страница6/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11
ГЛАВА ТРЕЋА

Гусне вече и мирише на тиквене вреже и мртве кукурузове ресе. Надничари долазе и ћутке вуку умор у велику кухињу, а Симки се с лица не брише осмех, помало суров. Откако јој га је јутрос дан урезао на нешто омршавелом дугуљастом лицу с косим, густим обрвама изнад крупних и црних очију, тај осмех је исти и кад је сама у пословима и кад њиме срета Ђорђа и Аћима. Видела га је случајно и зачудила се, била се нагнула над дрвену кофу с бунарском водом, густом од бистрине, и читавог дана га памти и осећа. Чини јој се да га туђе очи могу појести и украсти завист и сумња, па у кухињи не упали лампу све док и последњи надничар не стиже и не попуни последње место у кругу велике софре. У ћутању, пуном уморног хукања жена, спушта врео кромпир у земљане чиније и брзо се одмиче у сенку да јој не виде лице. Онда прислони руке на бедра: слуша гласан сркут надничарских уста, лако чагртање дрвених кашика и, с оном истом шаром око уста, гази очима по гладним берачима.

„Високе је држала главу и презирала сиротињу. А сада је пала на ниско грање.“ Сви су они тако говорили. Док је Ђорђе није истерао из куће, веровала је да је воле. Тада је сазнала да би је све ове надничарке, које свакога дана с пуним прегачама излазе из њене куће, из зависти изгазиле заједно с хлебом којим их она храни. И деца би им поскапала од глади да није њене лаке руке и меког срца.

Требало је да се врати браћи па да увиди да је и њих изгубила оног дана кад је велика газдарица постала. А док је била у својој кући, браћа и снахе су јој често долазили и увек нешто тражили. Тек кад је премлаћена морала да се врати у сиротињу, одакле је, веровала је све дотад, заувек освојила богатство, увидела је да се и њој и браћи крв променила. „Код нас, ако се не грбачи, не може да се једе. Ено ти будака“, још истог дана рекао јој је брат. Хтела је да врисне, заплакала Је и пошла у поље. Целог дана ни залогаја није појела, а ноћ је провела наднесена над бунаром.

А ова што јој је и цео хлеб мали устима, мисли Симка, што ми кашике краде са стола за вечером, говорила је: „Има право Ђорђе. Није луд да држи нероткињу.“

„Нек види мало како сиротиња живи. Заборавила, па се осилила.“ Душа ти у носу, а знала си да ме уједеш.

„Поделићемо имање Катићâ као оштинску утрину. Наше је и било.“ И твоје унуче биће у мојој кући слуга.

Гледа их редом, погурене над чинијама, издужених вратова, са укрућеним рукама које се не пресавијају у лакту, затупасти и чворновати прсти једва им држе дрвене кашике, вешто краду један другоме месо и мљацкају споро, одсутно.

Сви сте се ви мојој несрећи радовали. А кад би знали... Кад би знали! Да могу да јој виде лице, уплашили би се и њеног свирепог осмеха и спустили би кашике. Осећа сласт од ситних ножева изукрштаних у очима и образима, и што је сада сигурна да ће до смрти остати газдарица, а некада је и она била надничарка. Тромо и тешко уђе Никола. Даде му троножац да не би сео уз наћве, у сенку. Сме ли да се радује? пита очима Николу и не опажа како се од њеног погледа муте старчеве још крупне очи са избледелим жућкастим искрицама. Ти можеш да знаш, казује му погледом, а сећање јој брише осмех.

„Кад те Аћим зове, врати се. Умри, али не дај лудима да се радују твојој сиротињи. Откад је дошао из апсе, није се дигао из постеље. И теби ће бити лакше да с несрећом разговараш у четири ока“.

