страница8/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11
ГЛАВА ЧЕТВРТА

Андра схвати шта се догодило, јер Ђорђе уђе полако, неодлучно. Уђе као пребијено псето, глава му спарушено Виси на омршавелом врату, и тако се куштрава и сува преломила на црном зубуну, из кога млитаво теку два пртена рукава, а не руке, да се Андри чини: пред њим стоји човечуљак преклан на потиљку. Уплашено, тихих, напрегнутих покрета, зби се у сам угао, где је сумрак гушћи. Апсанџија не спушта резу. Врата, и себи претешка, клате се и крцкају, крцкање се наставља у јези умирања што дуго траје, а нема руке да га одложи, да заустави звонко кидање и гњечење сувих жилица, јер Андра, кроз замућен дан и храстове талпе четири прста једре, Види Раку апсанџију како стоји опуштених руку и чека. Зна шта чека. Андра мисли на печурку, Ђорђеву главу, која се не клати иако се само на две истегнуте жиле држи, мисли на испружене рукаве беле кошуље иако је сутон, па каже у себи: и Ђорђе одлази, и он, понавља неколико пута, скупљених обрва гледа у Аћима, обара главу, да му се очи не виде.

Аћим седи опружених ногу, наслоњен на зид поред самих врата, цигара гори у бусену његове главе, крцкање траје, жишка се миче и подсећа на горење суве траве. Коса му је дим што нечујно пузи по каменом зиду апсане. Од стида, осећа Андра, па је и њега стид због туђег стида. Хоће нечим и себе и Аћима да утеши, а цигара у бусену и дим споро и нечујно расту навише.

Не помажући се рукама, Аћим се усправља и окреће Ђорђу, испражњеној кошуљи и зубуну што још увек стоје у замућеном виделу, где цвокоће сува храстовина.

Аћим зна, мисли Андра, зато се и усправио и, задављен тугом, стоји без речи, расплињава се, шири, расте, испуњава собу од нетесаног камена, а не миче се, он кога сви напуштају. Ђорђе је све мањи и лакши, од једне речи, чини се Андри, смуљиле би се те крпе на гомилицу као поред кревета бачена кошуља у суботње вече. А Аћим постаје све страшнији у својој занемелости, страшнији него онда кад су га по ребрима кундачили „зато што сте хтели краља да убијете“; подигли га од стола, са вечере, и везаног са Ђорђем угурали у препуну апсану. Једва је могао стопала да пободе између глава и ногу, а викнуо је:

„Добро вече, браћо!“ Ветар је јурио по ћерамиди као да јарци трче. Нико му није одговорио. „Бежи с тим фењером“, раздрао се на апсанџију, постиђен пред њим, а и зато што није хтео да види ко су ТИ ШТО њему не одговарају.

„Преки суд је заведен“, касније је рекао Андра. Међу његове листове била се урила једна Аћимова нога. „Седи некако.“ Осећао је да се Аћим лула и бојао се да му на главу не падне та човечина чија му је храброст увек била и непријатна.

„Је ли мртав краљ?“ свима се обратио Аћим.

„Није“, љутито му је одговорио.

„Рука му се осушила што није боље гађао“, опет је викнуо, али разочарано.

„Лако је теби да галамиш кад Ти је глава сигурна“, закркљала је смрдљива и знојава помрчина, грка од жеђи, тешка од тескобе.

„А што је Мени лако?“

Андра му је осетио дрхтавицу.

„Син ће да те ишчупа. А ко ће нас?“ цикао је пред плач.

„Какав син! Ја немам сина!“

„Твој Вукашин, владин посланик. Он је на другој страни. За сваки случај.“

„Ти си се код двора осигурао.“

„Кад си дигао буну, још онда си се продао.“

„На две си столице. Неће ти преки суд судити, па изазиваш.“

Ломила се помрчина. Андра је видео беле и осушене језике, знао је да не верују у оно што говоре, само не знају како друкчије да га увреде; бојао се Аћима јер се њихао над њим и гњечио му ногу, запљускивао га уситњеним кидањем, које је у откосима струјало и његовим жилама, пре но што је грмнуо:

