страница4/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Тек кад је сено почело да мирише, успео је да устане. Пао је, па се опет брзо подигао. Јесте из њега истекла крв, још онда, помисли сад. Хтео је да се придржи за краву, а она се измакла као да га се гади што је он, дечак, још дете, са стрином. И што је толико слаб, а његови вршњаци се хвале и причају, само о томе причају по читав дан у врбаку, код стоке. Сећао се, знао је из прича како то они раде, а шта је ово с њим? Прислонио се уза зид. Он не може да хода, и није било као што Тола и други причају. Зато што је он много мањи од њих, и мршав. Ујутру ће доћи отац и видети да је... Може отац и на слами, на простирци, виде ти његову крв. Узео је виле. Не може да их држи. Пропипао се и видео даје сув. Онда је некако, по мраку, сву простирку избацио на ђубриште и донео чисту сламу. Може се и на ђубришту видети. Ујутру, рано ујутру, узеће виле и набацати ђубре. Сео је на јасле и размишљао како да убије стрину а да се никад не сазна да је он убио.

После није разликовао гласове. Дозивали су га сви људи из Прерова, и жене, и сви луди и све жене које је дотад видео. Дозивао га је цео панађур у Паланци, где је био са оцем; тада су купили ову краву с највећим вименом, ту што сада фркће поред њега, лута је и гади га се. Ујутру ни њој не може изићи на очи, а камоли оцу, Вукашину; ако отац и не види, видеће Вукашин и рећи оцу; он њему прича све што види. Где би могао да се сакрије док не убије стрину? Толико пута се питао и никако себи није могао да објасни: како је тада могао да заспи? А јесте заспао јер га је мајка пробудила у јаслама и одвукла у постељу. И како је после опет, кад је она музла краве, неки месец касније, могао да подигне ону гадну сукњу, јер није га она увек звала? Да проба себе, да куша некога и нешто, да види да ли он може онако како то његови вршњаци причају да раде; док причају, он ћути, црвени. А после је, да се више не би стидео пред њима, наставио да насрће на њу, мрзећи је. Сигуран је: никад никога није толико мрзео као стрину. Кад год је могао, обарао је на јасле, и после оног кад их је отац затекао, њу, псето, премлатио вилама, а он два дана није смео да му изађе на очи, и увек се због тога стидео пред њим, и сада се стиди, иако носи браду. А мајка му је тада, ноћу, у постељи (њој је Аћим рекао), шапутала уплашено: „Од тога, сине, дечаци умиру. Ако не умру, после немају деце.“

Ђорђе застења од грчева и стида, и с целом кафаном и песмом што је дрека и кркљање, пропаде у амбис.

— Газда-Ђорђе, војска отишла у Прерово! Сад ми је човек јавио. Аћим подигао буну! — дрма му раме Ика.

Ђорђе једва подиже главу, гледа га из даљине, празно.

— Јесте. Човек из власти ме известио да је Аћим подигао буну.

— Ако. И ја дижем буну... Цигани, овамо! Клекните и свирајте!

Неко разби чашу о таваницу и вика још јаче букну.

— Ђубре чаршијско — мукло јекну Ђорђе, гурну Ику, ритну ногом Цигане и спусти главу на сто: страшно је ово и гадно, осећа, јер никад овакву ноћ није имао. Ја нисам крив, нисам, понавља и с муком се присећа, мора да мисли о јучерашњем дану, не, мора да ће скоро зора, о оном прекјучерашњем, кад је и почело ово гађење и кидање једњака. А ако је војска стварно отишла у Прерово?

...За вечером се Аћим хвалио, прекјуче је то било, да је и четврти пут најурио из села среског капетана који је дошао да смени последњег председника општине, радикала, у Аћимовом срезу. А он, Ђорђе, рекао му је:

„У другу недељу биће Вукашинова свадба.“

Аћим га је намрштено погледао и испио чашу вина. Симка и Милунка једновремено су устале од стола, скупљајући посуђе.

„Да нису то владине новине јавиле?“

„Сигурно су новине.“ Ђорђе није гледао оца.

„Кажи, јесу ли?“

,„Људи причају.“

„Сед си, а лажеш!“ Тад је Аћим Симку и Милунку истерао из собе.

„Јавиће сигурно“, из ината му је рекао.