Није разумела, па је питала:

„А шта Ђорђе ради?“

„Наш је газда у Београду. Спанђао се с неком собарицом и живи у кафани.“ Она је претрнула, а Никола се радовао: „Та ће њему смрсити конце због пара. Ти си млада, ти си лепа, ти си... Бирај јабуке. Изабери ону која само једаред роди. То ја знам.“

Симки букну лице. У стиду изгоре осмех. Како је смео то да јој каже? Пажљиво га загледа. Можда он нешто зна?

Никола се забављао крунећи жуте кутњаке кукурузовом клипу.

„Са слушкињом?“ проверавала је.

„И јарџије с њима спавају“, задовољно је потврђивао главом. Стреха је лила отопљен снег, око њих су хладно брбориле барице марта. Хтела је да заплаче, али је све сузе већ била потрошила.

Смем ли да се радујем? Симка у себи понови питање Николи, па у једноликом чагртању дрвених кашика и гласном сркуту надничарских уста, у немој тучи вретена светлости и првих откоса вечери, запраска њен смех. Одјекну стидно и порочно у кући у којој се давно није чуо смех, где су сви плашљиво и мрзовољно мрморили и шапутали, не само укућани, већ и слуге и надничари што су галамили, смејали се и звиждали само до вратница и лесе високих, мрких јасенова, да би замукли чим би ушли у Катићево двориште. У берачкој вечери, Симкин смех, злобан и радостан, дуго се вије и беласа у жућкастој тмини велике кухиње, над округлом софром окићеном погуреним надничарима, а грубе руке спуштају кашике поред загризака проје и све очи падају по њој која стоји више њихових глава, висока и усправна, слеђена дугуљаста лица, одједном постиђена и смехом и Тишином после њега.

Ослањајући се о колена, Никола се полако подиже и, погурених леђа, изиђе напоље.

Он зна, помисли Симка, обрве јој се још више искосише на високом челу, опет се насмеја, али краће но први пут, мање радосно, а можда из ината или што и сама не верује, па јој се памет мрачи, надничари ћуте и, журећи, настављају вечеру, да после у гомили уроне у мрак, и тек кад се распу преровским сокацима да почну причу о њеном смеху, којим неће моћи себи да објасне дане када је Симка поново постала она стара газдарица са суровом и тврдом руком.

Кад остаде сама, на њу нагрну мека гомила тишине. Лице јој смирено и замишљено, а смех потмуло одјекује у њој. Нисам смела то да учиним. Још не треба ништа да знају. Можда и није, застрепе, пође да растребљује софру, па се од нагло надошлог умора спусти на троножац. Гледа трошке, угриске, разбацане мокре кашике, прљаве и празне чиније. Они ће причати... Уживљава се у онај тренутак. Само је грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље.

Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима. Земља јој се подметнула да по њој хода и њу да држи. И ноћ је њена топла река. Месец јој се завукао у косу испод небеске мараме. И ту плавкасту маглу над јабучаром, и те гомилице мрака што миришу на грожђе, она је издахнула. Ноћас, сада, први пут. Јача од свих. Сва семца, све бусење трава, све корење и жилице, све лишће је у њој. Отвара се да кроз њу протекне цела бескрајна ноћ са свим рекама, зверкама и кукурузима. Сада је жена. Хода по јабучару и чује само велики хлеб срца. Оно је у њему. Слути га и све је себи лакша. Стаде. Код ове јабуке. Чини јој се да и њено лишће дрхти.

Касно уђе у собу. Ђорђе мамуран седи на кревету и чека је.

— Што си тако весела, курво?

Погачу би испекла на образима.

— Некога си доброг бикоњу нашла. Обоје ћу вас секиром. — Нема љутње у његовом гласу.

— Мене? — само се чуди она.

— Обоје — потврди главом и пљуну на лампу.

Симка леже поред њега на кревет не скинувши се. Најпре хтеде да изиђе напоље. 3бог нечег што личи на страх. А није страх.