„Замукните, кукавице! Показаћу ја вама ко је Аћим Катић!“

Андра је слушао како цичи помрчина пригњечена уз таваницу и зидове од грубог, нетесаног камена и гледао тешко и све мрклије њихање над собом. Зној је обједао рубове очних капака; стењање и уздаси вукли су се по поду; плашљиво а густо, у отворене очи утицала је зора и побадао се он, усправан и страшан у огорчењу што је целу ноћ престајао њишући се. Он се једини не боји вешала, позавидео му је тада и почео да га мрзи због снаге која постоји да би изазивала противљење и отпор у људима. Први пут је морао да призна нечију надмоћ, био сам себи мањи, и чинило му се да га је тај селак с великом главом и брадом оборио на земљу, израњавио му плећке и бедра, па стоји наднесен над њим с коленом које ће сваког тренутка забости у његов стомак. И он није имао снаге да се покрене све док се Аћим, кад је свануло, гурајући друге, није спустио на под крај зида и згрчио.

Зашто ли ћуте? трже главом Рака. апсанџија, три пута коракну, пободе врхове опанака уза зид и начуљи уши. Ако о политичним стварима шапућу, траже му пет дуката. Гризе усне, јер у багремовима пиште и квркоре чавке.

Ђорђе чује споро и равномерно дисање, не зна да ли је Аћимово или његово, и чује црквено звоно које оглашује смрт мушкарца. Леђима лако дотиче зид, али се не ослања, и нема снаге да се сагне да узме гуњ и торбу.

Мислиш: „Невин сам.“ Мислиш: „Нека он остане сам.“ Сасвим сам. Аћиму се шире очи, види празну ћелију, испражњену апсану, себе самог у њој, и последњег. Нема више људи ни апс да заслуже. Кад је то исцурело противљење код људи? Ко им то ишчупа мушке жиле? Тако нешто мисли и не верује, и чуди се себи: зашто не верује? Зашто не верује кад то сваког дана бива? Још оне вечери је почело кад су пандури рекли да је неко пуцао на краља. Тада га није болело што га први пут батинају, и што он, везаних руку, не може да им узврати. Удрите, удрите, поломите ми и ребра, само када су на краља Милана пуцали, кад је краљ мртав! И Ђорђа су тукли, била је месечина, вран кукуруз до појаса, лескало се поле од кукурузовог здравља, видео је сину нешто крви на уснама. Ђорђе је био гологлав као сада и није био сед као сада. Аћим види да му је син сед, иако се мрачи у апсани. „Невин сам, људи!“ узвикивао је Ђорђе путем до Паланке, а ноћ је врила од крекета жаба. Крекет се расуо земљом и небом, чинило се да и звезде крекећу звонко и отегнуто, а пандури су му одговарали: „Ниси невин чим си Аћимов син.“ — „Тако је“, потврђивао им је он, Аћим, у себи, пун језе и радости што и пандури мисле даје син исти као отац, иако он то није. Није, одувек је то знао. Није ни сада, а било би му мило да није тако, јер Вукашин више није његов син. „Ниједан Катић није невин“, рекао је. Пандури су стално спомињали вешала, а Ђорђе од Пророва довде, до апсане, само да је невин. И кад је ушао, смуљио се иза врата, и опет причао да је невин. Аћим је мислио о вешалима, све му је било нестварно као у сну, и то што је везан, и што га туку, и што су пуцали на крала, а он о томе ни сањао није; па зашто онда да га обесе? Сигурно ће га обесити. Била је најлепша у животу та ноћ с лескавим кукурузима, мрклим дрвећем, мрачним топољацима и белим, таласавим путем, а чула се Морава. Сетила га на воденицу и на оца Луку, увек га месечина и врштање реке на спрудовима подсете на оца, чуло се безнадежно, успављиво лајање преровских паса, све дале и тише, и сетило га на кућу која остаје на Адаму, ижџикљалом, мршавом дечачићу што не личи ни на једног Катића.

Кад су их пандури са упереним пушкама дигли од вечере, везали и изгурали из куће, Адам је врискао, налетао на пандуре, хтео да их угриза, запомагао „не дам те, деда“, а он је окренуо главу да не види Ђорђа. Аћиму није било жао што га није миловао, што му у крилу није спавао, јер он није његова крв и његов унук. Слушајући како се лавеж у Прерову удаљава, мислио је о томе туђем детету којим га је Бог казнио и није се љутио што Ђорђе у страху зна само да каже да је невин.

