страница3/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11
ГЛАВА ДРУГА

Тола Дачић трза конопац црквеног звона, да сељаци суде сељацима, занесен звоњавом на узбуну, савија се и усправља, дрхти од страха и зиме, Аћим ми је наредио, газда, посланик, власт, цима брзо и нервозно, неправилним, изломљеним ритмом звоно туче по оџацима; он мора да слуша газду и власт, војска иде, иде! цичи у звонари, лелече над селом, стреса иње са брестова, разбија свитање у парампарчад чаша, литрењака, стакла кафанског, оног јучерашњег, оног што је прошцем разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули, викнуо је, сви су чули, лисице су Преровци, сви ће побећи; Аћим је рекао разбијајте, разбијали су сви, сви, сви, звоно удара у греду, он има ситну децу, он је сиромах, ако га убију, ако убију, убију, хукће по звонари, пробудиће му се деца, сва ће се деца у селу пробудити од буке, само на Велики петак звони ноћу, није Велики петак, иде војска, чета војника, коњаника, војска сече и непунолетне, децу, децу, синоћ се није поиграо с њима, буна, дошла је буна, ко ће Му децу исхранити и извести на пут, ноћас су се петлови само једанпут огласили, све се плаши царске силе, знаће да је он лупао на ратно стање, али сиромах мора да слуша газду, шта се њега тиче ко влада, откинуће се конопац и звоно ће му смрскати главу, сто ока је тешко, нека. и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта. ли је то Симка хтела да му каже? Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и још брже и снажније трза конопац, да звоно смрска небу зеницу па да ником не каже ко је звонио на ратно стање, боле га руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је у његовој глави, великој као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му конопац, тучана маљица преплашено затреска по бронзаној чаши, па се умири. По снажним рукама и даху осети да је она, он се наслони на греде, суљну леђима и седе.

одозго, по њему се слеже прашина звука, звук се цеди кроз мртве капиларе сувих храстових брвана. Он удише ситну цику и погубљено пискање бронзе и туча, и сам сасвим изгубљен. Симка стоји над њим и строго шапуће. Не чује је. Не жели да је чује.

...У „Орачу“ се друштво мењало, жене су са шегртима, уз претње и прекоре, одводиле кући пијане мужеве, долазили су нови, враћали се стари, мамурни, неотрежњени. Циганима се покидале жице, стружу још само по лабавој, зврндавој ге, промукло кркљају некакве песме и често и узалудно запомажу крај Ђорђа за бакшиш. Неки покуша— вају од пијаног газде да изнуде зајам. Он их не чује. Опанчар под стечајем тражи само банку, клечи, грли му ноге, љуби чакшире и опанке; трезни се гаде и бацају на њега земљу из чабра с леандером, а пијани вриште од смеха. Опанчар заплака, и дуго је плакао и причао нешто о калупима и неуштављеној кожи, па се клонуло завукао под Ђорђев сто и заспао. Двојица с фесовима, обојица терзије, узеше ибрике с ракијом, клекоше на. колена и, шиштећи, насуше му ракије у уши. Опанчар не осећа, не чује урликање згомиланих над столом. Глава му оста у бари ракије. Цигла споро пије.

У тишини смрдљивој од ракије, дима и лампе, задаха и повраћања, Ђорђе застења и главом, тежом од врећице песка, клону на сто, главом пуном дроњака мутних сећања на протекле дане и ноћи из којих се испилио јучерашњи дан и ова ноћ.

...Тада, пре но што је први пут после Бадње вечери ушао у очеву собу, двапут је, прикрадајући се, долазио до врата и с тешким грудима враћао се под вајат. Рука у џепу није испуштала хартију. Хартија је шуштала под немирним прстима. Може још више наљутити оца, и он брзо пође у кухињу да се посаветује са Симком. Под њом, повијеном, у плитком дрвеном шафољу с топлом водом њене руке свађале су се с посуђем.

Не смирујући руке, она му окрену лице:

„Зна ли он?“

„Зна.“ Постиђенији је изишао напоље, чврстим кораком ушао у очеву собу и сео на миндерлук, чудећи се откуд му снага и глас да тако љубазно и понизно поздрави оца.

