страница5/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

у собу улете брза звоњава црквеног звона. Одјекује у њој, испражњеној и великој као манастир. Није помогло. Чује манастирска звона пред сутон и свитање. Тада се надала и веровала. Лепо види како се надала. Размишља, правда се пред собом и његовим јечањем. Ти се сећаш колико сам те молила. Нисам заспала а да те нисам молила, шапуће слушајући његово бунцање и Толину звоњаву који се сливају у велико тополово корито у које је сипала врелу воду.

...Топла пара пељала јој лице. Бућнула је руком у воду да проба њену топлоту, а таласићи и шљапат длана по води подсетили су је на купање детета. Корито се смањило, и она, у облачићу паре, на својим рукама виде дете, голо и дебељушкасто, с белим жиром међу ножицама пресавијеним у коленима, маше ручицама, миче усташцима као да јој нешто прича, и она га љуби по црној косици што је прекрила чело, љуби га по грудима, стомачићу и табанима, љуби га свуда, своје дете, сина! А паром, кроз благи осмех, текле су јој мисли...

Сиромах Ђорђе није крив што је постао такав, што је мучио њу и себе. Није њему толико зла нарав. Како је сада за све пита и разговара тихо, као некад. Аћим се ни тренутак није колебао коме ће имање оставити. Не растура више на изборе, не троши на политику. Ради и чува само за унука, њу пазе као лист капљицу росе. И Вукашин јој написао писмо, њој лично, много је поздравља, жели здравље братанцу, и господске играчке му послао да се игра. Жене јој више не пребацују пакосно да је нероткиња, да је Бог казнио због кривомерства њихових свиња, жита и ракије. А син, не син, већ синови, рађаће их она као зечица, биће богати и моћни. Толико имање Катићâ они ће наследити, и још веће, још ће она са Ђорђем зарадити. Авлију ће проширити, напуниће је новим зградама, биће као варош. Отвориће нове дућане, магазе, закупиће цело поље до Мораве. Синови ће знати да им је то и мајка зарадила, заједно са Ђорђем зарадила. Неће никада зажалити што се мучила и радила не пазећи на благе дане, што је надничаре и слуге терала и што је... Нека све грехе њена душа испашта.

Усправила се и почела да се свлачи. Оно што је помислила да би оне ноћи, кад је Ђорђе први пут тукао, и после, кад јој је још неколико пута дошло у памет, то је глас нечастивог, који се ове зиме уселио у њихову кућу. Како би она с другим? Нема тога ко би њу смео да ухвати за руку, а камоли нешто друго... Ножем би му, секиром би га! Зар њу туђ човек да погани, па после да се хвали да је и код ње, Симке Ђорђа Катића, био? Није се тај родио. Ђорђе, сигурно, спава код тих варошких гадура. Газда је, све му с е може. А што други из Прерова не иду? Неће ниједна с гољама и вашљивцима. Ако је Ђорђе мали и неугледан, ако јој је и душу појео од Божића па наовамо, њен је то човек, њен је домаћин. да је сада овде... опет је отишао ради тих проклетих избора... да је сада овде, као дете би га шљепкала по образу, чупкала му косу на врату, голицала га... Не, најпре би га окупала. Окупала би га...

Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди, лице, косу и леђа, питајући се: како је све то одједном дошло после толико дана мучења, свађа и брига? И како су све те њене желе и мисли чудне и друкчије него оне од пре неколико дана? Гледала је у своје снажне, пуне ноге, руменкасте од вреле воде. Чиста и свежа отићи ће у манастир и преноћити под свечевом каменом гробницом.

„Боже, шта ми би одједном?“ прошапутала је чудећи се и радујући.

Док јој је храпава домаћичка рука полако клизила по глатким прегибима слабина и трбуха И просто летела низ благе косине бедара и бутина, почела је искрено да верује даје и ово њено ново осећање према Ђорђу, друкчије него раније, знак од Бога, који се сажалио на њене муке и већ сада указује на срећу која ће доћи после ноћи проведене у манастиру. Расуту дугу косу, у коју се утињала врућа пара, забацила је на леђа, па се дуго и усрдно крстила, нејасно шапућући речи свих молитава које је чула и оних које је сада сама измишљала. Онда је легла, опружила се, вода јој дошла до браде: тешко и гласно је дисала загледана у ниску пепељастих мехурића поређаних на површини воде уз ивицу корита. Ниска се проређивала, мехурићи су нечујно гинули у њеном сањарењу.

Дуго је лежала непомична, уживајући у себи, безименом мушкарцу нудила груди, трбух, удолицу бутина, нудила себе невину са јарким жељама, нудила снажним рукама, мишићавим и длакавим, нудила се некоме коме је сваки превој на телу знала, само лице никако није могла да му види, том жељеном знанцу што је понекад посећује пред сан, и кад није сама у кревету.

Вода се охладила. Она се нагло тргла, устала из корита, жестоко се истрљала ланеним убрусом, који је по телу остављао румене, праменасте трагове. Зима је стресла, хитро је обукла чисту кошуљу и, пре но што је почела да припасује сукње, узела је у руку десну дојку па се, гледајући у крупан, таман вршак са смеђим колутом на купастој белини, насмешила, друкчије него обично: није желела Ђорђеве и оне мушке прсте на њему. Вршак и његово смеђе дно, од струјања, чинило јој се — млека, најежили се ситним бобицама, сличним семену дивље метле. „Пуна ће му уста бити“, помислила је замишљајући како јој влажна и мека детиња уста цимају дојку и жудно пију млеко. Снага јој се сјурила у стопала, још боса и влажна. Неколико тренутака трнула је у малаксалости.

У први сумрак, чиста и узбуђена, увијена у кафени кафтан с дугим ресама, пошла је с мајком ка манастиру. Нису ништа говориле, само је мајка, суљајући се по залеђеној пртини, често опомињала:

„Лакше, нису мени твоје године.“

У тишини зимског сумрачја, појединачно и двогласно њакали су манастирски магарци. Пут је водио уз речицу, уз њену ледом оковану монотону и бистру брбљивост, чинећи још притворнијом и тајанственијом тишину над којом су се надносили квргави кленови и витке букве. Узбуђенија, убрзала је корак, још више одмичући од мајке, која се за њом као сноп мрака задихано суљала.

А кад су стигле до високе камене ограде, она је уплашено стала, загледана у тамни обрис манастира који су веште руке подметнуле небу, сада мркомодром и звездама. изубаданом. Привидело јој се да звезде светлуцају на самом крсту, па је свом снагом притиснула леву дојку не би ли смирила срце и сачекала мајку да сада она пође напред.

Брда су се примицала једно другом; над манастирским кубетом смањивало се небо, док. није постало велико, чудно око, које мирно гледа у њу.

Без позива, калуђер им је створио капију: он их је, по договору с Милунком, чекао. Није чула да им је калуђер назвао бога, па је заслутила зло, сећајући се да Ђорђе није хтео да дође на недељу службу у манастир и пред народом, у знак покајања, пољуби оца Методија у руку, што је овај, поред осталих својих услова, захтевао да би са његове куће скинуо анатему и немилост свеца. Прекор мужу загубио се у тмуши страха кад су ушли у ћелију оца Методија. Човечуљак с великом косматом главом, која се за танак струк црне мантије придржавала дугом брадом, стајао је поред иконе са запаљеним кандилом. Срела се са очима на икони: оне су је гледале с таквом равнодушном мржњом да није могла да изусти спремљени молитвени поздрав.

Милунка је клекла пред калуђера, крстећи се и љубећи му мантију у висини колена. Отац Методије зујао је благослов и благо махао руком изнад њене главе гледајући њу, Симку.

„Пољуби, ћерко, оцу руку... Опрости јој, оче Методије, збунила се, несрећница“, рекла је Милунка.

Пришла је и пољубила га у рукав: суво су звецнуле бројанице, а калуђер је причао лепим, успављујућим гласом, никад то неће заборавити:

„Видим, Бог је благословио вашу кућу и нечастиви је напустио ваш дом... Господ и свети мученик, чијем дому служимо ми, мали и грешни створови, услишили су ваше молитве. Молићу се Господу и дале за тебе, дете, јер световна дела твојега свекра Аћима и мужа ти Ђорђа нису до сада била Богу угодна...“

Милунка се неуморно крстила и одобравала, а она је стајала без покрета, слушала калуђера, осећајући да јој главу притиска цела камена зградурина манастирског конака.

Терет се свалио с ње кад је, после дуге молитве над њеном главом, отац Методије отпустио и рекао калуђеру који их је довео к њему да је одведе до гробнице у цркви. Напоменуо је још да Милунка преноћи у коначишту за световњаке, јер „грешна молиља треба да буде сама пред Богом и свецем у исповедању својих грехова и скрушеним молитвама“.

Калуђерове речи „грешна молиља“ и „исповедању својих грехова“ и боја гласа којим их је изговорио нагнали су је на збркано проверавање целог њеног живота. Напољу јој је хладноћа мало пробистрила ум и она је с недоживљеним страхом ушла у манастир, вођена калуђером што је мрморио молитву и млатарао десном руком по светлуцавој тами, која је мирисала на тамјан, свеће, боју и старе одежде.

„Сестро по гресима, клекни поред гробнице и исповеди светом мученику све грехе тела и душе. Кад то учиниш, ако је ноћ, ако је живот људски довољан да човек исповеди Господу све своје грехе, онда му се моли да ти жељу услиши. Исплачи се, сузама умиј грешно тело, па лези испод гробнице И чекај да те његова светлост обасја“, надушак је изговорио калуђер.

Уплашено се окретала и гледала свеце по зидовима, осветљене кандилима и свећама у чирацима. Онда јој је калуђер пришао, узео је за руку и привео каменом ковчегу, подигнутом од земље колико је потребно да се човек провуче. Без иједне Мисли клекла је уз камен. Чула је шум калуђерових опанака што су се губили иза стубова, и тупо, једва чујно капање воска по црвенкастој полутмини. Тад је подигла главу и њене широко отворене очи среле су се с модрикастим оком неба, притиснутим на узан прозор изнад певнице. Оданде ће се појавити светлост, помислила је, наслонила чело на камен и упутила се по животу за гресима.

...Откако сам се родила и откад знам за себе, све ћу испричати, Господе, молим ти се... Тукла је краву палицом по брњици што је обрстила и поломила младу, тек засађену шљиву. Много је тукла. Из брњице јој текла крв... Трчећи, згазила жуто пиле. То више пута. Грешком, било ми ј е жао. Пила сам млеко уочи причести. Била сам дете, опрости ми, Господе. Покојном оцу много пута сам смрт зажелела. Није ме волео. Копао је бунаре и ја сам много пута зажелела да у неком остане затрпан земљом. Говорио ми је да личим на мајку и да ћу и ја бити курва као она. Кад год се напио, тукао ме и псовао како се ни стока не псује. Знам да сам грешна, смилуј ми се, Богородице. Шта је крала?... Грожђе и неколико пута тикве за свиње. До удаје ништа више. Још нешто, још...

Чула је како восак са свећа капље у пепео. Чула и своје дисање Било је толико гласно као да ветрови дувају. Од страха је зауставила дах. Чула је срце, њега није могла да утиша.

...До удаје нисам више ништа згрешила. Једино што сам кудила моју комшику код оца њеног момка да је јектичава. Није се удала. То је мој највећи грех. Велики грех, света славо и цркво. Зашто не плаче? Грешни не могу да плачу. Бог јој неће услишити молитву.

Крстила се јечећи и дуго љубила камену плочу гробуглачану женским уснама, а лице јој је било суво и хладно.

...Неће јој Бог дати порода. Како сме да помисли? То је највећи грех. Опрости ми, Господе, грешној. Опрости ми, много сам несрећна.

