страница7/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Бојао се њеног црвенкастог и влажног осмеха; чим би чуо крцкање дрвених степеница што су водиле у његову собу, он би брзо легао на кревет и заривао лице у јастук, а девојка се сваког дана све дуже задржавала у соби. Мокра жаба ходала му је по потиљку. За инат не излази, још не излази, мислио је, а он је најурио жену, он је побегао од ње, а сада га друга мучи. Докле ће те сукње њему да стежу душник?

„Иди, не шушкај ми више! Видиш ли да сам болестан?“ није издржао, лица притиснута у јастук.

„Да ти донесем врућ чај?“, радосно је рекла, а он се најежио:

„Не треба! Иди!“

Чуо је како трчи низа степенице умочене у задах ракије, кашља и галаме, осећао њена тешка стопала по пршљеновима кичме, и говорио себи: „Ја сам истински болестан. Јесам болестан. Она треба да зна да сам болестан. Треба да види да сам болестан. И ако се сазна где сам... болестан сам и лежим. Шта сам је крив што сам болестан?“ И после мислио: није требало да истера Симку. Лакше би му било да јој је рекао да то уради с Толом. Само да не буде с Мијатом. Голошијаном. Јарџијом. Као баба с Луком воденичаром. Истукао је зато што није могао да јој каже. Она ће, сигурно, с њим, сада, док је он овде. Наћи ће се они негде. Зашто је није убио? Тако би се све свршило.

Па се свукао и легао у кревет. Смирио се. Боли га... глава. Глава жене боли. Пробада га с десне стране, не може ништа да једе. Зима је. Шта је лакше него да човек назебе у путу? Одбио је да руча. Поручивао је само топао липов чај. Жмурио је кад би девојка ушла. Па он је стварно болестан и стварно га пробада с леве стране, убеђивао је себе.

Једне вечери ушао је кафеџија:

„Чујем да си болестан.“

„Болестан сам.“

„Да јавим твојима кући? Да ти дође неко.“

„Не треба никоме да јављаш. Квартир ти плаћам и шта те брига за мене.“

Те ноћи је хтео да побегне, али није знао куда.

„Знаш ли ко сам ја?“ идућег јутра упитао је собарицу, не отварајући очи.

„Не знам“, одговорила је она. отегнуто.

„И не треба да знаш! Осетио је њен осмех и у мраку видео румене десни изнад ретких, крупних зуба. „Гледај свој посао и не кели се стално као да си кошуљу умокрила.“

„Јао, чича, срам те било.“

„Шта сам ја теби?“ придигао се и, босоног, видео изазивачки осмех.

„Па ти си чича.“

„Губи се напоље!“

Гласан, мумлав смех сјурио се у галаму испод собе.

Увече није дозволио собарици да упали лампу, одбио је вечеру, обукао се и, с једном мучном намером, припио се уз прозорске решетке чекајући да станари у кафанском дворишту погасе лампе. „Нека се Симка наужива моје муке“, рекао је гласно, опрезно се извукао из кафане и, по мутној месечини, клецајући, пошао низ улицу, а фијакеристи су викали и псовали што иде средином улице. Можда је у неком од њих и Вукашин? Скренуо је и пошао низ стрму улицу с једним фењером. Кошава му збацила шубару, једва је нашао и, придржавајући је левом руком, пожурио и избио на Саву. Хтео је да се врати, па се присетио да је и пошао ка Сави, загазио у целац и кренуо уз обалу млаћен кошавом, подајући се снази ветра што га је гурао у залеђену реку.

Зашто нисам скочио...? помисли и застења, сада, у њиви, под брестом.

После, у кафани, сипао је у себе ракију да одагна из груди лутајући куршум. А од кукурикања до фењера све је исто било: мамурно и мучно. У исто време и увек исто кукурикао је кафански петао. Језа га је пролазила од тог усамљеничког кукурикања. Сећао се како у Прерову ври зора од кукурикања, и мислио: његове слуге сигурно спавају док сунце не изађе; стока је омршавела, ништа се не ради, у пустој газдинској кући слуге једу и пију, краду, сељаци му посекли забране, носи ко шта хоће, као у удовичкој кући. Молио је кафеџију да закоље петла. Кафеџија ни за дукат није хтео да се лиши будилника који тачно, на време, буди келнере и послугу.

У кафанском дворишту играла се деца. Најпре су правила Снешка Белића, касније га југ изгризао, полизао до земље, а сунце је деци разгрнуло снег и понудило песак за игру. Он их је у почетку мрзео, па се свикавао, гледајући како се играју, затурао бригу, свима научио имена, престао да захтева од собарице да их гони. По Зори, од деце је сазнао собаричино име, слао им ратлука и шећерлема, које би она куповала, а он је веровао да му сваки пут закине по неки грош. Само се једном због тога наљутио. Све су жене гадне, а ова Зора, мислио је једнога дана кад је био најможда је и сироче. Ти сирочићи су најнесрећнија створења. Види се да је из села. Можда и није сироче. Отац је најурио у службу. И отац може детету да буде злотвор. Отац је највећи злотвор. Сирочићи поштују хлеб који им даш.

„Ти си сироче, Зоро?“ упитао је.

„Нисам.“

„Тебе је отац најурио из куће?“

„Што да ме најури?“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас... један, дна, три... шест, седам, и... Љуба је осми.

Било му је жао што није сироче. Дуго је гледао и чудио се што му је у почетку била толико ружна. Као да је Симка лепша од ње!

„Престани да се смејеш и иди гледај свој посао.“

„Је ли истина, чича, да ти код куће спаваш на парама?“ упитала је с врата разрогачених очију, и, не сачекавши одговор, забубњала низа степенице.

Сви они знају ко је он. Нека знају! Кад је већ пропао, попови не треба да му читају опело. Млада је и здрава. Што је Симка боља од ње? И ракију више није поручивао у литрењацима. Захтевао је да му је доносе у чокањима. Чокањ се одмах испије. Она мора често да му их доноси. Затражио је литрењак само онда кад је у новинама прочитао да је Аћим пуштен из апса. Убрзо је затражио и други литрењак. Био је пијан. Пред њом није крио сузе.

„Од муке“, рекао је.

„Их, чича, кад бих ја имала пара као ти. Јао, шта бих ја купила...“

„Ако, ако. Срце ми је веће од Ртња. Гази, благо чичи. Сви газите.“

Симка га је до овог дотерала. Како сад може да верује у оно што је рекла, да ће родити? Како да не сумња? А он је у Београду морао...

Добро се сећа, петао га је пробудио тугом и из мутљага се извукла мисао: она да му роди дете... С њом да роди сина. Млада је и здрава. Све су жене исте. Што је Симка бола од ње? С њом је свршено. Она, док ја жив, неће прекорачити праг његове куће. Овој ће дати пара колико год хоће и одвести је некуд док не роди. Чим дете одбије од сисе, узеће јој га. Она ће се с добрим парама лако удати. Тако је говорио себи Кад је свануло: ако буде син, узеће је. Аћим мора да га заволи. Наследник је то. Мој син. Лежао је у кревету и чекао 3ору.

„Дођи код мене“, рекао је изнемогло кад су се зуби забелели и влажне десни заруменеле на вратима. А она га упитала да ли се отрезнио; тад је скочио из кревета и, у јези, грчевито и дивљачки, обема шакама шчепао девојку за дојке.

Она се ишчупала, побегла до врата и, пре но што је стигао да је ухвати, нешто је страшно за њега рекла и сјурила се низа степенице, а он је викао за њом:

„Зоро!... Еј, врати се! Донеси ми ракије! Литар...“

Тога дана она више није ушла у његову собу. Ни ручак ни вечеру му није донела. Хтео ја да побегне преко Саве, а знао је да не може. До поноћи је узалудно ловио њен глас, нигде је није било, није се чула, као да се утопила; припијен уз врата, чекао је да зашкрипе степенице, чекао је да не би излудео, пресвиснуо, и губио свест кад би му ломљвава од корака поред његових врата затутњала по глави.

Ујутру, ушла је да му почисти собу, весела; он је, помрачен, скочио из убилачке заседе, навукао резу, приближио јој лице, извукао из недара кесу с дукатима и просуо их на кревет.

„Видиш ли ово?“ промуцао је гледајући у жуту гомилицу.

Њој се избриса осмех с лица, у чуђењу јој се згрчише уста, па. се уплашено, клонуло, прислони уза зид и помеша очи с дукатима.

То никада неће моћи да заборави.

„Ово је твоје ако ми родиш сина! Ово је твоје, и још ћу ти дати. Даћу ти колико хоћеш, све, колико имам, колико можеш да понесеш.“ Очима јој је гњечио дојке, уривао се у бедра, у бутине, дрхтећи. „Хајде, нисам чича, спаси ме, роди ми сина, убићу те, стој! да се ниси макла, нећеш бити слушкиња, отворићу ти кафану, бићеш газдарица, насмеј се, види што се жуте, смождићу те, могу, нисам чича, биће син, хајде, лези, лези!... Узми прво! Покупи све, метни у недра...“

Ђорђе хроптаво јаукну, прући се на земљу и зари лице у грудве земље. Сенка се одмакла од њега. Био је на сунцу. Не чује српове, не осећа у ваздуху последње дахове сваљених кукуруза.

А оно у Београду наставило се овако:

Зора је пришла, узела дна дуката, загледала се у њих стиснутих усана, па их брзо испустила као што се жар из руке испушта, хтела да пође, али је полако легла на кревет и зажмурила од његовог влажног дахтања у лице. Под леђима, слушала је звецкаво шкргутање дуката и дрхтала.

Отада, Зора је често улазила у Ђорђеву собу, а он је гонио да леже на кревет, мучећи и себе и њу, чупајући из четрдесетих година све грчеве мушке снаге. После би дуго гледала дукат на широком и кратком длану, и док би јој Ђорђева рука небрањено лутала по телу, она је пилила у лик на дукату и озбиљно питала:

„А шта сам ја теби?“

Ђорђе се смешкао:

„Ако ми родиш сина, онда си ми жена.“

„Ја више нећу да живим у селу.“

„Добро, живећеш у Београду.

Онда се снег у кафанском дворишту сасвим отопио. Кошава је једне ноћи побегла са београдских улица, уплашена млаким југом. Ноћу је напустио кафану, побегао поражен, очајан и осрамоћен. Није се ни поздравио са Зором. Кући није могао да се врати без онога због чега је и побегао, па је наставио да трага за женом која ће да му роди сина. Више није хтео девојку.

Старој подводачици у шалварама код које је за скупе паре изнајмио собицу није рекао име. Тражио је да му доведе удовицу која рађа мушку децу.

„Сад су ти удовице скупље од девојака. официри и државни чиновници, сви траже удовице.“

„Ако. Дајем колико затражиш.“

„Не ваља ТИ ТО, мушко моје.“

„То се тебе не тиче. Ја плаћам.“

А удовица би једва дочекала његову клонулост, изговарајући се да је деца чекају; он би остајао поред млаког лежаја, згађен и пуст, задовољан што је отишла и што је сâм. Био је слаб и мек као поњава. Због тога јој је унапред платио за недељу дана. Звао је опет једне ноћи; кад је под дланом осетио меку и топлу кожу, њему се учинило да је то Симкина кожа, јер њу су прсти запамтили заувек. Мукло је јекнуо, скочио с кревета, брзо се обукао, бацио неколико динара на разголићену жену — ничим није показала да се љути — и баби је бацио дукат, а јутро је сачекао седећи у риљевини на Топчидерском брду. Земља је мирисала на посечене жилице траве, лако је мирисао и глог. Руке су саме захватале пуне шаке земље, која се трошила и мрвила међу прстима; било је време орању. Он никад неће имати децу. Није Симка крива. Он не може. Истог јутра отпутовао је кући.

Гађење на уста као посекотина, на мокри трбух и велика колена гаси сећања, а крцкање кревета траје у ушима. Лак ветар се игра искривљеним и иступљеним јатаганима кукуруза: јесен је, па их младим месецима кољу сељаци, он седи под брестом у својој њиви, не, седи на сунцу, треба се опет померити, а Симка му је рекла... устаје.