...Није могла путем да. пронесе себе. И пољске путање биле су широке и видљиве за очи Прерова. Да је пчела, па високо, поврх дрвећа да одзуји. С вилама на рамену ишла је брзо и тешко преко њива, кроз кукурузе. Аћим је у Паланци: касно ће доћи. Ђорђе је толико пијан заспао да се ни за вечеру неће пробудити. Више је и не мучи. Осећа да ће бити. Зна. У пићу само себе сатире. Спашће га. Рекла му је да ће добити сигуран лек. Досад није. Ни после неће. Свака жена бар једанпут у животу згреши. Стаде: зар с Толом? Мојим надничарем? По коси су јој милеле бубице зноја. Тонула је у бунар својих широких и дугих сукања, сећајући се разговора с мајком.

„Тебе ће, ћерко, овај крвник да отера у гроб. Сву ти снагу поједе. Са сузама. ћеш и вид исплакати.“

„Ако. Спашћу се.“

„А он ће опет девојком да се ожени. Која не би дошла у овакав газдалук? Баш је мушкарца много брига за жену. Лакше их мењају него кошуље.“

Одсутно је слушала месећи тесто у великим наћвама, а Милунка је причала о неком Спаси, и он је газда што дуго није имао деце, па је хтео жену да истера. А она се, „паметна“, досетила и с једним младићем, дућанџијом из Паланке, кад се нико није надао, свршила посао, јер је схватила да је муж крив што немају деце.

Полако је подигла главу, пажљиво се загледала у мајку и рекла:

„Нећу да знам.“

И роди сина, после годину-две опет сина, и њу ти у кући почеше да чувају као лист росу.“

„Лажеш. Тако стара, а лажеш“...

„Дете има само мајку. И Бог је туђе посинио“, приближила јој се и шапнула: „Да сам на твом месту... Што? Немој да дрхтиш, о животу се ради. То, ћерко, није грех. Пред Богом су нероткиње грешне, а не оне што рађају држави војнике и Богу вернике. Нероткиње иду у пакао.“

Да ли је она живела са Аћимом? питала се Симка, гадила се мајке и слушала.

„Бог зна да ту је муж јаловак. Зашто онда да се патиш кад си здрава и лепа?“

Симка је хукнула, откинула тиквин цвет и згњечила га прстима.

„Само би за то бирала човека. Са сељацима — никад! Они воле да се фале и брукају жене. С неким из чаршије, неким чистим човеком... Најбоље с попом. Преровски поп Величко... За жену би и сиње море прегазио. А поп је, због мантије мора да ћути. Да знаш, није ни ружан. Дете би било лепо и крупно“, шапутала јој мајка у само лице.

„Ти си излудела!“ с гађењем се одмакла од њеног даха. „Није те срамота, мајка си ми, а у грех и несрећу ме гураш“, муцала је збуњена и уплашена.

Мој отад је мокрим конопцем тукао голу, имао је и право, помислила је, и рекла: „Ако ми још једаред то поменеш, у мојој кући нећу више да те видим!“

После је ошамућена тумарала по кући И дворишту. Мајци није могла да погледа у очи, избегавала је, изналазила послове ван куће и од мутног страха ни реч с њом није проговарала. Често је хватала себе како прекида посао, стоји занемела и замишљена, пође у кућу а оде у стају, заборављајући за каквим је послом пошла; перући посуђе, разбијала је тањире. Аћим је за ручком прекорео што јој је јело загорело, а надничари за вечером заједљиво су напоменули да „газдарица штеди со“, Знала је да се Ђорђе из поља вратио и увукао у бачвару крај бурића с ракијом. Нећу му отићи. Неће га одвући у кревет, нека се већ једном отрује и умре. Лакше ће му бити.