Очи јој се овлажише. Она је себи мрва меса лудског у овој црвенкастој полутмини, раскрвављеној позлати крстова и кругова око строгих глава, јер сви држе мачеве и кантаре више њене главе, а она је поред камене гробнице у којој лежи једна осушена, црна рука; на слави манастирској двапут је видела ту чађаву руку и била јој ружнија од козјег чапоњка, није она, ђаво је То у њој помислио. Света руко, згроми ме сад, мислила је и дуго и страсно притискивала усне на хладан камен гробнице, уливајући у њих сву своју крв да њима овлажи свету свечеву руку. Онда је из камена ужасан страх бризнуо у њу. Није све рекла. Најтеже грехе није исповедила.

...После удаје... Шта је све згрешила? Неколико пута наумила је да буде с другим човеком. Нисам наумила! Помислила сам само данас, док сам се купала. Нисам ни помислила. Други је неко помислио. Шапнуо ми. Чула сам. Ђорђе ме је тукао, ни криву ни дужну. Тада, у љутњи Ми се причинило да бих с другим. Нећу с Толом. Раном смрћу казни ме, Господе и свети великомучениче, у паклу нек се кувам, само ми сина дај, њега ми, Господе, дај, да живи после мене. дете, једно једино дете. Не тражим много. Толико их се рађа у свету. Многа, јадна, умиру од глади. Многа се рађају само да би слуге и мученици били. А моје дете би срећно било, Господе, света славо, Мајко божја... Ђорђе није крив што ме је тукао. Ја сам грешном телу попустила. Ти, Господе, знаш на кога сам помислила. Нисам помислила! Неко ми је шапнуо. Своје тело, и ноге и груди, жарачем ћу да наружим, спржим...

Опет су јој се очи овлажиле. Радовала се: сад ће сузе линути. Сузе не потекоше хладним образима. Треба све, и највеће грехе исповедити. Споља се чуо један једини манастирски петао. Али тако звонко као да из олтара кукуриче. Стресла се: да није зора? Пожурила је са набрајањем грехова.

...Излизану воловску потковицу подметнула на вагу кад је мерила свеже жито и ракију коју су куповали сељаци. Колико пута? Много. Боже, опрости грешници, сиромаха сам помогла, убогог и слепог увек сам даривала. Николи бескућнику перем и крпим кошуље, поштујем га као да ми је отад. Крвнички је терала надничаре и слуге. У вино и ракију које су они пили, сипала воду. Од буђавог брашна месила им хлеб. Ужеглу маст и сланину стављала им у јело. На празнине радила. Морала сам. Кад је на Божић одлазио од нас, зажелела сам Вукашину да погине на путу. Зато што је бездушник, Христе, сине божји. Нека Аћим и моја мајка испаштају своје грехе. Нисам крива...

Сузâ није било. Тако, до у дубоку ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала једне те исте речи:

„Сина, сина ми, Господе, дај...“

Свеће су у капању догоревале. Петао се неколико пута јавио у страху од тишине, њој није била тишина, крцкао је камен, свеци са зидова замахивали су мачевима на њу, она се грчила, није могла да подвуче ноге под гробницу, и дубоко падала губећи свест.

У свитање, меким шумом говеђих опанака пришао јој је калуђер и позвао је да устане. Запалила је дванаест свећа, пољубила крст хладнији од зимског јутра, ставила дукат на истегнут и посребрен Христов трбух, гадљиво испила бајату и миришљаву водицу, коју јој је калуђер пружио у земљаној ћаси. Њен уморан и јецав уздах дуго је пузио по каменим ребрима цркве.

Мајка је сачекала на вратима, зањихана и погурена. Планинским усеком низ речицу проваљало се магареће њакање, гадно као лудачки смех, губећи се у звоњави за јутрење. Њих две, носећи у себи звона, без речи су пошле кући.

Да не би оскрнавио ноћ молитве, сећа се, Ђорђе целог дана није поменуо манастир. А она је дрхтуљила у радосној јези чекајући вече и кревет. Чим су слуге вечерале, шапатом је позвала Ђорђа на спавање. Тога дана, први пут откако се удала, није Аћима сачекала да се врати с пута, помисли. Скинули су се у мраку, стидљивије него прве њихове вечери. Памти: бацила се на кревет с Тихом песмом малог звона у ушима и узела Ђорђа у наручје, лако, као танак сноп ражи.

„Што си тако мали... ох, што си тако мали?“, шапутала је, распусно и бестидно га трошила и миловала, с мржњом и нежношћу што су се у налетима смењивале као велико и мало звоно, да га заувек нестане, да заједно нестану ради сина, да се звона истопе у тишину...

Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање гребе јој надланицу. Први пут је овакав дошао кући. Неће бити ни последњи, зна, а Милунку је истерао и њој на поласку поручио да га не чека у кући. Куда ће? Све су је наде изневериле. У њеној празнини нестаде и звоњаве и она се сва згрчи пред плач.

Страх пререза њен бол, и она, понесена звоњавом и још нечим, брзо изиђе из собе у узбуну свитања зимског јутра. Не сумња да Тола звони. А Ђорђе је рекао да иде војска. За ову узбуну Толу ће убити. Застаде и чвршће се обави шалом. Ако Толи нешто буде?... Деца ће му поскапати од глади. Стоји у недоумици и стиду. Кад сâм није паметан, зашто она да га спасава? Али, Аћим му је наредио да звони. Још један грех пашће на њену кућу. Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с АћиМом.

„Видели су га неки у чаршији. Кажу, лумпује“, морала је да му саопшти.

„Он? Данас лумпује кад се ја борим...“, чупао је браду.

Бори се да попале и побију све.

„Разболео се. Ти си му отац, спасавај га. Сам себе ће да сатре.“

„Против Бога не могу да се борим.“

„Можеш, ако му препишеш имање.“ Поћутала је и прибрала снагу: „Ако ћемо право, он га је стекао.“

Истину је рекла.

„А што је мој отац умро у воденици, убијен врећом жита? Јесте ли вас двоје на спруду почели трговину? Хоћете да вам препишем цело имање, па после по чашу патоке да ми дајеш, и под катанцем да држите амбаре и бачвару? И од слуге да просим дуван? Кад бих вама оставио имање, ви не бисте дали Вукашиновој деци, мојим унучићима, ни грозд да поједу. Ни шљиву да откину... А ја нећу умрети без унучића.“

Жури и у себи прети свекру. Он је виновник несреће која ће погибијом села да се сврши. Толу ће првог. Кад приђе звонари и виде како Тола лудачки вуче конопац и по такту звона млати главом, мушкарачки га шчепа за руке и гурну.

— Будало блесава! Лудаче! — виче. Сваљен међу греде, гледао је одоздо, кротко као мало теле.

— Иду ли? — упита.

— Иду. А деца? Четири сина имаш, лудаче!

Дође јој да га туче, стиска песнице, сагиње се и види широко отворене очи, крупније но што је мислила да јесу, гледају је оне друкчије него икад, гледају је не као Ђорђеве ситне и зле; опусти песнице, спусти руку на шубару као да га милује, зажеле да седне поред њега, да му се пожали, да му каже нешто и још нешто што јој се заљуља у глави и дрхтавицом се сјури низ њу, не од зиме, виде да је он одсутно гледа, даје не види.

Симка изиђе из звонаре и брзим кораком упути се кући.

Тола полако пође за њом, тежак, руку опуштених од умора.

„Срески батинаш са седам дугмета и својим керовима ено га у кафани једе вешалице, пије, и хоће лопужу кафеџијску Левића да нам постави за председника. Левића, јаничара, чоканџију, за председника. Зар он Прерову да суди и правду дели?“

Кад Аћим тако каже, како онда можеш.. мисли Тола.

... „Да бранимо општину, браћо! Слободу да бранимо! Наша уставна права, ову кућу да бранимо!“ Лупао је песницом о закатанчена врата и реза је звечала. „Боље, браћо, Турци да се врате!“ махао је штапом Аћим. Рекао је још: „До гроба ћу се борити с вама и за вас!“

Груди су му биле набрекле. Сам себи био је као брдо велики. А сељаци, сви су око њега били као мрави. да је Аћим рекао ,,скочи на нож“, скочио би. За правду, и кад То Аћим каже. Срески капетан с пандурима, који су пушке држали у приправности, ускакао је у санке.

„Чекајте ме сутра, побуњеници! Сутра ме чекајте, мајку вам сељачку!“ довикнуо је а коњи га галопом однели низ пут.

Добро је што га нисам опсовао. Уста су му била пуна воска. Фала богу, послужила ме памет.

„Да разбијемо Левића кафану!“ ја сам викнуо. Што игда могу, викнуо сам. Сви су чули. Гледали су зачуђено. Зашто сам викнуо? Тола се прислони уз плот.

„Разбијајте!“ Аћим је подигао штап.

Сељаци јурнуше на плотове, почупаше прошће и, с бесом и весело, нагрнуше на кафану, поразбијаше врата и прозоре, поломише рамове, столове, столице, келнерај, полупаше сву стакларију кафеџије Левића и његове жене „Буле“, који су се скрили на тавану. Стакло што је цичало под ногама и гомиле поломљених столова још више су их дражили, па су сељаци већ поломљено на ситније комаде ломили.

Ја сам донео наручје сламе да запалим зграду. Шта мије то требало? Нисам само ја. Сви су Преровци лопови. Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха. Иду, рекла је Симка. И оно друго што је она рекла. Узеће децу и побећи из села. У врбак ће да се склони док војска не оде. Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није дао да се зграда запали. Фала му.

„Људи, морате сада кући. И не бојте се док сам ја с вама“, то је рекао, ослањајући се о штап, а био је жалостан. Никада га таквог није видео.

док сам ја с вама, док сам ја с вама, докле ћу ја, газда-Аћиме, с тобом? Ситно корача кривудавим сокаком пуним снега до повија накривљених плотова, суља се по поледици кроз сумагличасто свитање, по гласном немиру села. у стајама се говеда дижу и лупају роговима о празне јасле, коњи ржу и топћу, овце се разблејале, кокошке пре времена слећу са седала, пси завијају и реже. Жене закукавањем и босом децом, која истрчавају на залеђен снег, узалудно покушавају да задрже натуштене и љуте мушкарце, који хитро, као да Турци улазе у село, ускачу у чакшире и, с огрнутим гуњевима и незапетљаним каишевима око ногу, довикујући се, журе ка општини. Од мраза, људима пуцкају ноздрве и они љуто псују војску, владу, крала и сваку власт на земљи.

...Сва су му сећања бистра и сва извиру из Вукашиновог одласка, остају за брзим коњима као бела пртина и црно дрвеће и врзине, док он из забрана, из кога се лепо види дуго кривудање пута, посматра, седећи у седлу, како Мијат шиба коње, коњи бацају пут под трбух, санке, лака црна љуска, заносе се и лете, ударају о обале пртине, а у њихово брзо пролажење уткивају се багремови, брестови и трње. Лице му није видео и никако није могао да га замисли. Тај што у санкама заувек одлази, не личи на Вукашина. Ни онај Вукашин што је последњи пут дошао кући да му каже оно што му је рекао, није његов Вукашин. Није Вукашин ни онај што се вратио из Париза у зеленом реденготу, кад га је први пут видео пред огледалом како се четка, ћути и смешка, оставља оца и жури француском конзулу на ручак. Није то он. Њега сам ја испратио. Он је друкчије отишао. Није имао на себи швапско одело. Возом је отишао. Целу ноћ су разговарали. Нисам толико болестан. Лепо види и јасно чује. Не говоре у мраку. Вукашин ништа не моли и он не мора трипут да му каже „иди“ зато што није његов наследник, јер му је крв непријатељем опоганио.

„Као у Прерову лају пси. Одавно нисам чуо да оволико лају. Месечина“, рекао је Вукашин. Лежао је на поду, до појаса покривен чергом, с рукама у старим чакширама под главом. Он, Аћим, лежао је на његовом кревету. Пун месец затиснуо је прозор. При месечини син има плавкасто лице, а он га кришом гледа са сламарице на клупицима.

„Ја их и не чујем. Ионако ми се не спава“, одговорио сам.