„Неће.“

„Хоће за сина Аћима Катића.“

„Знам те као кошуљу.“

Тад су му се очи замрсиле у очеву браду, и није знао друго до:

„Вукашину ће бити жао ако му не дођемо на свадбу.“

„Срам те било. Толу си наговорио да шири по селу свакојаке блесавлуке о Вукашину, па их после мени прича“, злоба му је била на лицу.

„Нисам“, рекао је.

„Закуни ми се у деду да ниси. У децу! Закуни се!“ Аћим је ударио песницом по колену.

Ђорђе јекну. Отац му се свети... Отац се слади мојом несрећом, шапуће у мокру даску стола.

И рекао је отац: „Сто манастира и цркава да подигнем биће мало да Богу заблагодарим на синовима што ће да наследе моје име... На мојим наследницима што ми усрећише старост.“

Пребијено псето скичало је у оџаку.

„Памтим све. Никад ме ниси узео на крило... Никад се ниси поиграо са мном. Ни пожелео срећан пут.“

„Шта ти то говориш?“

„Гонио си ме да радим више него слуге. И Тола Дачић лепшу је младост имао од мене. Ни по оделу се нисам разликовао од слугу. Деди Луки лакше је било. Живео сâм, као воденичко псето. Главу и срце си ми згњечио Вукашином.“

„Престани!“

„Све ћу да ти кажем. Памтиш ли колико си пута пред туђинима рекао да ми је нарав толико зла као да су ме Турци правили и кињио покојну матер? Колико пута си ми ручак прекинуо: 'Жгољавко, не мели ваздан, овце те чекају!... Баксузе мичи ми се с очију'... 'Мутавко, губи се у обор!'... Јеси ли заборавио? Сударио се с разрогаченим Аћимовим очима. Ја нисам заборавио. Оженио си ме, а ниси ме ни питао да ли ја хоћу. Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си женио, а матер је још била жива... Радио сам више од сваког мученика на земљи. Моју муку трошио си на Вукашина и политику. Трпео сам и ћутао. А ти си галамио по зборовима и читао новине. Има право Вукашин. Лепо ти је твој школован син рекао шта је твоја странка и твоја политика. Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“

„Умукни!“

„Сви сте ви лопови и курјаци.“

Није подизао глас.

„А Ти си најгори међу њима. Јесте. Кад би паметан човек и поштен отац због странке и политике овако поступао са сином? Кажи! Срамота те је. Ти ниси никакав отац.“

Ликовао је над пленом под шапама, тако малим, јадним, копрцавим пленом.

„Ја?“


„Ти што једино на свету волиш себе. Једино себе волиш. А синове волиш као што се воле брзи коњи... кад су најбржи у селу. Волиш их само ако ти други завиде на њима. Ако ти цела Србија завиди на њима. С Вукашином си се посвађао само зато што си се уплашио да не изгубиш на изборима. Ако добијеш, знам те добро, заборавићеш ти на Бадње вече и његову женидбу. Јесте.“

Плен под шапама, мек и млак, малаксавао је постиђен.

„А да ти не причам све оно остало што луди не знају о теби“, додао је.

„3ар ја морам на твојим рукама да умрем? Да знате, и ти и Вукашин, да ћу да поживим колико ми треба да цело имање потрошим. Моје имање, а не твоје! Оно што је остало од муке Луке Дошљака.“

„Закон постоји, суд постоји, он ће нас разрачунати.“

„И суд, и закон, и правда, све сам то ја!“

„А шта ћеш да радиш ако је лепа Вукашинова фрајла? Чујем да се распитујеш!“

Тада је Аћим устао и без речи изашао из кухиње.

Сада, после ове свађе, он сигурно неће написати тестамент. Бар му је рекао све што мисли. Није му све рекао. Сутра ће му све рећи.

Симка је дисањем говорила о чему мисли.

„Спавај!“

„Не могу...“, пунила је кревет, собу и ноћ зимогрожљивом дрхтавицом.

„Спавај, спавај кад наређујем!“ Вређала га је њена дрхтавица, и хуктање, и топлота тела, и што леже заједно, и што постоје, а би му још теже кад се она одмаче на руб кревета, кад се међу њих увуче смлачена зима, непријатна као и јучерања смрт, као охлађена крв, његова, њена, Аћимова. Ноћ му згазила зенице, ветар вришти под стрехама, па скаче на јасенове што и постоје да би показивали људима где је била пуста кућа Ђорђа Катића.

