у пуним кацама. Покошену болешћу под багремом, он је на рукама унео у собу, као сноп шаше: толико је била лака за његову снагу. Много радости је било у њему док се с њом у наручју пењао уза степенице нове куће. На лицу му је било неколико резова што личе на осмех, на победу, као да је носи у собу да се с њом љуби Три срасле ноћи, да у четвртој зори кроз прозор побаца њене сукње и ланену кошуљу и истера је голу напоље, и кроз прозор гледа како се хитро облачи, мрзећи га помало. Још у младости је смислио ту жену коју, сит, голу и ситу, тера од себе да би осетила стид. Откако је спустио на кревет, малаксалу и без свести, ноћи проводи уз њен кревет. Болесна и немоћна, без мужа и свекра у кући, она је први пут припала њему: може поред њених ногу да седи докле жели и да је гледа колико хоће; може, кад јој ставља облоге, прстима да купи росу с њеног чела; може да јој прича оно што пре болести никад није смео да јој каже. Сме да се љути и да је кори што се Толи дала. Све може и сме, јер она ретко долази свести.

— Сина зове, не тебе — понови збуњеном Ђорђу, не крије мржњу, ни гласом ни очима, што је дошао да га истера из собе.

— И тебе често помиње — рече Милунка да охрабри Ђорђа.

— А шта прича? — Ђорђе гледа у Толу, наслоњеног на зид, раздрљеног и босог.

— Лаже, никад те није поменула — рече Никола.

— Ти лажеш! — шкргутну Тола и искоси се на Николу.

— Изиђи напоље!

Ђорђе гледа у под.

— Нисам могао раније да дођем — рече.

Симка испуни собу гласним бунцањем. Он не може да јој се приближи. Гледа је уплашено и ћути. Круг сувог цвећа обешеног изнад њеног узглавља расте, шири се. Суво смиље, мирише на тамјан и восак. Само Адама да отме, Мисли. Узе од Милунке лампу и оде у собу код Адама.

Светло лизну Адама у постељи. Загледа му се у ознојено лице, узнемирено брзим и храпавим дисањем. Није плаво као њено, помисли с надом, нејаком као травка. Седе и спусти лампу на столицу. Несигурна му је рука.

Како сам могао? усправи се. Како?... Да ти купујем одело и обућу мање него што теби треба...

Било је смешно гледати дечачића у капуту с кратким рукавима који су му руке чинили још дужим. Јадно је изгледао у тесним и кратким панталонама, у којима није могао да хода и које би се цепале чим би потрчао.

А ти си се, сироти мој, увек радовао новом оделу. Надао си се да ће ово сад купљено бити таман твојој снази и расту који ти је Бог одредио.

Плакао си и мучио се да угураш ногу у дубоке црне ципеле.

Аја сам... „Како не можеш да обујеш? Мајстор ми је рекао да су за дете од шест година, а ти још ниси напунио шест. Наказо божја.“ Узимао сам ти ногу и ломио је гурајући је у ципелу. „Колика обућа теби треба, а? Бос ћеш и по снегу да идеш. Свет се чуди твојим ножурдама. Обувај, мораш, паре сам дао!“ Ђорђе се клати над постељом а на зиду поред кревета његова сенка је бокал с две ручице. Између њих Адам брзо и сипљиво дише, као да ће да заплаче.

„Не могу, тата. Не могу, богами. Мале су, видиш?“ плакао је.

„Мораш.“

„Молим те, немој ништа да ми купиш... Никад немој, тата.“

Ђорђе завуче руку под чергу, милује му ногу, открива је. И она је модра! Има ли те где, боже?

„Деде, обуци панталоне.“

„И оне су ми мале. Не могу да коракнем.“

„Како не можеш? За две нумере су веће него што треба да буду за твоје године. О, луди, чуда, наказе!“

Хвата се за главу, тежак, расут, јер је Адама видео тада толико високог и ружног да луди прстом показују на њега.

„Па немој да ми купиш, молим те, немој.“

Целу ћу Паланку да ти купим кад оздравиш. Не узимај ми га, боже, изнемогло јаукну.

„Шта да радим с овим чудом у кући?“ подизао је песницу.