Деда нема никакве везе са псима, мислио је Вукашин и видео воденицу на месечини и блистав жбун воде на витлу. Морава је била жила у мраку тополових шума. Неће је видети неколико година. Деду не памти, а види га. Само глас не може никако да му чује. Од зујања, тутњаве и жубора.

„И несрећу мајка рађа. Ако сам добро запамтио, тако је деда рекао. О чему сте разговарали кад ти је то рекао?“

Зашто се баш тога сетио? Испричао сам му: „Кад су бежали од Турака, отац и мајка оставили су га у врбаку поред Мораве. Жена која га је нашла по расту је закључила да има четири године. У рупу из које су ишчупали врбу набацали су лишће, мајка га увила у сукњу, да га земља не жуљи, И ставила на гомилицу лишћа. Ватру коју су му наложили угасила је киша. Плакао је од зиме. Да није плакао, не би га ни нашла жена која му је дала име Лука. Тог дана био је Свети Лука, а доцније, кад је стигао стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак. То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак. Мати се љутила и дала је капетану десет талира и ужирену свињу да ме у војни списак запишу — Катић. Све док нисам постао ово што јесам, мене су сељаци звали ’Дошљак’.“

„Још нас понеко зове Дошљаци“, прекинуо га Вукашин.

„Само они најстарији. Они који знају и памте њега. И мене док сам био мали.“ За коју годину и они ће помреТи, ПОМИСЛИО је тада. И не само тада. Сећање лети по селу, сада док лежи. Мало је оних који смеју да му се ругају „Дошљак“. Кад сване, они неће бранити општину. Побегли, пси, чим су звона чули.

„Ако некада будем имао децу, презиваће се Лукић“, рекао је Вукашин.

„Зашто?“ придигао се на лакат. Вукашинове очи су се црнеле. Био их је упро у месец. Сенка у јамици отворених уста. Како је говорио, сенка се губила и опет појављивала.

„Да му се не изгуби име. Даје требало да нестане, он би умро још у врбаку на киши.“ Мирисало је Мокро врбово лишће. У корену ишчупане врбе дете. Ветар ишчупао врбу. И дете и лишће донео. А ја, његов унук, ујутру путујем у Париз, мисли, слап месечине слива му се на главу и река не престаје да тече.

„Моји унуци по мом имену треба презиме да носе“, рекао је. Сада осети стид и због речи и због тадашњег узбуђења. Само стид. Без прекида се разговор наставља, јасан по смислу, по неку реченицу сам додаје и лепо види месец у прозору и Вукашиново лице, и осећа страх што сутра путује на даљину од неколико година и што баш ове, последње ноћи такве разговоре воде, кад он ноћас жели само савете да даје сину, мучећи се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да све опасности види и упозори сина на њих, сад чује звона преровске цркве на узбуну, на буну, за битку с Тошићем што му је отео Вукашина.

„Природно је да се презивају по прадеди.“

„Боље је да не знају за мог оца и његову судбину.“

„Морају да знају за деду што су га оставили у корену ишчупане врбе. На киши. Поред реке. А била је јесен.“ Дуго је говорио о збегу у врбаку, чије је слабе ватре киша погасила чим су тополови чамци зарили кљунове у другу обалу њихове бежаније.

„Твој деда до краја живота остао слуга и воденичар. Да га памте, разлога немају. Ни ти га не памтиш.“ Од мене почиње живот наше лозе. Ја сам и корен и стабло. Увек је тако мислио. Није му то рекао. Ни оне ноћи пред полазак. Ни касније. Ни мене више не памтиш. Али још данас чућеш ко је твој отац. И запамтићеш ме. Идуће ноћи нећеш моћи да заспиш. Ја ти нећу дати. Од Божића ни ја не спавам.

„Преровци су га презирали и исмејавали. Мати је била домаћин куће, а он је увек био њен слуга и воденичар. Као да јој није био муж и чочек.“

Сетио се разговора између његове мајке и њене сестре. Дошла је у госте и заноћила. Аћим је с братом и сестром лежао на слами поред огњишта, а њих две су чаркале ватру. Шапутале су, а. он се правио да спава и чуо сваку реч. „Видим, твој Лука увек исти.“ — „Исти. Дође у постељу само кад му наредим. Као што га у воденици видиш, такав је и у постељи. .И оно ради као да ујам узима.“ — „Побогу, сестро, како га тршиш?“ — „Трпим га јер је крвопилан радник. Мени су деца све и свја, а он, нека га, нек ради. Све ће то њима да остане.“ — „Не бих га ја ради тога трпела па да му челенка на глави сија.“ — „Ништа му не фали. Мушко је, и слуша. Кад смо сами, он ме још увек зове газдарица. А мужа треба имати или јунака или слугу.“

„Моја мати је и дажбине плаћала и кмета бирала. Она ме је и оженила твојом мајком, Живаном. И на дан моје свадбе отац је био у воденици. Како му нисмо однели ручак, дошао је увече да вечера. Из мрака се увукао у оџаклију, сео у ћошак и затражио вечеру. ’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати. Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку. Чим је вечерао, отишао је у воденицу. У воденици је и умро.“

Месец се расекао на прозору. Пола ђачке собице било је у сенци. Видео је сину озбиљно и замишљено лице. Стварно, чуо је, пси су у Београду лајали као у Прерову на лопове.

„Како?“

„Па умро је кад је подизао врећу да сипа жито у кош. Чобани су осетили да из воденице заудара на паљевину. Дозивали га, он им се није одазвао. Ушли су у воденицу и нашли га мртвог поред коша. Пао је с врећом, а жито му се просуло у недра и око главе. Празан камен се окретао и у трењу палио паспаљ и рам од амбара. Да нису чобани наишли да зауставе ваоне, можда би се и воденица запалила. Дешава се то.“

„Мученичка смрт“, рекао је Вукашин.

„Лепа смрт“, рекла је моја мати, истресла му жито из недара и покрила га губером којим се у воденици ноћу покривао.

Звона луде и за тренутак ломе сећања. Ово је моја буна. Биће жешћа од Тимочке. Лепо, слатко да погине, онако како су гинули стари радикали.

„Како си ти, бабо, поступао према њему?“ Вукашин се подигао и обгрлио колена. Сав је био у сенци.

Зашто ме је то питао? дуго мисли Аћим. Јечећи, окрену се ка зиду и покри главу да више не чује звона. Погибију казују. Можда ми се Вукашин свети. Не. Заборавио је. Све што је било до те вечери, он је заборавио. Заборавио је и ту ноћ и тај разговор пред одлазак. Поред мајке и села, који никада и ни због чега нису поштовали Луку Дошљака, како је могао и смео он да га поштује? Каје се сада. Бог га због тога Вукашином кажњава.

„Па ваљда знаш како син треба да се опходи према оцу“, рекао сам му. „Мој покојни отац је само са чобанима друговао. Причало се да им је често од свога брашна и погаче месио. Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје, стидео. Када је сазнао да својим пословима одлазим из села, разговарао је са мном једне ноћи у воденици.“

„Је ли имао крупан глас?“

Шта му је требало да ме то пита?

„Глас — обичан. Само, викао је кад говори. Као и сви воденичари.

Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла. Цео свој век провео је у воденичкој буци. Тишина му је била само кад лед окује воденицу и заустави реку. Тад би бежао из воденице и луњао по врбацима. Или би маљем разбијао лед, само да нешто ради и да се чује лупњава. Добро је што му то никад нисам рекао.

„У жито ми се заклињао да памти оца, мајку и браћу. Нисам му веровао. У годинама кад су њега оставили у врбаку, ништа се не памти. ’Хоћеш ли да ти покажем место где су ме оставили?’ запитао ме, устао и узео ме за руку. Била је помрачина; да није вода хучала на витлу, не би се знало да смо на реци.“

Он је, сигурно, често одлазио у врбак, на место где су га оставили, помисли сада Аћим. У очима је мрак, дисање га боли, и хладно му је од кише и јесенске студи у врбаку, поред угашеног огњишта у напуштеном збегу.

„Ево, и сад лепо видим мајку и оца, своју браћу, сестре, а около тушта и тма народа. Не умем да ти испричам, али вадим“, говорио ми је отац и рукама млатарао по мраку. „И теле, и прасе, и зец, и врана, и кукавица познају своју мајку. Кад год се сретну, љубе се. Својим очима сам То гледао.“ Морао је да каже да му верује. „Кад некад сретнеш луде који су мене оставили на киши, ти ћеш знати да су они. Немој да им кажеш да си од мене. Ништа. Ни за мене. Чак и ако умрем, па се некад, после, сретнеш с неким од њих, збива се и то, јер се и воде из свих праваца срећу. Треба то да запамтиш, па да пазиш да вам се крв не помеша. Од тога се богаљи рађају.“

Јасно чује „крв не помеша“. Он је држао опуштене дизгине, а кобила се сама пела уз брдо, одакле се видео пут за Паланку. Ушли су у забран, притерао је уз цер, ухватио се за стабло и гледао како одлази. Коњи нису касали. Летели су. Он нема за шта да се каје. Али, зашто Му је Вукашин после две године боравка у свету писао: „Синоћ сам се сетио нашег разговора пред мој одлазак и целу ноћ мисли о о деди Луки.“

Месец се с прозора попео на кров. „Време ти је да спаваш, Вукашине.“

„Не могу. Никад пси нису оволико лајали.“

Знао сам о чему мисли. Касније му је рекао: „Ово што сам причао о Луки Дошљаку...“

„О мом деди.“

„...Јесте, о мом оцу. Можеш да заборавиш.“

Зашто сам му то казао? А то што ми је у писму написао да је о деди мислио целу ноћ, слагао је. Имао сам право што ни Ђорђу ни њему нисам много причао о свом оцу.

„Рибари се враћају са Саве“, рекао је Вукашин у зору.

Ноћ ми је истекла у празне приче и нисам стигао да га лепо посаветујем и кажем све што треба да зна о реду у туђој држави. Ех, боле сам мислио о његовој памети него што она заслужује.

Устали су. Вукашин га поливао водом из тестије. Последњи пут. Брзо се и он умио, бацио ковчег на леђа и пошао за оцем на станицу.

После... о испраћају неће да мисли. Сваке ноћи петлови су у три наврата певали. Аћим се присећао разговорâ с Вукашином док га није видео у зеленом реденготу, за столом док једе, како с књигом под мишком одлази на ливаду поред Мораве где је некада била воденица његовог ода, чуо Вукашинове приговоре Симки што надничарима кува посна јела, тада је он био радикал, а сада кад се жени министарском ћерком, сад би ћутао, и пред Тошићем ружно говорио о оцу. О томе најдуже мисли. „Шта ти каже отац?“ сигурно гаје питао Тошић кад се вратио из Прерова. Опет види санке што јуре путем за Паланку, али не успева да види Вукашиново лице док слуша Тошићево питање. Не чује ни одговор. „Сад је свршено с Твојим Аћимом“, каже Тошић.

А Андра, Вукашинов учитељ, рекао му:

„Ни о краљевој женидби није се толико причало. Знам, има очева који се поносе гресима деце.“

Пребледео сам.

„Велике је науке он тамо изучио, Андро.“

„Све грехе очеви су смислили деци пре него што су их родили.“ Ножеви су биле Андрине речи: „Није смео да загризе јабуку коју су грешници одавно оглодали.“

„А ако је лепа?“ Како сам могао да кажем, како сам могао да га терам да иде у Београд да је види?

Загуши га тишина: звона су замрла у измаглицама сванућа, па греде крцкају у крову пусте, јалове и проклете Василијеве куће. И против себе ће данас.

Аћим скочи с кревета. На вратима, погурен, стоји Стева Чађевић, председник општине преровске, ћути дуго, па каже:

— Војска пије у грабовачкој механи.

— Знају да трезна неће пуцати у народ. Јесу ли се луди сакупили? — виде да се Стеви стесни рез крупних очију. — Ти си се уплашио?