Она, то дисање, његова је зла судбина; она му је накотила несрећу довољну да затре све. Да му је изродила деду, не би се његов живот у ово мучење претворио. Не би постојала ова ноћ, ни оне раније, све црње једна од друге. Аћим се не би двоумио да ли да напише тестамент. Требало је да је пре пет, пре десет година истера и другом се ожени. Девојку је могао да узме. Може и сада. Већ би имао велику децу. Зашто је манастиру дао сто дуката за звоно, зашто је воденицу затворио изговарајући се пред сељацима да се млинско камење иступило, сваког дана по врећу ујма губи, зашто јој је дозволио да иде у манастир и понизи га пред калуђерима? Јер Бога нема... Како би га могло бити у ноћи која нема краја, прозори се тресу, ничим и нико не може њега да умилостиви и ако постоји. Постоје само ђаволи, кад отац хоће да упропасти сина, и жена... вилама му боде срце, џигерицу. Ђорђе се покри чергом да више не гледа мрак, да не чује ветар.

Она спава. Спава? Извукао се испод черге и налактио на јастук, наднесен над Симком. Ништа не брине, па спава. Раме јој је као пањ. Бели се у мраку. Гадно. Цео навиљак косе има на глави. Чума. Права чума! Не дише, већ издимује. Прејела се. Моје муке се најела. Тако је то кад надничарка постане прва газдарица у срезу. Пун кревет меса. Женског, киселог меса! Жена... стрина Вишња, све су исте. Сигурно се спрема да ми смрси конце... Као моја баба. Мијата ће довући у кревет. Голошијана. Гуслара. Јарџију. И Лука је био воденичар. Милунка је наговара да га отрују. Потплатиће хајдука да га из заседе убије. Удесиће с Николом. Ножем ће ме искасапити.

Свалио се на јастук и згрчио као сасушена махуница.

Кућа му је постала зверињак. Милунка је змија. Избациће је напоље. Одмах. Још док не сване. Сунце даје не затекне у његовој кући. Клонулост, јача од желе, спречавала га да устане и најури ташту из куће. А та змија сада спава. Мирно. Моје једе, моје пије, под мојим кровом се греје, а оглави ми ради. И Аћим сада хрче. Бог треба само због њега да постоји. Мокрим конопцем је тукао жену. Моју мајку. Није ни спавао с њом. Зато што му није родила још неколико Вукашина.

Вукашин је учио за адвоката. А законе адвокати измишљају и мењају. Шта му помаже правда? Нема правде без признаница. Симка спава. Спава, јаловица. Тако би је слатко забио у земљу!... Он, лудак, безмозговић, није ни тражио признанице. Како ће суду да докаже да му је у току школовања... и после, и оних триста дуката што му је дао кад је долазио... Како ће да до каже да му је исплатио његов део очевине? Све имање што је он, Ђорђе, купио... Тапије гласе на Аћима. Слепац сам. Ако, Ђорђе! Кад си слепац, нека ти и кошуљу скину!

Застења и извуче руку испод покривача. Вукашин ће на суду да одрекне, да смањи суму... Подмукао је. Још док су били деца, тужакао га Аћиму. Колико ли му је новца издао до сада? Осамнаест пута... А храна, а одело? Не, прво у готовини. Паланка, па Београд, па Париз, и опет Београд...

Ројеви бројева ковитлали су се у отвореним очима и глави. Рачуну није било краја, никако да сабере. Стално заборавља почетне бројеве и поново се враћа на почетак, помажући се и прстима на ногама.

...Истераће Симку. Зар је то нека жена кад ноћас може да слава? Тако је. Нероткиња нема душу. Баш је брига што ће њему ноћас сва крв истећи у мучењу, несаници. Шта се кога тиче! Оженићу се, девојком. Нећу. Оженићу се поштеном удовицом која је рађала децу. Мушку децу. Црква га неће венчати. И не мора. Главно је да су деца његова. Имање ће на њих пренети. Аћим неће дуго живети. Аћим... Моја су деца. Свеједно му која их је жена родила.

Он се поново наднесе над женино лице. Симка се промешкољи као да се буди. Он заустави дисање. Срце му је јурило низ руку, брзо, и као мали тег ударало у лакат на који се ослањао. Она је у сну поново равномерно, тихо и пискаво дисала.

Није ни лепа. Има лепших жена од ње. Истераће је, истераће је...

