страница11/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Време ти је, Никола, каже.

Грло му се пуни брзим, сувим пуцкетањем.

Пусти је нека се одмара, каже.

Како није знао да се пред одлазак плаче?

Он не плаче. Устаје, вуче руку за собом. Пред собом гура браду. Отвара прозор и протура је напоље.

Ђорђе гледа за дечаком који једва носи белу тополову даску. Он му је дао за мртвачки сандук некоме његовом.

— Ђорђе! Отишла је — каже прибрано.

Гледају се неколико тренутака. Ђорђе скида шубару.

Петао подиже крила, страсно кукурикну и пободе крила у земљу.

Никола пође у подрум. Није погледао кревет.

...Над Аћимом стоји Рака апсанџија:

— Сам си, чича-Аћиме — рече сажаљиво.

— Сâм сам. Па шта? — Намешта гуњ и поправља браду.

— Ништа. Сам си. А била је пуна као кошница. — Очима обухвата целу ћелију. — Не вала да је човек сам. Само на зло мисли.

— То си хтео да ми кажеш? — Аћим устаје.

— Хтео сам да ти кажем да не могу никад да прежалим што се онај учитељски лопов тако јевтино извукао. Он је то погано семе и посејао по чаршији и нашем народу. Где би ми, Срби, где би ти, сељак, био против краља?

— Како ти, апсанџијо, смеш да кажеш за Андру, професора, да је лопов? Ниси достојан ни његову сенку да згазиш.

— Е, могао сам ја њега у оним првим данима да смакнем — уздахну Рака. — Појела га помрчина. У књиге заведу да је напрасно умро, и у здравље! Сигурно би деца за њим заплакала. Мачке су му, кажу, поцркале од глади.

Аћим погледом пресече Ракин смех.

— Причам јер те поштујем и жао ми те. Излудећеш овде сам. Нисам на живом човеку никад видео тако белу браду.

— Је ли ти капетан рекао да ми то кажеш?

— Није, деце ми. Не бих ти се клео да није истина, јер сада. умире све одреда. А он је државни службеник. Сутра може да му дође наређење за премештај. Мени вала овде да проживим век. Братски и у слози. На мене не можеш да се пожалиш. Ја сам теби и газда-Ђорђу толико добра учинио. Увек сам вас издвајао од осталих. Добро треба добрим да се врати, чича-Аћиме.

— Сад можеш да идеш — Аћим му руком показа одшкринута врата.

Кад остаде сам, Аћим као да тера некоме инат, узе да једе бајат хлеб и сув, посивео сир. Па се згади: у празној и великој ћелији чује се само његово мљацкање. Споро и не отварајући уста мрви храну и, од нелагодног страха што само себе чује, несажвакану је гута. Стегну вилице, као да се буди негде где није заспао. Сам. У празној ћелији. Ћелија је у њему сада, углављена између ребара, налегла на стомак и притиснута брадом. У средини те густе празнине гуше се откуцаји нечег малог, невидљивог. Сам. Подиже се и затреска песницама о врата.

— Донеси ми воде! — рече кад Рака отвори врата.

— Хоћеш ли ракије?

— Воде сам ти рекао!

Апсанџија не затвара врата, он остаје у њима, од њега одлази пуст ходник, само неколико брезових метли и две велике зелене тестије, а тамо у дну — комад дана. Меког, јесенског дана, и неког разговора жена. Не мислећи, он учини неколико корачаја, па стаде: Рака носи тестију воде и смешка се. Аћим се постиде.

— Не брини, ускоро ћеш — важно и убеђено рече Рака пружајући му тестију.

Не пије му се вода, али он мора дуго да је сипа у себе.

Хода, пуши и сам себи говори. Нећу одавде. Све што почиње од апсанских зидова осећа као своју смрт, ужасно срамотну смрт, гору него да су га убили затекавши га у крађи. Сам. Окреће се, звера. Прозорче је исцурило око. Зидови су самртнички замишљени. Долази му да замоли да га преместе у другу ћелију. Можда би му лакше било. Неће они дочекати да их он за било шта моли. Жели ту да умре. То је једино што му је још остало. У мраку дуго слуша своје дисање и једну једину мисао. Био је јачи од других. десна рука у бради а лева међу коленима. Мрак и дисање згрчени у углу празне ћелије.