Жели она дете више него Ђорђе. Сећала се дана проведених у кући код браће. Истерану жену сви презиру. и деца се бацају каменицама за њом. У њеној кући други да ужива и да јој се смеје што она, Симка, није умела да живи. Пре ће у Мораву, да се удави, него из своје куће поново да оде, зарицала се наслоњена на багрем пред кућом, док се месец споро пузао уз јесенове. А како да се спасе? Мајка изроњава из зеленкасте таме. Па она има човека! Здрав је. У фамилији Катићâ сви су имали деце. Није кривица до њега. За пород су жене криве. Ни у њеној фамилији нема нероткиња. Лечила се и код доктора у Београду и код врачара, и у манастир ишла, шта све није чинила... Мора да роди. Мора. Зар за њу земља нема лека? и Николу је молила. Целу је Србију обиграо и све видео.

Сишла је код Николе у подрум газећи месечеве шибљике што су се провукле кроз прозор од педља висине.

Понудио је да седне и она седе, а сабља месеца пресече јој лице. Говорила је са сенком:

„Хоћу да те молим да ме спасеш несреће.“

„Све ћу да учиним. Ти си жена коју су река и ливада родиле. Хоћу да убијем за тебе. Ја могу све! Ионако сам сувишак на земљи“, загушио се од радости и бацио руку на њено колено.

„Ма какво убиство! Кога да убијеш?“ уплашено је одгурнула његову руку.

Кажи шта желиш“, јекнуо је,

„Да пођеш некуд и да ми нађеш лек...“

„Нећу!“

„Кад те молим... Умећу ја добрим да ти вратим. И Ђорђе ће ти дати колико затражиш.“

„Никакав лек теби не помаже. И ти ћеш да скапаш на овом спруду. Мртваци су отровали земљу. И она само камен рађа.“

„Што ми не помогнеш?“ стегнула му је руку. „Све сам учинила што жена може.“

Сенка јој сакри лице. У тами, месечина јој запали белу мараму. Касније, кад му се рука охладила, Никола је мирно рекао:

„Није кривица до тебе.“

„До кога је кривица?“

„До мужа ти, Ђорђа. Ноћ је, немамо шта да се лажемо.“

„Откуд Ти то знаш? Срамота, у твојим годинама...“

„Ти би и сама морала да знаш. Не ваљам се ја с њим петнаест година по кревету. Не могу да заспим од вас.“

„Учини ми, кад те молим.“

„Рекао сам: од траве се не рађају деца. Твој Ђорђе се Три месеца по Београду сатирао са удовицама и девојчурама, па ништа. Он није мушко, он је слама. А ја ћу те послушати, да ти грех буде лакши. Ноћас ћу отићи.“

„Иди, иди“, шапутала је излазећи на месечину.

Све сам учинила, све, шапутала је у кукурузу.

Тиквина врежа са жутим цветовима вијугала је поред њених ногу, преко сувих, жедних грудни. У цветовима је познала стид. Хитро их покрила сукњом као да скрива своју голотињу. Кукурузи су стидљиво помаљали плодне ресе, кријући их зеленим шаловима лишћа од врелог сунца, пред заранке. Цветање је голицало у ноздрвама, згушњавало јој дах, и она је подрхтавала слушајући Толино звиждукање у детелишту крај њиве.

Он се с њом одувек шали. Само шали. Тако са свим женама. Никада ништа друго није покушао. Ни други с њом није покушао. Једино поп. Па и њега је мајка наговорила. Смрачило се зеленило кукуруза. Ко би смео с њом да покуша! И тај Тола! Будала, боји се Ђорђа. И он је мушко! Звиждуће, ништа не слуги. Гадан, прљав трапавко. Ништа боље од Анђе и не заслужује. А ја? У срамоту и пропаст сам се упутила... Ломила је прсте.

