страница2/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Кад се поново увуче под асуру у лук разапету на колима, док снег засипа пијану дреку рабаџија, Ђорђе поче да зебе другим страхом. Годинама он ту бригу понесе од куће, а губи је по путевима, механама, вашарима, у трговачким пословима. Кад се врати с поклонима, донесе кући у грудима и парче љуте туге, које излижу и испију женина силовита миловања. Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека? Године и старост донели су ову ноћ. Старост... Још неколико година и пресахнуће снага која продужује живот. Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође. Изгубићу све што сам до сада стекао. добро је што ова будала Тола ћути. Пијан је, па дрема. досадило му да ме уједа за срце. Аћим ће ме надживети. Симки, врата су тесна. Лош им је живот. Опипа недра: дукати му се јавише сипљивим диком. Узе пушку и стави је на колена.

— Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш.

— деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш!

— Престани ноћас!

— Ја... сиромах к сирће. Нико ми ништа не може. Ни Бог, ни зима, ни ракија, ни хајдуци, ни ти... Ћутим. да се кладимо даје мушко.

Ђорђе одједном оглуве за Толина пијана мумлања, јер пролазе поред брдашца као у журби изубаданог каменим крстовима неједнаке висине; назире се и песница дрена под којим Катићима труле кости, дубоко затрпане. Као да замирисаше лишајеви по камењу, па труле тикве. Седео је он на гомили зрелих тикава, с мајком их разбијао свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си, жен има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака.

— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.

Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује:

— Облизнила ти се жена, Толе!

— Јесу ли мушки?

— Оба мушка!

Тола отрча низ пут.

— Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште.

Ђорђе дуже постаја сам на путу, она је увек весела, извади из џепа ниску ђинђува и с гађењем је баци у снег.

...Симка се повуче у сенку иза његових леђа, наслони се на наћве и загледа се у шиљак шубаре, са које се топи снег. Не памти да се икад овакав с пута вратио. Ни добро вече јој није назвао. Ни очи му није видела. Мора да је изгубио на свињама. Дешавало се и раније да изгуби, трговина је то, а Швабе су веште. Хтеде нешто да му каже, да га утеши, али се уздржа гледајући га непомичног и немог. А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску.

Једва је дочекала да се врати. Три недеље није био код куће, па га се љуто ужелела. Вечерас, док је, окупана, облачила чисту кошуљу, ухватила је себе у заборављеном смеху. Некада, док би облачила кошуљу, називала је она њега, само у мислима, „мој чворак“. Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од друге и надимале кошуљу. Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.'' Док су јој прсти полако клизили по чврстој белој купи и заборављено застајали на вршку, тамном и шиљатом као зрно дренка, док се жудно осмехивала „чворку“ — „брадоњи“, запазила је да су јој дојке некад биле мање и чвршће. Па кад јој прсти безуспешно покушаше да напипају кост у прегибу бедара, осмех се разли у смех, дуг, гласан и замућен. Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру гомилицу старе одеће... Како је могла да га пожели?

На Ђорђевој шубари отопи се и последња грудвица снега. Према ватри светлуцају мокре длачице јагњеће коже. Он и дале седи нем и непомичан, дебелим сукном окован.

Сећање на облачење кошуље стврдну се у Симки у стид и женски бол. Ђорђе нагло и нервозно завуче руку у недра и баци кесу на наћве. Поред њене руке ражаби се платнена кеса и умуче, ове вечери последњи, сипљив цик дуката.

Још једном, давно, бацио је он кесу с дукатима пред њу. Кеса је меко пала на кревет, а цијукаву ларму злата брзо је усркала вунена черга. Беше то друге зиме њиховог брака. Он се вратио с пута и, кад су ушли у собу, кроз танак осмех као некоме другом а не њој намењен, дуго су му се белели зуби. Обазриво га је посматрала. Никада није био тако расположен кад се враћао с пута. Чим би се поздравили, почео би да се жали на умор, стално је понављао да неколико ноћи није спавао. После, у кревету, док би њене руке нервозно и отуђено тумарале по њему, лежао је на боку непомичан, с длановима међу ногама, и убрзо почињао сувише гласно да хрче. А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и опуштена, прострла по њему. И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу, па је извадио кесу с дукатима и бацио је на кревет. 3бунила се: до тада никад новац није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на чергу.

„Јеси ли их видела оволико?“

Она се загледала.

„Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“

Уплашено је потврђивала главом.

„Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.“

Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну. А онда се тргао, јурнуо на њене дојке и бедра, брзо и грубо побацао сукње с ње, ломио као да је туче, као да жели да је сатре. Те скоро две године, он је први пут био снажан и дрзак, без стида и немоћи, а она му се препустила, не престајући да сузи на све прошле ноћи кад је она бивала мушко и после уморна од нечега. Слушала је дику под леђима, и било је страх и од дуката и од њега побеснелог и први пут јаког.

Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна изговори:

— Не требају ми.

Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду:

— Они се смеју, седе на коленима и краду крушке.

Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди. Ђорђе одмахну руком. Још збуњенија, постаја нагнута над шиљком шубаре, па се саже да му изује опанке. Он је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом. Да се није спетљао с неком од оних белосветских? Чула је она да трговци имају по варошима жене које плаћају поклонима и новцем. Стално је по свету, одвојен од ње и куће. Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи. Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ? Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте узмичући иза његових леђа, у сенку.

— Жив сам!... Много ти криво?... Цркни!

То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна дочекала, вратнице му отворила, испрегла стоку и нахранила, њега топлом вечером понудила, обућу му изула, и ноге опрала, као дете сместила у чист кревет, и после га заспалог привијала под мишку. Прође поноћ, уморну је обори сан, она се тргне и јурне напоље, на мраз, на кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би заспала, а сва је ухо и страх за њега. Свих петнаест година живота с њим само су чекање, стражарење по мраку и киши, несаница што будно ослушкује лајање преровских паса на одоцнелог повратника...

При плашљивој и прљавој светлости лампе ствари у соби личе на страшила. Соба му постаје тесна и пуна крцкања Симкиних зглобова. Мора да изиђе напоље.

Снег, ситан и густ, засипа тишину на средини ноћи. Ђорђе загази неколико корака у целац, па се нагло врати под стреху куће и наслони на зид. Венци суве паприке, остављене за семе, обешени о стреху, суво шкргућу изнад његове главе. Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца. Заустави дах: срцу не може ништа; оно брзо каса по сипкавој тами, прободеној оџацима и јасеновима. Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини помаже. Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње. Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута? Кад је престао да јој доноси мараме, шалове?... Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену. Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима. Дрхти и нејасно осећа: мора нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се.

За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца;

— Ракије!

Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом курјуку није јој хладно.

— Шта ти је ноћас? — прошапта и смалаксало се прекрсти.

Да се брзо не измаче и не пође да изврши његову наредбу, он би је ударио по устима. Жеља да је тресне, да је удара по лицу, тако је јака, јесте, поверова, једина жела због које се он мучи ове ноћи. Одједном му би лакше: љута радост разли му се по жилама. У бунилу, сам себи разрастао, снажан, сву је собу испунио; осмехнут, стискајући песнице, пође тромо за Симком; не корача, нагиње се само, а она, предосећајући његову намеру, више зачуђено но уплашено, залупи врата за собом. Тресак га освести, смањи, и он се збуњен стровали на троножац крај огњишта. Брзо заборави на Симку и ону отровно-слатку жељу да је туче. Тако је. Треба запалити све. И последња ћерамида да изгори! И последњи дукат да се истопи! И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав. То невидљиво што није само Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се споро успиње од пета, гушћа од катрана, налива га, он може, мора, јачи је од њих.

Није ни осетио кад је Симка ушла и спустила ибрик с ракијом. Као случајно напипа ибрик поред ногу и поче жедно да сипа ракију у суво грло. Носак ибрика је узан: споро, сувише споро и танким млазом увире ракија у ждрело, таваници окренуто. Жарачем разби носак. Ракија тече низ кудраву браду, кваси чакшире и прпти по врућем пепелу огњишта. Немарно одгурну ибрик, остатак старе шљивовице истече у огњиште.

Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве, нечујно сузи Симка, тако као да јој се зноје очи од ватре и шиљате шубаре.

Касније ради нечега поново изиђе из куће и, тетурајући по целцу, упути се ка стајском вајату. Из гомиле сламе извуче се пас, скочи на газду и зацвиле умиљавајући се.

— Увек си ме дочекивао. Ноћас ниси. Остарио си, а? Јеси, јеси. У лов не идеш. Кућу не чуваш. Хајде, закевћи мало, као некад кад смо јурили лисице. Хоћу сад да те чујем. Хајде! Што ћутиш?

Ђорђе се спусти на сламу. Пас му леже између ногу, послушно трпећи миловање по врату и гужвање дугих, клемпавих ушију.

— Сви сте се погојили... Марш, животињо псећа!

Уђе у киселкасту, љуту топлоту стаје, у густо и гласно дисање говеда. Зашто га Мијат није вечерас дочекао? Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата собице за слуге. На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може преселити у мој кревет!

И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих. Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином. Ђорђе јаче трже прегршт слугине косе. Мијат се с јауком пробуди.