Аћим седи поред фуруне, пуши и радознало га посматра, а он повуче хартију из џепа као да му одговара на неизречено питање, па опет брзо гурну хартију на дно џепа, смирујући се; чека он овај тренутак откад памћење носи у себи. Среће очев поглед и не скреће свој. Дуго се гледају.

И зато што очев поглед паде на под, њему порасте сигурност. Отац је Вукашина волео више и зато што је држао бунтовничке говоре по Београду, а он, Ђорђе, помисли на њиве и ливаде које је купио од своје зараде и би убеђен више но икад да Морава неће однети оно што је на кантару стечено. Сама рука извуче хартију из џепа.

„Политика је много покварена ствар“, потврдио је главом.

„Шта имаш да ми кажеш?“

Он скиде лампу са зида, принесе је оцу и пружи му летак у коме су либерали исмевали Аћима због Вукашинове женидбе.

„Мијат га нашао прилепљеног на нашој вратници“, приближи лампу очевом лицу.

„Знам“, Аћим згужва хартију.

„Има их пуно по селу.“

„А тебе, сине, то радује“, гурну летак у пећ; хартија испаде и, грчећи се и пуцкетајући, изгоре на цигланом поду.

Аћим устаде и унесе му се у лице: „Опет га волим. Више њега волим од тебе.“

„Знам“, крај ноге спусти лампу.

„И опет да знаш.“

Сударише се очима.

„Прочитај писмо.“ По соби су сенке дрхтале.

„Иди, нећу ништа да читам!“

„Твој Вукашин пише. Лепо те поздравља.“

„Рекао сам ти: нећу да читам! Остави ме!“ викну.

„Тражи још сто дуката. Ако ти кажеш, послаћу“, настављао је да изазива Ђорђе, да куша судбину.

После је болесничким ходом изнео нараслу главу напоље, у мрак. Ход му је и дотурио до свести: опет је побеђен. А она нада с којом је после два покушаја трећи пут одлучно дрмнуо браву на очевим вратима, та снага се сва претопила у страх. Дуго су руке, затупасте и несигурне, пипкале и трзале резу на вратима собице с прозорима педаљ високим. Замирисао је црни лук и својим дахом и сасушеном земљом у белој брадици жилица. Ту, у вечитом мраку, у каци пуној пшенице, мирно бораве његови дукати. Обе руке до лаката побо је у пшеницу. Аћим је бездушник и зверка, а ја сам ни у шта утраћио живот, шапутао је и уривао песнице у пшеницу, гласно удишући њен мирис и мирис лука. Напипао је кесу, прстима гњечио дукате, а они су бежали и певушаво цичали. И сада га волиш више него мене, и сада, и сада, уз рукав гуња пела се пшеница, кроз кошуљу су га боцкале хладне и ситне бобице, под прстима дубоко у пшеници лармали су дукати. Касније, излазећи из собице, са лица обриса зрна пшенице.

у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему. Није јој замерао што пуним сном спава; он је рођењем осуђен на муку, а она живи на његовом хлебу само као сведок. Прсти су благо облетали око чврстог зрна на левој дојци, колено је било улегло у долину њених бутина, осећао је само топлу и влажну снагу, гомиле густе снаге од које му све зависи у животу, и он сâм. Волео је он ту снагу, независно од лица, облика и речи, волео је потпуно, као што се воли добра њива, поштовао је као што се родан калем поштује, и молио јој се без речи, дрхтајем што није излазио из њега. Она му није узвраћала. И тако, у плашљивој и молећивој нежности остаде до зоре, која Симку извуче из постеље и без иједне речи и из собе. Поред њега, у њен поткорућен лежај брзо се увуче студ, језива као одран човек, и он виде Мијата како се, дугачак и мршав као кер, протеже у његовој постељи. До у касно јутро лежао је Ђорђе згрчен и затворених очију. Стидео се дана. И морао да помисли: има право отац. Праведно је да Вукашину и његовој деци остане имање.

...Чађава измаглица сутона још више је појачавала пустош снежних пола, а врзине и ретко дрвеће подсећали су на пожар, касно угашен. Упадао је у целац до колена, прскала је ледена кора од његовог брзог хода. Обилазио је имање. Неколико багремова украли су сељаци, врзина је растурена око ливаде, на велику њиву целом матицом насрнула Морава и даноноћно гризе растреситу црницу. Краду, разносе, Морава обурвава. Ово имање нема домаћина. Аћим ни о чему не води рачуна. Симка не излази из дворишта, слуге се погојиле оД лежања и нерада. А он не може свуда да стигне. Он јури ветар и мучи коње. Све ће ово остати пусто и туђе.