— Ове зиме снег много нападао па не стигосмо ни за баште да изриљамо. А мени су и волови престарели. Жена неће умети ни да их прода, а ни боле да купи — рече замишљено И Тихо, гурајући руку у дуванкесу.

Аћим му приђе ближе:

— Да разговарамо као луди, као радикали...

— Ми смо сељаци.

— Јесмо сељаци, али смо радикали. Слобода и устав...

— Пијани војници неће да читају устав. Сви по наредби пуцају.

— Кад је тако, онда се ти, Чађевићу Стево, врати кући и обеси бело барјаче на стреху. Нека се види ко с народом неће.

Чађевић оћута и одстаја док се Аћим умивао из тестије

— Кад се толико сукања накоти по Србији? — пешкиром брише лице и себи говори. — Али, ја ћу сам да се борим.

— Где ти је Ђорђе?

Аћим узе штап и без речи изиђоше.

Симка, увијена у кафтан, стоји уз багрем.

— Је ли дошао?

— Није — слага. Гледа га упчашено, хоће да га заустави, да му нешто каже, не зна како, не сме, а он одлази.

Постиђен пред Чађевићем, Аћим гласно проклиње сина и жури. Ваљају се магле, тешке, густе. На дрвећу шушти иње. Чађевић застајкује, заноси се и саплиће, удара коленима о обале целца. Онда одједном потрча и стиже Аћима:

— Боле би било да и твоји синови сад иду с тобом — рече без љутње у гласу.

Аћим застаде, али се не окрену. Пред ошптином, у магли, црни се и као да тоне гомила сељака.

— Пред њима морамо да смо онакви како то доликује народним старешинама.

Аћим нагло пође и убрза корак. Чађевићу магла сакри сељаке пред општином, и он само види Аћима како изгубљено рони по магли. Стоји, колеба се, па, псујући живот, брзо стиже Аћима и настави укорак с њим.

Стадоше пред сељаке. Сви се спластише под брестом са стаблом шупљим и широким као када, с гранама у нереду забоденим у ниско небо, гранама посвађаним и отуђеним и од стабла и од земље и ниске, издужене општинске суднице. А магле налегле, комешају се и вуку над кривим сокацима, и чини се да су дим с пласта угарака и гранатог угарка бреста. Изгубљено се гледају сељаци и Аћим. Онда сви зверају около, у маглу, у коју тону гомилице кућа и крошње дрвећа.

— Дођосмо — рече неко.

— Знао сам да сте ту — рече Аћим.

— А кад ће они да стигну?

— Па требало је да су већ дошли — одговори Аћим, као забринут што још нису стигли. Рече им да наложе ватру и уђе у општинску судницу.

Наложише велику ватру и из оближњих кућа донесоше неколико бакрача ракије. Пребројавали су се и проверавали ко није дошао, слали по неколицину да дотерају кукавицу што хоће да се сакрије а они да крваве гаће за њега, општину и власт; претили су да ће попалити куће онима који нису дошли; водили су рачуна да нико од присутних не клисне преко плота и свађали се с неколицином што гласно казују свој страх. Најважније им је да сви пунолетни буду пред општином, јер ако дође до неке несреће, нека је сви искусе, ако пред властима мора да се одговара, нека сви одговарају равноправно, једнако.

Аћим, намрштен, са штапом преко леве руке, изиђе из општине, стаде на праг, испуни врата строгошћу и снагом, извади општински печат из недара, подиже руку увис да би га сви видели, и викну:

— Видите ли га, браћо?

— Видимо!

Дуго се румене отворена уста.

— Их, тако је мали, па ћемо да изгинемо за њега — уздахну гласно, у тренутној Тишини, неко од селака.

Држећи печат у испруженој и подигнутој руци, Аћим га загледа. И остали га окитише очима. А онај исти довикну:

— Аћиме, ако бога знаш, покажи нешто веће, мало крупније даје!

— Па судница је већа. Ми не дамо у њу да уђу!

— Већи је од планине! Он је наше право... — застаде Аћим и подиже глас: — Само кад ми срце ишчупају, могу да Ми га узму. — Неколико тренутака још подржа печат, па га врати у недра.

— И кад преко нас мртвих прегазе! — викну Тола, а сељаци га погледаше, поћуташе, па се гласно сложише:

— А ви се, браћо, не дајте! Не дајте народну слободу и право... — П оглед му лети пре ко го миле шуб ара ка селу: између брестова и шљива, дебеле и беле пловке с црним ћубама загазиле у снег и Мирују, слушају га, а његови јасенови, високи и поређани као чета војника, стиде се у јутарњој магли. Поћута, па настави: — Србији је Бог одредио да се буни. А кад је тако, онда чврсто! Аћим Катић вас неће издати. Никада то није учинио. Неће ни сада — умуче, душник се прекинуо.

Ракија подстакну храброст и угуши страх. Да би им показао да је у свему раван њима и скрио росу у очима, Аћим сиђе низ општинске степенице, умеша се у гомилу и поче да пије; мора да прогута жалост и да не остави сељаке да сами размишљају.

— Чича-Аћиме, оче, ти си ми исто што и отац, газда, да није тебе, ја бих крао, ти си моја и наша врховна власт... Откако постоји, моја кућа слуша твоју кућу. Мој деда слушао Василија, отац ми и њега и тебе. А ја тебе и Ђорђа. Разбио сам звона. Нико то у Прерову сем мене није смео да учини. Кажи, је ли смео? — Тола расплакано и пијано загрли Аћима.

— и ми сви. Не слушаш само ти Аћима. Сви ћемо да изгинемо за њега. А он је мој вршњак! — старац баци ибрик и он се меко ури у снег. Баци шубару на њега и настави да псује.

— Толе, засвирај радикалку! — сети се Аћим.

Тола стаде у средину и засвира радикалско оро. Прошле недеље била је Вукашинова свадба. На њој, сви одреда његови, Аћимови, непријатељи. Играли су и веселили се његовој срамоти и пропасти. Сад играм ја. Аћим поведе полако, господствено, са штапом преко руке. Стиска усне, жмури, тешко откида ноге од земље, у стопалима му цело Прерово.

— Ви, млађи, наставите — рече кад се срце растури у лупњави; уђе у општину, у којој, погурен и замишљен, сâм седи председник Стева Чађевић.

— Иду ли? — упита тихо.

— Нек иду! — ошину га Аћим презриво и сажаљиво у исти мах, па седе поред здепасте касе коју је прошле године купио у Београду и поклонио општини.

Људи ће памтити његова дела и речи његове преносити с колена на колено. Име Аћима Катића живеће

док је Прерова и сељачког народа. Неће одступити, па нека и пук војске иде. Ни пред којом силом неће одступити. Још данас увидеће Тошић да битку с њим није добио, иако му је сина отео. Нек цела Србија зна. Помињаће га и поштовати више и од Адама Богосављевића. У очима му се, испод накострешених, кратких обрва, цело село збило у гомилу око шупљег бреста за који су Турци некада скеле везивали, јер тада је брест био на обали Мораве, па касније коње, а још касније, Василије је Лазара обесио о тај исти брест, а његов син под Милошем Обреновићем церовим младарима тукао је Преровце по крстима и туру, и сада, то село око шупљег бреста пред општином сложно слуша њега, Аћима, спремно да и у смрт пође за њим. двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом. У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини, да су и бечке новине писале, дрхтала је влада од његовог штапа, и краљу Милану је у брк скресао све што мисли, али осећа, сав ишанчан тугом, да никад није имао овакав дан. Па и да погине данас, нека погинем, синови и народе! смрт би била лепа, толико лепа да би морали и у историју да је запишу и слику у њој да му одштампају. Слику... он, у селачком оделу, крупан човек с ракљастом брадом, а штап му виси преко руке. На зубуну, види се сребрн ланац од сата. Не треба нико да чита име испод слике. Чим виде, одмах ће га познати...

— Војска је стала на километар од села. Има их преко две стотине — рече Чађевић.

— Јачи смо ми, Стево, и од пука војске — подиже га убрзано срце и он устаде.

— Можда нису ни пошли у Прерово. Скоро ће подне. Нек иду луди кући. Послова увек има. А ако затреба, лако ћемо их скупити.

— Теби се напуниле гаће, иди кући! — Аћим показа прстом на врата. — Аја ћу остати с народом.

— Људи причају да је војска попила у Грабовици неколико чаброва вина. Све је пијано. — Чађевић ничим не показује Аћиму да га вређају његове речи.

— Ми ћемо да их отрезнимо.

— Народ се боји пијане војске. Многи хоће да иду кући.

Аћим јурну из суднице и викну:

— Ко је тај са срцем кукавичким и издајничким? — Галама умуче као потопљена. — Ко је у Прерову Вук Бранковић? — додаде дрхтећи: види страх испод сељачких гуњева.

Дуго се гледају без речи, они са страхом од војске, а он са страхом због њиховог страха. Онда гологлав старац, Аћимов вршњак, викну:

— Да изнесемо касу! Она је већа од печата. Нека виде шта има Прерово. Хајдете, младићи — и уђе у општину.

Неколико њих пође за њим и са орукањем изгураше касу на снег, пред општину. Здепаста као пањ, црни се на снегу. Сељаци је опкољавају, галаме да не би ћутали, сулудо весели вичу да је каса хиљаду пута већа од печата.

— То је наша власт. А власт је каса. Власт је државна тежа од планине. На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик.

— Иде војска! — маше селак трчећи према њима.

Људи занемеше као да сад први пут чују да војска иде, као да је од свитања не очекују, унезверено се окрећу и комешају у неразумљивом шапату. Неколицина замаче за општину хватајући шљиваре.

— Стојте, браћо, не бојте се! Војска није владина и краљева. Војска је сељачка. Сељак не пуца у сељака! — гуши се Аћим, а његове речи затрпавају псовке упућене онима што беже. Чини му се да и брест маше гранама.

Из кривине пута изби у касу колона коњаника, на челу са официром који маше сабљом по ваздуху, као да јуриша. Колона се њише и заноси, а јахачи тромо одскакују у седлима.

— Пијани су! — виче старац са касе. Запањен, као радостан.

— и коњи су пијани! Ја ћу их дочекати и говорити, а Ви само потврђујте моје речи. — Аћим се проби кроз гомилу и изиђе на пут. Придружише му се Чађевић и Тола с церовом тољагом, коју држи обема рукама.

Иза њих се сељаци гужвају и збијају један уз другога да се ниједан не би нашао на крају, огољен и оку и коњу.

Пред Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога у узенгији; сељак који је зажалио што је печат мали пође да помогне војнику, да му извуче ногу из узенгије, али га Тола тољагом заустави и врати.

— И ову војску Водиш на народ! Срам те било! Зато ли вас ми хранимо и одевамо — огорчено рече Аћим.

— Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња, стаде пред Аћима, упери пиштољ и јетко упита: — Ти си Аћим Катић?

— Ја сам.

— Зашто си скупио народ?

— Да бранимо своја уставна права и слободу. А питам ја тебе, официру, је ли ово турско село да водиш војску на њега?

Двадесетак селака се сложи, али не сувише гласно, па се гуњеви зањихаше ка шињелима, шињели устукнуше неколико корака ка гомили коња у нереду, онда кренуше ка гуњевима и стадоше.

— Ви се буните, дакле? Ви сте побуњеници — строго и не подижући глас рече официр.

— Ми смо грађани, ми смо народ, господине! — Аћиму дрхти глас.

— Ви, из места, кас кући! Отварам паљбу! — официр замахну сабљом на сељаке.

Црна го мила с е зањиха, али се нико не откиде. Коњи стресају ознојене вратове, танко звецкају узенгије, туно лупају празна седла.

— Нећемо кући. Теби је пут слободан, иди чувај границу и не мешај се у народне послове! — Аћим показа штапом на пут.

— То је наша кућа! — Чађевић ногом удари о залеђен снег.

Аћим га погледа изненађен, обрадован.

— А ко си ти? — официр се погури ка Чађевићу.