Као да му се одвалила чеона кост, И корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли. Устао је пре Симке, па се обукао брзо, да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво, као и мозак без чеоне кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу није хладнија од његове коже, јер је и једну и другу ноћас смрешкао ветар, па се и опанак заледио, пешице не може, штала је топла као жена и кисела као она, коњи су брзи, најбржи коњи, па ржу као ветар ноћас, мора је истерати, није пијан, само коње да упрегне. Куда ће? И слуге спавају, и слуге су ноћас мирно спавале! Једва је подигао очи, пријало му је кад се наслонио на коњске слабине; дуго стоји тако, неиздрживо му је топло и коње изводи, прснуће му мозак, толико му руке зебу да једва штрањге намиче, једва протиње дизгине, само да оде одавде, даје не би убио...

„Одмах да се изгубиш из моје куће! Одмах, убићу те!“

„Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.“ Само је то рекла сањива Милунка.

„Напоље! Марш напоље!“

Трза дизгине, Мијат трчи да отвори капију, коњи се стресају од зиме, желе у касу да се загреју, санке зашрипаше.

„Симка да ме не чека у кући!“ Викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом. Куд ћу сада? Кући... не Бичем запраска по хладној белини јутра. У Грабовици, пред механом, нагло је зауставио коње. Хтео је да сиђе, али се сетио ноћи кад се враћао с пута, с рабаџијама и Толом, сетио се бачених ђинђува, острагуше на коленима, страха од хајдука у Јасичкој планини, па оног плача у механи, у соби за трговце. Тада је ово и почело... Осрамоћен пред самим собом, потерао је коње дале, да побегне од себе, да у јурњави по мразу растури јад и мамурлук непроспаване ноћи, да му ветрови разбистре ум и поново врате чеону кост на оголелу скраму мозга, по којој палацају посечени живци у такту коњског каса.

Кад је ушао у Паланку, коњи су по навици ишли полако, он се упита: Шта ћу ја овде? Зашто сам дошао? Бранио се од једне сасвим јасне и непријатне мисли, па ипак је без размишљања свратио у двориште кафане „Орач“. Коњи су отресали знојаве главе и љутито гризли ђемове, а он је са опуштеним дизгинима седео у санкама, страхујући да сиђе. Никад с таквом намером није дошао ни у ову, НИ у једну кафану. Треба да пређе преко буњишта и снега црног од воде којом су прали џезве за каву, гледао је: „Орач“ је пресито, нагојено и лено бацао измет до самог прага широких и ниских врата и гурио се под кровом таласавим, тешким од снега и ћерамиде, кровом што је покривао стају и чувао коње онима које су прождирала иста тамна врата кроз која је и ђубретом поганио зиму. На низу кривих и излизаних дирека стајске настрешнице висили су конопци и улари, истегнути, опуштени, као да су мало пре његовог доласка поскидали с њих обешене луде. Тада је јарџији бацио дизгине и брзо ушао у кафану, тискајући се кроз кафеџијине поздраве, питања и приче.

Ђорђе отвори очи.

Почађавела кафана гњура се у врелу маглу уморног пијанства, боли га у стомаку, стеже једњак, и њише му се у глави, глава се њише од таванице до пода, вала се по нагнутом келнерају, пече се на фуруни обешеној о лампу, столови — изврнуте бубашвабе, копрцају се са шест, осам сувих ножица и хоће да уштину угарке што урлају, урлају...

Не зна колико је времена прошло, па се тутњава и урлање избистрише у људске гласове и речи, изврнуте бубашвабе постадоше столови што криво стоје, угарци су опет људи, варошки окламиши и чанколизи, келнерај водоравно стоји, лампа право, увис дими, тешка глава жуљи му врат; Ђорђе долази себи: у кафани је, много је пио, обрукао се, мука му је...

— Ико, све истерај напоље.

Кафеџија једна дочека:

— Фајронт, господо! Опрошћавајте, господо, и сада знате за кога треба да гласате.

Главачке изгурани, Цигани се први нађоше на улици. Остали су се мало опирали, па се и они с пијаним лаконоћавањем извукоше напоље. Ика поможе келнеру да покупи чаше и приђе Ђорђу да наплати рачун.

— Ноћас ништа не плаћам.

— Имаш право: дан је за бројање пара.

— Много сам пио... — Чинило му се да ће умрети од муке у грудима и стомаку.

— Човек који се понеки пут не напије није човек. Само да она војска не направи неку несрећу. У Прерово је отишла.

— Ћути!

... — Док сване, у селу си. И кад прва опали, сокаци су пусти рече задихано Стева Чађевић, и себи превисок, и седе на миндерлук.