Наслоњен на врбу, стајао је на обали Мораве. Матица се завлачила под ледене окрајке; водени чопор мљацкао је слабине његове њиве. Дивље гуске ниско прелетеше и испунише сутон пискавом осамљеношћу.

Гомиле непознатих луди, наследника, свађају се и Туку по његовим њивама и ливадама, и њих, велике и по неколико хектара, деле на дроњаве, мале комаде. Око њих ничу међе, врзине, и прокопавају се јарци. По тим њивама као тканица ору мршаве кравице, копају и сеју мусави, жгољави младићи и гладне, изнемогле жене што се мотикама придржавају да се не би срушиле на грудне, суве и крупне као гробљанско камење. Не жути се и не надима пшеница као кад у пролеће Морава надође: то и није пшеница; то је ситан дивљи јечам пун беле паламиде и плаве женетрге. Не тушти се модрином кукуруз ка о млад топољак; то и није кукуруз; то је дивља барска перуника у сушним годинама, кад не цвета. У виноградима, чокоће се не врâни гроздовима; то и није чокоће; то су шкрбави пањићи посечених глогова. Преродиле шљиве се не придржавају гранама за земљу; шљиве су угарци зеленим лишајевима обрасли.

Све ће опустети и ојаловити. Туђинци ће брзо пождерати снагу његових њива, винограда и ливада. Снег је сасвим поцрнео. Ђорђе се полако враћа кући, гоњен леденим шумом реке.

Вратнице га са циком пропуштају у двориште. Стоји и гледа тамне гомиле зграда. Куће, стају, бачвару, магазу, оборе, све су поразваљивали. Циглу и ћерамиду распродали; врата и прозоре погорели. Каце, бачве и бурићи разобручили се и расушили; у њима се легу комшијске кокоши. Разнели су кошеве и амбаре. У гомиле камења уселили се творови, оборе прерили јазбинама, у које вуку украдену живину. Само ће стара кућа остати да се у њеном оџаку легу кукувије и по читаву ноћ смрћу плаше село.

Ситну калдрму прекрила лишјакиња, плотови погорели, јасенови посечени. Жене плаше децу змијама, па се по пустој Катићевој авлији ни она не играју скривања.

Сумануто је обишао све зграде, свуда завирио, мада је ноћ, без светла наточио ракију, попио неколико великих гутљаја. А сада? Куд ће и шта ће? Пошао је ка Толиној кући, али га плач преживелог близнака, коме су дали име Алекса, врати натраг. У подруму је напипао Николин лежај и сео поред његових ногу, не обзирући се на његова мрмљања.

„Ти мораш да ме слушаш!“ рекао је Николи.

„Дан је твој, а моја је ноћ.“

„Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“

„Мало је луди с више дуката од тебе.“

„Дукати нису живи. Не расту и не говоре...“

„То су твоје газдинске бриге.“

Смех је зајецао у празној каци.

„Шта да радим?“

„Имаш брата.“

„Да га више ниси споменуо!“

Звекнула је каца, а мрак се комешао.

„Онда у камен уклеши име.“

Ђорђе је бауљао по шуштавој Тишини, смех га није вређао, завидео је и Николи и Толи, могао је да се закуне да не лаже, и није смео да каже да он мало тражи, и жели само оно што сваки човек има. Жели једну своју животињку која ће његову муку растурити. Такву животињку. А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да једу. Само је њему не да Бог.

У мраку један другоме нису видели лице. Испод каце, јурећи се, зацијукаше мишеви. И они слуге на пустош.

Извукао се из мемљиве подрумске тмуше и брзо се упутио у собу да легне, да некако заспи пре но што Симка дође. Хитро се завукао под чергу. Хтео је да жмури, а гледао је, јер већ неколико дана, да би се додворио оду, иде на зборове, даје паре кафеџијама, одлаже сељацима исплату дугова, обећава жито. Сваког дана губи по неколико дуката само да би угодио оцу. Сутра ће му све рећи. А Мисли су се као дисање растурале по мраку.