Брзо пође кући, зато што је Симка оно рекла тако замишљено, равнодушно, прекорно. Није истина. Није истина, јер се није обрадовала. Није истина јер ми је отела ибрик, у очима поново блесну оштро сечиво ракије на сунцу. Није истина, јер ништа није истина, ја нисам истина, а ако је истина, онда ћу је убити! Она, сигурно, зна да ћу је убити. Зашто му је онда рекла? Сигурно је чула оно што јој је говорио да с Толом уради, кад се вратио из Београда, оне ноћи кад је бајаги спавала, а у његовој глави, тежој од буренцета ракије, пливао је крајичак свести. Нека затрудни с Толом. Он је веран. Чуваће тајну, а добро ћу му и платити. Ја му и овако храним децу. Даћу му једну њиву да је ради без кирије... Тола је крупан, леп... Све синове рађа. Главно је што синове рађа. Мени наследник треба... Женско... па зет да ми пролумпује и растури имање... Мрзим женско. Све што је женско... Мрзим и краву и овцу и кобилу. Не! Женско за ноге па о дирек! Нека буде с Толом и свршено. Само једанпут. Неколико пута највише. Убићу је после. После, кад се роди... отроваћу је. Ако она неће? Како неће? Које женско неће? Ја ћу да је натерам. Мора.

Шта фали Толи? Јак је као бик. Ишчашиће јој кукове... Ја хоћу мушко. Ишчашиће јој кукове. Ја ћу јој ишчашити кукове.

Своју жену да наговара с другим да живи? Зар је на то спао? И то с мојим надничаром и слугом Толом. Преровском голокотром... моја жена! Симка! Ђорђа Катића Симка... Туђе дете да ми роди? Лажног сина да имам? Толино дете да зовем „сине“, моје презиме да носи, кућу, имање, све да му дам... Па кад остари и изнемогне, Толина крв да му се свети, да га злоставља, мучи. И удељује хлеб и дуван. Чашу ракије. А село, а народ? Може ли икоме погледати у очи?... Кад прође сокаком, сељаци му се смеју иза леђа и говоре да му је жена с Толом Дачићем... Ја сам сасвим излудео. Јесте. Сасвим пропао, изгубљен и сатрвен. Луд сам! рекао је гласно и јаукнуо.

Те вечери се једва довукао у своју собу и сео на кревет до Симке која је спавала.

„Слушај... Слободно ти живи с Толом. Мораш, чујеш ли? Ја тако хоћу. Наређујем ти! — шапутао је. — Хоћу да ми родиш сина... Наследника да ми родиш. Што ти је незгодно? Не дам ништа Вукашину. А Тола је јак и све га жене хоће. Досад је све мушку деду имао. И ти ћеш родити мушко. Он ће да ћути, мора, не сме ником да зине, платићу му, убићу га! Кад ја наређујем, мораш. Истераћу те из куће ако нећеш. Учини ми то. Кад те молим, еј, учини ми. Ја хоћу, ти, ти си поштена... Суђено је тако. Ви сте јаки живот да продужите, у мојој кући огњиште да се не угаси, да се не затремо...“

Лице је наднео над валогу размакнутих дојки: знано су замирисала њена недра, мучио се да их не изгризе и не раскрвари.

„Ако га и после будеш пуштала у себе...“ Видео их је згомилане, језа из кичме истицала је кроз очи, и све се мрачило, јер их обоје мора убити. Поред њене главе зарио је своју у јастук.

После се опет надносио над њу и молећиво шапутао отеченим уснама. Одједном, мучећи се у страху, почео је да је дрмуса и виче:

„Еј, Симка! Симка! Чујеш ли?“

Она се придигла на јастук и, не отварајући очи, упитала:

„Шта је теби, побогу, човече? Јао, шта да радим? Не Могу више, не могу више овако“...

„Јеси чула шта сам ти говорио? Малопре шта сам казивао. Кажи! Брзо кажи!“ оборио јој је главу на јастук и стезао рамена.

„Шта си ми говорио? Не знам. Ништа не знам!“

„Не пренемажи се, кажи. Знам ја шта је женско. Све сте курве... Мени не можеш да подвалиш!“

„Докле ћеш да ме мучиш?... Кажем ти, спавала сам. Знаш да прошле две ноћи нисам тренула. Ти ми ниси дао.“

„Лепо кажи, шта си чула?“

„Убиј ме, ништа нисам чула.“

„Убићу те ако не кажеш.“

„Нисам чула!“ јекнула је соба.

„Ниси?“ прошапутао је. „Сигурно ниси? Закуни ми се да ниси.“

„Нисам, богами, здравља ми, среће ми...“

„Није то никаква заклетва.“

„У шта да ти се закунем?“

Закуни се... Е, немаш ти у шта ни да се закунеш.. То је оно... зло!“ Пустио је и, сломљен, сео на кревет.

„Спавала сам. Чула сам кад си ме будио и ништа друго.“

„Спавај... спавај...“

Није тада, курва, спавала, помисли, журећи кући из пола, где су сељаци на гомилу стрпали мртве кукурузе. Па шта она мисли, шта сам ја? Хоће да ме превари да је не истерам из куће. Данас, одмах ће је истерати.

Само што прескочи праг кухиње, упита је:

— Је ли истина оно што си ми рекла?

Симка љушти кромпир и не подиже главу.

У ћутању, њена суза исече се на ножу. Она. му не показује лице, а он види ту кап на ножу. Значи, није истина. Ситно, љигаво, гадно. А зашто му је јутрос рекла? Ђорђе седе на столицу. Дуго не сме да пита. Не може од мрака у глави. И ако пита, биће мрак, ноћ, црвени кромпири. Сада, у кухињи, све ће се свршити. Мора да се сврши.

— Зашто си ми отела ибрик и просула ракију?

Она окрену лице к њему, држећи нож и ољуштен кромпир:

— Да више не цркаваш и не пропадаш.

— Ти ме жалиш?

Она сагну главу и наже се над тепсију с кромпирима, настављајући да им љушти меку, земљану кожу.

Ја само себе жалим. Ти и твој отац бисте ме у капи воде попили. Али, знајте, више ми ништа не можете! — Нож лако и дубоко засече кромпир.

Зато јој не можемо... што је истина! Ђорђе јекну од радости.

— Па што ми не кажеш! — устаде и наднесе се над њу. — Што ми одмах ниси рекла? Кажи ми још једаред. Кажи ми опет...

— Родићу ти! — с мржњом викву, а он то не осети.

— Истина ћеш родити?

— Сигурно.

Она настави полако да љушти кромпир.

Никада није био тако несрећан од среће као сада. Истина је, помисли, гледајући је како плаче.

— Аја сам отац? Је ли?

Виде да јој дрхте рамена, и у њему све дрхти, не треба му одговор, и он опет пође у поље, јер не може да стоји, да буде у кући, не може да је гледа од стида, да она њега гледа после петнаест година, па отац, и то сада, после собарице Зоре и удовица у Београду; не зна куд ће са собом. Као да сања.

Ђорђе седе на траву у ливади, свенулој од То ће бити ливада мога сина, наследника, рече у себи. Син! Син! Толико дуго сам те чекао... Петнаест година сам те чекао... Имаћеш сина. Рекла је — сигурно. А да лије баш син? рече гласно. Ако не буде син, онда... Опружи се на стомак и притиште лице на дланове. Тако оста, плашећи се ниског сунца. Лакше му је у жућкастој тмини пригњечених зеница. Моје је! Моје!

у сутон, Ђорђе понесе на леђима цело радосно умирање поља и оно најтеже, никад недоживљено. Вукао се кући да види Симку.

...Вече се примиче дугим сенкама док стопе сунца отичу Моравом. Аћим луња двориштем: рода облеће око оџака на коме су јој растурили гнездо. Бол је дуг као старачке године. Све је тихо пропадање које се ничим не може зауставити ни спречити. Бели зидови кућа посивели су у страху од пустоши и рушења. На оџаку се зелени лишај. Спекле се и згрчиле ћерамиде као стари, бачени опанци. На јасеновима лишће је црно. Плугови никад нису били овако зарђали. Ђорђе, син, домаћин, недељама и месецима не ради, ноћу пије, а дању спава. Аћим на прстима пролази поред бачваре: да ли је и данас пијан? Уздржав а кашаљ. Нека не зна да отац све види.

И мртви брестови на дрвљанику. Сакрио би се од себе самог. Куда ће сада? У његовој соби је као да су данас мртваца изнели. До пред зору коле несаница. Кад устане, све је распорено у јутру, бари опасаној жабокречином. И оџаци што се диме суве су свињске главе, и чавке у јасеновима — само су кукњава. Људи у селу натукли шубаре на очи, погурени. По очима и поздравима осећа да га мање поштују него пре буне. Политиком се још из ината бави.

Ни Мијат више не гусла. Рекли су му да је Ђорђе једне вечери разбио гусле и бацио их на ђубриште пред стајом. Поред њега, с ведрицом млека, погнуте главе, прође Симка. Окрену се за њом. Сада би морала бити радосна. Тако су погнути они са срцем неверничким. А ход јој још лакши и хитрији, и као да се у бедрима више њише него раније. Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота. Још си млада, спасавај се. Даћу ти пара колико затражиш. да моја кућа не оде у амбис.“ Трудна после толико година. Сама му је рекла: „Живу ме нећете избацити из куће. Да знаш: ја ћу да родим!“

Аћим се прислони уз ограду тора. Играју се два шарена бикчића. Како су млади и лепи! помисли завидећи им. Дуго стоји, гледа како се кошкају и скачу, жали што им се не радује као некада. Мислима брзо протичу дани кад је у његовој кући све прскало и тутњало од живота, рада и богаћења. Небом се разлеже звук манастирских звона. Бог. Ослушкује страх у звуцима звона и Тишини земље под собом. Сама рука се покрену и начини крст на лицу. Туђа крв лута његовом авлијом. Човек је као мушмула. Најпре изнутра трули. Душа прво. Свеједно што су образи дуго румени и што се труло дуго не види. И он гњили полако. Аћим се рукама одгурну од ограде тора и пође у јабучар.

Јабуке је садио његов отац за Ђорђа и Вукашина. И јасенове Око дворишта. Отац је седео на обали рупе ископане за садницу и говорио пушећи: „И син и унуци ће ме заборавити. Ако. Ништа ми не дугујете. Нека птичица неће. Запамтиће моју јабуку и сваког пролећа долетаће на њу и правити гнездо.“ А коме ће он да посади јабучар? Од њега ће остати један камен и један Трн, тамо на крају села, испод дрена.

Ђорђе отвара капију. Јасенови се окитили вревом чавки. Он полако и несигурно корача. Пијан? посматра га и пита се Аћим. Махну руком и стрепећи га позва к себи.

Ђорђе стаде: да ли зна? Куцаји се у трзајима, све бржим, успињу душником. Иако му никада није споменуо, отац сигурно зна за оно у Београду. Зна! Колена кренуше напред, па се штрецнуше. Колена се ломе, Ђорђе се њише над њима, Аћим зна да није успео у Београду, зна шта је Симка урадила, окрену главу према путу, побегао би, чавке кљују ПО бубним опнама, Аћим га поново зове, чује: глас му је благ, не љути се, не верује да се отац не љути, иде к њему суљајући се низ меку косину очевог „дођи, Ђорђе“, и седа поред њега на праг старе куће. Не гледа у оца.

Ћуте. Аћим се колеба: како да почне разговор? Није пијан. Зна, а не радује се. Није његово.

— Ово је велики дан за нашу кућу, ово је празник, сине — пружи му руку да је пољуби. Тако, требало је да му то каже пре Много година; тада је он био млад и пољубио би му руку.

Ђорђе седи нем, опуштене главе, збуњен. Можда је моје? Чим он овако...

— Наш кров огрануло је сунце — Аћим застаде. Морам да га спасем, морам, дрхти; прибра сву снагу и настави: — Написао сам тестамент и онога искључио из наследства. Сад то могу да ти кажем. Ако има греха, нека све иде на моју душу. Био си запустио кућу и послове. Не корим те. Такви смо ми, Катићи. Ти и то што ће доћи на свет, једини сте ми. добро, ето, то за тестамент сам имао да ти кажем — дубоко, изломљено хукну. И воћка се калеми, па рађа и живи, помисли.

У стаји њишти кобила. Иза јасенова, пун месец раскрвари се на плоту.

— Треба да се радујеш! — љутито рече Аћим.

— Па радујем се — готово прошапта Ђорђе.

Обојица гледају раскрвављен месец.