— Ја сам Стева Чађевић, председник општине преровске. И радикал! А ко си ти?

— Ово је каса! Ово је власт! — виче старац стојећи на каси.

Официр се окреће и командује:

— Вод у стрелце! Пушке на готовс!

— Војници, синови наши, на кога пушке нишаните? Зар на сељаке, Србе, поштене грађане што бране своја права, зар на своју браћу и очеве? Чујеш ли ме, војско? — Аћимов глас се губи у вреви пушчаних окидача.

Сељаци се разређују па опет збијају у гомилу, само неколицина полеже уз општински зид, али од страха нико не бежи. У суседним кућама жене врискаво закукаше.

— Не лај, радикалски брадоња! Ништа тебе не питам. Теби се, председниче, обраћам: где је општински печат?

— Овде је општински печат! — Чађевић се песницом удара по прсима.

— И то ћу да ти узмем! — прошкргута официр и опали у Чађевића.

Чађевић се затетура, седе и опружи на залеђеној пртини.

Аћиму се отворише уста, стоји са штапом преко леве руке, хоће нешто да викне, али се трже на други куршум, њему намењен. Тола јурну с тољагом на официра и тресну га по глави. Пре него што је стигао да исправи своју стрељачку грешку, официр паде и крикну:

— Пали у месо!

— Не, војско! Станите, децо!

Војници чују Аћимов изнемогао глас, стоје укочени, без покрета, као и сељаци згомилани под брестом, који је на неколико црних грана набо ниско небо.

Стотинак корачаја дале, ближе војсци но сељацима, ослоњен уз плот, стоји Никола и посматра.

...Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац... Од Мораве, из кукуруза, пукот и врева и клобуци дима као да је сваки струк кукуруза Турчин што пућка на чибук; срдито фркћући, ђуле тресну у шиљато коле, трбусима черкеских коња намењено, па као у конопчаревом дућану расканураше се црева, бела као да су јагњећа, после их испрљаше крв и прашина жуте земље, више никад и нигде није видео такву земљу, ни раније кад је за златом рударио, сви су око њега били крвави, док је официр стајао с подигнутом сабљом, зинувши као да је из његових уста излетело ђуле, стоји и ништа не каже. Ђуле, само једно треба вама, слепци, па да нађете заклон, да се заријете дубље него тај брест, црви и ватра појели му утробу, што се сви не збијете у брест, па да барут на вас не троше и потпале вас. Никаква штета није ни за вас ни за њега кад је моја буна утрнула и кад Кривовирци и Тимочани побацаше пушке...

Наредници неодлучној војсци понављају команду.

...И ви сте јадна војска и јадне старешине! Где вам је трубач да јуриш засвира? Гаће су вам пуне од ове гомиле јада под осушеним и распореним брестом. А ми смо у шанцу шуматовачком са свих страна били опкољени, Турци су нас у теме зврцали, Черкези су арлаукали као да их деру, дозивали Алаха као што пијани дозивају курве што за другима јуре, трчали на нас скачући лако као млади курјаци, то је била војска, деца што су, уместо да мајку сисају, пила вино са Кавказа, луди што су хлеб јели и женама струк ломили на коњима у галопу, ситноглавим и танконогим коњима што се пружају као срндаћи преко урвине, то је била коњица, а не ви, трапаве пијандуре, а ми смо били војска, нисмо били Преровци, официр, иако је имао браду, није био галамџија Аћим Катић, па труба цикну јуриш, ми као зверови поскакасмо...

Расуто грунуше плотуни, један, други, трећи, по сељацима што беже и бауљају по снегу око касе, општине и шупљег бреста.

Пуцњи се као мегданџијски коњи разиграше у Николи, укресаше му очи, испод година куљну преостала снага, руке ишчупаше колац из плота, он га зари у снег пред собом, погури се напред и оста тако загледан кроз две битке у себи у једну кукавичку погибију. Труба је цичала и фрктала, сви ветрови на земљи протињали се кроз њен писак, два жара летела су на њега и пала преко ножа у луку После, кад је свануло, он је на светлој драмлији уривеној испод чела видео своје лице с дугом брадом, ситно а велико, издужено лице, и уплашио се себе виђеног у мртвим очима Турчина, а шака му је била пуна црвеног глиба... У мојој буни људи нису тако бежали, не окрећите им леђа, телци! Што пушке нисте спремили? Чупајте плотове, удрите, удрите! Јауче: не бежите!... Да хоће бар деца да запамте вашу поуку. Ни она неће умети да иду на две ноге...

Војници јуре, хватају сељаке, псују их и млате кундацима и пуцају у оне које не могу да стигну.

...Јаничари! Пандури, балего српска! Ја сам похватане Черкезе и низаме брзо клао и устрељивао увек у срце, јер у срцу је јунак и човек; никад их нисам мучио и батинао...

Неколико војника налеће на пушчане цеви својих другова, пуцају увис, бране сељаке и рву се с оним најљућима у сурим шињелима.

...И ви сте се оделили на странке, где су вам ред војнички и дисциплина? Лепе песме певаће вам мајка, а Турци ће опет као пшеницу да газе Србију...

Из сокака с подигнутом секиром истрча сељанка, лице јој се завезало у чвор и стисло у потковице вилица, па без речи јурну на војнике, ови се распршташе, њена секира полете и зари се у снег; жена застаде тражећи мету ударцу, виде џелеп коња привезаних за плотове и јурну на њих.

...Алал ти млеко, сестро! Види се, мушко су срце грешком у тебе закуцали, удри бар ти, жено, кад је Прерово без мужева. Еј, да сам те млађи срео, разбијај пандурске тикве кад то не чине они чијем је седлу Бог тебе наменио, зар сте ви српска војска кад од секире и жене бежите!...

Жена секиром удара коње по сапима и трбуху, зину месо и лину крв, коњи вриште, туку копитима, кидају дизгине и галопом јуре низ пут, где се и плотови посакриваше у снег; два војника јурнуше на жену, она стаде, чвор на лицу јој се смањи, гледа их поскок пред трзај, секира јој се измуљи из руку, она се окрену и полако пође низ пут за коњима.

— Пуцај! — виче војник другу.

— Пуцај ти! — одговори он.

— Не погани оружје! — сикће Никола без покрета и држи колац у снег заривен.

Војници га збуњено гледају, па, псујући му женску децу, приђоше мртвом војнику. Пуцњава се прореди. Јауке рањеника угушује кукњава жена по селу.

...Моја буна је друкчија била. Никола клонуло седе у снег, не испуштајући колац.

Аћим стоји на путу, усправан, непомичан, посађен између мртвог Чађевића и онесвешћеног официра с раскрвављеним челом.

...Од страха ниси могао ни у снег да паднеш, галамџијо! Из ината се не диже буна. А шта би ти, Аћиме, радио кад бих ја овом народу рекао због чега се мртваци црне по снегу?...

— Ти си, брадоња, за ову несрећу крив! — замахну војник кундаком.

Никола младићки скочи и потрча према Аћиму.

— Не погани младост, војниче! — двапут понови.

Аћим виде Николу, не помаче се, прошапта:

— Удри, синко.

Никола се издужи између њега и војника.

— Ја сам јачи — рече мирно.

Војник с ниским челом и дубоко улеглим очима, ситним и црним, гледа га презриво, па спусти пушку крај ноге и приђе да подигне официра. Никола се окрену Аћиму:

— Срамота се не брише срамотом.

— Где ми је штап? Људи, где ми је штап? — звера Аћим око себе.

Наредник га опсова и удари кундаком у ребра. Никола климну главом. Старац, згрчен иза касе, подиже се и отрча низ пут. Никола се измаче, виде Стеву Чађевића опруженог на пртини, па шапну:

— Еј, добога, погибе најлепши човек у Прерову.

Иза општине Тола оборио војника, опкорачио га, седи му на грудима и обема рукама га дави. Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже и гура му главу у снег. Онда га опет пусти:

— Је л’ нећеш да пуцаш у мене?

— Нећу... — кркља војник.

— Жива ти деца?

— Жива ми деца.

Загледа му се у очи: личи на Мијата.

— Певаш ли ти уз гусле?

— Певам.

Пуцањ. Тола га стеже свом снагом. Војник се грчи, пуцњава престаје. Тола олабави руке. Види: војници хватају и везују сељаке.

— Хајде да ме одведеш и да ме вежеш — муца. — Немој да си нечовек. Ја четири сина имам. Сиромах сам човек, надничар... Ако ме убијеш, деца ће ми поскапати од глади. Аја сам тебе досад могао стопут да удавим.

— Нећу.

— Закуни ми се у децу.

— Жива ми деца.

— Ти немаш деце — дрхти. — Удавићу те!

— Имам.

Нису му очи зле, мисли Тола и гледа му у зенице.

— Али овде пушку да оставиш.

— Хоћу.

Војник устаде, брзо шчепа пушку и упери је у Толу, овај хтеде да бежи, ноге му отказаше, стоји, клати се и чека пуцањ.

— Једњак си ми прекинуо. Сав ми је врат модар — једна изговори војник, па из све снаге поче да га удара кундаком у ребра, терајући га ка Аћиму.

Тек касније, у сутон, поче да се разбистрава Аћимово бунило. Тамо где се сунце заклало на планини, диже се неколико великих љубичастих клобука. Модрина прелива снег. Црни се каса и стоји усправно, врâне се мртваци у сукненој одећи, разбацани по снегу око касе пред општином, чији печат Аћим греје у недрима, мрле крви постају смеђе, па врâне и варају очи даје снег окопнео и да земља провирује. У сутон се и кукњава дале и гласније чује. И расте шупљи брест.

Аћиму лакну кад га у групи сељака, везаних један за другог, вод војника потера у Паланку. Ћуте везани Преровци, а ћуте и војници идући пешке за њима. Коњи њушкају војнике по врату и пожурују их да што пре изиђу из села у коме се данас пуцало бојевом муницијом.

У Катићевом дворишту је тихо. У кући не светли лампа. Где ли је Симка? издалека помисли Никола. Зна да јој је он ноћас једина мушка рука у кући и заштита. Могла би, хајдук, ноћас да се расплаче пред њим, а он би јој длановима притиснуо образе. Стаде уз багрем да је сачека, ваљда ће се појавити однекуд, али му сећања затрпаше жељу и одвукоше га у подрум на сламни лежај између каца пуних преврелих шљива. Обузе га зимогрозница, па покри главу великим кожухом.

...Била су то родна и облачна времена. Ако си умео, могао си и књаз да постанеш. У то време само лењи и глупи не израстоше. Сиротињу немој да жалиш. И курјаци иду на четири ноге, али зубе заривају у дебеле вратове овнова. Високи се издалека виде, па на њих и птице слећу. А и ветрови их млате и нагрђују им лице. Ја нисам умео. Шта могу кад су кише спрале и њивицу мога оца, а семце му пало међу суве грудве, иако су лета била добра. А ја, опет, кад ми беше двадесет, наситно и полако нисам хтео ништа. Меније таква нарав била. Окренем се и видим: година је таква да, ако буни понудим главу, могу и књаз постати. Па кажем себи: Никола, сад или господар или покојник! Знам да би ми и отац исто саветовао.

Начујем да Тома Вучић спрема буну. Бесан човек беше. Руке сам му увек више од памети уважавао. „Књаз и свињар једнаки су!“ говораше он нишчима духом који не посташе књажеви и војводе. И кренух ја њему с намером да постанем војвода. Вршаји су ми у срцу били а ноге сам имао на сва гувна да стигнем. У Крагујевцу, без куршума, поведосмо с нама војску. Не видех нигде толико дивљих крушака као тада око Лепенице. Што смо даље ишли према Београду, свет се купио око нас као овце на солило. Ми смо одувек волели да дижемо буне. Мислило се овако: горе него што је сада не може бити, а ако дође боле, чист је ћар. Ако се главе погубе, никад нису ни биле наше. Од памтивека у Србијици живе сељаци с туђим главама. Сам ли главу изгубиш, онда ти бар није криво. Продаш ли је скуп о, могу је и гусле опевати. Тако ми, не одмарајући ни своје ни коњске ноге, стигосмо до оног брда у Београду на коме су Турци Саву Немањића спалили. Ту, за Томом Вучићем и њему сподобнима, извикасмо новог књаза, а ја исто остадох. Кад смо се враћали, свако је ишао својим правцем.