Кад је Симка с лампом у руци полако отворила врата, он је тргнуо покривач преко главе. Она се с лампом нагну над њега.

„Што ниси вечерао?

„Најео сам се тебе за цео живот“, придигао се и загледао јој се у лице. Ћутала је. Никад му није била тако лепа: лице, очи, стас, груди. Њим је јурнула дрхтавица, па му одједном дође жеља да је удара по лицу, да јој смрска очи, да је удара, свуда, док је не унакази, уништи

„Излудећу! Бежи! Стој, курво“, видео је да га се не боји, па је додао шапатом: „Дођи код мене. Седи.“

„Није мене страх од тебе“, спустила је лампу на сто и подбочила се рукама.

„Упропастила си ме... сасвим. Начисто.“ Био је збуњен њеном прибраношћу.

„И ти си мене.“

„Ја тебе упропастио?“ Замишљено је гледао у под.

„Јеси.“

„А ако ти ја смрскам ту курвинску главу, а?“ Није је гледао. Говорио је врло тихо.

„Лези ту и скамени се.“

Није веровао својим ушима. Било му је толико жао себе да смалакса у покорном ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је тада имала исто овако сурово лице и немилосрдне очи. Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада. Рекао је оцу да му се допада због других, због села и његових вршњака.

Мисао му је изгорела у сузи што се одмах осушила у оку. Свалио се на кревет, припио уз даску до зида и смањио. Симка је легла у кревет, узмицала и трзала се од његовог додира, а он се дуго мучио и гушио у брзом, врелом дисању, да се не окрене њој и не загрли је, врелу и снажну.

и није могао да издржи, копрцаво и грчевито окренуо се к њој и загњурио главу у њена недра, па се припио и угрчио у њено тело, а она му се подала, опуштена, туђа и далека, чврсто стежући рукама даске кревета. Онда је рекао:

„Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“

Ћутала је.

Ђорђе полако подиже главу са кафанског стола и шапну: „Знала је. И није веровала.“ Хтеде некако другачије да седне, а снага отказа спорим и мутним жељама. Таваница се спусти ниже, над само његово чело, и лампа је у њега закуцана, па се њише и дими, и боле га очи у уморној дреци кафане, којој краја нема. Мокри столови дремају у жућкастој тмини, остарели од песница, песми и псовки. Такве суве и црне ноге имају бубашвабе у келнерају на који се често наслања уморни кафеџија, задовољан што су и цигле у поду увек пијане, базде на ракију, балегу и мокру кожу, што се и леандер пијано накривио у разобрученом шафољу. Леандер се нагнуо ка тамној коцки прозора, и он хоће напоље, и он је отрован врућом ракијом и поцрнео од вике. Ђорђе дуго буљи у изврнут шешир, бачен на шафољ с леандером, и чини му се да је неко из њега мотиком ископао главу, као што се кромпири ваде, а ти ископани кромпири из црног оџака, шешира, час су његова, час Симкина глава.

— Узеше ми буђелар! Узеше ми буђелар! — виче човек са опанчарском кецељом обешеном око врата и лупа длановима по џеповима. Приђе Ђорђевом столу и зацерека се:

— Ја сам цар-царић, ухватиш ме за репић! Ја сам дворски сат! Цик-цак!

Згађен, Ђорђе гурну сто на њега, а овај побеже под суседни сто. Кафеџија Ика притрча, ухвати га за врат и, као мачку, избаци кроз врата његову вриску, дуже постаја на отвореним вратима, па, уплашен, приђе Ђорђу:

— Пролази војска, коњаници! Рат су неком објавили...

Ђорђе се намршти од гадне и мутне помисли.

— Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу! — Мисли: могао би за трице да купи све те чаршијске ситне дућанџије, бојаџије, опанчаре и терзије без посла, сељаке које је позив среског капетана и суда довукао у чаршију, пензионере што почињу дан срчући код „Орача“ прву јутарњу каву. Тежа је његова кеса у левом џепу од свих Тих варошких голокотра са широким гаћама, и гледа их и презире, и неће да одговара на њихова питања, он, газда Ђорђе из Прерова. Испи нуну чашу. Нешто се у њему стиди што пије, узе другу чашу да што пре угаси стид, да у слаткој, врелој ракији подави све те црвиће што гмижу по глави, ударају у зидове лобање, теку по жилама. Само, ракија није довољно слатка.