— Не мораш да устајеш — сутрадан ујутру, улазећи, рече озбиљно капетан.

— И нећу.

Капетан му баци новине на колена:

— Прочитај па кажи шта мислиш.

— Не читам ђубре. Не могу да гледам ни твој мундир.

Капетан се смешка, наслоњен на врата.

Аћим жмури и седи наслоњен на зид. Ако сам помилован? бије по њему нешто што само личи на стид.

Капетан без речи изиђе.

У тишини звиждуће апсанџија, пева петао и ковач удара у наковањ. На коленима му се беле новине. Аћим дуго жмури, хартија шушка од његовог дрхтања, осећа њену тежину. Онда се некако прибра, устаде, прислони уво уз врата, апсанџија звиждуће, ковач туче у наковањ, узе новине и принесе их снопу светлости из прозорчета под таваницом.

Саопштење пресуде радикалским првацима за покушај атентата на крала Милана Обреновића и ковање завере ради збацивања с престола династије Обреновић. Чита и пушта новине низ ногу, дуго замишљено ћути, прочита по неколико редова и опет зури у празно. Имао је право. Не боли га. Па не верује. Новине лажу. Лажне новине њему су подметнули да би и он... Опет чита. Јесте. Имао сам право. Ако, боли га. Пашић је издао своје другове и понизно моли крала за опроштај. Заклиње му се на верност и поданичку службу. Вођа странке — издајник! Па То сам знао! Као да му је и мило што је знао. Гледа по празној ћелији. Баци новине и пљуну на њих. Зашто су његови Преровци гинули? Зашто су Тимочани гинули? Зашто је умро Адам Богосављевић? Зашто се он борио? Зашто? Двадесет и пет година, тридесет година, зашто све? Клону насред ћелије. То је сада само једна необично светла брада и исто тако бела коса у нереду.

Беле се и новине на поцрнелом цигланом поду.

— Сад кад си прочитао новине, можеш да идеш кући. Умрла ти је снаја.

Аћим трже главу и погледа у капетана.

— Ред је да јој запалиш свећу. Можеш да идеш. У здравље, Аћиме Катићу! — за капетаном остадоше отворена врата.

Ковач брзо и снажно треска по наковњу. Ужарену мотику умаче у воду и опет удара чекићем. Гвожђе танко јауче.

У мрак, мрачнија сенка Аћимова изиђе. Рака апсанџија му без речи отвори капију и он први пут пође пешице у Прерово, да га не виде луди и више никад ова чаршија. Сузе теку у браду. Сада је и она црна.

Ни псето му се не оказа кад уђе у двориште. И овде је пусто. Најежи се и покуша да убрза корак до своје собе. Отварајући врата, учини му се да вриште шарке. Кресну шибицу. Проклета Василијева јазбина! — дуну у пламичак. Тама све покупи. Он обеси руке и главу на дрвене решетке прозора. Тресе се. Сам је на свету. Угледа светло у новој кући Па она је умрла!... Али зашто у ово доба светли лампа? Адам! Излази.

На кревету поред Адама, који спава, седи Ђорђе, главу наслонио на даску кревета и дрема. Аћим приђе. У сенци се види дечаково лице, омршавело и измучено. Дуго стоји, па прислони лице уз Адамов врат. Чује како мало срце куца. Удише мирис младе коже и плаче. Нису хтели да ме убију. Нико ме се више не плаши. Али ти ћеш да порастеш. Још једино тебе имам, иако ниси мој. Ниси моја крв, али презиме имаш моје. То је мало. То је много. Научићу те да их мрзиш.

Пробуди Ђорђа. Овај не стиже ни да се расани а чу оштар очев глас:

— Ти си уморан, иди и спавај. Одсад ћуја да га чувам. Код мене ће да спава.

Ђорђе послушно, уплашено изиђе из собе. Никад пре није видео Аћима да грли његовог сина.