— Зашто спаваш? Је л' ти газдарица рекла да ме не сачекаш?

Мијат се извињава, припаљујући свећу. Ђорђе га не слуша. Као дете обешено за ноге, на зиду висе гусле од врта. Има тако мршаве деце, прође Ђорђу. Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат.

Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве. Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором издужено, па у врат и груди.

— Знам ја какве жене често мењају кошуље — промумла и, опуштене главе, с муком седе поред огњишта.

— А, зато... зато ти... — ишчупа се из Симке. Постаја још неколико тренутака загледана у згрчен гуњ; из ње, осећа, нешто лако и брзо отиче, па пође за домаћичким пословима.

...Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује. Мијат облизује снег са танких бркова; висок и мршав, свија се у лук над угрејаном фуруном и таре длан о длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели и безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе ледено жбуње са стакла, да боље види вратнице и пут поред јасенова.

— И јуче сам забадава презао коње — рече Мијат.

— Ако си. Прежи их опет.

— Па није јавио да долази.

Аћим се окрену и, презриво прелетевши погледом по Мијатовом мршавом врату и опипаној шубари, подиже глас: — Рекао сам: прежи!

Спуштених очију, а зрело и, у исти мах, младо се њишући у бедрима, Симка донесе каву, и тако, још брже, али као и пркосније, изиђе.

Аћим не стиже да пита да ли је Ђорђе донео неку вест. Она, сигурно, нешто зна чим ћути. Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана чела, вири кроз прозор.

у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали. Друкчије им и он отпоздрављао, довикивао им да не газе целац и заобилазио их терајући коње ван пртине. Тамо, у Паланци, озбиљно и ћутке би пружио Вукашину руку да је пољуби, пажљиво га мерио очима, проверавао и, сваки пут друкчије, у себи закључивао. Највише се обрадовао оне године, недељу дана пре но што су се срели: две заседе су пуцале на њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози, добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на мене.“ Вукашин је мушким гласом рекао: „Не треба ноћу сам да идеш.“ — „То су моји послови“, одговорио му и намрштио се, иако је друго осећао.

Те године, кад је запазио браду на њему, први пут је помислио на жене. „Само да му прва не буде за паре. Онима што динарима подижу женске сукње пород буде болешљив и жгољав.“ Кад га је после Божића попово водио у Паланку, пре НО ШТО су се попели у санке, одвео га је под вајат и рекао му строго: „Ако си мушко, женскоме ни пару не смеш да даш. Ни орах. Женскима је то посао. Плаћају им само они којима су празни и глава и чакшире. Јеси ли ме разумео? То нема у твојим књигама.“ Вукашин је само стиснуо усне и климнуо главом.

Данас би, сигурно, све друкчије било. А некада...

Некада, пошто би се поздравили, ишли би на ручак у механу „Орач” и јели увек исто јело: густ, постан пасуљ. За ручком не би реч проговорили. Из Паланке би пошли тако да у сутон стигну у Прерово. Чим би изишли из механске авлије, он би дизгине пружио Вукашину и уживао што вешто и лако влада коњима, неуморним у брзом, равномерном касу. Ћутали би и, као да су у завади, клонили се један другога читавог Бадњег дана; разговор би почињали после вечере, њих двојица сами, и слушали један другога све док село не букне пуцњавом и вревом петлова. Најпре би Вукашин њему до ситница полагао рачун о свом животу у вароши и о школи, а затим би он њега обавештавао о догађајима и променама у домаћинству и селу.

Од његовог даха замагли се прозор. Десетак година је прошло од тада. Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син. Хоћу да будеш гласнији и чувенији од оца. Хоћу да будеш први.” — „Бићу” , рекао је озбиљно Вукашин. „Кад си на збору, пусти реч да се вала по главама, а ти је слушај и гледај. Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.”

Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице. Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући.

— Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову.

Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је.

— Нека чека! — рече и запали нову цигару.

Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине.

Зашто му бар писмо није послао? А и та писма... Све су краћа. Некада му је цело вече требало да прочита писмо из Париза. Читао их је гласно. Сам. Ђорђу и Симки само оно што се на њих лично односило. Никоме и никад није препричавао Вукашинова писма. После, кад су почела да стижу краћа и све краћа... Само је новац тражио. Да он То не одлази од мене? Устаде и раскорача се од прозора до кревета. Онда застаде пред стакленим орманом, пуним новина и књига, постиђен оним писмом: „Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе. Онда није могао да издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском оделу, које је, тврдили су, наружило Вукашина. „Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају. Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су сељаци сваког јутра и вечери нагртали у Аћимово двориште да је виде и пију стару ракију.

Аћим мрси браду, квари њене ракље и клима главом као да слуша праведну пресуду.

„Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају. Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати. Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“

„Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба да те се плаше и помало да те мрзе док не остариш. Једино они и мајка могу да донесу несрећу човеку. А унуке воли“, сети се очеве опомене. Шта је могао кад је то почело чим је проходао. И раније. Одмах се видело да ће бити леп и крупан. Није био жгољав, ни ћутљив, ни баксуз као Ђорђе. Ђорђе се никад ни с децом није играо. Завуче се у сењак и ћути. И не одазива се. Вукашину претури вечеру, подмукло га гурне у бару и испрља му ново одело. Њему сам увек лепше куповао. То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар.

Мијат усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама, коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује цигару, немоћан пред неком слутњом. Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи.

— Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата.

— Може депеша сад да стигне — рече не гледајући га.

— Сада ни курјаци не излазе из јазбине.

— Нека прошета коње до Мораве.

Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора.

Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише. И наду у унуке. Кад се јасену врх осуши, он из пања истера шибљик. А ја? шапуће на миндерлуку и зимогрожљиво дрхтури. Ђорђе је синоћ дошао, а још га нема да се поздрави и исприча како је посао обавио. Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа. Он је њу нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може деду као зечиће да рађа. Није му сметало што је из сиротињске куће, и што јој је отац бунарџија и надничар, јер видео је још код манастира да је по свему друкчија од његове Живане, танке, мале и савијене као махуна пасуља у сушној години. Знао је да се Симка неће прекинути и осушити после другог детета. Запросио је, не питајући Ђорђа да ли му се допада. Уживао је, гледајући је кроз прозор, кад висока, боката а витка, лако као усправан вал заплови двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као да расад саде. Слика се утисну у занесене очи и грешна ватрица опали му испупчене јабучице, пуне плавкастих жилица. Кад се то уселио страх у његову кућу? замисли се.

Тражећи му новац, Вукашин га писмом обавестио да се вратио у Београд. Тада је заболело, јер му је два пута писао да одмах дође кући. Не, онда кад су се први пут срели. Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи. Говорио му је да пише за новине, и шта све он очекује од њега, и видео је да га син не слуша и да се мршти гадљиво, као да гусенице скида с рукава. Сетио се Вукашина у гуњу и чакширама поред воза за Париз, па је поражено и разочарано викнуо: „Како те није стид да у том зеленом изиђеш на улицу? Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу. Аман, не брукај ме!“ Вукашин се танко осмехнуо, узео шешир и пошао извињавајући се ручком код француског конзула. Памти, тада кад је остао сам у његовој соби, онај страх је затиснуо прозоре, крцкале су греде, нешто је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку Дошљака што је имао да скапа у врбаку поред Мораве; онда је оно опет тупо лупило у прозор, видео је да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно, а у великом огледалу с луком седео је неки старац који је нагло оронуо и обема рукама једва држао браду. Узео је јајасту четку, ону којом је Вукашин четкао зелено, хтео је да гађа старца у огледалу, не, сетио се, видеће по разбијеном да сам луг, па ми више ни новац неће тражити. Само је четку бацио кроз прозор и изашао на калдрму што се шаренела на сунцу.

Требало је да разбије оно огледало, јер сада је сигуран да би му син тражио новац; јер с њим се ништа друго није догодило сем што је постао судија београдског суда, и То његовим, Аћимовим, заузимањем. Узалуд је он пажљиво ишчитавао све новине, и оне либералске и напредњачке, Вукашиновог имена нигде није било, у странци се није чуо, иако му је толико пута рекао да ће му глупаци и лакташи заузети место и да му ништа неће вредети памет и школа у Паризу, ни што му је отац Аћим Катић. Па је веровао да ће он изменити живот и доћи памети после разговора с њим, овде у кући у којој се родио, овде где су њих двојица некад разговарали, и молио га да узме неколико дана одсуства и дође. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Кроз отворене вратнице коњи лако укасаше у двориште, па одједном стадоше као да ударише у зид. Санке су празне. Са њих сиђе само Мијат. Аћим рукавом пређе преко очију. Моја несрећа је почела кад сам га први пут одвезао у Паланку, у школу. Сад то видим.

— Чим није јавио, неће ни доћи. Нека испрегне коње — потиштено рече Милунки, Симкиној мајци. Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга. — И ти ћеш да ме надживиш. Да сам млађи...

— Ноћас ни ока није склопила — седе и рече не гледајући га.

— Његова је жена. Ја се не мешам у те послове.

— десет је година како те ја молим да се помириш с манастиром. Ради воденице и оних пустих ливада...

— о томе нећу да чујем!

— Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији.

— Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке.

— А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно.

— Нећу, Милунка, да савијам шију пред мантијаши— ма! Ни пред којом земањском силом. Ја сам краљу Милану рекао у очи све што мислим. Па ћу сад, некоме... — заћута. Гледао је кроз прозор. Можда по оваквом времену није ни могао да пође. Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише.

— Зашто нећеш за добро свога сина? — мала, забрађена, срдито му принесе лице под браду. — Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом.

— Нека се све затре! А неће. Имам ја још једног сина.

— А Ђорђе и Симка?

— Замукни!... — Шапуће: По целој Србији да се прича како Аћим Катић седе главе љуби скут пијаном попу Методију...

Милунка се тромо извуче из собе, удављена сукњама, хукћући. Он је није чуо, није ни гледао, брзо се суљао низ стрмину, смрт изненада дође, толико имање, богатство, па углед и име, углед и име нарочито. Нема врата у Србији која се пред неким његовим с добродошлицом неће отворити. А мој отац? Лука Дошљак, воденичар...

Симка уђе с наручјем дрва. Он издалека спази њен умор згуснут у подочњацима, загледа се, ни она више није негдашња, помисли. Она није крива. О томе неће с њом...

— Онај још спава?

Она само уздахну и саже се да заложи фуруну.

— Чим се разбуди, нека дође до мене.

После, гледао је у жбунић ватре, док Ђорђе не уђе, сасвим тихо, повијен.

— Како прође на путу? — дочека га. Није га то занимало.

Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице.

— Јеси ли ми донео новине?

— Ти Мислиш да ја имам времена и за твоје новине да бринем.

Не одговара му се на прву Ђорђеву варницу. Посматра га с рукама на леђима.

— Како процењујеш: шта ће бити у другим срезовима? — мучећи се, настави Аћим.

— Цене стоци падају. Границу ће опет да затворе.

— То влада пред изборе плаши такве као што си ти! — потврди главом и сусрете Ђорђев поглед. А овај мукло рече:

— Ми морамо да одрекнемо куповине. Мање ћемо да изгубимо.

— Па да моји непријатељи пишу у плакатама и новинама да сам лажов? Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази.

— Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи. Ја сам живот сатро у раду и по путевима, сваки дукат крви ме кошта, па ћу сада, због твоје политике... Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу.

Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови.

— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине.

— Једно мене коле. Само једно... — промумла Ђорђе и изиђе напоље, не затворивши врата.

— Јесте, због тебе — шапуће за њим Аћим, у инат себи.

Касније се његова соба испуни влажним кашљем, дуванским димом, смрадом мокрих свињских опанака, молбама за позајмицу, и: „Долази ли Вукашин?“ Седео је поред прозора сав стегнут завишћу према свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед.

... .Само му се очи виде између обода дубоко навученог шешира и подигнутог астраганског оковратника. Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да га нико од селака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да савлада радозналост очију упорним гледањем у кочијашева уска и повијена леђа. Очи му стално беже по снежном полу и брежуљцима поред Мораве, лако запажају знане забране, врзине поред путева, тополаке, дрвеће-међаше. Све је исто... Као онда, као некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац, великошколац... Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве. Шта је читао на том распусту? И рекао је, памти, не, сваки пејзаж презире, узбуђење за лошег сликара и уседелице, не за оног несрећног учитеља, за њега не, а овај његов завичај је беда, сажаљење због кога се кајеш. Глупости, да, сви су ови паланачки, сељачки кочијаши гурави, брбљиви, сви су пијанице, ракију пију, жене им од батина носе завијена чела, и овај је такав. Није га брига што је то ливада његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово радост у комадићима расејаним по блату. Најглавније је не бити сентименталан, само сентименталан не бити, не, никако, онда... идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици. Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у нелагодну, жалосну језу.

— Стани!... Стани мало.

Шкрипа замре на дну бубних опни. Коњи фркћу, тресу главама. Гриве гребу очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута.

— Знојави су ми коњи, господине.

— Ништа им неће бити за... Мало да се смрачи.

— Кад ћу ја да се вратим? И мени је Бадње вече.

— Платићу ти више него што заслужујеш.

— Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.

— Пет пута сам ти рекао да нисам. Из Београда сам и добар сам му познаник. Је ли ти то доста?

— Боље ће бити и за њега и за тебе да не стигнеш по мраку — бичем чеше обрве.

— Рекао сам ти све и ћути!

— Шта ћеш, господине... Нисмо ти ми београдски кочијаши. Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши...

и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он. Не, не, и пре Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је...

Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш.

— По томе, господине, што умеш да наредиш. Јесте да ја брбљам, и јесте да ја не мислим, али много волим оне што умеју да наређују.

— Видим. Вози полако до гробља, а онда кроз село брз кас!

Кочијаш климну главом и опомену коње да пођу.

Њега овде неће сахранити. Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла... Умреће и он. Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб? Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови, успомене, оков је све то, с њиме се ништа не може постићи у животу. Неће да умре као председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену познаје, не, то је беда, сиротиња... Шта се то променило, шта се то догодило за неколико година откако није долазио у село?

— Лево! Лево!

Запамтиће ово Бадње вече и овај Божић, последњи у Прерову, сутра ће се вратити, рано, вечерас се мора све свршити.

Главу још дубље увлачи у астрагански оковратник. Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа. Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: — Ту смо!

Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан. Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом.

— На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине.

— Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки.

Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави...

— Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он! Жао ми, шта моту?) добро вече, Ђорђе. Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала... (Шта ћу с њом оволико обрадованом?)

У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим ШТО је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако. Онда се полако врати себи. Скиде рукавице и кресну шибицу да припали цигарету. Обешена изнад кревета, приђе му фотографија из Париза, из времена кад је одбранио докторску дисертацију. Где то беше?... Мала радња у дворишту на Сен Мишелу. И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета. Напољу, на дрвљанику, праска секира, љутито И дрхтаво. Завршава се нешто што је споро трајало До данас. Ипак пола живота. Почињем други. Нов? Зашто је нов? Стаде. Никако не попуштати. Одолети сентименталностима, успоменама, детињству. Ђорђе ће га као звер напасти. Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И онај стари.

Симка унесе жар и наручје дрва. Ложи пећ и прича: много му се обрадовала, и лепо је то од њега што је баш за Божић дошао кући, и ових неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини, далеко, никога свог нема. Ти Французи, сигурно немају...

— Имају. Они су католици, а и католици славе Божић.

— Сигурно није као наш.

— Није.

— Па какав им то Божић може бити, кад, кажу, немају божићњара!

Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени. Она је према њему добра, пажљива, али шта може? Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним, понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава некакав нелагодан страх. Отвори врата, па дубоко и наглашено строго изговори:

— Добро вече, оче!

Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем?

— Бог ти помогао, Вукашине.

Љут је, прође Вукашину, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама.

— Мрак је код тебе.

— Види се и у мраку.

— Види се.

Вукашин седе на миндерлук, ухвати даску стола и стегну је задовољан што не види очеве очи.

Аћим завија нову цигару и љути се на тупе прсте што дрхте и просипају дуван.

— У туђим санкама?

— Изненада сам и пошао Служба.. Знам да сте у великом послу.

У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње.

— Право збориш, Вукашине.

Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина. Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе.

Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину. Не волим га мање него пре неколико година. Нисам се изменио.

— Време је бадњак да се унесе — рече Симка.

— Време је, идем.

Устаде и Вукашин, а Аћим му са отворених врата добаци:

— Ти не мораш.

Кочијаш га довезао. Са убалеганим кљусићима. Ни срески пандур не би пристао да га онакви возе. Осрамотио ме, уздахну Аћим.

— Не, поћи ћу и ја... Волим божићне обичаје. (Глупо се понашам. Сасвим глупо. И збуњено.)

... Нико не устаје. Са свеће, пободене у преломљен колач, капље восак. Слушају како капље и као да због тога ћуте. Сви се питају: зашто се ћути? Сви гледају мирно вретено воштане светлости, очекујући нешто што се слути над непоједеном свечаном вечером.

Можда ови нешто знају? Аћим пређе очима по Симки и Ђорђу. У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће. Слутња му се згусну у страх. Припали и другу цигару. Никад овако. У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад Вукашин дође. Поглед му се пободе у гутицу између његових размакнутих и густих обрва. Љут је. Зашто? Могао си да јавиш па да те чекам, чвор је сенка, а лице му жућкасто, гутица на корену дугог носа ударац је нечије песнице. Зар је време такво да и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста. А леп. Њему би приличило и краљ да буде.

Гласан клокот: Ђорђе надушак испија дубоку и шарену чашу вина. За мене никад није наредио да се упрегну санке. А да су ми располутили главу на путу? Одоздо, оштрим млазом хвата очеву браду. Само њене две мало укосо управљене ракље. Он... У кући тиранин, а преко плота мазан и сладак. Само докле?

Аћим се накашља. Сраман му је гласан клокот вина, и верује: Ђорђе из ината тако пије. Пружа Вукашину цигару да припали. Овај пали на свећу. Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе?