— Ја сам ишао у Београд да молим твоје пријатеље и Вукашина да те спасавају из апсе. Нико није хтео прстом да макле за тебе. Ја сам ишао...

— Сада то није важно.

— Требало је да ти раније кажем.

— Иди и вечерај са женом — нареди касније Аћим. Остаде да седи у мраку, на прагу старе куће, шарене од месечине и сенки јасеновог лишћа.

Ђорђе уђе у кухињу и застаде на вратима. Симка се не окрену. Поставља вечеру и ломи хлеб.

— Је ли истина оно што си ми рекла?

— Седи да вечераш — строго рече.

Наређује. Сада зна да не може ни да је удари. Аћим је написао тестамент. Њени лаки кораци пређоше му врхом срца. Ипак, постоји један излаз: ракија. И ноћ мирише на ракију. А снаге има за петнаестак корачаја до бачваре. Пут води тамо одакле је јутрос изишао кад му је она отела ибрик. Старим путем се не лута и ноге га лако одвукоше међу буриће с ракијом. Руке и у мраку виде: брзо нађоше суд, песница разглави чеп и буре му весело понуди свој љути терет.

Умрећеш, Ђорђе... Умрећу. Ако. Немаш рашта ни да живиш. А што да умрем, тек ми је четрдесет година? Јалов си. Из тебе ни трава не може да никне. Морам, видим да морам. За ког си бога ринтао целог живота и сад у смоницу? Ал’ ће туђин да се наужива твојих дуката... И имања. И жене. Још је млада. Тек је сад стигла. Посушиће преровске момке. А ти — у смоницу. Е, баш ми није жао. Ко је у округу више од мене зарадио за петнаест година? Нико. Па онда, што ти је жао? И моје и Вукашиново туђин ће да пождере. С ким ли се смотала? Наговарао је да с Толом... Дуго мисли. Није, није. Оне то увек ураде са оним у кога не сумњаш. Да не бих посумњао у Мијата, она га преда мном грди. Прети да ће га истерати. Цело имање на сукње ћу да распем. Прво ћу све девојке по Прерову. Дукат на пупак. Из њега пуче нешто као смех. А Прерово пуно његове копилади. Ни мртав не дам имовину. Нико не сме да ме жали.

Она с лампом стоји више његове главе.

— Бежи! Нећу одавде. Ово је најмекши кревет, а ти си курва, ја ти плаћам, ја свим курвама поштено плаћам. А ти, ако можеш, и кучиће рађај. Рађај зверке, за све има хлеба у мојој кући. Не могу да поједу колико имам.

— Опет се повратило — шапну она за себе, а стаклени цилиндар на лампи зазврја.

— Ту сам... Јави Вукашину да је цело имање моје.

Она спусти лампу на буре и покуша да га придигне и поведе у собу. Кад је он ритну ногом и засу псовкама, она узмаче и сувих очију загледа се у њега. Није разумела дављеничко мумлање. С лампом пође у своју собу. Без љутње, смирено. Нема више због чега да се плаши.

У мраку он остаје сам. У мраку и он је мрак. Све је мрак. Да је убије? И туђе у њој? Туђе? Устаје, бела калдрма гори на месечини, Мијат спокојно спава! Њега? На врата Мијатове собице прислања образ: као поток хучи дисање говеда, брзо излази на пут, уска путањица кроз њиве спотиче ноге, непоклани кукурузи тару се у глави, она плива у беличастој измаглици, можда је моје, стаје. Слуша. Хоће да верује. Није ни осетио да већ иде путем кроз село, не чује да је шуморење пола умукло, а већ је пред вратима своје собе. Ивица довратка жуљи му чело. дуго не сме да уђе. Себе се боји. И ње. Она се двапут накашља казујући му да зна да је ту. Изазива ме, улази, застаје, јер једно друго виде на месечини. Она седа на кревет и посматра га. Осећа да га се Симка не боји. У тами собе месец провртео блиставу рупу, она је у њој, а испод мараме, као иње, светлуца јој коса. Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на врата, клонуло прилази кревету и седа до ње. Она се не покреће. Гледа јој лице. Из великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче. У чаши на прозору неколико цветова. Маслачак! Онда кад се вратио... Отров тече њим, свуда, као крв.

...Стајала је нема, слеђена белином кошуље, збуњеношћу што га први пут боса с пута дочекује, са широким расцепом на недрима. Спазио је како руком прибира кошуљу да скрије белу валогу између дојки и запљуснуо га је вал гађења због гомилица дојки у очима, оних у Београду и њених, дуката просутих по чергици на кревету, смрдљивом Од зноја жентурача...

— Да те изујем?

— Немој. Ако, изуј ме.

Она се саже. Гледа у котур њене косе испод везоглавке, у млеко снажног, дугог врата и широку лопатицу у спором косом мицању испод ланене кошуље. Чије је? Повлачећи чарапу, њени прсти додирнуше му листове. Најежи се. Ти прсти су и туђу ногу и туђи врат миловали. А ипак, иако не би хтео, сасвим јасно осећа да је воли. И То што је у њој. То што ће да израсте из мрака њеног меса. Трже се. Она подиже главу, цело лице види се на месечини мирно, унутра, у себе окренуто, а њему се чини да је Тужно, да су јој очи пуне суза, да јој дрхте лако распукнуте усне. Дамари по њему разносе дрхтавицу. Кад би му сада рекла истину, кад би му само рекла чије је. Не би се љутио, не би је мучио, волео би га као своје, јер он мора, јер пусто је и мртво све у њему. Он се уверио да живот не може из њега да никне. Ђорђе се свали на кревет да очи и лице склони у сенку. да му суза не падне на гомилу месечине.

Симка приђе прозору и испуни га. Брежуљак жутог кукуруза светлуца под багремом. Волела би да је тама и да га не види. Лако заборавља Ђорђа иза леђа, на кревету. Само једно борави у њој: родиће у првој копњи кукуруза. Багрем ће процветати.

Све се у њему одједном згужва у грч. Сигурно је чула кад сам јој оне ноћи причао о Толи. да с Толом... Ђорђе се придиже, седе И Тихо, без срџбе, рече:

— Симка, дођи да те нешто питам. — Она се окрену. — Седи крај мене. — Стави јој руку на раме и загледа се у њу. — Молио бих те нешто. Пре, ја никога ни за шта нисам молио. Знаш. Ни тебе нисам молио. Све што ми је требало, плаћао сам. Сада морам. Кажи ми право, тако ти... Ни у шта нећу да те заклињем. Кажи ми онако, људски.

— Немам шта да кријем. Све могу да ти кажем. — Она се одмаче; са рамена јој паде његова рука.

— Тешка ти?

— Није. Кажи, шта си хтео?

— Зашто ме мрзиш?

— Не мрзим те. Спава ми се. Све су жене спављиве у овим данима.

— Добро. Сећаш ли се оне ноћи, на почетку лета је то било, кад сам те разбудио из сна и питао: „Јеси ли чула шта сам ти говорио?“ То је одавно било, али сам те баш то питао. Сигурно знам.

Лицем јој пређе нешто као дрхтај, као сенка, обрве јој се натуштише и примакоше једна другој, руке стави на размакнута, надошла бедра, размаче боса стопала.

— За тебе нема ничег рђавог, па би могла да кажеш. Деде, кажи ми сада шта сам ти говорио оне ноћи. — Примаче јој се да је боле види и чује. У ушима поток. Једва је види.

— Не знам на коју ноћ мислиш. Нисам само једну злу ноћ с тобом имала.

Зна, врда, јесте.

— Сећаш се, био сам пијан...

— Ниси ти једаред био пијан.

Нисам, има право, све бих дао кад не би било истина.. Како то не знаш, слепице?

— ...А пијан човек изгуби памет, па прича онако. Свашта.

— Ништа нисам чула. Рекла бих Ти. Сад бар могу све да ти кажем.

— Све можеш, је ли? — подиже глас.

— Могу — потврди главом.

— И нећеш да ми кажеш?

— Није да нећу. Не знам.

— Баш ништа ниси чула?

— У шта хоћеш да ти се закунем?

Очи му падоше на њен стомак. Учини му се да је већ нарастао. Дуго ћути, па рече:

Немој да се заклињеш. Никоме немој да се заклињеш.

— Време је да спавамо.

Он је шчепа за руку:

— Чекај! Откуд ти знаш даја нисам... фаличан човек?

— Јер сам трудна. — Истрже руку.

— А што ниси пре десет година,- пре петнаест, а? Толико смо годила мешали ноге у овом гробу и ништа није никло. Чик сад нешто да кажеш! Да те чујем! — И рамена му се тресу. Тренутак је, може је сада... Ту, на кревету, крв нек се цеди, женска, погана, смрдљива, пуна туђег меса.

— Ти ниси био крив. Код мене је била фалинка. — Осећа његову мржњу, глас јој подрхтава. Ја сам се излечила. Цинцарин ме из Чачка... — Савлађује се да не јурне напоље. — Он ме излечио.

Боји се, курва!

— Толики доктори нису ти помогли, па сад, баш ове године, неки Цинцарин из Чачка да те излечи, је ли? — Постаје сигурнији и тврђи.

Она јурну ка вратима, трже браву, намакао резу! Сва снага сјури јој се у стопала, стаде.

Ђорђе се кратко зацерека и мукло рече:

— Немаш куд.

Она се окрену к њему, преко паса пресечена месечином. Притиснуте уз бокове, беле јој се песнице. Лице у сенци. Имаћу снаге, понавља у себи.

Мотри је неколико тренутака док се не прибра да ишчупа из себе:

— Ја знам да ти дете није од мене. Ја знам! — хитро јој приђе да јој види очи.

На труло месо базде његове речи. Чека да заплаче. Тако их је изговорио.

— Него од кога је? — шкргутну.

Ђорђе промуца:

— Ја знам. Хоћу да ми ти кажеш.

Између њих углавила се месечина.

— Сад одмах могу да одем. И све да ти однесем.

Рекла је то тако уверено. Мало се одмаче од ње. Месечина му се заплете у кратку, куштраву браду. Лице му постаде модро. И очи.

— Детета ми, никакво зло нећу да учиним... ако није моје. Мијат или Тола? Чије је?

Дође јој да га мучи, па ћути.

— Овој кући је судбина одредила да слуге децу праве. Видим, Бога нема па нема. — Загуши се и мало поћута клатећи се. Она и дале мирно стоји, преполовљена месечином. — Нека се само здраво роди. Мора да буде моје и ако није моје. Само ми кажи... Да не мислим више шапуће.

— Убиј ме, злотворе! — врисну она стојећи усправно, без покрета, посађена на месечини.

— Не можеш да ми подвалиш.

Симка зарида. Он се свали у крцкање дрвеног кревета. Проверава да ли искрено плаче. Искрено. Неће да верује. И руке јој, у млеко умочене, дрхте. Све да заборавим? И мислима се зло и несрећа чине. Жао ми је. Истина је јер плаче. Нека плаче, још нека плаче, до сунца нека плаче. Не би плакала да није. Ко зна какве су оне београдске жентураче биле! Можда је тај Цинцарин стварно излечио. Рекао би јој нешто, али не може, као од стида. Још нека плаче. Молио бије да још плаче.

Симка. само себе жали.

Касније, у тишини, без речи се скидоше и легоше у кревет. Како да заборави? Присети се очевих речи о написаном тестаменту и не обрадова се. Он једини зна да сада још више зависи од оца и жене. Више од ње. Као да су се све жиле његовог живота зариле у њу: из ње се он храни, трује, пати и радује. Ћути, кривац. Слаб и неотпоран, чека њене прекоре и ударце. Њени уздаси и мутно, мукло јечање, то је гњечење главе. Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају два. По тим провалијама веје познат мирис жениног тела: у тами горе све запамћене и незапамћене ноћи, после неколико месеци први пут је трезан легао да спава. Трезан? Проверава се. Није и јесте друкчије него прошле ноћи. Прелом боли, али само нека тај топли мирис њенога и његовога што дуже траје. Рукама као врежама обви жену, не зна да га она мрзи, ћутањем јој казује грехе, не сме да пита кад ће родити, руке плашљиво миле по њеном трбуху, њој гадне као гуштери, па се одмаче и припи уз даску кревета. Може сад из кревета да га избаци. И из куће. Не би се опирао, нити би био увређен. На пољском путу лежи тако нека сломљена грана и газе је свачија кола и опанци.