„Изјешћеш га злобама.“

Мајка те бранила, а ја...

„Изјешћу твоје дете, твоје, није моје. Чудо је. Како да није! Видиш ли како џикља? Цело се село чуди. Од срамоте не могу да живим.“

„Зато се ти не радујеш сину?“, рекла је тихо и замишљено.

„Никад му се нисам ни радовао. Ја сам се само мучио.“

„Никад?“

„Никад!“ трипут је поновио да би је што јаче увредио.

Није истина, заволео сам те још кад си се родио, јесам, свако сам јутро гледао кад те Симка купа, љутио се што је корито храпаво, бојао се да ти се кожа не озледи. По неколико пута сам пробао воду, досипао топлу, досипао хладну, нисам спавао кад су ти зубићи избијали, довозио сам доктора неколико пута, а кад си ти прво изговорио тата, а не нана, земља ме није држала од радости. Јесте, Адаме.

Надноси се над постељу: треба да плачеш, док целог себе не исплачеш, јер си звер, а не човек и отац био, јер си узимао огледало, стезао га коленима, прибијао главу уз његову, Адам је плакао и дрхтао. Аја сам дуго гледао и упоређивао, и био сигуран да не личиш на мене, да ниси мој...

Напољу заквича псето, па умуче. Па касније опет, од толике смрти у селу.

Сећања налећу једно за другим, он се брани, јер он јесте његов син. Јесте, и ако није. Сав се скупља и обавија око те мисли. Јесте. Грчи се уз кревет, узима му знојаву и млитаву главу, узима врело дахтање. Нећу више да сумњам.

Сине! Чујеш ли ме? Био сам луд кад сам те мучио. То нисам био ја. Није био твој отац, говори гласно.

Онда клекну на под, стакло разбијене лампе крцну под коленима. Немо се моли Богу и заклиње... На столици дими лампа и шара таваницу. Димом обешен о таваницу, њише се велики лист сенке. Ђорђе клечи уз постељу. Камен у старом гробљу. Изврнута шубара у барици петролеја, који се црни као крв у сенци. Мало дале, љескају се парчићи разбијеног цилиндра. У полутами — жутњикав левак светлости. Чују се само лампа и Адамово дисање.

Тола уђе у собу с пешкирима умоченим у ракију. Пешкири капљу као да плачу. Он, отупео, без страха и узбуђења, стоји и ћути. Само се помало стиди због Ђорђа што га види како клечи. Кад је квасио пешкире, пио је ракију и опет му се пије. Не може да изиђе: чуће га Ђорђе. Накашља се. Поново. Ђорђе не чује.

— Треба облози да се промене — рече.

— Промени! — одврати Ђорђе. — Не! — устаде. — Дај мени. Одсад ћу ја то да радим. — Узе мокре пешкире од Толе и поче невешто да их облаже око Адамових груди. Дете се брани рукама и кењка.

— Не умеш — рече Тола. Боји се да га Ђорђе не отера из собе. Нема поверења у њега. Жели он да пази и лечи Адама.

— Толе, немој да ми замериш за оно пре апсе...

Тола ћути над њим, с лампом у руци.

— Па кажи, Толе, да се не љутиш на мене. — Ђорђе покри Адама. Седи на кревету и држи му руку.

— Само да Адам оздрави...

— Хоће ли? — Ђорђе се загледа у њега одоздо, лица изобличена од жалости.

— Хоће. Враћа му се крв. — Тола се спусти на под и леђима се наслони на кревет.

Толине речи га охрабрише. У бунилу дете јечи. Само да издржи док не сване, мисли и верује да му га смрт дању не може отети. Смирује се: прилази му умор. Пријатан му је. Сујеверно гони из свести све што је пријатност и нада. Бог њега никад није волео. И то је грех. Опет му се помоли у себи. Чује се закивање дасака.

— Бог да га прости — промрмља за себе Тола.

— Кога? — трже се Ђорђе.

— Тога што му праве кућу. Сад се више не зна ко је жив, а ко мртав. Све се помешало.

— Ћути!

Свитало је кад је Милунка ушла.

— Зове те Симка, Ђорђе.