Симка срете Аћимов поглед, руке јој пођоше ка софри да нешто узму, па се полако вратише на крило. Никад није дошао а да јој макар прегршт шећера не донесе. Ако. Само кад је дошао. Ђорђе неће смети даје мучи као прошле ноћи. Уздахну дубоко, шиљак светлости се пресави и само што се не прекину.

Вукашин међу прстима окреће цигару и загледа је. Сигурно су чули. Сви се чудно држе. Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи. Он то не може да разуме. Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се догоди. А после? Подрхтава.

— Зна се ред ове вечере — строго рече Аћим.

Сви га погледаше. Ђорђе споро клима главом и цео се клати на троношцу.

— Оче, нека и Ђорђе остане. Вечерас сва тројица морамо да разговарамо. — Одсутно глади прстима рецке по ивици софре, па одједном, као са ватре, трже руку.

Аћим виде и спусти поглед: то су белези Василија, првог мужа његове мајке. Кад се враћао из бојева, у софру је ножем урезивао убијене сопственом руком.

— Кад сам ја после овакве вечере с вама разговарао? — изазива Ђорђе.

Симка му стеже мишицу, а он се гадљиво трже.

и Василија се боји, а опет „оче“. Неће са мном као некада, зато ми није јавио да долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло.

— А зашто баш вечерас сва тројица да разговарамо? — упитно гледа у Вукашинову строгу и лепу главу с нешто дужом косом и танким брковима и види: мучи се. Па види сина у гуњу, кад је био ђак и великошколац, радује се што остају сами после вечере и сâм почиње разговор. За овом истом софром, поред овакве свеће, пре неколико година...

— Зато што је озбиљно. Сва тројица морамо вечерас... — очев поглед пресече му реч. По Вукашину се просу танка дрхтавица.

— Ноћу се разговара само о вампирима и злочинству. На Бадњи дан ја с вама никад нисам разговарао — промумла за себе Ђорђе гледајући у загризак хлеба.

— Морате обојица да ме чујете! — Вукашин осећа да падање дуго траје, па викну као да се хвата за грану.

Можда су га истерали из службе? обрадова се Аћим. Сада из службе отпуштају јадне учитељчиће, а што да не отпусте мог сина? Па зашто ми одмах ниси рекао? хтеде да каже, кајући се за љутњу према Вукашину, али у његовим очима као да нешто друго види.

— А ако ја нећу? — рече.

— Ја имам право то да захтевам. Уосталом, сутра путујем. Служба... (Не, вечерас се мора све свршити.)

— Служба? — подиже се Аћим.

— Па човек је државни чиновник. Чува своје парче хлеба — мирно рече Ђорђе.

— Путуј, сине, путуј ноћас. Одмах путуј! — корача сенком. — Онакве коње какви су тебе довезли, можеш наћи и у Прерову.

— Чим се Вукашин жури, ствар је важна. Да свршимо вечерас — рече Ђорђе стегнута гласа, јер предосећа, и ово је против њега. Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде.

— Жене напоље! — Милунку и Симку пратио је очима Док за њима не лупише врата, а онда седе на своје место за ниском софром претрпаном јелом. — Причај зашто си дошао — завија дебелу цигару да се смири и да не гледа у Вукашина док говори.

По дугом ћутању капље растопљен восак.

— Дан је за озбиљне разговоре. Боле сутра — проговори Ђорђе, одједном уплашен оним што ће Вукашин рећи. Моли их очима.

— Причај! — изазива Аћим.

— Ја се женим — посумња да су чули, чега се стидим? па понови гласније: — Женим се!

— Само то? — излете Аћиму, па се још више збуни, и уплаши, и обрадова, и још више уплаши од радости. Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну. Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина.

Ђорђева уста се згрчише па затегоше у заједљив осмех, скрамица радости прекри заједљивост, али закратко: осмех шмугну у густиш браде и бркова. Да ли је само то? Строго се загледа у брата.

— Ако си о женидби хтео, онда се тако не почиње са оцем и братом — шупљим гласом рече Аћим. — Живео сам да тај дан дочекам. Живео сам... Ти знаш. — Откину горњу копчу на кожуху, раздрљи се.

— Треба да знате да се женим. Да, прво то... — не сме да ћути, јер отац изгледа тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га Аћим претече:

— Кажи, јеси ли то одлучио или ме питаш па да одлучиш?

— Одлучио.

— Одлучио?! — Аћим просу дуван. Брада му се сломи на кожуху.

Ђорђу се понови гушћи, заједљив осмех: то је твој Вукашин. Има бога.

Вукашин хитро схвати Ђорђев осмех, па рече тише:

— Шта је то тако страшно што сам одлучио да се женим? Мени је тридесет година. Способан сам да изаберем себи жену.

— Са толиким школама...

— Тебе ништа нисам питао! — Аћим прекиде Ђорђа. — Кад си способан, коју си изабрао?

— Девојка је здрава, лепа, добра домаћица... Такву би ми и ти изабрао.

— Кад си мене женио, ти ме ниси ни питао да ли пристајем. добро си, Вукашине, учинио. Никога не питај кад својој деци бираш мајку.

— Симка је добра жена — рече Вукашин.

— добра је за тебе и мог оца.

— Није ти лепа?

Ђорђе јекну.

— Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице.

Вукашин тешко изговори:

— Тошићева ћерка.

— Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића?

— Јесте, његова.

— Мој син да се ожени ћерком мог највећег непријатеља? Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет! — шапуће загледан у два велика ока, туђа и пуста, мора да га гледа.

— Јесте. Али ћерка није што и отац.

— После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више!

Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику. А политика на трпезу и у постељу. Селачка патетика, деспотско самољубље, То је он. Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче.

Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!

Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.

— Ти ме издаде, Вукашине. И гроб ми опогани! — грмну у помрачину.

— Зашто сам те осрамотио? Ти не одговараш за поступке пунолетног сина. Нисам те ни издао. Уосталом, нисам имао шта да издам. Ти водиш своју политику, а ја... (Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела.

— Нисам ти више отац!

— Ко је то видео и чуо да се отац и син посвађају због странке? — мирно рече Ђорђе.

— Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве странке да улазим. Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем. Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? Ко је од тога имао користи? — застаде. Сети се призора с пута:

...Човек носи плехану пећ и велики дењак ствари, а за њим иду два малишана са лонцима у рукама и жена са дететом у наручју. „Куда ћете ви, човече, по оваквом времену?“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не запита. „Ја сам, господине, учитељ. Премештен сам јер сам радикал“, само је то рекао и продужио да главиња низ пут.

Вукашин подиже глас:

— Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне. Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те срески капетан батина и псује ти мајку. А што ви радикали галамите о демократији, то је само изговор за селачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! — Вукашин се загрцну и умуче. Говорио је да не ћути, да отац заћути и да се што пре заврши ова њихова прва и последња свађа.

А добар говорник, пас. Каква би он сила био у Скупштини. Моја је То крв... Европа ми упропасти дете... Несрећник. Аћим засузи.

— Имаш ли још нешто да кажеш? — оштро упита.

Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део. Ја сам ово зарадио. Ништа ти не дам! Ђорђе претури бокал са вином. Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак.

Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто.

— Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део.

— Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе?

Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза. Моји унуци биће Тошићеви унуци. Аћим чупа браду.

— Да израчунамо колико сте потрошили на мене.

— Израчунај ти!

Израчунао сам, Ђорђе. Мени припада трећина.

— А колико је зарађено у овој кући откако си ти отишао из ње? Хоћеш и моју муку? И то је братски!

— Ја, Ђорђе, тражим само оно што ми по закону припада.

— Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите. Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки! — Аћима оштро заболе што први пут пред Ђорђем ружно говори о Вукашину. Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине... ова кућа није више твоја. Видим ли те, наредићу слугама да те истерају на сокак... У тестаменту, написаћу га одмах после празника... ти ћеш бити искључен из мог наследства. Забранићу ти да ми на сахрану дођеш и гроб видиш. Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми више не постојимо!

По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам ишчупан, хтеде да викне. По њему звечи сув, изломљен лавеж.

— Ђорђе, дај овоме пет стотина дуката, и да га моје очи више не виде у кући. Губите се, нећу исти ваздух да удишемо.

За њима врата остадоше отворена. Ветар јурну у собу. Псето лаје љутито и изгубљено.

...Симка седи на ивици кревета и замишљено гледа у пламено и коцкасто око ниске пећи, и не чује то једино преровско псето ноћас кад је село задављено снегом, убијено помрачином што се измешала са облацима, јер је Милунка чула њихову свађу и све јој испричала.

А тако му се обрадовала, ништа јој није сметало што га је паланачки кочијаш довезао. Одмах се понадала, неочекивано, зато и јаче: он ће смирити Ђорђа, да и ова ноћ не буде као прошла, иако је он ушао у двориште као да је туђе и поздравио се с њом као да је не познаје. Све најлепше што би родило у њиховим воћњацима, виноградима и башти, њему је намењивала, њему остављала, слала му и нудила га кад дође. Жељно је чекала његова ретка писма и била данима срећна ако би је само поменуо и поздравио. Често би ноћу заплакала у бризи за њим што је негде далеко у свету, туђем и мрском, у свету друге вере и другог говора, мислећи да је гладан, болестан, кад зиме дођу да му је соба хладна а покривач танак и исцепан. Са Ђорђем се свађала да му што чешће и што више новца шале, а много пута, док се у Београду школовао, послала би му свој, за њега штеђен, домаћичин новац. И његове женидбе се бојала: била је убеђена да ће га нека варошанка отуђити. Онда више неће доћи и помиловати је шкрто меком, господском руком по образу. На та лака миловања поруменела би и у себи дуго носила сећања на њих, понекад мутна и стидна, с резом слатке, танке дрхтавице. Каква ли му је та којом се жени? Господска! Презир јој пређе преко лица, рујна од светлости жара.