...Процветале јабуке гранама га ударају по лицу, младо лишће му мили по челу, јер је ноћ, па је и лишће црно, иако се не види, црно је, а ветар лако, као змија по ливадској трави, лута јабучаром. И он лута јабучаром. Небу су тешки облаци, а њему је тесно под њим. И у бачвари, где је од заранака, само што се вратио из поља и обиласка орача, био скривен од луди, било му је тесно за њега самог с Богом. Бабица Роза је и Милунки забранила да улази у собу код Симке, па је морао у јабучар. Његов страх пред Богом тражио је тишину, одлазио је до стаје и грдио Мијата што галами на телад, љутила га вика сељака по сокацима, враћали су се с њива, љутило га тандркање кола, пси, сваки глас, шум; за време вечере послао је Милунку да опомене надничаре да не лупају кашикама и хтео да заустави сва кретања и утули живот. Да би страх пред Богом био још мучнији, и мучнији од смрти, Ђорђе, и сâм страх пред Богом свемогућим, крсти се брзо и не до краја, десна рука мота круг по тмини док се не умори, пред богом мраком, богом тишином, богом црним јабукама. У мислима између њега и Бога стоји само Симка. Не Симка, његова жена, и не жена. Стоји рађање, а рађање је један дуг јаук, и опет дуг јаук који је чуо под прозором њене собе, од кога је побегао, али није престајао да га слуша и да се каје.

Како сам могао на њега да сумњам?

Иако је био сутон, тачно је знао колико је поп Величко остао у кући. За то време између њих ништа није могло да се догоди. Али зашто је баш у сутон дошао, кад он иначе ретко долази у њихову кућу? Никола је мотрио на попа и испричао му све што је видео и чуо. Рекао му је да га је Симка истерала из кухиње. Николи је веровао, јер га је он сваког дана обавештавао с ким је разговарала, куд је одлазила и колико се задржала. Старост, а не поштење, била му је јемство. Бринуло га је једино што је Никола одмах и лако обећао да ће га о Симки за све обавештавати. А бојао се подвале тога земаљског пробисвета, јер могао је и поп да га поткупи. Можда се и он сам понудио попу да би се њему светио из зависти сиротињске? Био је и мрак. Никола није био у соби да све види, а што је рекао да га је Симка брзо истерала, то није никакав доказ: она је таква да јој не треба дуже но колико петлу да кукурикне. Ако га је истерала, то је само да боле сакрије себе. Зато је, и после разговора с Николом, питао о поповој посети. Изашла је из собе, није га ни слушала. После њених бедара очи су му остале празне. Празно је било и у њему. Данима је носио ту празнину и желео да је затрпа оним чега се највише бојао. Мртвац је подизао свој тешки камен: она је рекла да је до мене кривица што немамо деце. Она зна. Ко јој је рекао? Кукавица у туђе гнездо ставља своје јаје. Неуверљиво се правдала да није с попом. Продана је душа Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник.

Света славо и боже, опрости ми.

Рука му се трза у крст по помрчини, страх је гомила над њим, а кроз њега, тишину и маљаво шушкање лишћа вуче се дуг јаук, онај из Симкине собе. Ћорђе мачјим корацима дође до прозора и прислони се уза зид. Ништа не чује, хучи му у ушима, притиска уво и образ уза зид да њиме пробије у собу и чује. Ништа. Само се од ушне шкољке сипкају зрнца сувог креча. Кроз зид у његов мозак пробија се мукло стењање. Исто тако и крава, па се трже од грешне помисли и брзо закорачи у јабучар; у очима му крвав клобук, а грање га удара по лицу. Осећа себе пред Богом, страшним ноћас, нешто се догађа, а он не зна шта ће се догодити. Бог све може, а он је пред њим грешан.

У пијанству је смислио да себи живот продужи и да не престане да се диже дим из његовог оџака. Да има нешто његово, нешто њено, па да постане његово. Презиме његово да Носи и његовим сином да се сматра у селу и пред влашћу. И да има право да га воли. Па јој је то ноћу исказао, терао је, он ће му њиву дати да ћути, баш Толу, јер је крупан и жена му све синове рађа. Она му је, заклињући се, неколико пута рекла да није чула шта јој је он те ноћи у пијанству изговорио. Није могао да јој верује, хтео је, а нешто му није дало, па се није смиривао у трагању и мотрењу. Увече је сатима стајао у сењаку чекајући да Тола после вечере крене кући. После, кад би звиждукање прескочило плот, он се привлачио плоту и чекао да на вратима Толине куће лупи реза, много пута је није чуо, тада је био сигуран да ће се он вратити на заказано место. Био је убеђен да су у сењаку заказали, разјарено је јурио горе-доле поред плота, по јабучару, чинило му се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто шушнуло у сењаку и нека сенка минула за стог. Он би одјурио у стају по виле, претраживао сењак, набадајући сваку гомилицу мрака и сламе.

Света славо, казни само мене, само мене.

Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта сам згрешио. Полазио је за њом кад би надничарима понела ручак, скривао се по врзинама и кукурузима, мотрио шта ради и с ким разговара, сачекивао је при повратку кући. Одлазећи у Паланку, рекао би јој да ће преноћити, а враћао се у сутон. Остављао коња у ливади и лоповски се шуњао до сењака и читаву ноћ прежао док се не умори. Никаквих намера није имао за случај да се обистини његова слутња. Желео је само да му Симка потврди. Ништа више.

Нисам, боже, њега ми што се рађа.

— Што ти је; Ђорђе, сунце божја ствар! Осећаш ли: багремово цвеће мирише на мед — рече Тола и седе поред Ђорђа.

Он се трже од крупног, мирног гласа, као да мрак говори, а не човек, и застиде се што је затечен у јабучару.

— Има ли што? — упита.

— Још ништа. Чим багрем овако мирише, биће кише.

— Па шта Роза каже?

— Милунка каже: ништа се не зна. Чучи на прагу и чека. Знам добро како је То. Ништа ти се ту не разликује жена од које друге животиње.

Ђорђе у себи чу оно последње мукло стењање и осети немоћ пред тим што ће се догодити. Ако дете буде наказа? Хтеде то гласно да каже, па се стресе у страху, најмучнијем од свих. Кад би друкчије било, не би Бог ни постојао. А он постоји. Да њега кажњава за грехе, што се ноћу претварао да спава и прежао њен сан чекајући да у сну каже чији живот расте у њој. Чуо је само њено све теже и све гласније дисање. Све до јесенас она није тако дисала. Савест је и у сну мучи. Бог је тешким сном кажњава. Њему неће да се смилује. Па се домислио: сигурно му се надничари смеју кад се после вечере враћају кући. У мраку, прилепљен уз плот, без даха их је чекао и слушао њихове разговоре. Понекад је чуо само смех без речи. Тад је био сигуран. А после ни тај доказ није био довољан његовој сумњи. Настављао је да тражи, ослушкује и лови испод прозора по комшилуку.

— Шта да радим, Толе? — узвикну немоћно.

Тола ћути згомилан у мраку, па касније рече:

— Да се чека. Нема другог.

...Аћим седи у мраку своје собе и пуши. Заборављена цигара често му опече усне.

Мајка је донела вечеру његовом оцу воденичару, причала је више пута, хвалила се како је он, Аћим, кад је пошла преко мостића на обалу, одједном почео да јој ломи крста као курјак грмље; умало није пала у Мораву. „Викнула сам Луки: заустави воденицу! Он були у мене и чуди се шта ми је. Опет сам се раздрала, а он ни да се макне. Па сама дођем до врата и тако сам га гурнула да је лупио главом о кош, и ја сам се ухватила за кош, и тек тада се, глуваћ, досетио: под мене је подметнуо губерицу и празне вреће. Лука сасу у кош врећу жита и узе катран да подмазује точак. И пре него што се врећа жита измлела, Ти, синко, бапну на губерицу и завреча као јаре. Руке ми се одузеше, осећам како ми снага оде у другог човека, у тебе, жабо једна мушка. Нисам одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину и види шта је!’ Он приђе с ножем, одвоји те од мене, подиже с врећом, изнесе до ваона, отуд је месец грејао, и раздра се: ’Мушко, Като!’ А ја рекох: Благо мени, родио ми се домаћин. Нека буде као Василије’!“

А он, Аћим, увек се стидео кад је она помињала Василија.

Кад су јој рекли да јој је муж и домаћин погинуо, није веровала. Четрдесет ноћи до зоре чекала је она Василија на обали Мораве, седећи под тополом за коју су чамце везивали кад би одлазили. Ту тополу, давно, још је он био мали, однела је река. После, и њему и његовом брату, показивала је јатаган домаћина који јој се није вратио.

„Кад се врати, сваког Турчина који је од његове руке Мухамеду испраћен уреже домаћин и у софру за којом седи и у миндерлук, и секиром у праг. Тада само ћути, а ја га дворим. Било је дубље од бунара, од Мораве, од сињег мора, то његово ћутање. Аја стојим у њему и благо ми око срца. Понекад запева. Глас му није био богзна какав, али се видело да мушко пева. Не даде Бог да његово остане за њим.“ Три су јој детета од њега умрла од болести. Она о њима никада није причала, само им је на задушнице палила три свећице под дреном који им је отац за спомен засадио.

Василијев фес носио је најпре Аћим, то је мати желела, иако се стидео пред децом, јер однекуд су сви знали чији фес носи. После је мати дала фес млађем сину, а он је понео шубару од јагњеће коже. Фес им је био велики, па га она белим концем прошила да га смањи. Увек га стављао на главу тако да прошивено буде позади. Чинило му се да сви с којима се мимоиђе путем гледају поруб његовог феса.

Мати је умрла с домаћиновим јатаганом под главом. Првог мужа она је до смрти звала „мој домаћин“. Једном Му рекла: „Јатаган мојега домаћина има да се чува у овој кући док год мушка рука пали славску свећу и једе хлеб што његове њиве рађају.“ И кад се Ђорђе родио, она је јатаган ставила у његову колевку и три је ноћи преспавао на њему. А једва се родио. Живана се два дана порађала. Без бабице Розе, коју је Ђорђе за туђе чак из Крагујевца довео да јој сваког дана по динар плаћа, запрети сада главом Аћим. Док се Ђорђе рађао, боравио је у Паланци и чекао да га Толин отац извести шта се родило. „Кажи му да одмах кући дође: домаћин му се родио.“ Тако му је поручила мати. „Нешто је много ситан“, рекао је чим га је видео, а радовао се. „Кад је твоја жена од танке јапије. Она Ти, синко, неће кућу напунити. Већ на првом па се прекинула. А мораш да имаш чопор синова. Тројицу унапред одвоји за рат. Нама Српкињама пола порода одувек бојеви потроште и турски јатагани пожњу. Нешто нам однесу болештине, па нама или остане један или нам крв угињава“, рекла је она. Отац Лука, перчин и обрве увек му беху бељи од паспаља, тога јутра донесе пуну торбу рибе. „Срећно ти мушко, Аћиме! Женско је добро само ако је стока. Мене је женско оставило под врбовим жилама“, шапутао му је у уво. „Женско има слабу руку да те ухвати за ногу и бади у реку. То само ми мушки можемо. Женско уме да те остави под врбом да угинеш на киши. А ноћас су певале рибе. Једаред у години оне певају. Пред зору су им свадбе биле, а јутрос се бели Морава као да си млеко у њу сипао.“

А кад се Аћиму женско родило, Лука није донео рибу. Није ни долазио из воденице да види унуку. Три недеље је живела. Живана је плакала док је раседлавала његовог коња. Враћао се из трговине. „Неко зло у кући?“ улитао је. „Узе нам га Бог.“ Устао је од вечере, отишао у Тор, наслонио главу на вола и није могао да не заплаче. За даћу је Лука донео торбу рибе. Он се наљутио на оца и бацио свињама беуљице, ниједна није била дужа од прста.

Куд ли се расуо збег што се у ишчупаној тополи превезао преко реке?... „Босе жене газе по блату јесенском и грбе се под плачем деце на леђима завезане. Људи, у црним сукненим доламама, псују свеце и тољагама млате мршаве говечиће што роговима џарају по врзинама штрпкајући ужутело бусење. Овце се угибају под кишом што данима и ноћима не престаје да залива замор; димљива огњишта, псовке што су дозивке и неиспаване очи које само суботу виде.“ Тако нешто читао му је великошколац Вукашин једне Бадње вечери и Тврдио да се тада родио његов деда Лука.