Морам идуће ноћи да прегазим Мораву, јер одозго ништа ни да шушне. Отишла је. Мир и мрак. Ја сам ти сада река што је пресушила. Сувих, рундавих обала, а на дну се црне облуци. Ала си ти, боже, бездушник. Требало би те сто и једну годину затворити у Гургусовачку тамницу. Нити сам ти сина на крст разапео, нити сам ти манастире рушио, нити сам стоци изворе мутио. Може бити само да ми на бради завидиш. Човек није ни мрав ни птица. Човек хоће бар онолико колико си бубама дао: да се множи толико да никад не може да угине. А Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког ничемо. А земљу силе нису још тако дубоко заорале, ни нас сасвим ишчупале. Да бисмо живели, ми се жилама калемимо. Ја не стигох ни то. Суђаје пресудише да не оставим ни име, ни унуке да ме жале.

Теби, Адаме, остављам ову поуку јер си ти, колико било, и крв матере своје покојне. Истину да зборим, није То ради поуке и твојега владања. Живео сам колико је потребно да памећу стекнем: ниједна поука не важи за оне који долазе после нас. Причам да не бих баш сасвим умро. Хоћу да чикам луде. Гроба нема, а још збори. Не могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају шта зборим. Нема ни гроба, а тако леп глас има. Руку ми мојих што их посветих недрима њеним мртвим, глас ми је гороломнички. Такав ми је живот био да сам једино ћутањем и ножем могао луде да кажњавам. Ја и причам да ми и глас не би појели мрави и жутоглави црвићи. А тебе, Адаме, именујем наследником. Све због мајке ти.

Била је за све. Гледна као ретко која у Србијици. У младој шуми све су букве лепе, али увек има једна на коју птице слећу. Није била смерна ни богобојажљива као оне на иконама манастирским, нити је личила на оне што се за цареве удају. Била је хајдук. Умела је да подвикне као четовођа и мазно да се улукави као калуђер побегунац. Знала је криво да измери, смела да закине надницу. Хтела је својски да помогне кад си у муци.

Аја црну воду пијем откад памтим себе. После неке буне, Турци ми ухватише оца и натакоше га на багремов колац. Одсекли млад багрем, није био дебљи од руке, кору му ољуштили и лепо га зашиљили. Цео багремар морали су да посеку, јер је таквих, као што је мој отац, било доста. Била би несрећа ако у твоје време не би било луди које би на багремово коле набијали. Не секу ли ради тога шуме око наших река, и оне ће пресушити. И искитише тако Турци бело коле љутим и главатим мужевима. Залише они коље, и чудо је божје како не олиста. Имало је и времена да се прими. Недељу дана га пазише крџалије. Ја верујем да се није примило зато што су га кучићи ноћу дрмусали. Само их је моја мати растеривала. По ваздуги дан седела је она под старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се. Није ни јела ни воду пила. Нико је није видео ни да спава. Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића. Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу. Кучићи су јој и хлеб јели и воду локали. Кад крџалије побацаше коле с људима негде да нико није знао где, она је два дана луњала за гробом, па, како га није нашла, вратила се и села крај рупе што остаде од очевог коца. Зурила је у рупу без речи и суза. Дођем до ње, зовем је и молим да ми хлеба умеси, никога у кући нисмо имали, а она ме не чује. Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то учинио. Кад дорастох да се на коња попнем, он ми исприча да ми је мати од жалости за оцем полудела и изгубила се негде. Нико ми није рекао где јој је гроб, а ја се нисам ни распитивао.

Док сам млађи био, често сам их сањао, а два пута исто, што, ето, нисам заборавио ни сад, пред полазак. Отац у великој шубари, плази језик и сав је искићен јатаганима. Није отац, већ багрем, расцветао се, а само неколико листића на њему. Багрем има шубару, изубадан је јатаганима, а хода. И две раскрвављене руке, без тела и главе, беру са њега беле гроздове. Знао сам да је багрем отац, а руке што су кучићи изуједали мати ми је.