Али, иако је Адам плакао „не дам те, деда“, и гризао пандурима чакшире, јер ништа друго није могао да им учини, он се стресао што, можда, последњи пут иде у Паланку. Пандури кажу, зато што се пуцало на крала све ће радикале повешати, а туђе је то и срамота је његова што он остаје међу јасеновима да постане домаћин и наследник Аћима Катића. Он неће, иако га, кажу, воде на вешање, неће да туђе семе његово буде, да његову кућу и њиве наследи, и накоти децу што ће сва да се презивају Катићи, па и треће Адамово колено да се хвали пред људима да му је прадеда био Аћим Катић, онај кога су обесили кад је краљ Милан убијен. Од беса хоће да ишчупа руке из конопаца, јер он није његов унук, јер неће да умре и славу те смрти туђа крв да наследи. Зариче се да ће пазити како му замку конопца намичу око врата. Слушао је причу како су попа Милоја вешали после Тимочке буне, и браду су му конопцем били обухватили, поп је мртав висио као да га нису обесили, већ као да су му браду ишчупали и њоме га задавили. Он ће тражити да му одвежу руке, браду ће лепо извући преко омче и рећи гласно, викнуће да народ чује, мора бити народа кад вешају Аћима Катића, викнуће: „Адам није мој унук! Није моја крв. Не признајем га за своје, народе. Чујте, после мене ништа живо моје не Говори он дуго, пандури га пожурују и прете, види мрку мрљу на Ђорђевим уснама и осећа да ће му срце препукнути од жалости што није видео Вукашинову децу. Знао је да има ћерку и сина. Желео је он да их види и тражио их кад год је одлазио у Београд, у Скупштину.

Шуњао се улицама око Вукашинове куће, велике куће с баштом коју је у мираз добио. Она је крађом државне касе направљена, сиротињски је она зној и зато проклета, па ипак је страховао за Вукашинову судбину, још више за судбину његове деце, јер проклетство народа стигне сваког да казни. Жалио је само децу што ће очеве грехе да испаштају. Она су невина као и пилићи, и нису крива што су прозори од шареног стакла и што су на. зелене лествице пободене црвене и плаве кугле поред путањица с варошким цвећем које не мирише, и што не знају шта је ливада. Туга му је била још и гушћа што њихове босе ножице никада неће загазити у дедину велику ливаду с меком травом која мирише и кад се покоси. Они, јадни, не знају ни шта је то сено, ни шта је крава, ни овца и прасе, и нису криви што се играју под тим јаловим господским дрвећем с рујним лишћем, и лишћем репе. То дрвеће које је Тошић засадио никада не рађа. Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има!... Поштапао се, лупкала је калдрма, а он је са сузама у очима извиривао иза углова као да је лопов, а не посланик што се надалеко чује, и вођа сељачки, па жив није да Вукашина не сретне, да га не види како се као бостанско псето шуња око његове господске куће, у заранке. Тада се обично варошка деца играју под липама. Прилазио им је он и загледао их, али ни у једном детеТу није успевао да препозна Вукашина. Можда су се на мајку и Тошића изметнула, заболело га је јаче. Тада би се смрачио и, гладећи левом руком дугу браду, пошто би још једном осмотрио улицу, строго упитао: „Чији си ти, мали?“ Понекад му дете не би ни одговарало, занесено игром. „Чија си ти, мала?“ настављао је, стидећи се. „Татина.“ — „А, како ти се зове тата?“ — „Шта се тебе тиче?“ Никад сељачко дете није тако безобразно као ова господска напужа, мислио је брзо одлазећи, а штап је по турској калдрми лупкао болно, као да по његовој глави неко туче.

и због тога је још љуће мрзео Вукашина, и никако није могао да побегне од његове издаје, није могао да се не храни њеним отровом, па се идућег дана опет враћао у кратку улицу с великом баштом и једином кућом с прозорима од шареног стакла у горњем луку, и друкчије питао децу: „Је ли, мали, као ти се деда зове?“ Питао је тако јер се био сетио да ће деца пре рећи дедино име него очево, зато што деца радије говоре о деди. Питао је и зато што се, кријући наду од себе самог, наду са дна свести, тренутак-два, ипак, понадао да ће неко дете изговорити његово име. Да је разложио такву помисао, дошао би до овог оправдања: Вукашин ипак ваљда није такав нечовек да не каже деци како им се деда зове. И кад би дете изговорило име које није ни његово ни Тошићево, он би мукло јекнуо од олакшања што није чуо да је некоме Тошић деда, да неко зове дедом његовог злотвора који му је сина отео и живот у корену сасекао.