Аћим припали цигару и погледа у прозор. Помрчина мирише на кишу. Тамо где ноћас њему треба да се роди унук, жута је мрља у тами. Кора срца је испуцала и боли.

...Те ноћи пред кишу, овакве густе ноћи, кад су кап и шиљате као овас да би пробиле помрчину и смрскале се о земљу... Некад у таквим ноћима није спавао. Требао му је буљук жена да га смири и у сан завеже, а не једна приткаста жена с меким, дугуљастим сисама, које је брадом волео да милује и гњечи, очајан што нису живе лубенице меса, док је она кроз нос јаукала, изломљено, кмекаво. Зато је он цикнуо од радости кад је видео Симку с набреклим недрима и рекао себи „то је моја снаја!“ па одмах зажалио што себи није такву нашао и што Ђорђе нема његову снагу, и помало га се гадио, јер је знао да и оно мало што има растура по сењаку и таванима са својом стрином, бабом, може му мајка бити. Та шкрбава удовица, Аћимова снаја, што су јој мужа убили књаз-Милошеви момци јер је књазу узду и оглав украо, те је Ђорђу старим млеком отровала младићство, узимала му га и после женидбе, покварено јој месо! Он их је затекао на тавану, завржене као црвене бубе, сећа се, узео је виле и тукао је, она није смела да заплаче, а Ђорђе је побегао.

Тада, у тим данима, жалио је Симку, свако јутро загледао је да јој види траг постеље у подочњацима, а видео је само умор од искиданог сна, тугом је испраћао увече кад би одлазила у своју собу, и желео је... Он, свекар. За човека срамотно... Аћим се сјежи, устаде и удари у прозор. У његовој авлији, једино у његовој соби ноћас трули светло у помрчини пред кишу. А миришљав је ветар у тек олисталим јасеновима.

Аћим се ломи на миндерлуку и не верује себи: после тридесет година рађа се човек у његовој кући. Чији се човек рађа? То што ће Вукашинова жена родити у Београду, није његово. Ни ово није његово. Чини му се да чује: кров на кући крцка. Помрчина ће смрскати кућу. Баџа, црна као шубара, скотрљаће се са ћерамида и киша ће је залити, а са стреха ће капати црна вода.

„Можете цело имање да испродајете, растурите све на гајдаше и коње ако вам не треба, али кућу мога Василија не дирајте. Нек траје док се сама не сруши. Нек ти је, Аћиме, све проклето ако друкчије учиниш.“ По њеној смрти... Зашто се он уселио у овај лоповски трап? А некад се поносио овом, Василијевом кућом. С њом је поредио своју нову и велику, на подруму, коју је трговином стекао. Странцу и гостима је говорио: „Овде је живео Василије Јовчић, дугогодишњи старешина преровски, Карађорђев четовођа, а први муж моје покојне мајке Кате. Ето, погледаш ове две куће И видиш колико је само за један човечји век узнапредовала Србија.“

Хајдучка, проклета. Стеже дрвене шипке на прозору. Као да крцка кров. Њише се. Воденица.

и Вукашину је причао пред полазак, оне ноћи кад су пси лајали на месец, ноћу кад ветар спава у топољацима и греје се на месечини, Морава као џелеп омица рже на спрудовима... Он, Аћим, у воденици, по паспаљу је писао слова. Недељом је у воденицу долазио монах Гаврил да га учи азбуци и рачунању. Монаха је отац награђивао торбом рибе за свако слово које би му син научио. Лука није веровао да толико слова има колико је он торби риба морао да улови Гаврилу. Сумњао је да њих двојица у договору измишљају шаре, па би по неколико пута нагонио Аћима да му свако слово покаже, а онда га у рабош рецне и броји. Аћим је свом учитељу плаћао: јављао му кад и на ком месту на Морави жене испирају конопљу. Неку годину касније разумео је, и њихову тајну ћутао. Гаврил му је крстио Вукашина. Тада је већ био сед и није ишао у врбаке да гледа мокре жене. „Овога на школе да даш“, рекао му је кад су изишли из манастира. „Од њега ништа бити неће. Једва је дошао на свет“, одговорио му је Аћим, а бабе су говориле да Живана неће преживети порођај. „Те што ће да мисле и свете књиге читају, мајке мучно рађају.“ Том надом волео је он њега, другог и последњег, више од Ђорђа, још док је био у колевци. И зато што није био ситан и плав на мајку као старији. Вукашин је личио на њега и по снази и по нарави; сви су то запазили чим је проходао.

А тих година почео је он да тргује свињама. Хтео је имање да стекне: из своје ливаде да храни коња што га јаше и са својих њива да бере хлеб за себе и синове, јер су сељаци гласно говорили да је цело Василијево имање ножем и секиром стечено. Кад су се вароши од Турака отимале, Ката је с колесаром ишла за војском и одмах за њом упадала у турске куће и пљачкала. То је крила. од Аћима, а говорила му прекорно: „Све ово што ви уживате, мога је домаћина Василија. Његова рука начинила је ове дуваре што вас од ветруштине штите, и овај кров, да не киснете. Све њиве што вама и стоци хлеб рађају његове су крчевине. Шуме су све до Мораве биле. Он их је палио, па после чупао пањеве и себи ломио крста и плећке. Секире су крв проливале кад се земља заузимала. Јаки и вредни више узеше. Слаби и лењи одоше овима у слуге. Многи су, располућених глава, у свађама докле је чије, преко целог лета трулили по трњацима, непокопани. Мој Василије за земљу није жалио главу. На десној сиси имао је рану дужу од судланице. То је био муж. Зобницу си могао да обесиш о чукаљ на његовом лакту. А ви сте сви слаботиња, гладнице и творови што туђе глођете. Поскапали би од глади да вас удес није насадио у његову кућу. Никад нисам видела децу и народ да толико једу као ви. Кад год седнете за софру, хоћу да се прекрстите за покој његове душе.“ Рукавом је отирала сузе једа и љутње. Увек је тако прекоревала децу и снахе, до смрти.

Колико пута ја нисам вечерао због њеног прекора, растужен помисли Аћим.

А тада више није било незаузете земље и нераскрчених шума за њиве. Само су трговци могли да купују земљу. Монах Гаврил научио га писмену и рачунању. Аћим је, гонећи чопоре свиња полуранки, почео да гази шуме ка Београду и Дунаву, прогрушане шуме, жуте и рујаве, тихе и с ветром, кад кисну и звони роса. Па онда: шума, месец и једна птица. Он лежи под буквом, мирише маховину, месец по трави зажегао бела огњишта, и слуша: толика шума, а све радовање једним птичјим кљуном казује. Птица пева из њега јер се кроз грање отвара небо, по нека звезда, а висина бескрајна, као његова нада чиста и поуздана; слуге гоне велика крда свиња и џелепе говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се превози, међу јасеновима гради се варош, Василијева кућа је срушена, ништа његово није остало... Сама птица пева, гори месечина у трави, небо не прети паклом, не опомиње злом и страхом за грехе, само њему обећава и нуди све што жели. И младе жене, меке у гласу и бедрима. Неке је сретао по механама и чаршијама, неке су у сутону воду носиле са извора где је он стоку појио. Прве две јесени ишао је пешице, само са Стојаном, Толиним одем. Стојан је од назеба умро у Градишту оне јесени кад је снег пао на још зелено лишће, „дубок снег, човеку до раскрижи од чакшира“. Сахранио га је и дуго жалио за његовим ћутањем што је данима и ноћима трајало у роктању и мљацкању чопора. После је јахао, а момци, сви галамџије и псовачи, гонили су свиње.

Да би разагнао тугу на те дане јесени, Аћим поново припали цигару и настави да путује између храстова и букава, испод звезда и облака, од механе до механе, за богатством које ће сам стећи и њиме синове хранити, да мајка ућути с прекорима и не помиње домаћина Василија, да он не буде Аћим Дошљак, син слуге и воденичара Луке Дошљака, да буде први газда у селу, па Ђорђе очеВину да наследи, а Вукашин науке и школе да му сврши и велики човек постане. Цела Србија да га зна по памети и знању. Па је у јагодинској механи на коначишту срео Адама Богосављевића, сељака што је читао новине и књиге више од учитеља и лепше о њима говорио од старих калуђера. Два дана су остали у разговору и постали пријатељи. Идуће јесени он није гонио свиње по шумама ка дунаву и Пешти. Почео је новине и књиге да чита, држи говоре сељацима, грди чиновнике, псује министре, виче и тражи правду и слободу за сељаке. Преровци су га бирали за кмета, па после и за посланика. Грмео је у Скупштини и цела га селачка Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака, воденичара и слуге.

А шта сам сада? Шта ћу ове ноћи постати кад ми се туђе рађа? рече гласно у Вир тишине. Стоји крај прозора и гледа у жућкасту мрљу светлости из Симкине собе. Напрегнуто слуша тихо хујање ветра у врховима јасенова. Казна. Његовом вољом много је деце остало без очева. Стиже га казна. И божја, и Василијева, и Катина, и Луке Дошљака...

...У бакрачу што Виси на чађавим веригама певуши вода пуна свакојаких трава. Већ је неколико пута прокључала.

— Мачке једе Роза. Не видела децу ако не једе. Ђорђе јој сваки трећи дан доноси из Паланке — говори Анђа, Толина жена.

— Лажеш. Зар би бабица што је лично краљицу Наталију порађала јела мачке? — каже Мијат и милује ибрик у сенци.

— Хоћеш у Алексу да ти се закунем да ми је Ђорђе давао прасе за онога мога шареног мачка? Каже ми: „Дај ми га, Анђо, ако за Бога знаш, остаће ми Роза без ручка.“ Ни за кесу дуката не бих ти ја дала да закољеш мачка, рекла сам му.

— Откуд би, жено, таква госпођа као што је Роза јела мачке кад носи чизме боле од среског капетана? Да знаш, Роза Швабица једна је у целој Србији. Газда је чак из Крагујевца довео. И чим се Симка породи, иде у Пешту некој грофици да се нађе.

— Једна као Симка родила је дете с две главе шапуће Анђа. — Ево, скоро ће поноћ, у бакрач воду опет морам да долијем, а још ништа.

— Биће женско. Вечерас спремам гусле за весеље, а струне се кидају. То није на добро. Ђорђе ми разбио гусле, а ја опет нове набавио.

— Роза је бела као сир. И очи су јој беле. Кад се она, Швабица и туђа вера, петла око Симке, биће нешто горе од женског. А наопако је и радио Ђорђе. Је ли то лепо што је Толу натерао да ме бије? Недељу дана сам носила повезану главу само што сам рекла да се Катићима књаз рађа. Прво купио плаво јорганче, па му се није допало, па онда чак из Пеште црвено наручио.

— Ћути. Камо среће да се наша газдарица сваке године по двапут порађа.

— Је ли истина да је на кантару променио оно шупље ђуле?

— Него шта! И откако је Симка. занела, смањио интерес. Чаћевићима продужио рокове до бербе. Сваке недеље ишао у манастир на службу божју. И Циганима пунио торбе. Е, да је још срце имао па и у преровској буни био...

— Удовице га уклеле, па му се жена оволико мучи.

Ућуташе пред нечијим лаким и брзим корацима.

— Ако би Симка ноћас умрла, шта мислиш: да ли би се Ђорђе поново оженио? — приближи му се и шапну Анђа.

— Такве као Симка не умиру. А ти не би морала то сада да збориш.

— У њеним годинама није једна умрла на порођају.

— Ако не заћутиш, ишчупаћу ти нос!

— Кратка ти је рука за мене. Мислиш да ја не знам од кога јој је дете? Бог свуда стигне.

Он је гадљиво одгурну:

— Чије је?

— Нећу да кажем.

— Подмести се Ћорђу па пробај. Умукни, док те нисам бацио у мрак!

— Ти, гуслар...

Ућуташе. У бакрачу поново прокључа вода. Анђа узе тестију и доли хладну.

... — Јечи. Само се то чује. — Ћорђе се спотаче о Толине ноге и седе.

— Видиш да је боле што ти нисам дао Алексу. Шта би сад радио с њим?