Прескакали смо торове и крали сељацима овнове. Крали смо и кокошке, јер ништа се не сврши онако како је почело...

Симкини кораци прођоше његовом таваницом, лако и хитро, као кад птица пређе преко невиног снега. Никола извуче браду испод кожуха и намести уши да јој кроз под и дисање чује. Није дошла да спава. Из ковчега нешто узима. Сагла се, усправља се, излази, мало је застала код врата... Она зна где је он. Треба само да викне. Ја сам јој ноћас за све. Узбуђен, дуго чека да га позове. Селом успорено лутају женска нарицања, лавеж паса и немир који само војска ствара. Све су буне друкчије, само су ноћи после њих увек исте. Сети се оне ноћи после Тимочке буне, кад су и торови горели у Кривом Виру и кукале запаљене овце. А ован је бежао с пламеном у руну, ован предводник, с клепетушом, ватра и лупа, рогови су ударали у плот иза кога се био скрио; он је бацао снег на запаљено руно, све док ован у плоту и липама није поломио рогове грчећи се. Побегао је одатле, а читаве ноћи, и не само те ноћи, заударала је изгорела вуна и месо. Тада је побегао Аћиму, и те ноћи постао је слуга. да убија у заседама и у глуво доба пали куће. Никад више по својој жели.

Симка отвара врата, излази, шкрипи снег, Никола се придиже... Неће код мене. Ноћас ја никоме не требам. Загушљиво је од жалости у мраку међу кацама, у подруму. То дуго траје. Неће и не може непотребан да буде. Ни због Аћима, ни због ње. Како ће ми погледати у очи? Гори је од Ђорђа. Гори је и од Мијата што је побегао чим је чуо звона.

Онда се сети кад су један према другом седели у Аћимовој соби и гледали се у б раде. Колико је времена прошло од те вечери? Без речи су припалили и по другу цигарету, јер је он био луг што га је Аћим из лепог сна пробудио и што није хтео за сутра да одложи разговор.

„Одлучио сам, Никола! Морам. Сваки човек од части и образа то би учинио. Најпре ми је син пљунуо у очи, па су почели и други да ми мокре у браду.“

Аћим је опширно испричао све појединости о догађајима са Чакаранцем код „Орача“. Он је зевао, с досадом га слушао и ниједном га није погледао.

„Чакаранац мора до избора бити мртав! Чујеш ли, Никола?“

„Мртав човек није и побеђен.“

„Он ми се наругао како ми се ниједан жив човек није нагурао.“

„Томе што се руга треба сломити штап о главу и ништа више.“

„Плакат је написао. Цео срез, и да је само срез, чита сада о мојој срамоти.“

„Вукашин ти је написао плакат.“

„Ти си остарио, несрећниче. Ех, и ти си некад био друкчији. Страх је и твоје срце загадио.“

„Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.“ А рекао сам: „Мрзи ме да убијем слабог човека.“

Нико не може посумњати да је од моје руке.“

„Још ми се не напушта јазбина у твом подруму.“

„Некад ја с тобом нисам морао много речи да трошим на овакве ствари.“ Устао је. „Све се сада утулило. Само ти, Аћиме луди, гориш као бреме луча.“ Уплашен, брзо је корачао по соби.

По селу су пси гризли тмушаву помрчину.

„Тамо, Аћиме, у том божјем селу, не лају пси. И мртвацима не гризу табане.“

„Ја с тобом озбиљно разговарам!“

„Јок, руку ми мојих, убићу га само ако видим да ће те победити. На такве — рука ме не издаје.“

„Зар и ти да ме изневериш?“ Аћим је стегао песнице и пошао на њега, претио је и псовао, и помињао ноћ кад га је са залеђеним чакширама, кад крова за њега нигде не беше, примио у кућу.

Никола стење и ваља главу по узглављу од сена, нож је испод главе, осећа га, види, чује му глас, шкрипав у ребрима, крцкав у хрскавицама, а нема снаге да га узме и палцем опипа оштрицу.

...У мутљагу мамурлука и бунила бледо је чкиљила свест и често се гасила, штипана мокрим прстима умора који је неиздрживо баздио на ракију и чупао црева на повраћање. Сећања су се кидала у гађењу од кога је трнула и болела мождина у кичми. Шта се то данас догодило и зашто он лежи затрпан у сену?

Дрмусали су га. Симка и још неко. Викали су нешто, а он је чуо далеке пуцњеве. Угурали су га у чакшире и гуњ. Псовао је. Вукли су га. Пао је са стуба. Двапут је пао. Онда је заспао. Не, мислио је да га бацају у бунар. Даве га. Било му је свеједно што га даве. У мраку га ништа није болело...

Под њим и око њега је шуштало. Жив. То што шушти пропипа руком: сено. Сено, шапну и осети плеву у устима. Ко је пуцао? На кога? Ноћ је. Видео је снег и стаЈу пре него што је пао. Онда је свануло. Опет је мрак.

Из даљине чује гласове и вику, муклу и искидану као да запомажу луди затрпани земљом. И Симку чује. Истерао је из куће. Није. Гурала Му руке у гуњ и вукла га. То је било кад се вратио из Паланке. Ђорђе јекну и поче да тоне. Ништа више није чуо, само му је од падања звиждало у ушима. Није га било страх. Ужасно га је болело у стомаку. Па онда све постаде — ништа.

Пробуди га дрмање за ногу. Подижући тежак кров, очи се једва отворише: у сивкастој гомилици дана што је испунила рупу у сену види браду.

Аћим! — затутња сањиво срце. Придизао се тражећи речи.

— Пст! Ћути ту! — шапну Никола.

— Ти си, Никола — лакну му и, као да је болестан, још не схватајући свој положај, мирно се опружи.

— Још нису отишли — рече Никола.

— Ко је то пуцао онолико? — поново осети муку и сети се Паланке.

— Државна сила.

— Је ли војска?

— у Прерову, као чавке, црнеће се жене. А ти си невин пред властима.

— Мртви? Да није...

— Смрзнути леже пред општином. Баш их брига за Аћима и радикале. Чува их војска.

— Где ми је отац, питам те?

— Тише! Војска је још у твојој авлији. Тражи оружје. А Аћима су ти везаног спровели у Паланку. Сад нема шта да брине, изабран је за посланика.

— и због општине луди изгинули? — цвокоће.

— Кад су сељаци знали за шта гину? А ти ћути ту док ја не дођем, ако не желиш с деверима везан да одеш у Паланку. — Никола устаде и поново га затрпа сеном.

Ђорђе гледа у мрак, а сено шушти од његове дрхтавице. Страх га гура све дубље у сено; а онда, уплашен да га не чују војници што се свађају са Симком, псују је и прете да ће им све попалити, он се смири, утрну без покрета. Дише брзо у бесу и мржњи према Аћиму што је лудом главом упропастио село, кућу, себе, све. Да ли је ово та велика несрећа њихове куће коју је он још од Бадњег дана стално предосећао? Може ли још нешто црње и горе да га снађе? Могу и на робију да га отерају. Он се никада није бунио против власти. Зашто да он плаћа очеве грехе? Глава га боли: чини му се да ће се распрснути у парчад. Цркнуће као пацов овде у сену. Под њим, гладни коњи топћу и туку коленима о празне јасле.

У подне Никола разгрну сено и пружи му тањир са сиром и хлебом.

— Нећу! — гади му се на све.

— У кући нема војника. Ваљда ће отићи из села. Сутра ће поп Величко промукнути од Вјечнаја памјат. Ако овим слепцима наплати опело, обесићу га о мантију пред његовим дућаном.

— Хајде, не булазни! Зна ли Аћим да сам... био пијан?

— Цело село зна да си се мало провеселио у чаршији. Имаш и право. Сељаци, бесловесни, нек једу куршуме.

— Иди, зови ми Симку!

— Из Србије ће и врапци побећи. Људи ће месиштем сасвим да усмрде земљу.

За Николом крцкају таванске стубе. И тог ће гада најурити из куће. Начинио му од куће хајдучку јазбину. Храни разбојника, а ко зна какву му несрећу и он спрема. Стубе опет закрцкаше, и кад виде да Симка марамом брише сузе, Ђорђе ускипе од љутње:

— Не цмиздри! Вече не сме да те затекне у мојој авлији. Да се изгубиш занавек... куд знаш! — Зашто га тако гледа? Смешка се, кучка. — Чекаш да и мене везаног спроведу у Паланку? Да ме осуде на робију?

— Такве ни на робију не осуђују!

— Жао Ти...

— Оцу Ти се о глави ради, а ти...

— Где је Мијат?

— Не тиче ме се.

— А Тола?

— Знаш и сам, није као ти.

Ђорђе клону.

— Пијаног те чувам и кријем... Кад сам луда. Лези ту и ћути! — Као да хоће да га угуши, брзо набаца сено на отвор и сјури се низ стубе.

Он хтеде да викне „да те више не видим у кући“, а из мрака поново, брзо, намиле у њега страх. Симка га. може издати и проказати војницима! Нико неће знати да је то она учинила. да побегне? Куда? Где може да се сакрије? Горе ће бити ако побегне. Поштен не бежи. Он није крив. Нема никакве везе са очевом политиком. Може му главе доћи што је ишао у агитацију за оца. Поче да одгрће сено: отићи ће капетану у срез и изјавити да он нема никакве везе са очевим злочинством. Извуче се из сена, устаде, мрак му у таласима налеће у очи и пуни главу, он се клонуло свали на гомилу ливадске отаве, јер једини се он од мушкараца у селу данас скрива у сену, слабић, кукавица... Сви знају. И она је рекла.

Свест му прикупише вика и кукњава жена:

— Лопови газдашки! Јао, изелице!

— Ви сте нам кућу опустели!

— Ко ће наше сирочиће хлебом да храни?

— Твој Аћим пратио сина у чаршију да лумпује, а наше луде отера у гроб!

— Где ти је човек? Скрила си Ђорђа, а ја... а мој, а мој...

— Удри је вилама!

Ђорђе познаје жене по гласовима и тако сазнаје ко је погинуо. Чу да Симка закука, али помисао да сиђе и брани жену брзо замре у страху.

— Кућу да му запалимо! Нек изгори Катићево гнездо!

— Узми сламу!

— Дај ватру!

С прозора се сјури стакло.

— Не дирај Симку, заклаћу те!

Разабра Николин глас.

— Удри и тога безбожника!

Иако клонуо, Ђорђе се брзо, бауљајући, увуче у сено и сам себе затрпа. У њега се зари још неколико врискова жена, галама се одмаче, па вечерњу тишину исцепаше отегнута нарицања удовица. А њему се чини да сви кукају над његовом судбином. Он је најнесрећнији у Прерову. Жали себе тако потпуно да не уме ни да плаче; вечерас мора да оствари своју одлуку.

Кад се смркло, сиђе с тавана, нигде лампе, само се кукњава чује, уђе у кухињу, Симка се накашља. Напипа је у мраку и шчепа за мишице, сикћући:

— Ја сам кукавица, најгори човек у селу, ја сам пијаница, ја сам ништа, а? Ти да ми то кажеш?

Почело је тако, а све остало се догодило у бунилу. А дуго је трајало док се она, јечећи, није извукла на пут. Не, он је изгурао на пут, схватио је то онда кад је на коњу појурио кроз село и стао у пољу, далеко од села, не, сам је коњ одједном застао, уплашен тишином између звезда и слеђене белине. Зебу му руке и осећа да су мокре и лепљиве. Зна због чега, па потера коња галопом преко пола покривеног снегом.