И он, сада, дошао да подели имање... Њему ће ионако све да остане. Сада кад је Ђорђе почео њу да злоставља. Где му је душа да баш данас због тога дође? А чим је дошао, грожђе, орахе и јабуке однела му у собу. Грожђем му и прозоре окитила. Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе. Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило. Ђорђе дуго стоји уз врата, не гледа је, па се накашља.

Она се трже и збуњено упита:

— Он дошао да подели имање?

— Да подели — хукну и седе на кревет.

— А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу.

— Грдне паре. Много кошта.

— Ти си се мучио...

— Мучио сам се.

— И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом.

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право?

— Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали.

Он је мој брат. Није Аћимов пасторак. Он је у наследству равноправан са мном. Ти ми ниси донела мираз па да имаш право да се испречиш пред мојим братом и кажеш: „Ја не дам!“ Ништа ми ниси донела, дошла си гола као леска, кошуљу ниси имала...

Њој клону глава: сећање на облачење кошуље и прошло вече поново је заболе.

— Постала си газдарица...

— Твоја слушкиња — шапну она. Ђорђе је не чу и настави:

— ...Осилила си се, па хоћеш и с јединим братом да ме посвађаш.

— Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко.

— Све да му дам?... Па све ћу му и дати! Морам све да му дам. Ти ћеш да растуриш на браћу и слуге!

— Зашто да растурим?... — шапну она и устаде.

Ђорђе скочи с кревета и са стиснутим песницама пође на Симку:

— Ти си моја несрећа! Ти си ме сатрла и живог сахранила... Ја сам мртав човек, ја нисам човек, ја сам камен, ја сам угашен угарак... Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа!

— Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи.

— Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате? За кога сам се мучио? У овој кућерини живе мишеви, слуге, дукати, ти, моја несрећа... И ја... камен, сув, ништа...

Она миче уснама, не, оне то саме чине, она не може ништа да каже од вике, од мириса вина из нечега разбијеног, шкрбавог.

— Све ћу Вукашину да дам, све! Теби у инат. Нека господа проћердају моју муку. Вукашин ће појести моје имање. Појешће ме. И гроб. И он... Због тебе! — ударао је песницом по глави, леђима, свуда, све немилосрдније, јер спази да јој је при светлости жара из пећи лице лепо, и зато што се не брани, занемела у запрепашћењу од његових првих удараца, туче је и јауче зато што је први пут туче, што је много воли, и жели да је убије, јер је лепа, да је не види после овога, после...

А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу његове ситне песнице. И тек после, кад се уплашио, уморио или постидео, одједном је умукао и престао да је туче, па се пијано сручио на кревет, а она, као освешћена изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу. Прошлост, погубљена и заборављена у пословима, Виси сада сва пред њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело. Никада до овог тренутка није помислила да јој је живот јадан и пуст. Како јој одједном сада ништа не значи што је газдарица у кући у којој пола. села. надничи и служи. Она се покрену, први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија на њима, и одсутно се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на дасци, на којој су многе пре ње оставиле за собом црне ранице.

...И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу. Ноћ је преседео на свом лежају, огрнут великим кожухом, јединим и летњим и зимским покривачем. Тако, ишчекујући шумове њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за таваницу, па се као од стида сакрила у његову густу и дугу браду. Симкино вабљење живине извукло га из подрума да види њене неиспаване и умором замућене очи, па да читавог дана ћутањем тугује.

Вечерас је сваку њихову реч разумео и одгонетнуо прошлу ноћ. Кад је почео да је туче, Никола је скочио, усправио се, главом притискао греду, претио Ђорђу да ће га заклати, њега, силника и незахвалника што га је удес наградио добрим каквим само цареве награђује, а мрак је тутњао у кацама, јечао и хуктао у црним гомилама:

— Не плачи, несанко моја. Сутра, на празник, биће ти очи као ољуштене шљиве. Што плачеш кад си лепа, и млада. Ја ћу да тугујем за тебе. Своје ћу очи подметнути под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра. Помери браду да ти не гребе лице. Завуци ми руку у недра. Угреј се Ту, ћути, нисам ти ја отац... Осећаш ли колико сам млад и јак?... Видиш ли? Види ме...

У мрклини, под ниском таваницом подрума, Николи су уста пуна пенушавог шапутања, очима се привиђа Симкина млечна нагота, њене босе и пуне ноге додирују Му руке, увлаче се под покривач, и изнад самог чела висе њене дојке и подрхтавају, да се откину као најкрупније капи млека, и он губи свест у паћеничком уживању, које Дуго, дуго траје.

Њен корак по поду разликује од Ђорђевог; види јој тамне табане, зна како се свлачи и облачи, види руку на свим местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца. Тада јој он шапуће речи које човек његова доба жени не говори, тепа стидно, очински и љубавнички, и бира израз, како то само настрано ћутљив човек уме.

— Што богорадиш Ти, стари бескућниче? — прекоран глас из мрака уплаши Николу, разби његов занос, оскрнави његову тајну и светињу, и дуго потраја док се прибра, препозна глас, и цикну:

— Како си смела, стара кујо, како си смела да уђеш?

— Не дери се, знам те добро — Мирно рече Милунка. — Где си? Не видим ти брлог, села бих мало.

— Бежи од мене, змијо! — Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом.

— Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати?

Чула ме! штрецну Николу, па брзо рече:

— Кад би све жене живеле као твоја ћерка, Бога не би ни било.

— Јадан ли јој је живот. Сатреће је Ђорђе. А сутра је празник.

— Шапћи, чујем ја добро.

— Ти можеш да је спасеш.

— Ја? — језа стресе старца. — Ја? Како? — подиже се на лактове. Не види је.

— Заслужи души место: моли Аћима да се помири с манастиром. Ти једини можеш да га наговориш.

— Будало, газда никад не слуша слугу — паде на узглавље.

— Тебе мора да послуша.

— Што мора? Нећу да се мешам у медвеђа посла. Ја хоћу да умрем у овој јазбини. Мени је овде добро. Губи се одавде!

— Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само...

— Напоље, стара кујо, напоље, кад наређујем!

— Ако не учиниш што сам те молила, ја ћу о теби да разгласим по селу...

Никола отегнуто јекну, подиже се с лежаја и са испруженим рукама пође ка гласу у помрачини, да га задави и баци напоље.

...Ђорђе у оделу лежи на кревету и, згрчен као гундељ, хрче. Симка стоји наслоњена на кревет и гледа у њега, слабо осветљеног ватром из пећи; никад јој није био тако гадан и ружан као ове ноћи. Како то раније није видела и осетила? И како је могла да се уда за њега и да живи с њим?

И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара. Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту. А сан ми траје само између других и последњих петлова. Свиње ти храним, стоку надгледам, помажем у трговини, копам с надничарима, свађам се са слугама, криво мерим... Изелице! За вас Катиће сам радила и чувала. У шта су истекле моје младе године? Ти си ми снагу просуо ни у шта, ти што хрчеш, што спаваш, уморан си, заболеле те песнице од моје главе. Нисам ни годину дана проживела као жена, ни као Анђа Толина што ни хлеба у кући нема, ни као она нисам проживела, и она је срећнија од мене. Целог века, ти, псино, скиташ по вашарима, чаршијама, по белом свету дане и ноћи остављаш. Сигурно си трпео за мојом снагом и мислио на мене. Док сам се ја у овом гробу по ваздугу ноћ превртала као црв на жеравици, ти си се ваљао по туђим постељама. За дукате, и ти, тако ситан и грдан, могао си с лепотицама да спаваш. А ја те чекам... По десетак вечери забадава сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. За тебе се спремала, а ти дођеш па заудараш на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш, уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш. Од таквих као што си ти не би ни на ђубрету клијало! Па ме сада бијеш и мучиш, Турчине. А у шта ће мени да прође ноћ! Спаваш и хрчеш, хрчеш....

Више никад да не чује то одвратно хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра. Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји. Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће. И мрака и плеханог цвокота се боји. Колена јој ударају о даске кревета.

А онда више није видела ни Ђорђа ни себе: лепа је и још млада. Над њу се надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим? Зачуди се, не, брани се, а он јој прилази све ближе и ближе, припија се уз лице, ураста у главу и у мраку истискује свест.