...Дечаци су под губером чинили један другом последње пакости пред спавање. Он је сео на троножац изговарајући се пред собом да ради сутрашњих послова чека Толу. Анђа је дојила преживелог близнака Алексу и жалила се да јој је мала гладница почупала груди. Шта би Аћим рекао? Узео је дете у наручје и осмехнуо се сумњивој нади. Здраво је, крупно и лепо, уверавао је себе. Даће му своје презиме. Потплатиће попа. Симка мора да пристане.

Малим прстом миловао је дете по образу. „Смеј се мало“, молио је и постидео се кад је Тола ушао и затекао га са Алексом у наручју. „Тај мали ти је велика лопужа“, пружио је руке да га узме. А дете се праћакнуло противећи се. Као да му је оно дало храбрости да каже: „Ја бих узео Алексу чим се одбије од сисе. Хоћеш да ми га даш?“ — „Покрашће ти тај свако гнездо, не бој се. — „Озбиљно Мислим. Усвојићу га. Наследиће ме, биће газда и срећан човек. Ти имаш још тројицу, доста ти је.“ Тола је рекао: „Не бих ја дао овог малог црквењака за целу Србију.“ Ђорђе је осећао да се љуља на танкој грани, али се, ипак, грчевито држао за ту грану коју је у мраку случајно дохватио. „Дај ми га, Толе“, унео му се у лице. „Ту ти је пред кућом. Опет ће он бити више твој него мој. Кад умрем, наследиће цело моје имање. 3наш ли ти колико вреди моја имовина?“

Ђорђе гребе мртву кору са стабла јабуке.

— Шта бих ја сада радио да сам пристао? — рече забринут Тола.

Ђорђе се одмаче.

...„Кад га не даш, биће слуга и мој надничар. Живот ће му бити гори него што је твој.“ И то је био грех. Чини му се да га ноћ носи као река ивер. И онда кад му је рука лако милела по глаткој и истегнутој кожи трбуха испод које се осећала мека тврдина детиње главе, кад је врховима прстију ловио ситне титраје, као да рибице машу репићима, сумња је глодала његову несаницу што се није никада уморила. И то је био грех. Толико пута је Симка одгурнула његову руку. Гадећи се и љутито. И кад је молио да му допусти да прислони уво на мрку мрљицу њеног пупка не би ли чуо срце — знао је да није веће од орашка — долазило му је да јаукне, да зубима раздере истегнуту, потамнелу кожу њеног трбуха и види како изгледа и на кога личи. Зато се она ноћас толико мучи и зато ће му се наказа родити. Искреће главу и ослушкује. Ветар ситним зубима грицка Младо лишће јабуке. Бог све зна. Свуда је он. И у ветру. Иако је последњих месеци сваке недеље по целу службу одстајао у манастиру, не у цркви попа Величка, и то је светогрђе, и по динар стављао на издужене Христове слабине, ноћас је почело извршење оне велике казне над њим. А Тола тихо прича о смрти „левог“ близнака. Не, то Тола прича како му се најстарији син рађао. Из њене собе ништа се не чује.

— Толе, прежи коње и галопом у Паланку по доктора!

— Шта ће доктор кад је Роза ту?

— Каква Роза! Доктора ми доведи! — викну, јер не може више да подноси своју немоћ што се није свршило. Он ће се од себе самог распрснути у прашину мрака и неће дочекати јутро. А ветар, мрклина и Бог казују да се мора сачекати јутро, а да он неће дочекати ни зору. Каје се, моли, обећава, чини му се, верује да се и крв у жилама мучи пригњечена његовим поганим месом; све је само мучење које се чује као ветар и види као ноћ, чека као јаук, и траје као светло у њеној соби.

— Добро је, добро је сад. Милунка каже, скоро ће — долази Тола.

— Где си видео Милунку?

— Чучи уз њена врата.

— И ти си дошао до њених врата? — Ђорђе устаде, грана му обори шубару, он ломи гранчице, кида лишће што му се сплело око лица и не може да коракне од запрепашћења што се Тола усудио да приђе вратима њене собе. — Срам да те буде! — и опсова.

— Кад се порађа, није грех да сам и у собу ушао.

— Ти код твоје Анђе иди, а код Симке... Трчи, упрегни коње! За сат да си довезао доктора!

Ђорђе не престаје да кида лишће и ломи гранчице. Па кад се Тола опет врати и рече да му је Роза лично рекла да ће скоро, он се без речи дошуња До Симкиног прозора и као бршљан се припи уза зид.

...А зар се чуда не догађају? Можда је дете баш Ђорђево? Ех, кад би тако било!

Нема врата у Србији која се његовом унуку неће с добродошлицом отворити. Ти си Аћимов унук? Седи, момче. И, кажеш, ти си унук Аћима Катића? Познавао сам добро твог покојног деду. А ко у Србији није њега познавао? Беше уман човек и глава радикалска. Прави радикал, адамовац, а не ови данашњи, разблажени, смрдљиви. Момче, ово више нису радикали. Ово су јадикали!... Реч му је била тежа од товара. Е, данас нема више таквих људи као што је био твој покојни деда Аћим. Селачка мајка је он био. Трговао и радио, а све поштено. Па буну што је подигао... Алал ти вера што си његов унук! данас тргује све сам божји кривомерац. Штитио је сељака и сиромаха на сваком месту. Није, да кажеш, он био добар само за своје село и свој срез. добро је чинио свуд редом, од Прерова до Београда. Кад би ти, момче, ишао од пријатеља до пријатеља Аћимовог, остао би у гостима три године. Престо Обреновића тресао се пред њим. Еј, крала Милана, великог силника, истера он из Србије. Па кад устав укинуше... Те године се ти роди. Србија изгуби слободу, а Аћим доби унука... Ристић, тај намесник што је гледао на луде као на опанке, он лично скидао му је шешир на педесет корака и памет му признавао. Лако је теби кад си имао деду који је кројио законе и мењао уставе Србији. Нема више код нас таквих луди као што је био Аћим Катић. да је он жив, цветала би Србија. И Швабе би нам завиделе. Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук? И личиш на деду, личиш, богами. добро семе не рађа шуљак. Баш ми је мило што те видим. Могу ли шта да ти помогнем? Немој да се стидиш. Зар је твој деда мени мало чинио! А и да није лично мени, заслужан је он за цео сељачки народ. Такви се никад не заборављају. Е, Аћим, Аћим... Сада кукољ овладао. Да је Аћим жив... Бога ти, ти си његов унук, унук Аћима Катића из Прерова што је подигао буну против династије и није хтео из апсе да изађе док му власти нису и последњег селака пустиле.

Чује: по калдрми неко брзо хода. Аћим устрепта: Милунка утрчава у његову собу и виче: „Мушко! Унук!“ Од радости не може да устане. Унук... Мој унук, шапуће и плаче. Ђорђе, пали лампу, све лампе упали, нека ми светли кућа! Сада нека светли, све нека светли! Родио ми се унук. Где си, пањуго, да те загрлим? Он грли Мијата, Николу, Толу. Све их љуби у образ. Трчи, Милунка, и кажи јој да хоћу унука прво у хладној води да ми окупају. да ми буде крепак, чврст и храбар. Мушко да буде. Нећу од моје крви да испадне нешто слабачко и жутљикаво. Чекај! И нека му у колевку туре овај јатаган да га се душмани плаше, а он да има мушку руку па, кад затреба, нек замахне њоме. Ти си, Аћиме, најсрећнији човек у Србији. Чујеш ли, Мијате? Свака чивија пева на кући. Родио ми се наследник. Ђорђе, родио ти се син...

— До сванућа неће бити ништа. Много се мучи, јадница. — Милунка уђе уплашено и одмах изиђе.

Аћим се тресе располућен, разголићен, осрамоћен, хоће да побегне од ове куће проклете, ове ноћи јалове, и својих мисли јалових, и снова јалових, а нема снаге ни руку да помакне с прозора. Таман ветар баци на прозор шаку семења. Семења мокрог, без клица. Аћим не осећа да му је брада мокра.

...Зелено млеко ливаде још јаче замириса кад крупна и ретка киша прсну по трави. Никола дланом покупи капи с лица, помириса небо, плећкама и крстима промиле зимска студ коју сунце још није попило, а не подиже се. Само се мало промешкољи на мајској ливади, а зна да човек није ни мрав у ногавици ни буба што зазврнда у жбуну његове браде па падне на земљу, тешка као жаба.

Човек није ни травка па да може и од најљућег косача последње коленце да скрије и опет под сунцем да издужи врат. Мртваци су отровали земљу, па је сада јаловаци газе. То хоћу да кажем теби што ти она ноћас постаје мајка. Жене и паре треба отимати. Али то је друга прича и за другу прилику. Ноћас, под овим мрклим облацима што мокре мрак и моје образе, једино она крвари, а жиће је то, распрскава се, ломи, разваљује, то је рука што ће нож, кантар, плуг да држи, женским недрима да луга, жеравицу да сипа, то су ноге којима су све вароши близу и све зверке споре, То је глава што ће умети да скраја лажи и преваре људске. Она, сигурно, јауче и боли је, а Мило јој је и радосно то што боли и што јауче. Зато ти коме ће она до сунца постати мати, кад дорастеш да ореш по женама, никад их не жали. Буди плуг и семе. И ори и сеј док не цркнеш. Никад неће бити толико уста да нестане меса и траве. Ако си шуљак и јаловак, ти што се пилиш у овој облачини мокрој, онда липши у њој да земљу не поганиш и жене не прљаш. А ако си женско, ти, крвавче мало што њој сада крста разваљујеш, онда да си њива поред реке што сваке године рађа. Србијица је пуна ралица. И земља је женско, јер је ору, сеју, заливају, и она рађа. И цвет и трн. Ако. Она је увек жена без срама а муж јој сунце. Иако јој сваког пролећа долази исти, целог марта се стиди да навали и притисне на њу.

Изишао је из забрана опијен влагом њеног млека. Долина између два венца, прорезана мутњикавом жилом Мораве, сва се утисну у раширене очи, а меке јагодице прстију пређоше по неуштрошеној нежности. Муж је давно подерао и појео земљи кошуљу, па је сву масну, дебелу и мокру оставио ветровима да је оперу, осуше и рашчешљају јој рутаве шуме. Земља се нудила удовички разгољена у пожуди, чуо је како шкргуће, шапће тепање, и како се кикоће полудела од чекања, а муж сунце се облацима стидео. Николаје презирао цмољу а мрзео бестидницу. Па се облаци размакоше и он, сунце, зари бело рало у равницу жениног трбуха улеглог у шуме. Очи се замаглише од силног мушког млаза и немог осмеха земље у загрљају с мужем. И осети како се кроз невидљиве жилице дрвећа и корења трава протињу семца из скривених јајника. Земља је заударала на клијање и зјапила пред пуцањем пупољака. Протнут кроз беле облаке, млаз сунчевог рала, снажног и нежног, дуго је љубио незаситу земљу, па је одједном побегао иза облака.

Руку ми мојих, јер њих сам навек највише волео, лепо сам видео, при бистром уму сам био, тада, кад сунце побеже иза облака, земља се наљути и сва постаде мрка. Веруј ми, није ми у нарави да лажем. Није, белог ми багремовог коца, оног са кога су кучићи лизали крв оца мојега.

Ако се на оца не изметнеш, ти ћеш имати памети. Па како суђаје пресудише да не оставим ни чувење о себи ни унуке да ме жале, остављам теби поуку, јер си ти, крвавче што њу располућујеш ноћас, крв матере своје. Ја, живомукац, једино ноћас завидим оцу твоме. Завидим му, али га не мрзим. Видим, године стигоше чак и мржњу да ми посрчу. Одмах да ти кажем: све старачке мудрости су лажљиве. На овом панађуру господњем старци и деца највише лажу. Снаге немају. А и зато што су на крајевима живота па не виде други крај, а и средина им је далеко. Душу ми на рогљу натакли, не говорим ти ја ово освете ради. Човек главом ломи кости чвршће од храстовине да би сунце видео. Тако као Ти, И теле излази на свет. И ти, Симкина освето, као и теле, нећеш знати ни ко ти је отац ни ко ти је деда. Ти, несрећо мала, да знаш: они што ће да те цупкају на коленима и да Ти тепају највише ће те мрзети. Кад бих ја био Бог, ово бих ти још ноћас усадио у главу, па да се не умиљаваш око њих, не трчиш им у наручја и не милујеш образима њихове браде. Твоја мати јауче и крвари ноћас, а ти ћеш, можда, бити несрећа, неправда и мржња на земљи. Сунце ће те огрејати само да би Катићима наследник био. То само ја знам. Где ли је томе гроб? некад ћеш морати да питаш. Нема гроба, а тако лепо збори. Руку ми мојих, много леп глас имам. Да су луди књаза Србијици по гласу бирали, ја бих, сигурно, постао књаз.