Учиниће то због Ђорђа. За његов спас. Мора. Дижући се, придржавала се за стабло кукуруза. Једнога дана и Аћим може да каже: „Истерај, синко, ову нероткињу и узми себи другу жену.“ А ја? У моравски вир! Нико неће црну мараму за мном понети. Моје дете нека наследи моје богатство. Дете ће моје бити. Кад родим, волеће ме и Аћим. Тола, Тола! Зар бољег није могла да нађе? Жена му само синове рађа. Није само због тога, осећа. Она је удесила да он данас сам пласти сено. Можда је и Ђорђе посумњао? Можда се он претвара да је пијан и да спава? У Толу одавно сумња. Скочи, остави виле и јурну натраг. Па одједном застаде: неће она да живи с њим, само док дете роди, само Док затрудни, једанпут, једанпут. Израчунала је дан. Смалакса од његове тежине међу тиквиним врежама, ноге су јој голе, и трбух, и он је го, страшан, она ће се распрснуТи Од слатког стида, жели га, мора, и кукурузи, и дрвеће, нек све буде у њој, нека је цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као поле, као цела земља под сунцем...

Споро му се приближавала идући низ оштру стрмину равног детелишта, болело је треперење жилица у затутњалом срцу, срце јој целом тежином нагазило на главу, срушиће се, коса ће јој изгорети.

„Дошла сам да ти помогнем“, промукао глас скршио се у речи.

„Ако, газдарице, ако!“ насмејао се.

Заболеле су је и речи и смех, па је загњурила виле у навиљак детелине, у „газдарице“, у смех, и, да би се одморила, дуго је остала непомична.

По детелишту су се пружале две сенке, примицале се једна другој, улазиле једна у другу и стално кретале од навиљка ка пластовима. Као танак лед пуцкарала је детелина. Сунце се спуштало у румене куле облака.

„Боље је да се сено пласти ујутру, кад падне роса.“

„Киша ће“, погледала је у сунце и застрепела од његовог брзог бежања.

„Неће. Штета за детелину.“

„Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша. Видиш ли, запалила се земља. Ресе се диме.“

„Зашто све жене воле кишу?“ ,насмејао се и прошао с навиљком поред ње, не гледајући је.

„Поцрнеће детелина... Кад ти ниси мушко, кад си слепац, шоња, никакав човек“, шапутала је у пласт.

Тола се смејао женама. „Предсказују време.“

Она је ћутала, виле јој се окретале у рукама, па је навиљке често испуштала и растурала. Он јој је добацивао, опет уз празан и лак смех, да виле не познају газдаричине руке па се саме отимају.

И виле су мушко. И виле су он. Сенке су расле и улазиле једна у другу. Бојећи се да неко не наиђе, зверала је по кукурузима што су опкољавали детелиште, често се окретала ка западу, сунце се запретало у пожар порушених кула; ни сада, ни вечерас неће бити ништа, она више не може овако, данас се то мора догодити, а он жури да упласти сено пре мрака, он, слепац, није мушко, не види. Каква су му само леђа! Колике су му руке! Плећке су му као мотике. Стајала је поред пласта и пекла га очима.

„Дођи да се одморимо!“ викнула је строго.

„Нисам уморан!“

„Дођи, кад ти кажем!“

Кад је пришао и спустио се крај пласта, села је близу њега, толико близу да су им се колена додиривала.

„Много си се заморила, газдарице“, рекао је на њено тешко и убрзано дисање и подсмешљиво гледао у зајапурено лице и руке голе до лаката.

„Јесам. А ти престани да ме зовеш газдарице. Што ме тако зовеш? Плашиш се Ђорђа? Колено ти је суво као печурка.“

Тола се уозбиљио и мало поћутао.

„Па зар ниси газдарица?“

„Ти ништа не знаш.“

„Лакше је човеку кад чешће ради.“

„Лако је теби кад можеш да не мислиш... И да не видиш.“

„идим, ниси добре воле. Имаш неких брига?“

„Брига? Кад би ти био паметан...“

„Право је да онај ко има пара има и брига...“

„Никакав ти човек ниси. Почео си да стариш. Види Ти се по врату. Свуда ти се види.“

„Бриге су ти као вода: дођу и прођу. Човек ти је као река. Кроз њега мора све да протекне.“

„Да сам земља, прогутала бих неке. Да ме не газе.“

„Све жене причају исто: ’Прште ми глава од брига’, Фалите се бригама“, погледао је и насмејао се гласно.