...Лаке и хитре, сенке налећу једна на другу, измичу и опет налећу гонећи се по изрибаном дашчаном поду и резбаријама храстове таванице. Нечујно играју по дрвеним решеткама у прозорима искићеним грожђем. По одсеву тихог, малог пожара гази Вукашин уморно погурен, док титраји пузе и јуре по њему, пламсају из високе украшене пећи, купљене у Земуну за собу сина господина оне јесени кад се уписао на Велику школу. Срушили су механу у којој су тада преноћили. Он није спавао, љут на оца што је одбио да му купи варошко одело, онакво какво је виђао у Паланци на великошколцима. „Ти си сељачки син. Срамота је да носиш швапске крпе. Нису оне ни здраве. И срце и памет се покваре у њима“, рекао је отад убеђено и претећи. А ујутру, рано, из механе га најпре повео у магазу житарског трговца Васића. Отац је ишао напред, са штапом преко руке, а он неколико корака за њим. Велики и леп био му је Београд тада, први пут виђен, и био је збуњен и задивљен што толики људи у Београду познају његовог оца, па му скидају шешире, шубаре и нагињу фесове. „Гледај пред ноге и не блени у прозоре!“, строго је прошапутао кад га је ухватио како загледа девојке што кроз прозор истресају ћилиме, а онда, повучене испруженим рукама, као да падају за својим очима, озбиљне, а он је желео да му се осмехну и да га запамте. Постидео се због очевог прекора, опанака и гуња.

„Газди да пољубиш руку, и све што кажеш, да је паметно“, опоменуо га отац пред великом магазом у Савамали. Помислио је у себи „нећу“ и, на одстојању, ушао за оцем; замирисала је пшеница и триња од жижака; мали човек са фесом седео је за тезгом, не зна због чега је морао да му пољуби руку, и ћутао је до краја те кратке и пословне посете. И сада чује очеве речи: „Писмен је толико и рачун зна да може око кантара да помогне. Ако погреши, ти имаш длан. Ја хоћу да се мучи да би човек постао.“ Трговац са фесом се осмехнуо, надмоћно га гледао и играо се бритвом на ланцу. Он је пркосно окренуо главу. Кад су касније изишли на улицу, отац је, као да се правда, рекао: „Ти знаш да ја имам пара да купим целу Васићеву магазу. Видећеш и сâм: најслађи је хлеб који сам зарадиш. Оно што ти припада, чекаће те док не будеш морао да га узмеш.“ А кад је први пут као великошколац дошао кући за Божић, затекао је у својој соби скупу пећ. Обрадовао се. Није се једном овде радовао... Стаде уз прозор. Све је као некад: грожђе на прозорима, ораси, јабуке на столу, слама на поду, багремовина у пећи... А напољу снег и ноћ. Мора признати даје лепо. Лепо...

Школовао га. Јесте. Даје остао у селу, не би ни умео тако да увреди оца; да није био у Паризу, не би знао да му каже све што му је вечерас рекао.

На станици, поред воза за Париз, отац му је ставио руку на раме: „Вукашине, да учиш што игда можеш. Тамо, Европи, покажи ко је Србин. Покажи, мајку им белосветску, да ми нисмо само с јатаганима вешти. Нек знају да смо исто тако и с књигама умешни. Памет им покажи, а дукате не жали. Троши као да си кнез, нек виде да ми, Срби, сваки ред знамо. Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај. Не срами се због тога, јер они То немају. Нек виде шта је сељачки син!“

Вукашин се жалосно осмехну: гледа своју фотографију из Париза, окачену више кревета. Гуњ и опанци! Прво што је учинио је да престане да буде смешан и да скине то глупо, турско одело. А „ко је Србин“ и „сељачки син“. То НИТИ је имао коме да покаже, нити је знао шта да покаже. Какве наопаке представе — „покажи им, мајку им белосветску!“ Кравата... „Краљицо Ахајаца, ти што изазиваш ратове...“, шапутао је на клупи, у малом парку испод Пон Нефа, а она му прстима поправљала кравату... Тога дана је докторирао, фотографисао се и послао слику оцу. „Лело је што си науке добро свршио. Али што СИ се нагрдио оним крпама швапским, То ТИ, Вукашине, никако не ваља“, писао му је отац, а он се смејао. Још тада, и много раније, започело је ово што се вечерас догодило. Само: да ли је све баш онако како је вечерас говорио? Па он је годинама мислио очевим мислима и живео његовим идејама. Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши. Не, не мисли он онако како је вечерас говорио. Зар није лепо у овој соби, његовој соби, у кући, у селу на Бадње вече? Колико се он некада радовао овој вечери и сутрашњем дану! Шта му је радосније било од овог дана, кад је у санкама јурио из Паланке кући на божићни распуст? Та препуна ћутања у санкама што се лако заносе и јуре, та ћутања по којима бије меки топот коња, фијучу бичеви, лено лете гаврани... Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори. А увече се са оцем могло и о књигама причати. Тих вечери он је други човек постајао

Само да једно такво Бадње вече, сада, вечерас, некако доживи, да заборави свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје, каријеру, све би дао. Јурну по соби. Мала му је.

Не, све је ово селачка идила и прошлост. Наш живот треба да буде нешто сасвим друго. Мој живот није Аћимов живот. Треба одавде засвагда отићи. Све оставити. Изневерити. да, издати. А потом? Зашто се толико плашим неуспеха? Чему сва та рачунања? Ја ти више нисам отац... Ти си од вечерас мртав за мене. Један за другог више не постојимо.

Вукашин дрхти. Одрекао ме се... Зар сам толико увредио њега, суровог и снажног? Једино у животу што је поуздано било моје, био је он, отац. Нешто што није имало обала. Отац сигурно сада плаче. Он не може да плаче. Ноћас је све изгубио тај моћни Аћим Катић.

Вукашин је сав скупљен и згуснут у дрхтај који ће сам себе да искида. Не могу по твоме! Не могу се одрећи Олге зато што је ћерка твог политичког непријатеља. Не могу! Нисам крив што си ме неправедно волео више од Ђорђа. Немам чим да ти надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли.

Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију. Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу. Јесте: у Србији се и коле и псује, гази по блату и живи у мраку, и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци урезивали своју жетву, истим ножем клали Турке и секли хлеб али... његово је то. Аћимов је он син. Његова крв и страст. Нека отац и живи у заблудама сељачким. А да ли сам сигуран да су то заблуде? Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину. Свеједно какав је живот што га они кроје. А на шта је он, син таквог оца, спао данас, после петнаест година учења и студирања, после Париза и докторске титуле? Јесу ли вредна та његова нова европска начела — да ли су начела? — једног великог Аћимовог разочарања? Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет брату донети више радости и среће? Могу ли идеје, успех, каријера, салони, друштво конзула, министара и дворских дама да надокнаде губитак оца, брата и снаје, завичаја? Хоће ли му тај нови живот за који се спрема бити важнији од братовљеве мржње и очевог презрења? Хоће ли му Олгина лепота више значити од верности оцу и сопственој младости? Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком. Као студент борио се против њега, министра. Шта ће рећи моји бивши другови? Бивши?

Вукашин је уклештио главу међу руке што држе дрвене шипке на прозору.

...И та фатална љубав. Није се први пут заљубио. Лепота и понос. Зар је то само Олгина изузетност? Начитала се руских и француских романа, обожава Тургењева и Балзаков „Љиљан у долу“. Воли Пешту, бидермајер, Штраусове валцере. Ишла на дворске балове. Играла са књазом Александром, трапавим... Народ — то је њој нешто прљаво и лукаво. Прерово — вучја јазбина! С њом, шта ће бити мој живот? Имати кућу на Врачару, примати угледне госте, имати банку, направити фабрику, постати дипломата, бити Европејац у балканској чаршији... Јесте банално! Све што се догађа супротно је ономе што је некада мислио.

Вукашин се нагло усправи и настави да корача по соби.

Све је бесмислено. И политика, и идеје, и принципи, и култура, и углед, и каријера, и та, та велика животна срећа! Живот у Србији је старо гробље... Ништа велико не може у њему да израсте. Ко год од живота нешто више тражи — рубе му главу. А шта чека њега, који жели Европу у Србији?

Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида? Чему ово позориште на Бадње вече у Прерову? Његова сенка, полегла по патосу, успела се зидом до прозора и на њему пресекла главу. Дуго стоји.

Ово је последњи ноћ у очевој кући, у којој је доживео неке ситне среће. Под овим истим кровом проводе ноћ у очајању брат и снаја. Они не спавају. „Вукашин тражи пола имања.“ Симка га куне и прекорева због пажње и нежности којима га је толико година обасипала. Ђорђе потврђује самом себи да је он, Вукашин, лопов и разбојник. Отац не спава и брине како да спасе свој политички углед који му је син нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?... Одлази из Прерова, вређа брата, унесрећује оца, дели имање да купи кућу и не буде под Тошићевим кровом. Жели да започне нов живот, хоће Србију да уводи у Европу. Хоће ли му то бити срећа? Зар је истина да је последњи пут у очевој кући? Није могуће, није истина...