Киша прсне по Николи и изгори му на образима. А тама је мека у глави. У топољацима, ветар. Не чује га. Ни Мораву што се кала на боковима њива и по помрчини опрезно гази по белуцима плићака.

Веруј ми, ти што се рађаш ноћас да казниш моје године и на ђавољем гувну порастурану снагу, па не могох да заорем једину њиву што сам зажелео моја да буде, те сам остао ралица рђом изједена и бачена уз плот Аћима Катића, није ми у нарави да ружим луде. Ако сам досад нешто ружно о лудима рекао, нисам то учинио што ми је за њих љубав у мањку. Помрчине ми ове најмрачније, да само њу распуклу Видим, сви су луди реке с много воде измешане и шарени као ливаде. А мене нешто што много личи на жалост салеће. Чуј ме, казно што си, сигурно, већ завречала под туђим кровом. Што ја још једем хлеб Аћима Катића и газим му ливаду, то је моја и његова ствар. Заверили смо се да тајну не одамо. Све у своје време. А шта да радиш кад не дође све у своје време? Шта да учиниш кад Ти се живот ишчаши онако, на прилику, као кад ти се ребра погрешно углаве, срце обеси с леве на десну страну, и заборавиш оно због чега си се упутио да се гребеш по овом трњаку? Кад није све у своје време, онда мора да буде кад му није време. Догоди ли се тако нешто старцу, сви му се смеју. Е, кад бих само могао да постигнем, свима што се смеју почупао бих гркљане. Оном што је унутарње, не смеј се никад. Сломиш ли ногу, руку, углаве ти некако па зарасте. Нема на овој курви земљи мајстора то унутарње да намести. Тебе што ти ноћас Симка постаје мати, донео је ветар на стабло Катићâ. Пало си међу рачве и у влази клијало. Изникао си, порашћеш и као бршљан обгрлићеш стабло и сисати катићевску крв. Стабло се суши, а ти бујаш и зелениш се. И не знаш да си од отрова порасло и да се од њега зелениш, јер мртваци су земљу отровали, паје много нас око ових Морава што нисмо на правом месту посађени, и са свакојаким другим како не вала. Али опет, завиде мој, и куче безубо и безрепо, ти ћеш гристи сисе што су годинама сваке ноћи светлеле над небом моје постеље, а ја им се молих да падну у очи и убију старост.

Теби ће и отац и браћа бити слуге. Не жали их, теби је суђено да будеш Катић.

Никола се с муком подиже и пође ливадом. И последње облаке гони ветар, и зора је. Опрезно корача да не згази цветове маслачка. Роса ситно звони у младој трави. Кад сивкасте главице маслачка постадоше жуте, уплакане од дуге ноћи и чекања сунца, он се сагну и поче да их кида, а њихови зелени вратићи облише се белом крвљу. Гледа у жуто да ни о чему другом не би мислио. Броји дукате. Дебели, дуги прсти умрљани су белом крвљу, он неће да мисли на ону крв којом је ова ноћ у соби изнад његове постеље закрварила детињим плачем. Он бере дукате себи, броји их, да му само они буду у глави, да види само жуте гомилице које оставља за собом, по ливади. Под његовим меким кораком ситно звони роса, звони злато, он је најбогатији сиромах између три реке, он је најмлађи старац у овој каљогажи с једном једином ливадом, ОН има најлепши глас у овој јутарњој кукњави птица, он је злочинац, убица, лажов, лажовчина, брада му је бела од лажи, јер је сам себе слагао, и сада себе лаже, али неће да мисли о томе кад су пред њим жуте гомилице злата. На свету сем злата и његових прстију који их беру ништа друго не постоји. Ништа, шапуће.

...Врата треснуше о зид, а Аћим и дале седи на миндерлуку поред прозора, загледан у црне јасенове; трже се, али не погледа у врата јер зна зашто су треснула.

— Мушко! — задави се Милунка.

Аћим гледа кроз прозор: свануће потапа јасенове.

— Мушко, еј!... Деда си постао!

Он ћути и руком притиска Василијеве зарезе на миндерлуку.

— Зар ти нисам рекла да ти моја ћерка неће кућу оставити пусту? Јесам ли ти рекла, мушко! — Маше рукама, прети, чика, па изјури напоље. За њом, шарке отегнуТо циче. Врата се приклопише лако лупнувши.

Опет сâм, Аћим јекну, зато што је мушко, његово презиме ће да носи, на његовом имену да живи. Дрхти. Туђин је своју воћку а њему глог поред огњишта засадио. Жито ће да угине од паламиде. А он се одрекао Вукашина, из наследства га избацио, ни стопу земље му није оставио, своме Вукашину, сину, не јаловаку, ни име му неће запамтити унуци, а ово туђе надничаре ће у мојим њивама надгледати, моје коње јахати, туђа ће рука моју славску свећу да пали. Сешће у чело софре где је он, Аћим, седео... Ово више није моја кућа. Није ни била моја. Хоће да устане, а не држе га разглављена колена. Не може више овде... Задавиће га чим му чује глас. Кад заплаче. И њега и мајку покварену. Једва устаје, излази напоље, куда ће? Мора из овога раскопанога гроба.

— Мијате, седлај ми кобилу!

— Срећан ти унук! — трчи к њему, хоће да му пољуби руку.

— Седлај ми кобилу!

Мијат се збуњено клати пред њим.

— Наследник ти се родио, чича-Аћиме...

Гледају се. Аћим га не види. У њега се зарива „наследник“ и укива му ноге у калдрму.

— Шта сам ти рекао? — рече тише и тврдо.

Мијат пође према стаји и, кад одмаче десетак корачаја, поче отегнуто да звижди као да уз гусле пева.

Аћим виде Ђорђа: леђима наслоњен на зид, седи под прозором Симкине собе, јалово куче, с главом наваљеном на колена. Чуо је, прође Аћиму, у једној сузи размрска му се син, несрећник, јадник. А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави оваквог?

— Ђорђе, дођи овамо! — двапут понови док се Ђорђе довуче до њега гледајући у калдрму.

Пред Ђорђем није отац: пред њим је страх, а он више нема снаге да га се боји. Стоји и ћути јер је слаб да седне и јаукне.

Све је то казна над нама, обојицом, мисли Аћим. Зна одавно да је, јадник, јаловак. Зна то и он што ћути, мали, црн на калдрми.

Ђорђе подиже очи ка оцу, ништа не пита, не тражи, не моли, само их показује, јер, као чини му се, отад жели да их види.

Да је женско, заусти Аћим, па стисну вилице, истрпео би осамнаест година па би га удајом изјурио из куће. Али, мушко је рођено да заувек остане ту, у његовој кући, и пород запати. Мушко је, несрећниче, знам шта мислиш, сви тако мисле. Чује: коњ треска копитама но калдрми. Куда ће на њему? Кад би га смрт сад згромила, овде пред њим што дрхти, али зна да га смрт неће, и зна да Мијат седла коња. Још једном је Мијат седлао кобилу, само је био снег и Божић... Бежао је да не види како син последњи пут одлази из очеве куће, баш истог дана кад се и Богу родио син, а није му био син. И њега је други оцем учинио... Али шта ће он да ради пред овим што га је ноћас други оцем учинио, а њега дедом? Нека опомена мути му свест, ионако мутну и немоћну иједну одлуку да донесе. Чини му се да Ђорђе само што није заплакао. Зна, осећа све јасније да не може никуда да побегне, да не може оваквог да га остави, јер он и овакав јесте његова крв. Погледа га као да га први пут види. Не верује себи. Како признати, како рећи.

Мијат хоће да викне да је кобила оседлана, види их занемеле и сучељене у ћутању; у чуђењу му се отворише уста и звиждање побеже у њих.

Свануло је. Иза јасенова доњи руб неба припаљује сунце. Једна танка и нежна зрака оста на Ђорђевом лицу. Он зажмури и сети се да чека да му отац нешто каже. Трже главу: као да чује плач. Још више смалакса.

Аћим схвати.

— Сине, нек нам је дуговечно и срећно! — ишчупа се из њега; нагиње се да га загрли; Ђорђу се шире очи, као од запрепашћења, у зраци младог сунца цело му је лице. Аћим поћута, па настави: — Ја сам живео само да овај дан дочекам — вилице му дрхте, грло се залива, он викну: — Мијате, приведи кобилу да идем унуку по водицу и име... у манастир!

— Срећно, срећно! — радосно узвикује Мијат и помаже Аћиму да се попне у седло.

Као у сну, Ђорђе гледа за оцем што одлази на белој кобили.

— Видиш, баксузе, шта моја ћерка рађа! Писни сад ако смеш! — уноси му се Милунка у лице; Ђорђе скрушено ћути. — Било па прошло. А сад, пољуби ми руку! — пружи му је мокру и смежурану. — Ђорђе је љуби без отпора у себи.

— Могу ли да га видим? — шапуће.

— Још не можеш, док Роза не сврши посао око Симке. Али да знаш: исти је ти! И уво му је квргаво као твоје. Гледам га и кажем: сем нарави, нека ти Бог да све очево.

— Морам да га видим.

— Рекла сам ти да не можеш.

— Морам да га видим! — глас му одједном постаде сигуран и строг. Од надошле снаге. Крепко пође у кућу.

Милунка га пристиже и рашири руке пред вратима:

— Срамота је!

— Ако! — гура је.

— Немој сад, увенце му је квргаво као твоје.

— И шта још?

— И чело.

— Какво му је?

— Па као твоје. Бежи, немој да се срамотиш пред Швабицом! Ти си газда.

дете заплака.

Ђорђу затутња по ребрима. Тромо изиђе и седе на степенице од белог камена. Квргаво уво, помисли и опипа своје. Пипа и чело. Какво је? Нејасна слутња о нечему што никако не успева да домисли лута њиме, губећи се у празнини коју је за собом оставила ноћ.

Влажна калдрма светлуца, шарена од лишћа и сунца. Десетак жутих пловчића дошепа до његових ногу. Ситно пиште, кљуцају травке по калдрми и јуре се пред њим. Сваког јутра на овом месту хранила их Симка. Чује: дете плаче. Плаче, капље у њему изубијаном и себи туђем, мрском и пустом, а у очима се њишу поређани јасенови, блистави од росе на раном сунцу, њишу се куће и зграде и сав неред његовог богатства. Само ти плачи, квргаво увенце, и моје чело.

— Склони се. Није лепо да те људи виде како седиш на басамацима — каже Милунка пролазећи поред њега. — А за Симку ништа не питаш. — врти главом. — Једва је жива остала — додаде и пожури за послом.

...После петнаест година први пут поново долази у манастир. Стоји у сенци граба, под њим речица тече зелено и звонко. Ливада мајем опколила и стегла стари камени зид, годинама изрошављен и изглодан, који уморно мили око манастира и конака. Јато питомих голубова прхну иза зидова увис, прошара небо расечено крстом и улубљено оловним клобуком кубета, па косо опет паде иза зида.

Нема куд, мора, и Аћим потера кобилу кроз одшкринуту капију, иако зна да се с коњем не улази тамо. Једино тим може сад да покаже да се према калуђерима и старешини Методију није променио. Притера кобилу до самих манастирских врата, а калуђер потрча к њему уплашено машући рукама.

Он сиђе с коња и дизгине пружи згранутом калуђеру, који се, окренут вратима цркве, крсти, шапућући:

— Само су Турци довде коњем долазили. Само су некрсти...

— Привежи га за липу! — презриво рече Аћим и због речи и због сивих рита што висе на њему. — Где су они што дају водицу? Унук ми се родио.

Калуђер збуњено прихвати дизгине и белу кобилу повуче према липи. Из конака измиле и пође к њему неколико брада и мантија.

— Дођох по водицу. Унук ми се родио! — виче Аћим да чује и Методије који га гледа са дугог доксата на конаку и споро клима главом, па Аћим не зна да ли га то поздравља, или се чуди, или ликује што му је противник дошао у цркву.

Кад се после са именом и флашом водице попео на кобилу, он већ од манастирског зида потера благим касом, љуљајући се и једва се држећи у седлу. Пред селом застаде.