Није желео да се одвоји од Адама:

— Морам ли?

— Па ред је. Мало је попустила грозница. Рекла сам јој да си дошао.

— Толе, пођи и ти са мном.

— Шта ћу ти ја? — Тола опружи згрчене ноге.

Ђорђе постоја пред вратима, па их отвори. Са јастука га гледају њена два мутна, закрвављена ока.

— Рекла сам ти да изиђеш, Никола. После опет дођи — прошапута Симка, не скидајући очи са Ђорђа.

Никола подиже браду са кревета, накашља се пролазећи поред Ђорђа и изиђе. За њим и Милунка.

Ђорђе склони поглед са. Симкиног модрикастог лица.

— Бојиш ме се?

Он приђе кревету, упињући сву снагу да гледа модре усне и закрвављене очи. То је смрт, понавља у себи.

— Је ли Адаму боље?

— Тола каже, боље му је.

— А ја? Шта мислиш... Биће ти лакше кад ме не буде. Клатиш се. Седи. Немој на кревет.

Посађен, не може да приђе столици.

— Било је онако... зато што сам те ја наговарао. Кад сам био пијан. Оне ноћи. Па сам после уобразио. Ја сам крив — замуче, јер она склопи очи. Сад јој цело лице има исту, модрикасту боју.

— Причај — шапну она.

— Само зато што сам ја уобразио оне ноћи кад сам те пробудио и питао да ли си чула. И после због тога. А сада знам колико сам грешан... Нисам одувек био рђав према теби. Памтиш ли, никад се с пута нисам вратио а да ти нешто нисам донео. Ти си у кући била газдарица. Све. си имала. Имаш шалове које још ниси понела.

— Имам само Адама. Пре њега сам била слушкиња. — Погледа га и склопи очи.

Опет је вређам. Ђорђе застаде

— Причај.

— Могла си цело имање да потрошиш, све си могла да потрошиш. Волео сам те, поштовао, никад ни с једном женом нисам био откако сам ону кесу дуката просуо на кревет поред тебе. Памтиш ли ту ноћ? Кажи, памтиш ли?

— Памтим.

— Оно у Београду је лаж. Измислили су је моји непријатељи.

— Ти си мушко. Све можеш, имаш право. — Дрхте јој усне.

— Нисам живео ни с једном... Нисам... Побегао сам у Београд зато што сам се плашио Аћима због оне несреће код општине. Оздравићеш сигурно. Адам ће да нам порасте. Биће леп на тебе. Кад га будемо женили, ти ћеш девојку да му бираш.

Она одмахује главом.

— Још ти мене не знаш — душник му се завеза у чвор. Неко га тупим коље. Зна да ће она умрети. Пред смрт се истина говори. Он ће још више волети Адама. И њу. Биће Ти лакше пред Богом. Опростиће ти грехе. Иди поштена, приближава се кревету.

— Знам — промуца.

Узе јој руку. Крив сам, казују његове ситне очи.

— Што ме тако гледаш? Не бој се. Ово неће дуго. дај ми само сузу воде. Да оквасим језик, умрећу.

Дохвати са стола шољу млека и пружи јој.

— Нећу млеко. Отров је млеко. Воде, само кап воде.

— Не смеш воду.

— Мрзиш ме. По гласу... Одувек си ме мрзео.

Ђорђе јој грчевито стеже руку. Нисам, шта ћу без тебе?

— Рука ти је дрвена. Знам зашто. Дај ми воде.

Не може да је одбије. Она надушак испи чашу. Свануло је. Изнад њеног кревета по зидовима висе венчићи сувог смиља, жутог као восак.

— Волим Адама више од живота. Више... не умем да ти кажем. И тебе.

— Иди код њега — она склопи очи и јекну.

Он се довуче до врата, стаде, окрену се, и из њега провали:

— Кажи ми сад, пред Бога ћеш, цркву ћу да ти подигнем, чији је?

Она га погледа издалека, закрвављено.

— Твој — рече тихо.

— Закуни ми се.

— У шта?... У Бога или у њега?

Занесе се к њој, па се трже:

— Не куни се! — окреће се и отвара врата.