Није издржала, устала је да наставе посао. Наслонила се на виле и погледала низа се. Жена му је мршава и ружна. Ноге су јој као тршљике и увек прљаве. Образи јој букнуше од стида. Она, Симка Ђорђева... Тола да је опогани? Ни орах му из руке не би узела. Шта сам то хтела? Дође јој да закука из свег гласа. Трчала је од навиљка до пласта, набадала навиљке стида, њега, и бацала их на гомилу.

Сунце се склонило иза рушевина кула и планина. Ветар, као да се дотад плашио сунца, брзнуо се по кукурузима. Две су сенке нестале у закланим и прегорелим струковима детелине. Она је стајала осећајући ветар и вече. Ветар је узбуђивао, а вече плашило. Морам вечерас. Сада. Ако се то сада не догоди, никад и неће. Сада, вечерас. Мора, па нека је и нож прободе. Не може кући празна и сагорела. Одавде ће право на обалу Мораве. Ђорђе пијан спава. Засузила је од мржње. Чиме је она заслужила такву казну од Бога?

„Ти си се уморила, иди кући. Ја ћу сâм ово да завршим“, пришао јој Тола.

„Заједно ћемо“, није га погледала: био јој је туђ и мрзак. Тромо је пошла, узела навиљак детелине и једна га принела пласту. Дуго је осматрала кукурузе, па се бацила на сено и промукло викнула:

„Дођи да се одморимо.“

„Зар за толико да се одмарам? Још неколико навиљака, па идемо кући. Ухватиће нас мрак.“

„Нека нас ухвати, дођи... Не могу више.“

Тола је пришао и сео подале од ње. Не размишљајући, она му се примакла:

„Каква су ти леђа! Па врат... Толика снага...“, руком му прошла по знојавом потиљку и задржала је на голом рамену у исцепаној кошуљи.

Он је ћутао не покрећући се.

Из све снаге му зари прсте у раме.

„Ала су ти јаке руке! Као канџе“, рекао је Тола, с муком савлађујући грч на лицу и јаук.

„Јака сам!... Видиш колико сам јака?“ сиктала је чупајући му кожу.

Од његовог ћутања њена рука клону на сено.

„Их, их!“ па се засмејала гласно, брзо, из грла.

„Што се смејеш?“ чудио се са страхом.

Она му је одговарала још занесенијим и луђим кикотом.

„Па шта ти је, СИмка?!“

„Види!“ скочила је и наднела се над њега. Њено дрхтање цепало је његово мирно дисање. Очи су му биле празне. „Што стојиш? Мрак је! Пласти!“

Одједном се сва снага, с последњим речима, просу из ње. Плакало јој се. да не би заридала пред њим, брзим кораком пошла је у кукурузе. Једва је стигла да уђе десетак корачаја у њиву, загазила у тиквине вреже, сплела се, загушила и, тешка, смрскала неколико жутих цветова.

Кад се мало отрезнила, погледала је око себе: кукуруз је био вран, чађав од мрака. Њој се чинило да је малопре изгорео...

Соба је пуна сенки лишћа и месечине. Ђорђу суво пуцкетају ноздрве. Шта ми ј е било вечерас? питала се Симка, а плач у сутону у њиви слатко је заболе. Дрвени кревет закрцка и зацвиле за њом. Снажним белим рукама Симка стеже решетке на отвореном прозору. Месец млечи велику гомилу жутог кукуруза. Ронећи по радосном стиду, дуго гледа у детелиште међу кукурузима са четири здепаста пласта. Гвоздени шиљци вила у сумрачју као да су у млеко умочени. Без вила се вратила кући. Сећа се, после је била задовољна што је могла дрско да гледа Ђорђу у очи. И да не поцрвени на срџбу његове љубоморе. А Толу још више и гласније да прогони. Боји се. Можда није истина? Јесте. Никад њој није толико задоцнило. Јесте! Викала би. Јесте. У њој је. Осећа га. Беле магле над јабучаром увиру у очи и струје жилама. И дамари шапућу: родићеш.