У то време није се спавало од прича да је Србијица пуна злата. О свима који се огаздише шапутало се да су орући и копајући нашли ћупове злата. По веровањима и предањима, није било моравске макве, веће баре и газа на рекама где се Турци нису били подавили с бисагама пуним дуката. Богомољке и гатаре предсказивале су злато по свим српским брдима и планинама. Стари људи виђали су ноћу како светли под жбуновима и дебелим дрвећем. Неки су казивали да у глуво доба по утринама из земље излећу златне пчеле. Грешне жене које би нагазиле на златне жишке остајале би без порода. Људима би се сушиле руке и одузимале ноге. Деца би се окаменила и из њихових уста врућа вода би текла. Једна богомољка заноћи у мом селу и, кад угледа месец, паде на колена и поче да запомаже: „Браћо и сестре по вери! Видите ли, месец је златан! Небо је пуно дуката! Берите божје воће и цркве дижите!“ Настаде отварање црквица. Све свеце из календара обележише гомилицама камења. Где год би се нашао неки камен у пољу или шуми, веровало се да је ту некада манастир био који су Турци порушили, кад Лазара посекоше на Косову.

Србијицу је нашу тада тресло златно лудило. Ћакну и мене, и ја ти се, Адаме, дадох у трагање за златом. Двадесет година сам рударио по нашим планинама и шумама. Узгред сам стизао да учествујем у смењивању књажева, ни бољих ни горих од оних пре и после њих. Газде се развичу да не вала, а ми слегнемо раменима: Дај и овога да пробамо. Од Мораве до Дунава нема брда које ја нисам чепркнуо. Где год чујем да се ноћу виде златне жишке, или ми кажу где су се Турци подавили, ја удри у копање. Богами, није злобан наш сељачки свет. Чим чују да сам стигао у село, а ја сам био чувен у свим нахијама, нагрну и причају где има блага. Биће овде, биће онде, ноћу ми сан растерује жута тмина, па се крадом изгубим дале. У те дане и сањах расцветани багрем што хода и оне две руке што кучићи изуједаше. Зато сам и таманио лајаву поганију што насрће и на мртвог и на живог човека.

Тако сам ти ја био први рудар Србијице, али благо не нађох. Манух се луда посла и потражих друго занимање. Младост мину. Остадох сиромах. Од бруке се више никад у село не вратих. Моја рачуница овако је казивала: ломио сам се по бунама — војвода не постах, рударих за благом богат нисам. И наставих ти ја, Адаме, да газим по овој нашој каљогажи између три реке.

Ко не стече у буни и шпекулацији а нешто му се хоће, иде у чиновнике. дај, велим, да пробам и То. За чиновника ти велика памет никад и није била потребна. Слушаш само што ти претпостављени каже и понекад му деци купиш фишек шећера. Био сам пандур, шпијун, порез наплаћивао, стајао пред Гарашаниновим вратима, До књажевог коњушара догурао, али даље ни макац. А тада наступише и рђаве године за чиновнике. Народ кука на њих и странке дођоше. Народ јурну у странке. Сељаци нањушили мрс, јер од свих каса, државна је најдубља. дођеш ли на власт, дижи! Биће нешто и за сељачки свет. Брже од књажева, поче власт да се мења. Људи ни овамо, ни онамо. А негде се мора. Сад си горе, па си доле, данас јеси, а сутра те нико не пита. Чиновништво наше ти Србијице окрену нову лозинку: Дај шта даш!

Иако су ме године прегазиле, ја ти кренух у Миланове ратове, јер се у војсци и без мотике једе хлеб. Тада ми заденуше две медаље. Рекоше, за јунаштво. А ја сада мислим да ли је то стварно за јунаштво и све више толкујем да није. Кад неко има много крви, онда му пијавице стављају да одмале. Нашој жгољавој Србији пијавице нису требале. Књаз рече да треба, а ми јуриш на низаме и Черкезе, па после и на Бугаре. Кад Тимочани дигоше буну, ја пожурих њима да књазу на подвољак пијавицу турим. Беше кратко, али жестоко. У Тој буни нисам желео да постанем војвода.

Распричао сам се, а жалост ме салеће. И жури ми се, скоро ће ноћ. Време ми је да прегазим Мораву. Чуј ме, наследниче! Кајем се што ти ово причам јер ћеш помислити да сам грдан лажов и црни развратник.