— Твој је. Кунем се! — шапну она последњом снагом.

Не погледавши је, брзо изађе, погурен.

Уђе Никола и затвори прозор да Симка не чује кукњаву из села.

...Аћим седи поред врата, глава му таваници окренута, а поглед занесен и сав утиснут у рупу на каменом зиду кроз који излази и улази ноћ, на којој се појављује и нестаје багремово лишће. Никад небо. Он верује да су багремове због тога и посадили поред апсане. Оне прве буднс дочекане зоре, багремово лишће је било зелено. Сада као да је потопљено у зејтин. То је добро: мање се жедни и ваздух више не заудара на зној и људски измет. Ваздух је ојесенио. По зглобовима осећа, и у крви, јер дланове од поноћи држи укљештене између колена. Шушти лишће. У ове дане ветар у лишћу ноћива и њим мирише. Из лишћа севну чавка, она је шушкала, закључи, а чавка слете на прозорче, у његове очи. Још две и био би мрак. Чавка се стреса, биште се кљуном по трбуху, зева, тихо писне па ућути. Аћим не приклања главу. Чека сунце. Ништа не мисли. 3на како оно њима долази. Најпре по модрикастим рубовима камена миле бубице сенки, па су бубице бели лептирићи што стално дрхтуре. Онда се упали камен и очи му се угасе. Само закратко. Муве излећу из углова, зазује гласно, па се уплету у паучину што виси са таванице, отежала од прашине; муве се батргају, зуцкају, малаксавају, и опет зуцкају док се не уморе. Јесен, помисли Аћим.

Андра погледа у Аћима: виле сунца, провучене кроз багремову крошњу и прозорче, наболе Аћимову главу. Цело тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника. Андри је лепа та глава, обвијена нередом мучења и старости, и снагом што светлуца у разбарушеној коси. Овде му се седина избистрила, опрала у несаницама, очврсла у упорности да смрћу заслужи славу и признање. И на молитву му личи ово Аћимово предавање сунцу. Откако је синоћ истерао Раку апсанџију и сео, није се више помакао. Андри се одједном натуштише обрве: не може да учини што је намислио. Од Аћима не сме. Устаде и заклони му светлост. Аћимову главу прели сенка боје младе брестове коре.

— Зар ти не желиш да видиш унука на самрти? Умреће ти и снаја.

Аћиму као да је сунце спалило очи. Остале су две модрикасте јамице.

— Ђорђе није издајник — додаде на Аћимово ћутање.

— да није преровска баба изгубила свињу, не би по киши луњала по врбаку. Тако га је нашла. Сат доцније, он би скапао на киши.

— Ко?

— Могли су пси или неке зверке да га поједу. Па мог оца Луку — повиси глас. — И Турчин је случајно убио Василија Јовчића, првог мужа моје матере. Случајно сам се тако и ја родио. Могао сам да се не родим. Требало је да сви ми с Луком угинемо на киши, у врбаку. Због тога су га мати и отац оставили. И сада ми, Катићи, случајно живимо. Морао сам раније то да знам. Бог ме је Ђорђем опоменуо. И Вукашином. И тек ноћас да то увидим — задрхта му глас, завуче руку у браду и преломи је на лице.



И он је готов, мисли Андра, а једна нада и радост због ње израњају на усне, дуге и танке, и затежу их у осмех. Овако клонулог само га је једанпут видео иако се двадесет година познају. Онда кад га је молио да иде у Београд и види да ли је лепа Вукашинова заручница. Ноћас му је ишчилела она бесмислена, инаџијска храброст којом је мучио луде, сина и себе. И мене. Јер он је дошао у Србију не да би умро у апсу или на вешалима, невино, осумњичен да је учествовао у припремању завере против династије Обреновића, он је напустио Карловце и Невенку, најлепшу жену у Срему, растужи се, да у ослобођеном народу знање и науку сеје. Ако је требало и храброст да покаже, показао је. Издржао је више од свих, колико и Аћим Катић. Апс је био пун. Сада су само још њих двојица остала. Време је да и они изиђу. Он ће сваком погледати у очи: преварен сам. Људи се морају постидети. Отићи ће у разред да одржи последњи час. Деци ће испричати цео свој живот. Да га запамте. Рећи ће им: „Ваши очеви и дедови нису Србији освојили слободу. Ви наставите да ратујете за њу. Учећи вас томе, ја сам остарио. Време мије да одем.“ Види децу како плачу. Сунђер је наквашен и креда неначета. Андри се овлажише очи. Зар је и он, као Аћим, овде у апсу открио да је у заблуди двадесет година лудовао?