Аћим, у оделу, устаде с кревета и извуче фитиљ на лампи. Опет седе на кревет. Дуго гледа у грудвице снега отресене са Стевиних опанака, па, не дижући главу, рече:

— Морамо.

— Жене ће забадава поскидати беле мараме. Корист ће имати само поп Величко. — Додаде тише: — Ђорђе лумпује?

— Ти си се уплашио? — мршти се Аћим.

Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу.

— Хајдемо да зовемо село — устаје, преко кожуха навлачи гуњ, узима штап, Чађевић излази за њим.

— Стани мало! — каже он пред дебелим багремом што гранама грли стреху старе куће. — Ти памтиш тоцило?

— Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом не скрива зачуђеност и нелагодност.

Чађевић прилази багрему, израслом у ноћи, црном према снегу, наслања се на њега, окренут Аћиму:

— Знаш што те то питам — мукло шапуће.

Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен домаћин, оштрио је ножеве. Био им је старешина, али је свим Преровцима који су полазили за њим он оштрио сечива за Турке. Скупљали се у заранке. Осовина великог тоцила једним крајем пободена у багрем, а другим у церов дирек, ракљаст на врху. Откад памти, тоцило више нико није употребљавао. Танки зелени лишаје ви били су прекрили његову некад од псећег језика глаткију површину, тоцило је било веће и од највеће погаче, до земље га изглодала влага и преклала трулеж. Једне вечери, само је увече, кад не види мати, и смео да се игра тоцилом, окренуо је дрвену ручицу из све снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно, повраћено из давне смрти: њему се чинило да је и сам багрем закукао и више га никад није дирнуо. Ни он, нити ико други. Кад се једног пролећа трули дирек срушио, он је веровао да се пас почешао и оборио га, мати је рекла, жалосно и строго: „Не дирајте га. Нека га тако док се багрем не осуши.“ Тако сломљено, стајало је тоцило наслоњено на багрем док мати кије умрла. Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова.

— и јатаган мога деде Лазара оштрио се на њему — шапуће Чађевић, на три корака су, а очи један другоме не виде.

Аћим ћути. Хоће ли се овог јутра Преровци скупити око њега, као што су се некад у заранке скупљали око Василија под овим багремом? Ваздухом струји љут мирис црнкасте слузи што од ножа остане на тоцилу, од трења вина и варница, јер му је мати причала: њен први домаћин Василије, кад оштри ножеве, заврне рукаве и ногавице, умочи нож у ћуп вина, раскорачи се, „јуници може да му прође испод ћуприје“, положи нож на тоцило и он цичи у венцу варница. А добар је кад њим може да брије цеваницу или долактицу. Док он ради, остали ћуте и пију вино. Ћуте и жене и деца, обешених глава на плоту између јасенова, слушају нож и гледају венац варница. Јер, Василије, старешина Прерова, кад се оштре ножеви и полази, жене није пуштао у авлију. Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и косматог коња. „Други су ишли пешице“, то је мати увек наглашавала. Полазили су кад се смркне, полазили ка Морави, а Ката би са отворених вратница викнула за њима: „Срећан вам лов, мушки!“ И једино је она то смела. Кад би то причала, руке би раширила, грлећи ноћ и топољаке у које улазе, подизала их увис, к небу и Богу, пре да му их покаже но да га Моли за њих. Гледала је искоса, замишљено. А друге жене, тихо, без гласа, на великом одстојању, бауљале би по мраку за мужевима, све До Мораве. После би седеле по топољацима и слушале како мотка лупа у чамац, како вршти белутак под трбухом претовареног чамца и брбори вода. Те к кад Лука врати чамац и викне „одоше да дођу“, жене смеју да приђу обали. Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село. Лука не излази из воденице док и последња не утоне у густу шуму топола. „Зато што се стидео“, објашњавала је мати увек с прекором, њему, Аћиму баш упућеним.

Аћим уздахну: зар га је једном прекорела оцем. А ја? И ја. Лумпује, јаловак. Исцурило, потрошило се, и сад ракију сипа у главу и мешину. Знао је да ће војска доћи, па побегао. Док се Прерово не смири, неће га бити. Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за Василијем?

— Шта мислиш, Стево? — пита као да није размишљао, као да је разговарао с њим.

Чађевић кида мртву кору багрема:

— Василије му је пред свима у оба образа ударио по шамар. дланови су му били гарави од ножа.