— Ико, хоћу прсти да ми се лепе! Хоћу, као кад зрело грожђе берем. — Сви су му луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што се гусеница гази. Како он то пре није видео, како то никада раније није осетио? У ребрастој чаши, заробљеној његовим кратким, затупастим прстима, жутела се ракија као истопљен дукат.

Људи за столом, нагнути над чашама, грде владу, тврде сигурну победу Аћима на изборима, прете либералу Чакаранцу, верују да пију због избора.

Ђорђе се заметну на столици, шубару намаче на обрве, дланове остави на столу поред чаше и, жмиркајући, промумла кроз зубе:

— Знам ја вас добро. Мислите Ђорђа. Катића да варате? — закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови...

— Паметно збориш, газда-Ђорђе! — рече један са обешеном главом.

— Сви сте ви голокотре! Окламиши, чанколизи... Варошко буњиште. Целу Паланку могу да купим!

— Ти си сељак! — лупи песницом о сто један у варошком оделу и устаде спреман да се свађа.

Ђорђе га није познавао, па мирно рече:

— Добро, шта сте ви сви редом? Што ме гледате као телад?

— Тако је, газда-Ђорђе!

— Јеси сељак!

— Дукат је бог! Он влада свим царевима. Војске су ништа. деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа... Очеви су ништа. Ви сте ништа! Ико, дај им ракије док не поцркају! Видиш ли да чуче око мене као кучићи? — Ђорђе испи чашу До дна. Грч му нагрди лице. Он затури главу као да хоће да је збаци и ослободи се њеног терета. Само му шубара паде.

Опанчар под стечајем извуче се испод стола, подиже шубару и, држећи је прстима, нежно му је стави на главу, шапћући му у уво:

— Дај ми банку!

Ђорђе га не чу од пијане дреке која зали кафану.

Два Циганина са ћеманима застругаше гудалима по олабављеним жицама радикалску песму, а сељаци прихватише хрпом свакојаких гласова:

Устај сељо, устај роде,

па се брани од господе,

чиновника, зеленаша,

трговаца, мантијаша...

Кафеџија Ика, гурав и ћосав дугајлија, уплашен песмом забрањеном од власти, поче да запомаже и моли да певају другу. Не би ли и они прихватили, он запева сам, из свег гласа:



Јечам жњела, јечам жњела

Гружанка девојка...

Његову вику нико не прихвати. Кафана и дале трешти од забрањене песме и удараца кривих ножева о врата и столове.

Ика разноси ракију, збуњено и усиљено се осмехује, и у ходу наставља да виче: „Јечам жњела Гружанка девојка...“ А онда се у очајању припи уз Цигане, моли их да престану и започну његову песму, прети им, мумла псовке, штипа их, удара коленима и гази ципелама. Свирачи га гледају исколачених очију и показују на Ђорђа.

А Ђорђе их не гледа и не слуша. Обема шакама стеже чашу и кроз жућкасту ракију гледа у себе, у ватру што ничим не може да се загаси, у којој горе и распадају се речи без смисла, неизговорене и туђе. Речи имају укус зарђалог бакра, а на лицу му се ужлебио презир пун гађења.

— Хоћеш ли кући, газда-Ђорђе? — пита кафеџија.

— Нећу.

— Прошла је војска, коњаници. У ово доба не иду они забадава.

Ђорђу глава поново клону на сто, и сто закрцка под тешком гомилом увек истих ноћи и истог кревета, мучилишта оног ораховог; пред свадбу га је Аћим довукао из Паланке, за њу и њега. Још тада, кад га је први пут видео, застидео се пред Толом због урезаних листова и пупољака, дрвених, мрких пупољака, које је и последњих ноћи пипао и гребао ноктима док се на њега сјуривала Симкина неуморна пожуда. Ту се истрошила његова вера. Знао је да ни сви чудотворци ни сви манастири на свету не могу Симки да помогну, а године га притисне уз неку другу даску, тврђу од оне креветске, под њеним кикотом. Знао је да Аћим неће да напише тестамент и одузме Вукашину право наслеђа, неће, злотвор, јер се распитује по Паланци и шаље Андру, учитеља, у Београд да види да ли је лепа та Вукашинова фрајла, па ако је лепа, све му опрашта. Поквареној души Аћимовој само да је жена лепа, зна га добро док је био млађи. И ова, његова, мучи га у кревету само зато што је лепа, па се питао: зар је њему судбина наменила да га упропасти и друга лепа жена? Па је и с Толом о томе разговарао. Морао је, није имао с ким другим, по јабучару се јуриле две креје, он је стајао у снегу до колена, наслоњен на јабуково стабло. Јесте, не каје се што је наговорио Толу да прича о Вукашину и Аћиму по селу.