Хоћу, не из зле намере, и тебе да поставим на своје место. Причао сам ти да могу ребра фалично да се ужлебе и срце с леве да се обеси на десну страну. С тобом је нешто много горе. Е, много је нас на овој земљици који нисмо на свом месту и с разним другим како не ваља.

Ти ћеш бити велики газда. Поред Мораве неће ти бити равног. Можеш бити и посланик, јер ће Аћим поверење сељачко да ти остави. Сви ће те слушати и покоравати се. И ти с њима мислићеш да си најпаметнији. Бићеш сила и све ћеш моћи. Ако пропаднеш, останеш голаћ, нико и ништа, а то се, по неком природном инату, и великим газдама дешава, онда, Адаме, никад не опрости живомученику Николи што се мртав руга твоме јаду. Али, све се уздам да нећеш, па ти зато и причам ово.

Као што рекох, ти ћеш бити богат, уз то ћеш се и богатом девојком оженити, јер се дукати, као оне црвене бубице у пролеће, хватају један за други. Твоја деца ће бити Катићи, унуци надалеко чувеног радикалског вође Аћима и сина му трговца Ђорђа. Тако ће да их запишу у црквене књиге. Е, То је грешка! Ситан мањак: презиме. Само презиме. Али све је оно, Адаме.

Ја, који сам се за живота најмање бавио тражењем правде између Морава, хоћу само да исправим грешку у твом презимену. Истине ради, и да свако буде на свом месту. И зато што у твом богатству стоји забоден и мој нож. Одмах ћу да ти кажем. Твоје презиме, наследниче Адаме, јесте Дачић. Јесте, руку ми мојих, баш Дачић! Све знам. Дачићи ће бити твоји надничари и слуге. А разлика је између вас само у презимену. Истину зборим. Тола ће да умре у твојим оборима, крај неког корита, растерујући свињама што се гоје вране и врапце. Као што видиш, Тола је твој отац, а његови синови су твоја браћа по оду. Псуј и мрзи ме колико ти је на срцу тешко, али тако је, Адаме. А ти сâм мисли што човек мора о овоме да мисли.

Морам да пођем. Али нешто никако да разберем: неко целог живота тражи благо, као на прилику ја, па га не нађе; а некога, као на прилику тебе, Адаме, донесе ветар у златне рачве, семце зарије жилице у њих, па се златом храни. Зашто ли је тако?

А ти, наследниче, не заборављај да ти је Тола отац. Незгодно је да човек проживи век а да му је оно унутарње фалично ужлебљено. Може бити да је то највеће зло. Мислим да јесте.

Ђорђе нема рашта на мене да се љути. Он је одувек имао оно што ја никад нисам имао. Чим се вратио с гробља, где заувек остави Симку, он постаде оно што јесте: човек који од невоља и несрећа сељачких живи и расте. До подне продаје даске за мртвачке сандуке, а од подне јури дужнике, интерес уписује у главницу, купује необран кукуруз и мршаве свиње што дању и ноћу лутају по пољу. Помор ће му надокнадити изгубљено у апси. Ова јесен највише ће њему родити. А све за твоје добро, Адаме.

По мом предсказању, Аћим неће дуго, и нек не брине, нашу тајну нећу одати. То што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било.

Изићи ћу из подрума, ући ћу у јабучар да мало постојим као да бирам правац. Сви су путеви моји и сви су исти. И сваким могу да пођем. Падаће презреле јабуке. Убраћу неколико за вечеру. Ићи ћу јарком, иако је тама, да ме не препознају сељаци у опустелим сокацима, којима последњих дана највише мртви прелазе. На крају Прерова нећу стати: тамо Мијат, звиждећи, вуче воду и меси блато. Прави кућу, миш. И ожениће се сада неком удовицом. Много их оста у овом помору. Дуго ћу стајати на обали. Пре много година ту сам ја по младом леду прешао реку. Врбе с једном једином граном нема више. Морава је појела с њивом. Мораш, рећи ћу себи, мораш последњи пут, па ћу да загазим у живо, звонко протицање реке.



Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с гороломничким гласом и житељ без гроба. Презиме своје једино ја знам. Рођен сам 9. јануара 1811. године. Нећу да кажем где.
1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®