Вукашин се наслони на зид поред пећи. Црне птице бешумно налећу на прозор, играју по евенкама и зобају увек иста и никад непозобана зрна грожђа. Безглаве зверке мрака чуче под креветом и у угловима, спремне да скоче на њега. Више кревета, његова велика фотографија из Париза истопила се у суву, велику мрљу. Воштана свећа, заборављена на пећи, изгорела: ваздух отужно мирише на смрт. По Вукашину се одједном стврдла језа. Он се брзо свуче и баци у кревет. Очи се не затварају: поглед туче по црном лептиру на белој кошуљи. У грудима кипи нешто горко и врело. Скида фотографију са зида, преко колена ломи рам, отвара пећ, баца је у ватру, пламен букти, готово је и с тим! кида евенке са прозора, и то је прошлост! баца их у мрак и снег, кокошкама, псима, селу... Не, не, то би био типичан аћимовски гест. Треба спавати, па сутра... Вукашин навуче чергу преко главе.

Онда без колебања скочи, обуче одело и не запертла ципеле. Носећи дрхтавицу и шкрипу снега од брзих корака, уђе у мрак очеве собе. Аћим га заустави код врата.

— Свршен је наш вечерашњи разговор.

— Ја сам се овде родио. Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми.

— Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци.

— Твоји ће бити! — викну, смрачен од мумлања и крцкања у мраку.

— Кроз њих не могу да трајем. Душмани ће да опогане моју крв.

— Има нешто важније у животу... — искидао би се, тукао би се због мирног и прибраног очевог гласа. Зар ти ја нисам важнији од странке?!

— Иди.

— Мислиш да ми је било лако на ово да се одлучим? Све знам... Али, разуми... Наступа ново доба, оче.

— Иди.

— Па ја сам твој син. Шта си очекивао од мене?

— Некад нисам морао да ти поновим наредбу.

Под спорим корацима снег опет љуто шкрипи. Кроз слеђену помрчину ниједна мисао не може да пусти жилицу. Јасенови узалудно чекају ветар. Не виде се гарава ждрела оџака. Згрушало се небо над Преровом. Топло је само у кутњацима замуклих паса.

...Кожа одраног свињчета, разапета на зиду у углу оџаклије, привиђа се Толиној жени Анђи као запаљен вепар који развилапљених уста јури на децу:

— Деца ће изгорети! Појешће свиња, не дај! Изгореће... — бунца, придиже се са сламарице на поду и баца да их заштити, увек на супротну страну од корита са близанцима. Руке се ломе, млатарају и јуре сопствене сенке по огарављеном зиду.

Клечећи поред постеље, Тола, уплашен и занемео, хвата јој руке, сваљује је на лежај, притиска јој чело, све док се не смири, па се окреће огњишту и чарка слабу, сиротињску ватру. Зна да од грознице после порођаја жене умиру. Ако она умре, умреће му и близанци. Обојица су мушки, курјачићи, никад их не може прежалити. Ђорђева завист урекла му је жену и призвала смрт његовој кући. Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити? Чиме ће децу исхранити до пролећа? Мора да га моли. Бог је њега, Толу, зато измислио да би неко по овој земљи ишао на коленима и погнуте главе. Где ће он с Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба. Већ до зоре огњиште ће му се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази по ватри.

— Вретено! Вепар! Изгореше!

— Нису, не бој се, ћути, Анђо — устаје, покушава да смири жену, држи је за руке, а њене бесмислене речи шире страх и немоћ по њему пред нечим вишим, страшним и невидљивим. Па кад се Анђа, уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео, Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и њега и ватру, ледена, длакава шапа.

Више не може да издржи да не пије ракију, узајмљену од комшије да части жене кад прекосутра буду дошле да му виде синове близнаке. Из великог, нагорелог ибрика сипа немилице ракију у широко отворена уста, сипа из освете над нечим, из ината.

— Снег, снег.. Десни је мањи. Што је десни мањи? Удави се...

Опет — снег! Шта да се ради кад дрва не падају као снег? Не би се угрејала ни да ја легнем у огњиште. Идем да украдем. Изиђе напоље, начупа коље из плота и с великим нарамком врати се љући но што је изишао, набаца дрва на огњиште, раздува га и опет повуче ракију.

— Вепар гори, не дај децу, не дај левог, он је први, мој отац ће да дође, ух! Свиња проклета! — Анђа се придиже, виче, бацака по слепљеној, поцепаној сламарици на поду и млатара рукама бранећи се од све црњих сенки.

Тола је шчепа за руке. Нисам ја то заслужио, Ђорђе. И по снегу и по киши, и дању и ноћу, радио сам ти, нисам празнике чувао, чувао сам теби свиње, тебе сам чувао од хајдука. Пусти жену, па се нагну над корито, подиже мараму и загледа се у црвенкасте и наборане дечје главице. Црна, улепљена косица покрива им чело. Леви је крупнији и као лепши. „Родио си газди слугу... Мени си родио слугу!“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима. Попи неколико крупних гутљаја ракије и врати се до корита. Пази како намигује овај десни! Тај ће бити нека велика лола. Томе, мајци, неће се ниједна отети. Миражџику неку дебелу он ће да здипи. А овом левом, Ђорђе, левом не може нико ништа. Ни ти, ни Бог. Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има. Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули.

— Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе...

Због тебе, несрећница, пати. Уклео си је. Осушио се, јаловак си. Не рађам ја теби слуге. Пет синова имам. Еј, пет! Једнога ти не дам за цело имање. Спусти мараму на главе близнака и приђе другој постељи на поду, на којој спавају три старија сина. Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу. Видиш ли какву цволенику има? Па табанчину. Тај ће, Ђорђе, бикове да обара. Две вреће стотињајке носиће под мишком. Држаће на крстима пуне канате камења. Али неће за тебе, газда-Ђорђе. Зато што ја нисам заслужио... Газда-Ђорђе, да се погађамо. Шта би ми, рецимо, дао за овог другог опасника? Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок. „Цело имање и све злато у готовини.“ Мало је то, газда-Ђорђе, за њега. Погледај само какву руку има! Песница му је као дуња, а шест година има. Видиш ли сада шта сам родио и шта имам?

Тола седе поред огњишта, набаца прошће на разгорелу ватру и суну ракију у врело грло. Нисам заслужио да ме истераш из куће, да не платиш муку... И још столицом завитла на мене. Што ме само не удари! До под мишке набио бих те у земљу. Чекај док сване, сутра ћу ја тебе!

Анђу мало попусти грозница.

— Дај ми да их подојим...

Тола јој прво пружи „десног“.

— Што си мањи од брата? — рече.

Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче. Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу.

— Вуци, сине, вуци, нек ти уши пуцају. Нећеш огладнети, не бој се. Има твој отац ручетине и леђа да исхрани целу чету. Ух, што си неки алапљивко! Тако, тако, само вуци. Их, каква ћу ја сила бити кад ви порастете. На царевину могу да ударим!

— Зима ми је, Толе, много ми је зима. Стреса ме...

— Наложићу, усијаће се оџак. У Прерову има доста плотова. Све ћу их ноћас почупати.

— Узми овога, дај ми „левог“.

— Колики је! Одакле се извуче, бога ти? Хајде, вуци, шта чекаш. Још неки месец па ћуја тебе ракијом.

„Леви“ неће да сиса. Главица му се млитаво клати.

— Од подне му није Добро. Зови сутра попа да му очита молитву.

— Не треба њему молитва. Спава му се. Дај ми га.

Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их. Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу. да није било магараца и оваца да га загреју, ако не лажу, дете би скапало, иако је божји син. А што његови близнаци да не остану? Смешка се. Сад спавајте док сунце не изађе. у поцепаној кошуљи примаче се огњишту. Окреће ватри час леђа, час лице, служећи се често ибриком. Обузе га чудно веселе. Узе свиралу из торбе, продува је, поче песму, мала му је и сувише спора за његову радост, па се разигра и завитла у колу, дугом, ситном, без краја. Не обзире се на женине молбе, прекоре и клетве да престане. Сав се увукао, збио у шљивову свиралу, па му је тесно у њој и грца, кликће, извија, преплиће, све живље и све луђе, а ветар, одједном намамљен свирком, сјури се кроз баџу и ухвати у коло с пламеном.

— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца!

Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак...

— Болестан, несрећник! — узвикну Тола а пијанство напусти једно парче свести. — Ако ми леви умре, бога му! А крупнији од десног. То сам и заслужио... А ти, боже, тако, све на Толу Дачића: и сиротињу и болест. Ни ти не смеш на газде да удариш. Имаш и право. Да сам на твом месту, и ја бих тако радио. Бих, деце ми. Од Ђорђа Катића немаш шта да узмеш. Јалов је као црн јасен. Дукати теби не требају. Тамо, код тебе на небесима, нема дућана. Ја имам пет. Требало је да буду четворица. „Десни“ је сувишак. Значи, грешка. А што Ми онда нападаш „левог“? — говори гласно, лице му је изобличено, чини му се да се кожа одране свиње разапета на зиду грчи и савија патрљке ногу да скочи и јурне кроз оџак, напоље, у мрак, јер и Анђа виче, очајнички:

— Јури, јури, јури вепар...

Тола се стресе. У радикалској буни стају и сено је запалио. Све је изгорело. И стока.

Због тога ме ти, боже, кажњаваш, бездушниче! Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...!

Тола клону поред огњишта. Нема више снаге да смирује и покрива жену. Као зверка ухваћена у кљуса, којој је од батргања и напора да се ишчупа много крви истекло, уплашено и немоћно зури у ватру. У отвореним очима играју пламенови, извијају се, заплићу у гужву и горе у празној, огромној глави.