— Ја сам, Аћиме, пре тебе много шта морао да знам — рече растужено. Срете Аћимов поглед: он му ништа не казује. — Србија није оно што људи преко Саве и Дрине мисле о њој. Све је ово јаничарска крв.

— Не балави!

Андра занеме. Седе на чергицу. Зар овај још увек исто мисли?

— Ђорђе није издајник — рече изазовно.

— И ти се спремаш да ми кажеш збогом?

— То је моја ствар. Ја не чекам као ти да ме сељаци одавде изнесу на рукама и посаде на престо. Зато си ти храбар. Ти си и из преровске буне извукао корист. И онда си последњи изишао из апса, да би после два месеца био изабран за потпредседника Скупштине. Сад си нешто више наумио.

— Кукавицо учитељска! Иди одмах, да ми ваздух више не поганиш!.

Шкрипну храстовина и појави се Ракина издужена глава:

— Матори сте људи, не свађајте се. Биће вам после досадно. Лакше је човеку кад лепо разговара.

...Грчеви јој брзо промилеше лицем и уронише у мир још једрих а модрикастих образа. Као изубијаних. Двапут се загрцну. А зуби осташе да се беле. Под прозором запева петао, весело, из све снаге.

Никола трже браду с кревета и погледа по соби пуној шареног јесењег јутра. Сам је. Седе на кревет и нагну лице ка њој. Не чује да дише. Не верује. Малопре је плакала, а он је рекао: „Кад умру, сви су људи млади. Бићу ја млад, и Ти, стићи ћу те.“ Као да се радовао и томе, и што плаче, рекао је још, не да би је тешио: „Жена никад не умире.“ Одавно верује у то. И пред смрт се не плаче. Зар је једном видео човека кад умире? Ухо јој примиче уз лице и не чује је. Још једном погледа да ли су у соби само њих двоје, па јој завуче руку у недра да ослушне срце. Недра су влажна и топла. Њим суну дрхтавица, слатка и језива. Никад таква. Трже руку од врелине, од сласти, од греха, од... Први пут после толико година, први пут у женским недрима; сва друга нису постојала, недра су само њена, топла и влажна, а њему је зима, брада му подрхтава, тупо и гњецаво сударају се вилице, први пут он хвата дна бледа месеца што никад нису престала да се грле, и јурну руком у дојке, да згрне у себе сву топлоту и нежност коже коју никад сунце није видело, па да гази земљу топао и млад, не, он то само хоће срце да јој провери. Што се оне не бране? Што му се тако без противљења дају, што се не боре? Он воли њу која се брани и бори, не, није истина да је мртва, није отишла, није. Отворена уста као да му се смеју. Чикају га тишином. Свете му се. Модрикасте усне. Отишла? Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује...

Соба је шарена од сунца, венчићи сувог смиља упалили се и диме, под прозором занесено запева петао.

Прсти су му хладни; дојка је топла, мека је, само му средину длана голица чворић, као да хоће да се укуца у длан, и он улази у њега, путује жилама, расте, испуњава га свега, гура срце под грло, више ништа не чује од лупњаве, а зна да је под дланом тишина. Напреже се да чује. Не може од својих дамара, од шума и неке ларме у ушима, јер ово је његов последњи злочин, јесте злочинац већи од свих што су газили земљу, а не сме, не може и неће да пусти њу после осамдесет година први пут, последњи пут, једини пут, па је то једно и једино цео живот, и једна једина дојка, која је сада хладна. Као да је и њу његова рука заклала... И очи га боле од модрог лица, боли га што је побегло оно што хоће да чује, глас, најлепши, и смех као мало манастирско звоно. Рука смалаксава.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®