Како ће кроз село? Сви знају. Може пољем около и само поред неколико кућа да прође. Нећу. Ради оног несрећника. Сада га не сме оставити. Казна. Данас мора бити с њим. Полази кући најдужим путем, кроз село. Свима да се покаже и сви да га виде.

Клима главом кобила и лаганим кораком гази по белом путу мирним сенкама дрвећа. Аћим се клати у седлу, сунце и сенке прелазе по њему. Натуштен је, све га боли, али кад из авлије чује довикивање сељака „нека ти је живо, чича-Аћиме!“ — он отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“. „Нека ти је живо“, каже се за теле и ждребе, а кад се човек роди, кад се роди унук Аћиму Катићу, друкчије се честита. Сви знају, бије у њему по такту кобилиног корака. Ошинуо би је он и појурио да не чује како сви Преровци знају, али ОН неће њима да покаже шта му је у души, неће због Ђорђа, па опушта дизгине да јахање кроз село овога јутра што дуже траје, да сви виде како се враћа из манастира са, водицом“, и сваком кога види довикне: „Унук ми се родио! Са свим укућанима дођи на част!“

— Чуо сам како плаче. Биће говорник на тебе! — смеје се Мијат и отвара вратнице.

Аћим се загледа у њега: подсмева ли Му се или искрено говори? Не подсмева се. Аћим хтеде нечим да му узврати, растужи се и над слугом, а овај му приђе, ухвати кобилу за оглав и заустави је:

— Чича-Аћиме, дошао је дан да се и ја обрадујем — поче узбуђено. — Веран сам ти десет година. Служим тебе И твоју кућу, ни гроша нисам украо, песму сам ти спевао, гласам те, хоћу да погинем за тебе и нашу странку...

— Шта тражиш? — угледа Ђорђа, како још увек седи на степеницама, и настави да јаше према њему.

— Твом унуку неће да се позна ако мени дате неколико ари од великог шљивика. Ту бих кућицу направио, па бих нашао неку жену, да и мени овако заплаче. — Иде поред кобиле Мијат а главу подигао и гледа у Аћима.

— Сутра о томе. данас нећу о пословима да говорим — види само сина како с главом међу длановима тупо, изгубљено зури у пачиће. Аћим заустави кобилу, умуче звонко трескање потковица о калдрму.

Ђорђе не диже очи.

— Јеси ли га видео? — готово викну Аћим.

Ћорђе ћути.

— Јеси ли видео сина? — оштро удари гласом на последњу реч

— Нисам, Милунка не д да уђем. Она каже... — пресече се, осети да су му образи букнули.

— Има право, док се око Симке посао не сврши. Тако и треба. Ја сам му донео водицу и име, док га не крстимо. Кума нећу да слушам. Име ће му бити Адам. Први човек и мој покојни пријатељ тако су се звали. Мијате! — викну. — Пали прангије! Пали, Мијате, родио ми се унук! А после иди и доведи све свираче које знаш. А ти, Ђорђе, зови Толу, кољите стоку за веселе. — Неколико суза сакри се у браду; он младићки скочи из седла. — дижи се, Ђорђе, данас се не седи! — додаде и пожури у своју собу.

У белим гаћама и кошуљи, са црним зубуном од сукна, широких плећа и снажне, усправне главе, отац се учини Ђорђу још крупнији а белина његовог одела радоснија. Не осети кад устаде и јурну у послове.

...У тишини и мраку, за столом пуним костију, разбијених чаша и бокала, и мокрим од вина, седи сам Ђорђе; ставио песнице на сто а чело на песнице, толико уморан да му ни сан не прилази, тужан од радости што се нешто ипак заувек свршило.

Спотичући се о столице, довуче се Мијат.

— Знао сам да си ту, газда мој! А мени су преровске лопуже разбиле гусле. Иако сам ти слуга, имам душу. уз гусле сам опевао зимошњу буну и рођење твога наследника. И ти си ми разбио гусле. Сад је ред да ми платиш, газда. Ја сам славуј, иако сам слуга. А кад се ти оно пролетос врати кући, е, памтим... Жалосно је! Газда, први газда поред Мораве, а као лопов улазиш у своју авлију. И прво код слуге Мијата, верног. Па ме питаш: „А шта радите ви, Мијате?“ Аја одговарам: „После преровске буне ништа се величајно није збило. Само је куче Лиско липсало.“

— Иди спавај, треба рано да устанеш — строго рече Ђорђе.

— Чекај, па данас ти се родио наследник. Може и Мијат да не спава. И онда си ме терао да спавам. Кажеш: „Сутра рано на орање.“ Аја бих се смејао, али опет ти лепо кажем: „Да си ти жив, одавно смо ми поорали.“

— Остави ме! Иди!

— Еј, кукавац сињи, опет сам те наљутио. А хтео сам да ми сад нешто обећаш. Ако ми не даш, убићу се. Лепо ћу да се обесим о дирек пред шталом. Спремио сам конопац... Дај ми само неколико ари од великог шљивика, да кућицу направим. Па да се и мени нешто роди. Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим. А треба ми само неколико ари, кућу да направим. Да имам кућицу, па ћу опет да будем твој слуга. И моја жена и моја деца, сви ће бити верне слуге твојега сина. Обећај ми... — плаче.

— Даћу ти! Само ме пусти. Бежи!

Мијат зајаука од радости.

Ђорђе чује само тиху свирку, чини му се да је свирач на оџаку његове куће, а зна да то Тола сам у мраку свира.

...Тола прсну у смех и сећање пресече песму:

„Хоћу да ме молиш.“ Нећу. Газдарица је па хоће за све да се моли. Петог сина још није видео. Уозбиљи се. Био се зарекао да ће ноћас попити онолико чаша вина колико звезда може да изброји. Зашто седим овде? Баш крај ове јабуке. Могао је он још у ливади, кад су пластили сено. А није хтео. Опет се насмеја. Мукло и кратко. Парче меса му откинула са плећке, а он није у инат. Зато што га је гонила као Турчин. Дан пре тога претила је да ће му забранити да јој плот прескаче, називала га лоповом, нерадником, гладницом, а његову децу напужама што јој краду јаја. Зато није хтео онда у ливади, кад су пластили сено. Да видиш шта је мушко. Имаш да се вучеш на трбуху као змија па да заслужиш то што ти треба.

Принесе свиралу устима, писну кратко и врати је на колена.

од посла није могао да види петог. Мућак личи на Ђорђа! Како може да личи на Ђорђа? Милунка лаже. Мора даје на мене. Тебе сам, пети, у газдалук посадио. Нема шта, примио си се одмах.

Принесе свиралу устима и танку је протну кроз таму и грање ка звездама, певајући о сувој земљи под јабуком у мраку, и шта ће све бити од његовог, петог сина. Пева себи и сада задовољан што баш одмах није пристао кад гаје она на пласту гурала коленима у слабину, те је доживео да она, газдарица, њега надничара моли, јер је и тада уживао што се Симка баш на њега намерила, а овамо га мрзи, знао је да лаже, па јаче дуну у свиралу, да она чује песму, сада из јабучара, и да га се сети. Пева петом сину што ће газда бити. Први газда, а надничарев син. Син Толе Дачића. Презиме је капа. Ништа. Сам ће душом да осети ко му је отац. Ваљда неће бити бездушник..

...Симкином раном мили вијавица из мрака у јабучару. Тече њоме лако, као крв из ње. Свирка бриди њеним костима, одваљеним, расутим по влажној и тврдој постели, костима што се само влакнима и жилама бола држе за њу, њу која је само умор немоћан да се наднесе над колевку, иако једино то жели. А не може да не мисли на свирку из јабучара и оно вече кад се удавила у мраку и босим ногама себе заковала за квргаво суво дно. Усправна, као слап воде. Поред ње што је отицала у ледину, јабука је гранама била обешена о лук неба, са кога ретко падају црвљиве јабуке. Из бачваре кркља Ђорђе: „Курво, дођи да те закољем!“ Она стоји и мисли колико ли ће трајати ова ноћ. Није осећала страх. Кораци су крцкали у шушкању лишћа и сувих гранчица, право на њу. Знала је чији су: он корача увек тако као да ће после сваког корака да стане. Застрепела је тек кад је он дуже постајао, ослоњен на њу брзим дисањем, па је шчепао за обе мишице и привукао на груди да малакше у његовој снази. Отимала се, бојала се што је јачи, све топлије дисање је сипило као сув песак и шкрипало на вратницама уским ветру, желела је да виче, а није могла од „тупим ножем, курво“, које је заударало на ракију. Снага коју је за тренутак Ђорђе пресекао поново је шикнула, и он је већ држао у наручју жилавијем од брестовине, па је сломио на земљу. Врисак је замукао негде у корену дојки. Једном руком сусретао је кратке замахе њене срџбе што је јачи, а другом јурио по топлој и косој удолини њених бутина.

Обоје су шкргутали:

„Нећу.“

„Мораш.“

„Нећу.“

„Мораш.“

„Истераћу те из куће!“

„Истерај.“

Босим табаном орао је по њеним припијеним листовима да се ужлеби између њих.

Кроз његово изломљено дахтање чула је Ђорђеве претње „све ћу да запалим“, хтела да се сакрије у Толино грло и чупала му косу. Осећала је како јој снага у земљу пропада.

„Хоћу да ме молиш!“

„Нећу“, руком је осетио да грч стиснутих бутина малаксава.

„Моли ме, моли ме, кажи...“

Он је није чуо, пијан од сласти пред меким размицањем, гола колена уривао је у суву земљу, па се залетао у дуго падање.

„Чекај, еј, шта је то? Па шта си ти?“ шкргут је испунио главу.

„Сад си моја!“

„Јесам, јесам...“

Под њом се земља обурвавала, она се придизала и опет падала на плећке што су гњечиле жедну и угажену ледину. Сви су се гласови подавили у њој. Дуго је потрајало док је, као из њене главе, поново забрундао Ђорђе „секиром ћу главу да ти смрскам“, За тренутак се згрчила, па се страсније понудила томе што је ломи И сатире, и све му је мало, и све хоће више, и још више, све више, а она је свесно бивала све несвеснија, не бој се, шапуће му, и себи, да што дуже траје, она жели да Ђорђе дође са секиром, нека их сада исече, само нека што дуже траје то што тече њеним ногама, крстима, жилама, кичмом и распрскава се у утроби. Мрак.

Он почиње да осећа њену голотињу која се полако хлади. Ако Ђорђе сазна, изјуриће ме. Код кога ћу да надничим?

Њој је на трбуху и грудима све брже расла тежина, све више је гњечила, срцем га жустро песничала, а пријатно јој што је толико тежак, јер никад на себи није имала толику снагу, па му се мека и устрептала подметнула да што дуже остане на њој. Не види му лице и задовољна је. Једно је мушко. И за њу нема лица, па се не стиди. Сад јој је свеједно што Ђорђе псује и лупа по бачвари. У мраку њене утробе замире дрхтавица.

Уплашен од Ђорђа, Тола се трже. Хоће да устане. Она га обавија рукама и привлачи себи, да јој још дахће поред ува. Чупао се. Од кајања и страха није могао ништа да каже. Још је желела његов смалаксали терет: Нешто као разочарење промину њоме: и он, оволика снага, па хоће одмах да побегне са ње. Као Ђорђе. Нећеш! С Мржњом му је ломила врат.

Њему се учини да чује Ђорђеве кораке, па напрегну сву снагу и ишчупа се.

„Ниси ме ни помиловао. И ти си човек!“ прошапта за њим испражњена, са рукама испруженим за побеглим загрљајем, а помрчина се још више смрачи. Устаде, сукња се смуљи низ глатке бутине; напипа стабло јабуке и у рачве притисну чело. Хоће ли нешто остати од овога?...

...Симку од његове свирке још јаче рана заболе, јаукну:

— Затвори прозор!

— Не бих могла да живим са сељацима — рече бабица Роза. Седи на кревету наслоњена на колевку.

— Зашто? — процеди Симка. По челу и слепоочницама осећа хладне бобице зноја. — Затвори прозор.

— Говедо пијано, ништа не мисли. — Бабица љутито затвара прозор.

— Принеси лампу да га видим. дај ми га... Устаћу!

дуго гледа румену детињу главицу, па клону у осмеху: не личи на њега, одлази њеним дамарима у мутљаг сна.

У јабучару из све снаге свира Тола.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®