У рану зору Анђу попусти грозница. Дуго се мучила Док је пробудила Толу да јој дода да подоји децу. Најпре подоји „десног“. „Леви“ је млитав и хладан. Тола га принесе ватри: главица му плавичаста. Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди прислони уво: не чује срце.

— Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама.

Анђа поче отегнуто и једва чујно, као по дужности и неком морању, да нариче, мучећи се што не може мртвог именом да ослови: што ни имена нема, још више јој га жао. Да каже „леви“, никако не може.

...Свануће га је затекло у оделу на миндерлуку у његовој соби. Међу прстима му је била угашена цигара, а поред ногу гомилица згажених опушака. Он осети њихов хладан задах. Уснама промиле гађење и још нешто: Аћим закључи да не може да разговара са сином. Нема времена да се премишља. Само пређе погледом по свим стварима у соби. Тако као да је први пут у њој.

Навуче шубару дубоко на чело, изиђе напоље и нареди Мијату да му оседла његову кобилу. Прибојава се да се не сретне с Вукашином, па Мијата стално пожурује. Кад му овај поможе да се попне у седло и намести опанак у узенгију, Аћим рече:

— Спреми санке и коње да одвезеш Вукашина у Паланку. Све лепо да спремиш и... брзо вози! Позови ми Ђорђа. — Кад му овај приђе, Аћим, не гледајући га, рече: — Исплати му онолико колико сам синоћ рекао. И нек му је јасно да у овој кући нема више права ни парче хлеба да затражи. Нећу да чујем. Ја знам шта радим. А кад буде отишао, ти ми за знак на стог пободи виле са снопом трске, да могу да видим из ливаде. Не заборави шта сам ти рекао.

Аћим полако изјаха на пут. Ђорђе гледа за њим. Црни се на снегу. Скресано стабло шљиве.

...Хоћеш да те молим за опроштај? Да те сачекам, пољубим ти руку и скрушено ћутим? добро, оче. добро! Усне му задрхташе. Пара из уста замагли прозор и сакри очима оца на белом коњу. Вукашин се одмаче од прозора.

И због студи у хладној соби са угашеном пећи и згужваном постељом поче брзо да корача, гледајући у под. Натраг се не може. Неће. Обзири... Најлакше искушење које га чека у будућем животу. Неће бити ни правдања ни оптужби. Својим бродом сâм крмани. Дође ли до слома, и кривац и тужител биће он. Нека и пропадне. Свршено је с преровском идилом. И заблудама.

— Хоћеш ли да доручкујеш? — Симка одшкрину врата.

— Зашто си тако уморна?

— Радујем се Божићу.

— Лепо је... Нећу да једем. Молим те, позови ми Ђорђа. Слушај, ја знам... Буди сигурна...

Симка затвори врата за собом.

Вукашин се постиде. Запали цигарету. Она није способна све ово да схвати. Жао му је ње. Искрено. Али, ко зна да у њеној пажњи према њему није било и рачунице. Сигурно. Само да он што пре побегне одавде. И другу цигарету попуши док Ђорђе не стиже с прљавом платненом кесом.

Ђорђе се наслони на врата. Кеса је страховито тешка, па му дрхте руке, и леђа, и ноге. Неће, вељда, пас, бројати. Повероваће брату, душманин, злотвор, изелица!

— На, изброј! — испружи руку с теретом.

Један другоме изубадаше очи шиљатим, густим погледима. Колико ми је закинуо? пита се Вукашин само радознало.

— Изброј!

— Верујем ти.

— Паре су за бројање.

Вукашин, много виши од брата, гледа га одозго, у теме: мањи му је но икада. Свиснуће. Види како Ђорђева испружена рука дрхти. Клати се.

— Узми. Број!

Да више никад не дођем? Вукашин устукну корак, срете Ђорђеве очи. Никад! Гута врелу пљувачку, а кеса, бачена, паде пред његове ноге. Он је прескочи и остави за леђима.

— Рекао сам ти да нећу да бројим. Јесу ли спремне санке? — викну, саже се да узме кесу, спусти је на кревет и приђе прозору да склони очи од брата.

— Спремне су. Само ми ти прво потпиши оно што сам ти синоћ рекао.

— Не знам шта — мало касније искрено упита Вукашин.

— Па признаницу да сам ти исплатио твој део очевине... Ја ћу сам да потврдим у суду.

Вукашин стоји уз прозор, вране гачу на јасеновима, лупају крилима, дрвеће као да пада кроз маглу, одједном посечено. Он се трже и окрену, па дуго замагљено гледа у брата.

— Написаћу ти признаницу само на суму коју сам примио — тврдо рече, узе са стола своју некадашњу ђачку мастионицу и перо, извуче из џепа парче хартије и, не седајући, поче да пише признаницу.

— Не пристајем. Паре ти не дам, а ти поведи парницу за своју очевину. Није братски... Нисам заслужио... — Ђорђе једва говори, узбуђен, уплашен. Вукашин га прекиде:

— Колико си ми дао?

— Триста. Еј, триста! Зар ти је мало, брате? Триста... Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш...

Вукашину дрхти рука. Једва се потписа. Гадно му је и неиздржљиво жалосно, остави признаницу на столу, брзо узе своје ствари, стрпа кесу у џеп и без поздрава побеже напоље.

Мијат полако упреже коње.

— Пожури! — викну Вукашин и попе се у санке.

— Да узмемо вреле цигле, биће ти зима.

— Не треба, терај! — рече кад виде Симку у отворе— ним вратима старе куће како га изгубљено и уплашено гледа. — Терај!

Симка пође ка санкама, па се нагло окрете и врати у кућу. Никола из вајата гледа Вукашина, обема рукама држи се за браду и споро клима главом: огњиште растура, али врућ пепео носи у џеповима. И сви беже одавде где јесу. И сви неће оно што јесу. Бежите Ви, млади ветрови, јер јесте мала ова земљица и јединој реци коју има. И та река од туге жури да погине у дунаву. Што се осврћеш? Кад само ноге имаш да можеш, бежи од старог крова, где и ветрови поломише ребра. Прави нов или иди у хајдуке!

— Полази!

Мијат полако потера коње. Чим изиђоше на пут, коњи пођоше брзим касом.

у очима му остаде ред високих, голих јасенова. Понижавајуће, и сурово. Не, не, тако се и мора у животу. Једино тако. Од горчине и жалости магли му се страх и осећа неко болешљиво задовољство собом.

— Стој! — прену се поред гробља, па без објашњења скочи из санки у снег и пође брзо уз благу узвишицу, газећи целац до колена.

Под снегом, гуре се камени житељи Прерова, равнајући своју висину према величини њива и ливада што их оставише својим наследницима, и сви одреда јадно су безначајни, па Вукашин помисли: ипак, неће ме поред ових сахранити. У овој крчевини смирио се негде и мој деда. Лука Дошљак. У Београду, на гробљу, и ја ћу бити дошљак. На средини гробља стаде, као уморен тискањем кроз мртве комшије и земљаке, и окрену се ка селу, узимајући очима његову јутарњу тишину притиснуту маглуштином. Кроз брестове и дудове, у ниско небо, куће пружају црне кљунове, димећи модро.

Сељак, комшија мртвих Прероваца, гологлав и раздрљених груди, изиђе из куће носећи у рукама живог, шареног петла. Држи га за главу, а петао, висећи, маше крилима као да лети. Деца се згомилала у вратима и нешто весело довикују оцу. Смејући се, селак из све снаге завитла петла укруг, и витлао га је све дотле док петао без главе, раширених крила, не паде у снег. Петлову главу сељак баци на кров куће а деца јурнуше да уграбе шареног певача. Онда сви брзо нестадоше у тамном ждрелу ниске кућице, са накривљеном баџом.

У Вукашиновим очима сељак дуго витла петла укруг, шарена крила машу, падају на снег, петлова глава лети на кров и одатле кукуриче прскајући крв, у њему као у дубодолини у поноћ одјекује петлово кукурикање, крв виче вревом петлова и врева прска крвљу по брестовима и шљивама, по пластовима и оџацима.

Кад поново седе у санке, не могаде ништа да каже.

Бич цијукну и пуче у тишини, која није тишина.

...Ђорђа не изненади Толино дозивање. Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила. Није ни мислио о њој прилазећи високом плоту који је делио његово богатство од Толине сиротиње. Мора да му се изјада на Вукашина.

— Што не прескочиш овамо? — рече прилазећи му.

— Божић је... Није вам још положајник дошао — одговори Тола без капе на глави уклештеној између кочева.

— Е, Мој Толе... Брат Вукашин сахрани ме дупке сто аршина под земљом. Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега...

— Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била...

Ђорђе заћута. Обојица гологлави, гледају се дуго, а и један и други знају шта овога јутра сахрањују.

— Молио бих те мало дашчица да му кућицу направим... И још за понешто, знаш... човек је умро.

— Даћу Ти све што ти треба. Све ћу Ти дати. Пређи. — Уздрхта, осећа да зависи од њега, да му мора све дати. Не може да му каже нешто што мора да му каже. Да је сада ноћ, можда би му рекао.

Тола прескочи плот.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®