...Рака апсанџија одшкрину врата, не може да уђе у апсану препуну Прероваца, па само промоли главу и позва Аћима да изађе.

— Кажем ли ја вама, луди, да ће њега да пусте! — викну из угла најозлојеђенији Преровац.

Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не казују. Онда се окрену ономе што је викнуо: он гризе усне и прети главом. Заплакаће од једа. Пре погибије под брестом, он не би смео овако да уједе Аћима Катића. Као разапет и обешен о апсанџијину наредбу, ошамућен, спотичући се о људе што леже, једва изиђе у узан ходник апсане.

— Наређено ми је да те вежем, чича-Аћиме снуждено рече апсанџија с катанцем у рукама. — Опрости, ја сам државни слуга, морам. Ти ћеш опет бити што си био.

— Везуј! — викну Аћим да сви чују.

— Не бој се, капетану те водим.

— Бој се Ти, апсанџијо, аја се не бојим!

С рукама на леђима, праћен пандуром с пушком преко рамена, натмурено поносит иде преко пијаце, суљајући се по снегу ишараном балегом. Из кафане, дућана и радњи истрчавају луди да га виде, и шапатом довикују комшије. Аћим још више укрути врат, човек је, није ни лопов ни мечка, а они су смрдљиве капутлије што живе од сељачког зноја и грбаче, покварене ћифте, нећете ни ви још дуго пљуцкати по калдрми, доживећу ја да ви просите хлеб по селима, и старе мотике да клепате па поштено децу да храните, пужо чаршијска, господска; док нисам био везан, сви сте ми се гологлави до земље клањали...

Аћим унесе бес у канцеларију, у којој га, седећи, чека срески капетан.

— Сигурно знаш што сам те звао. Причај.

— Са мном се, мундирџијо, не разговара седећи. Пљујем ја на твојих седам дугмета.

— Беше твоје, газда-Аћиме. Сада си ти под мојим коленима.

— Моје беше и биће, али твоје неће задуго. Упогани ми се у браду ако млад лук дочекаш у Паланци.

Капетан се усиљено насмеја, али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече:

— Знаш ли шта оглашује звоно?

— Питај попа — тише рече Аћим, помало се и гадећи болесног, јектичавог изгледа капетана, на чијим је шиљатим раменима и смешно и јадно Висио плави мундир.

— Смрт оглашује. Четири детета су остала без оца. Још једна жена постала је удовица. — Говори тако ожалошћено као даје реч о његовој жени и деци. — А отаџбина... — мотри да ли Аћиму дрхте руке.

Аћим помисли да је неко од рањених Прероваца умро, па не може из себе да ишчупа реч.

— Зашто си га убио? — жућкасте и густе обрве претворише очи у две светлуцаве линије. Руке стави на леђа и, погурен, још више се смањи.

Аћим схвати и сети се кад је полеђеном пртином пусте, у лук савијене улице ишао занесен као месечар, не одговарајући на поздраве опанчара и дућанџија. По зидовима је видео само плакате о Вукашиновој женидби с министровом кћерком. Саме га ноге увеле у радикалску кафану „Орач“, на зиду је опет угледао плакат, застао је на вратима уплашен начичканим столовима, хтео брзо да се врати и затвори врата да га нико не види, али га. као рибу ухваћену на удицу повукло унутра изазивачко и снажно:

„Уђи, пријатељу Аћиме! Чуо сам да си стигао па те чекам.“

Неко је устао са столице и Аћим је сео до самих врата. Није веровао очима: са испруженом руком за поздрав, насмејан, ишао је к њему... Није ваљда он, није, о, памети! Његов противник на. изборима, трговац и либерал Чакаранац, пружао му је руку и говорио:

„Здраво, Аћиме!“

Нећеш више.

Кафана је била пуна црних шубара кроз које је он пропадао негде дуго, дуго, па је грмнуо из тог меког црнила:

„Нисмо ми пријатељи! После избора оџак ћу да ти претурим!“

Викнуо сам, сви су чули.

Људи су се смејали као да се даске ломе и цепају, чинило се Аћиму, а, у ствари, само се неколицина, кријући лица, уњкаво насмејала.

„Сад смо се ородили.“

„Ти и ја?“

„Кад се крв помеша, оџак се не претура...“

„Мртвима. Ти или ја!“

„... већ се пије загрљено. Је ли тако, људи?“

„Ваше су ствари!“ рекао је неко у тишини ишчекивања.

„Цео ће срез да прича.“

„Што си невесео? Син ти се жени нашом девојком. Ико, кувај два бакрача вруће.“

„Ти се, газда-Аћиме, удаде у либерале“, добацио је један са шеширом.

Кроз маглу Аћимове ошамућености блеснула је једна мисао, зарила се у све жиле, и остала у њему — заривен нож.

Рука је чупала нож из каније и споро га заривала у Чакаранца. Али, само у мислима, и то првим, које се брзо скрише у најзабитији угао свести, одступајући пред другима:

„Ико, ја частим. Мој се син жени. Девојка је добра и кућа је поштена. Што се .Ми, стари, политички не слажемо, то је друга ствар.“

Сви су то чули.

Неколико грлатих повика одбило се од почађавеле таванице.

„Ја живим само да тај дан дочекам. Здраво, Чакаранче!“ Пружио му је руку, а овај је, збуњен, неодлучно прихватио. „Ти и ја бићемо од данас пријатељи“, наставио је Аћим стојећи, чврстим гласом који је само за његово уво подрхтавао. „Можемо бити пријатељи, иако нисмо у једној странци. На изборима ће народ да. одлучи кога ће у Скупштину да прати.“ Није смео да заћути, плашио се себе кад престане да говори. „Доста сам и био. Сад ме старост стигла, ти си млађи, па нека Ти је са срећом.“

Људи су занемело слушали. Аћимове речи су тупо одјекивале у ТИШИНИ прљавој од дуванског дима и испаравања снега што се топио на опанцима и гуњевима. Тада је Чакаранац пошао ка вратима, али га је Аћим ухватио за рукав и посадио на своју столицу.

„Седи да пијемо за наше измирење! А ви, луди, пијте колико хоћете и шта хоћете. Ико, на мој рачун!“

У Тишини, иза келнераја, џезва је пала на шафољ за прање чаша, а кафански прозори уздрхтали су од вике.

Било је то прво и једино „живео“ у његовом политичком животу које га је заболело.

Аћим зажмури и кроз трепавице виде удаљеног и смањеног Чакаранца, није већи од чворка, згрушана кап крви...

— и тиме се против мене служите, Ви, полицајци! — Аћим не верује. Тек после неколико реченица капетан му збриса сумњу, и он се узалудно трудио да сакрије радост што човек с којим је попио за измирење код „Орача“ више није жив.

— Знам да је то твоје дело. Сад ми кажи чије си руке окрвавио.

— Научио те неко паметнији од тебе.

— Одговарај што те питам! — капетан се закашља од љутине. Тапка марамицом по уснама и ретким брковима.

— Да ми је мило што ће једно куче мање да погани земљу, то ми је мило, и то ћу да кажем краљу Милану ако ме пита.

— Краља не помињи! — устаде капетан. — Коме си платио да га убије?

— Народна рука га убила, а њу ничије и никакве паре не могу да испрљају.

Враћајући се у затвор, корачао је погурен, брзо, да га не загледа та чаршија, да не слуша шапутања иза леђа, свезаних руку. Пијаца се смањи, куће се примакоше и стиснуше једна уз другу, сиво, ниско небо примаче му Прерово, брест и све што је остало у оном сутону, он се једва провуче кроз затворска врата, у ходнику се одвезане руке млитаво заклатише и, кад угледа гомилу страха у гуњевима, усиљено се насмеја.

— Браћо, убијен је Чакаранац! — љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата. У глави му звекну реза, шкргутну катанац и по мозгу засекоше речи:

— Ех, добога! Сад смо, људи, начисто свршили.

...Једва вуче ноге, ноћ је, враћа се Никола. Неопажен од паса, ушуња се у сењак и поред стога клону на снег.

Дише хроптаво, успорено и недоклано. Због Симке је заборавио да понесе пару и откупи душу. Нема звезда, а ноћ све види. Осећа: костреше му се длачице на врату. Те неоткупљене душе не остављају, иду за ножем и смрде на крв. Никола отегнуто јекну кроз нос. Десном руком струји крцкање хрскавице и мокро шиштање. У зглобовима прстију и у лежајима вилица. Опет само кратко јекну, да отера из себе оно што је крцкање хрскавице и мокро шиштање. То његово, то што тражи да се откупи, макар марјашем. Десну руку пободе у снег да опере крв. Ово су последња вешала која је себи побио. Као ред шљива у газдинском воћњаку, косо ка небу, уздижу се она. Последња замка коју је себи намакао око врата. Бели кругови јуре се око њега по тами. Кад ли је овом последњем ударен колац? Склопи очи и гадљиво се стресе.

Последњи пут је послушао Аћима. Овога ми није жао. Није ни био човек. Против ножа и овца би се више борила. „Дајем ти сто, дајем ти двеста, узми све што имам.“ Није могао ни да викне као човек. То ме је наљутило. И још више кад је ставио руке на очи. „Гледај ме.“ После је све било меко и мокро. И мрак. Никад тако није било. Никола снегом напуни врела безуба уста да загаси жеђ. Огњиште у грудима. Усијани оџак душника. Ње више нема у кући да га понуди ракијом. Шта он још чека. у подруму? Поново напуни уста зрнастим снегом.

Тек касније, кад му се дисање утиша, Никола чу јаукање гусала и Мијатов глас у стајској собици за слуге.

Ја нисам поткорњак да оборим храст. Извори пресушују. Плаз ралице набо кречну лобању човекову. И храпаво теме хајдука таре тамно земљино месо. Киша у очним дупљама, сунце у мемли. Земљица је изубијана брзим копитима турских коња, израњављена топузима, изубијана копљима и ђуладима, избраздана шанчевима. Ја сам њима газио док ливаде и росу још нису биле такле босе женске ноге. Јер се отворене бразде грче за семеном из мушке шаке. А ковач пружа око низ белу зраку јатагана, док буљуци збегова споро миле шумама. Од Косова гаврани не престају да лете над уморним коњима с празним седлима. Песме су лаж. Кукавице их спевале.

Никола прстима затиска уши, неће да слуша Мијата који танким гласом запомаже:

Сунце пишти утрнутих зена,



Гласом женским пишти из мог села:

Помози нам, горских смрека мајко!



Тором вуци, време наопако.

Реци како крв да људску смирим?

Да ли буну опет да распирим?“

Одговара Аћим крај ханџара:

Бриши сузе, пламен испод стреје,



Букни, земљо, и Бог нек се згреје.

Гневом мртвих, живе мршти веђе,

Па насрни на то мртвојеђе.“

И опет се са катићког крова

Зора гласа из црног Прерова...

О, преваро! Тебе што си гусле измислио требало би сваке ноћи клати. Кукавице сте и јад сви ви што сте песме о бунама и храбрима певали. Свима би врео катран у грло требало сипати. Никола дуго режи и слуша.

Можда се она вратила? Старац се брзо диже и пође у собу, Мијату. Отвори врата и стаде. У соби је мрак, густ одјеке гусала.

— Да ли се Симка вратила?

Мијат га не чу, занесен песмом. Никола се раздра, понављајући питање

— Их, што се уплаших! — узвиком Мијат испрати гусле. — Па што ми се прво не окажеш? У оваква времена, ноћу се не иде без лозинке...

— Ја те питам: да ли се газдарица вратила?

— Како би смела да дође после онаквих батина? Газдица Ђорђија за трговином у Београд одлутао, а старина Аћим за сељачку правду тамнује где се легу гује и гуштери зелени. Двор им чува Мијат, верни слуга. Хоћеш ли да ти одгудим песму што сам је спевао за вечни спомен преровске погибије? 3дравља ми, много је лепша од оне о Тимочкој буни.

Никола напипа кревет и седе поред Мијата.