— Он мени није род. Ништа ми није — каже Аћим, а завиди Василију што су га луди слушали и што је могао да шамара оне који му се не покоравају, одједном растужен овим тренутком кад треба њему најкрупније да се догоди.

Обојица мисле на исту, увек живу преровску причу.

Ту, под овим багремом, где су оштрили ножеве пред полазак, делили би, кад се врате, оно што би нашли у турским бисагама. „Лазару ништа“, рекао је Василије, а сви су погледали у колена. „Није правда“, рекао је Лазар, а јабучица само што му не пукне од крви. „Кукаваца си!“ рекао је Василије, преко колена му висила марама златом извезена, Кати је наменио, и лупио је шаком по њој. ,,Ти си лопов. И докле ћеш?“ викнуо је Лазар. Сви погледаше у њега и хукнуше. Василије пребаци мараму преко рамена, устаде, приђе Лазару: „Дижи се!“ — „Бежи!“ повикаше остали. Само што је Лазар исправио колена, зачуше се два праска, и сви му видеше чађаве образе. Василије се врати и седе уз багрем. Лазар се, кажу, клатио, клатио, па се окренуо без речи и полако изишао на пут.

— Три дана нико га није видео — рече Чађевић.

— Причали су Ми они који памте да му је срце било — пасуљ.

— Али поштено је било. И јест Василије био лопов. Ову су кућу — махну руком по мраку — сиротиња и отимачина направиле.

— Нисам његове крви — Аћим задрхта од осећања неке неумитне казне која се наднела над њим, који се још греје на Василијевом огњишту.

Стари Преровци су причали: трећег дана однекуд се врати Лазар, уђе у авлију и затече Василија под багремом. „Помаже Бог!“ рекао му је. „Иди прво да се умијеш“, рекао је Василије јер су му образи још били чађави од његових дланова. А Лазар потегну кубуру и опали. „Исцепа ми зубун“, рекао је Василије и пошао ка Лазару.

— Он је бацио пиштољ И, поштен, стајао усправно. Василије је пуцао у њега кад ОН није хтео да се брани, кад је био миран као стабло — рече Чађевић сасвим промукло.

— Али га је село и мртвог осудило да дна дана виси на бресту. Оном код суднице. Онде где је твој отац, кад је кметовао под кнезом Милошем, ударао сељацима по двадесет мочуга по голом.

Дуго ћуте и удишу густ, љут ваздух.

— И зато нас прозваше Чађевићи. А твоји синови данас неће да бране општину.

— Не уједај више! Зар не видиш да сам сâм? — Ослушкује мукли страх села што као ветар шушка у сувим кукурузима. Магла надолази да скрије Прерово. Изгореће данас. Ако је оно као некад, кад је Василије под овим багремом скупљао сељаке. И могао да убије. А ако нико не дође пред општину, ако сâм сачека војску? Чађевић неће, зато што му се свети. Стресе се. Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице. Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева! Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем!

— Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове!

Брзо иде јабучаром да нареди Толи:

— Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке.

Чађевића не затече под багремом, уђе у своју собу, угаси лампу и у оделу леже у кревет.

...Зора је, Симка без речи прекора свлачи Ђорђа и полаже га на кревет. Он јој узе руку:

— Нема се куд. Иди, и нека он... Он то може, уме. Не љути се. Иди одмах.

Симка није разумела.

Хтеде још нешто да јој каже, па се сети да је на путу видео војску. Прво су ишли коњаници. Нешто су викали и псовали га. После и пешаци. Пун пут. Како је прошао?

— Симка... почео је рат — промуца и потону.

Она седе на ивицу кревета, крај његових ногу. Иако је лампу угасила, назире се његова глава. Гледа га нетремице, не строго, без мржње, гледа га безнадежно, згрченог и изгубљеног у кревету који му је одувек био превелик. Јечи у сну, рањен на том тихом разбојишту. Гледа га беспомоћно и чини јој се да и он сам, телесно, отиче кроз те одране, ољуштене јауке, да се растапа у тмуши зимске зоре која је испунила собу и капље у нешто што се згуснуло испод кревета. Не мисли о војсци која иде, зна да иде на Прерово, не мисли о томе колико је страховала док га није скинула са санки, једна, јер је пред његовом клонулошћу и сама клонула. Као да је се не тиче све оно што ће се догодити чим сване. Њене мисли не могу да се успну до дана који се полако за маглама вуче. Он иситњено хрче, и тако јечи као да је то последње што још може да учини. Све остало је погубљено.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®