— Бежи! Баш ме брига за војску! Нека све запали! — раздера се на кафеџију Ику, не подижући главу.

Још мало ноћи ти остаје да ме мучиш, стално јој је претио у себи, у кревету — мучилишту, а њој говорио да поштене жене не наваљују на мужеве, да се само варошке курве понашају као она, и да је исту такву нашао и Вукашин. Ништа није могло да је смири, шкргутала је голицајући га и штипајући.

„Мило ти што си таква, а?“ придигао се на лактове, није јој видео очи. По лицу га ударао смех, чудио га и збуњивао, јер, откако је преноћила у манастиру, друга је жена постала. Чинило му се да се распукла и расушила, а он, слаб и очајан, стајао је у том процепу, лежао у њему потпуно пригњечен и није могао да скрије мржњу и сумњу. Можда је она одувек оваква, само се претварала пред њим и обмањивала га? Можда је она с неким другим овако... Научио је неко. Затрпан пословима, он није видео; није је познавао. Пола њиховог живота он је провео у путовању. Могла је. Имала је прилике. С ким ли је само? Или је сада, баш ових дана, с неким? Млад је онај кер Мијат.

„Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање.

„Осећам да ћу да родим.“ Покривала му рамена чергом, лагала, курва. И рекао јој:

„Нећеш да ми подвалиш!“

„Зар не видиш?“ насртала је, широка и јака, а он се одмицао од ње и, као сув лист дувана, припијао уз даску кревета. Зид је хладно заударао на креч а усек између кревета и зида на стару прашину, накисело, као онда кад је први пут, најгадније је било то, добро памти...

Он је држао краву за реп, док је Вишња, стрина му, седећи музла. Гледао је кроз сутон како се два бела млаза заривају у ведрицу, даве у пени, кидају и опет туку. Најпре су ти бели млазеви звонко певали док је ведрица била празна, не, ведрица је звонила од њих, па су после жуборили и шуштали. Тада је она устала, спустила ведрицу крај врата, помислио је: да се одмори, и дале држећи реп што се жилаво грчио и хтео да се отме. Ништа није рекла, ни док је музла ништа није говорила, узела га је за руку и привукла јаслама. Сео је на њих, не зна зашто, ништа није питао, она је већ седела и дисала исто онако гласно као крава. Па му је откопчала чакшире и гурала руку међу његове бутине, укочене од страха. Да је имао снаге, он би побегао. Узела му је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом руком све оно што је својом чинила међу његовим ногама. „Оно“ помислио је, а она му је већ бацила сукњу на главу, сукња је заударала на млеко и била мокра, заударала је на карлицу за млеко, на неопране судове за сир и кајмак. Тад је хтео да побегне, јер је мокро и тамо где је његова рука, али баш од те руке није могао да побегне, њему је од тога пошла крв, чуо је како пишти и мислио да ће умрети, а није смео да викне, јер га је она из све снаге стезала испод мишки, крв је линула, у мраку су светлеле велике кравље очи, шириле се, па су постале једно око, и он је цео био у том оку, давио се у њему, па је колена поломио, не, њему је колена неко ишчупао, зато је ишла крв, црвенела се ишчупана жила, заклано теле... Пиштао је мрак у њему и, хукћући, горело је огромно око. Њега су заклали као теле, и он је лежао поред јасала. Не зна колико, ни кад је она однела ведрицу с млеком. По руци га је лизнула крава, лупила га широком меснатом лопатом, и сукња није заударала на бачију. Али је све остало у њему било кисело, љуто, мокро. Он је преклан. Отац га звао да дође на вечеру, он се забио у јасле и покрио сеном. Звао је и Вукашин. После мајка. Ако дођу, умреће, а није смео да устане, није, јер је веровао да га ноге неће држати. Крава је са њега јела сено.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®