— Како човек може да пева? — рече замишљено, с тихим прекором.

— Мени само срце пева. Увек пева. Пева и кад се крвца лије и...

— Срце... Твоје срце је јарчева кита! Бесловесниче!

— Ја сам гуслар, Никола.

— Где си се сакрио кад је запуцало код општине? Где си био два дана, козо двонога? Ти ниси човек, ти си миш! — кркља у бесу. — Кукавице гуслају, а луди гину. Прошле ноћи, усред чаршије, у својој магази заклан је човек! Угледан. Газда. Шубаре и шешири пред њим до колена падају. Кућа му пуна деце. И младу жену има! А ти певаш, а? — напипа му гусле, шчепа их и баци за врата. Певаш, мишићу погани! — стеже му врат, тресе га и хоће главу о зид да му слупа. Од страха, Мијат се не брани. Гудиш у пустој кући. Они чији хлеб ждереш нису ту. Можда се неће ни вратити. Ни она која ти је месила хлеб, и прала вашљиве гаће, није у својој кући, а ТИ СИ песму завречао! — гурну га, Мијат удари главом о зид, а Никола клону и застења.

Касније, Мијат плачљиво проговори:

— Бог ме је таквог саздао, Никола. Ако се они не врате, ти знаш да сам ја жив сахрањен. Служим Ђорђа Катића да би ми дао оно шљиваче накрај села, и скупљам марјаше кућицу себи да склепам. Кров свој да имам. Па да негде жену нађем. Откако сам се родио, спавам сам. Право је да и мене неко угреје. Ради тога служим. А што певам, ја нисам крив.

Никола, згађен, устаде и пљуну:

— И ти си човек!... Мишу! — стресе се и изјури напоље.

У густој тмини подрума дубоко јаукну празна каца, јаукну човек с ножем заривеним у прса, први пут у слабине, осетио је То по брзом и меком улетању ножа, други пут је зарио у мрак и ребро му искренуло нож, па још једанпут, више удесно, зашишта мокро, још једанпут... Над његовом главом је тишина, раван је и хладан њен кревет, по темену му не газе њена боса стопала, из очију врео катран залива срце и шишти, мокро шишти крв. Рука ишчупа нож из појаса и баци га у мрак. Празна каца поново звекну и брзо умуче.

...Вукашин, сав увучен у капут с подигнутим астраганским оковратником, застаде пред добро знаном капијицом: кроз голо грање дуњâ жутњикаво је пиљио прозор. Увек је касно легао, а рано устајао. „Човек је створен да најмање спава“, То је могла да смисли само учитељска памет. Сваког јутра и сваке вечери доносио му је са чесме по две тестије воде. доносио и односио писанке. Увек неколико корачаја иза њега ишао. То му је једанпут рекао и он је запамтио. Тако су и из суда по старешинству излазили. Онај с најмањом платом ишао је последњи. Све чавке у чаршији заноћивале су на судским таванима. Сада су, до самог суда, направили нову апсану. Ухвати капијицу и подиже је. Увек се тако отварала. Брзо иде по калдрмисаној стазици. Куца и, не чекајући да му се одазове, улази, зауставља дисање, да му глас буде гушћи.

— добро вече, господине професоре.

Андра, наднесен над хартијом, с пером у руци, подиже главу и, изненађен гостом, не одговори.

Вукашин седе на клупицу поред тестија:

— Пишете?

— Обичаје мога народа.

— Још вас занима прошлост?

— Како још? — намршти се Андра не гледајући га.

— Шта је с мојим оцем?

— Видим, и тебе још брине прошлост.

Нешто као осмех мину Вукашиновим уснама. Гледали су се мирно.

— Прошлост не, али отац свакако.

— Ја сам о теби боле мислио — устаде од простог стола застртог новинама. — Видим оно дете, ћутљиво и послушно. Оног вредног дечака са живим очима...

Вукашин на њему види исту кратку браду, тамну, која га је увек подсећала на купинов лист прикачен да скрије лоптицу подваљка, види и прљав кожух, онај исти кожух који је професор имао и када га је Аћим довео њему да га упише у први разред.

— Боле да говоримо о мом оцу — прекиде га.

— Прво о сину — жмирка на десно око, као увек кад се љути.

Глумац у путујућем позоришту, помисли Вукашин, и рече:

— Нема користи од тога.

— Знаш ли ти да је твој деда умро с перчином? — стави руке на леђа и погури се. — Последњи с перчином у овом крају.

— Хоћете да кажете да сам и њему нешто дужан?

— Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек што је век на Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца живота. Никаквим казнама и глобама власти нису могле да га нагнају перчин да одсече. А то је нешто, млади господине докторе! — махну руком са упереним кажипрстом. — Таквим чином ти и твоји вршњаци, што се из европских кафана ругате прецима и традицији, не можете да се похвалите.

— Опростите што сам се усудио да вас у ове сате узнемирим. Пишите ваше обичаје. — Вукашин рукавицама лупка по коленима и не устаје. Хоће само да врати разговор.

— Ругаш ми се!

— Нисам због тога дошао у вашу кућу. Видим, тестије су вам пуне, а свакако да имате и неког ко вам носи писанке.

Између стола и кревета Андра пређе три корака, па подиже глас:

— Кад си за Божић долазио кући, како си смео да прођеш кроз Паланку а да не свратиш до мене?

— Нисам свратио да не бисмо водили овакве разговоре.

— Моја кућа није друмска механа. Скини тај капут. Сигурно ти га је таст купио.

— О каквом се то убиству говори по вароши?

— Чакаранац је мртав.

— И то ће ићи на душу мога оца — снужди се Вукашин.

— Он је штампао плакат о твојој женидби.

— То ме се сада не тиче.

— Млада ти није нека лепотица — одложи перо и запуши мастионицу.

— Кад сте је видели?

— Требало је да видиш Аћима кад сам му причао да ти жена није вредна издаје оца и Прерова. Курјак је дрхтао као куче. Он који се пркосом записао у историју... — свечано говори и замишљено гледа у прозор. — Поштујем. Аћим је моје дело. Доказ да у Србији велики људи носе гуњеве. И да народ расте.

— Ја сам дошао оца да спасавам — тресну шаком о сто. — А ви сте вечерас нарочито заједљиви.

— Мраз је напољу. Апсану не ложе. Аћиму је шездесет година. Велика је то ствар. Бивши рајетин, син воденичара који је с перчином умро, због начела... — застаде, налакти се и у раширене шаке смести месечасто лице. — По начелима, Аћим је мој ђак. Вас двојица сте скоро истовремено почели да учите школу код мене. Ти си, господине докторе, код мене пао на испиту.

— Ја сам дошао да спасем оца. Политички моменти ме не интересују. Ни ваша начела.

— Људе као што је Аћим не треба спасавати. Само ћеш га обрукати.

— То мене није брига. Ја извршавам обавезу према свом родитељу.

— О томе ћемо сутра. Време је за спавање. Скини с кревета једну сламарицу. Узми и покривач и лези поред фуруне. Ако ти је зима, ложи.

— Ја бих вас молио да некако још вечерас обавестите оца да сам дошао. даћу дукат апсанџији.

— Да би могао мирно да заспиш?

— Да би отац могао мирно да заспи! — викну.

— Људи као Аћим не пате од несанице.

Један другоме немају више шта да кажу. Андра утрну лампу и леже. Вукашин на клупи, седећи, проведе ноћ. У џепу му писмо председника владе за среског капетана.

У зору закукаше две жене. Зна за ким. Нарицање га извуче на улицу. И он, као да је убица што се каје, као да чика свој страх, пође ка кукњави. Застаде код Велике чесме, за целу човечју висину укопане у земљу. Одатле је вукао по две тестије воде. Најпре Андри, па после Бошку опанчару, код кога је становао. Сваког јутра и сваке вечери. Тукао се и пљускао са шегртима. Вукашин се наслони на тарабу. Како да се ослободи сећања и целе те прошлости? Кроз јутарњу маглу види камени кров чесме с крстом, потонуле цркве, гробнице, чује шестогласно певање воде, звонко отицање из шесточесмених уста, најежи се, све је хладније, дрхти, у другој кући од чесме кукају жене, и ја сам убица. Јесам, јер ми је Аћим отац, у џепу ми је писмо да га пусте. Једно смо ја и он. Бесмислено је сво то бежање и тргање. И моје и његово. Зар ја не могу да будем ништа друго до оно што сам по рођењу? Хајдучки син. То сам ја. Ледено хучи чесма. На другом крају Паланке три петла исто певају. Осећа писмо у џепу. Жели, а не може да га исцепа. Зна од рођења, хајдучки је и јатачки син.

...Аћим Други пут уђе у канцеларију и не поздрави капетана. Верује да ће га опет саслушавати због Чакаранчевог убиства па одлучи да ни реч не прослови. Зар да дозволи да један полицијски зликовац, мундирџија, саслушава њега који је овој земљи законе и уставе кројио и дизао буне против кнежева и влада? Није требало да дође невезаних руку. Преровци су због тога гунђали кад је излазио из апса. Презриво гледа униформу, с рукама на леђима. Капетанов пристојан поздрав га збуни. Не отпоздрави му.

Капетан лако поцрвене, постиђен пред пандуром, па овоме махну руком да изиђе.

— Што си ме звао? — осорно упита Аћим.

— Прво седи, чича-Аћиме. Ево ти столица — устаде и принесе му столицу.

— Нисам ја за тебе чича. Ти си се окрвавио преровском крвљу и међу нама нема лепог разговора!

Капетан га снуждено саслуша, прошета по канцеларији, загледан у велику слику крала Милана, постаја мало, као да прибира снагу и смишља шта да каже, па рече:

— То о преровској несрећи, друга је ствар. О томе ће виша власт да расправља и утврђује кривде. Ти си пуштен на слободу... Можеш одмах да идеш кући — капетан гледа кроз прозор изукрштан гвозденим шипкама.

Тек после неколико тренутака Аћим се прибра:

— Кући? Ја?... Не терај шегу. Знаш ли ти, мајковићу, шта си? Седам дугмета...

— Е, да ми није депеше од министра, не би те зора затекла — шапуће капетан.

— Каква депеша? — уздрхта. Упи се у капетанове очи.

— Па наређује ми да те пустим на слободу — једва се савлађује да не виче.

— А остале? Моје Преровце?

— За њих ништа не пише.

— Како ништа не пише?

— Немам наређења. — Капетан подиже депешу са стола и загледа се у њу мичући уснама.

Аћим се обема рукама ухвати за браду, вукући у страну два њена прамена.

— Јок, капетане! Аћим Катић не излази из апсе и неће на слободу док сви Преровци не буду пуштени и док се не казне злочинци за убиства и тиранства по мом селу. Јок, капетане. Нећу милост. То јави свом газди.

— Ако Ти је вола, сам јави. А сад иди кући, пошто си такве среће да за тебе не постоје ни закон ни власт!

— Ти читај својим пандурима, жени ако хоћеш, а мени немој! Законе и ову државу ја сам стварао, ти си само слуга. Кад сви моји сељаци буду пуштени на слободу, онда ја, последњи, излазим.

Аћим отвори врата и викну:

— Еј, пандуру! Води ме у апсу!

Кад Аћим залупи врата за собом, капетан, збуњен и неодлучан, истрча у ходник и викну:

— Не води га! Пусти га нек иде куд му је воља.

Аћим сâм, погнуте главе, журно пређе преко пијаце. Стиди се и да погледа ћутљиве и натуштене радозналце.

— Што си сам, газда-Аћиме? — дочека га зачуђено Рака апсанџија.

— Шта те брига! Пуштај ме унутра.

Апсанџија махну главом и пропусти га.

Преровци поскакаше:

— Шта је било?

— Ништа.

— Је ли опасно за нас?

— За вас?... Није.

Одлучно одби да им ма шта више каже, уморно се спусти поред зида и клону главом.

Сељаци занемеше слутећи стрељање. Тола не савлада суво, ситно руцање.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®