Ујутру, кад је Ђорђе с пуним ибриком ракије излазио из бачваре, она га ухвати за мишице и мирно, гледајући му у очи, рече:

— Престани да се опијаш. Већ два месеца носим ти дете. Јесте. Требало је да то и сам знаш.

Гледају се дуго. Испитивачки.

— Шта се то мене тиче? — равнодушно рече Ђорђе, подиже ибрик и ракијом подави неисказане речи.

Симка му истрже ибрик из руку, а он постиђено саже главу, пође, окрену се па брзим кораком изиђе на вратнице и замаче низ пут. Она га прати очима, с победничким осмехом, док јој из нагнутог ибрика истиче ракија.

Млаз ракије из ибрика оста му у свести — оштро, блештаво сечиво на сунцу. Косо заривено у гњецаво сивило. И као жалост што се ракија просипа. И као збуњеност што му је Симка истргла ибрик из руку. И као бежи што му је жена забранила да пије. И као због стида, срамоте, поздраве селака не чује.

Ђорђе не мисли куда и зашто иде. Седе под брест у својој њиви. Не мисли да је то његова њива и да кукурузи стрпљиво чекају смрт. А за брест зна да је сенка. Па се споро присећа сваке Симкине речи. С муком, јер снове никада не памти. Ипак, у свест му се урива неочекивано сазнање, стидно, невероватно. Око њега сељаци срповима кољу кукурузе и они суво шуште. Вара ме, курва. Жена је то. Снашла се. Сенка бреста се неприметно одмакла од њега. Време промиче с јесењим сунцем његовим жилама. Ђорђе мисли о данима кад је истерао Симку и верује — да Београд није био граница од које се дале могло само после дугог бављења по канцеларијама српским и аустроугарским, он не би силазио из воза, ишао би даље, свеједно куда, тамо где га нико не познаје. У кафани, у којој раније није одседао, узео је собу „на дуже“ и страховао да не сретне познаника, некога ко би га упитао за укућане и њихово здравље, поменуо ода, жену, брата, запитао шта он ради сада ту, у Београду. Дане је трошио у ниској кафанској собици с расклиматаним дрвеним креветом и окрњеном тестијом за воду. Устајао чим се кафански петао огласи, брзо упадао у чакшире и кожух, стављао шубару на главу, огртао гуњ, из зелене тестије уклештене између колена, као да гуску коље, сам себе поливао и пљускао водом по лицу.

Ходао је у чарапама по цигланом поду од врата до прозора с дрвеним решеткама, уплашено погледао на авлију и дуги низ соба под једним кровом што се нужником завршавао, не гасећи цигару, стално мамуран, неиспаван, гадљив на задах креча, влажну циглу и сасушен зној прљаве постеље.

Није доручковао, а ручак му је с дуваном и литрењаком ракије доносила собарица, млада, здепаста девојка, која се стално безразложно смешила, откривајући високе и бледоцрвене десни. Љутио га је тај стални и увек исти осмех. Она, сигурно, зна ко је он и што у нераду, као апсеник, сачекује ноћ у соби са шареном, поткорућеном таваницом. Веровао је да је то испричала некоме, зна се какве су собарице, ако није, испричаће, сазнаће се где се крије и како живи. Он, Ђорђе Катић, пред којим су се механџије од Паланке до Пеште преламале преко тканица и говориле танко као мушкарчићи у тринаестој, доживео је да се једне блесаве, смрдљиве собарице плаши и живи како не живи ни најгори лопов.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®