Кад му је девојчица која је била најгласнија у игри на његово питање: „Мала, где ти је кућа?“ одговорила преко рамена и презриво: „Шта си ти, брадоња?“ — он је постиђен до нокта на малом прсту, задављен лупњавом срца, готово потрчао низ улицу, јер јој је у искошеним и крупним очима видео грудвице мржње и у њима препознао Вукашина. То је његово, зна он те очи још из колевке, сумануто је корачао и журио да познатог не сретне, журио да те очи од којих бежи што дуже остану у њему, да не престане да гори та Вукашинова мржња, јер је, сигурно, његова, јер само Тошићева крв може да каже „брадоња“. Чим се смркло, поново су га оне грудвице мржње у очима витке девојчице довукле у кратку улицу са старим липама и кућом са шареним прозорима. Аћим се приковао уз липу и сенку, ветар је разапињао фењерско светло по калдрми; у башти се јалово дрвеће с рујним лишћем раскрвавило од светлости шареног стакла, иза кога је плакало дете и чула се лупњава што је подсећала на свирку. То је она са оним очима, закључио је у себи слушајући како детињи прсти обесно јуре по клавиру. Само она са онаквим очима може толику галаму да диже док јој брат плаче; знао је да је оно што плаче и млађе и мушко, па му је тепао кунући му оца, и укивао себе у црно липово стабло. И кад је, обесвешћен од жалости и заноса што чује да плаче то мушко у коме мора да тече његова крв, хтео да јурне, поломи гвоздену капију, поразбија црвене и плаве кугле поред поплочане стазе која води до високих степеница велике куће, да упадне унутра, узме њега у наручје и каже „сине, ја сам ти деда“, чуо је коње у касу и трескање фијакера. Он! рикнуло је у њему и пресекло му дах. Био је стара, накривљена липа. Фијакер је пред гвозденом капијом, на десетак корачаја од њега, стао. „Лаку ноћ“, рекао је Вукашин и као да осећа очево присуство, утрчао у башту и треснуо капијом да је Аћиму дуго звечало у глави. Онда је кућу освојила тишина. Неколико дана касније, сећајући се те тишине, Аћим је закључио да се Вукашин у кући строго и домаћински понаша. Није се томе ни обрадовао. Те ноћи није легао, иако је по Вукашиновом доласку, носећи штап да не би лупао, брзо ишао сенкама, бежећи од раскрвављеног дрвета у башти, у којој није видео ниједну крушку, ниједну јабуку. Сутрадан је поново морао да потражи ону девојчицу с трњем у очима. Није је нашао. Никад је више није видео.

Месец је јео сенке и журио да се успне тамо одакле се све види. Аћим је, клецајући, газио по грудима сенке, док се глава вукла по белој прашини тамо где ће конопац срчику да јој прекине. Ђорђе је речима „невин сам“ додавао и „шта сам ја држави згрешио?“ И „никад се политиком нисам бавио“. Не подижући главу, знао је да су близу Паланке. Колена су јаче заклецала, руке су трнуле од кајања: зашто није ушао у кућу што се кити неродним дрвећем и рекао „дајте ми да видим децу: моји су то унучићи“? Да их погледа, помилује и изиђе. Она би га запамтила. И сад би му корак био дужи и колена чвршћа. Могао би више да се радује краљевој погибији коју годинама гласно жели и чека, могао би мање да тугује што се више не чује лавеж у Прерову и што је на Адаму остало да у његовој кући огњиште ложи и славску свећу пали.

Рака апсанџија прислони главу уза зид ближе одшкринутим вратима, љут што не чује о чему Катићи шапућу. Како то они шапућу кад их он на два корака не чује? Јесу опасници. Не би оволико остали под његовом руком да нису. Сад је сигурнији да је тај што је пуцао на краља био у договору са Аћимом. Хоће да се накашље, нека не кажу после да се нису договарали, али кашаљ остаје у грлу. Апса је као небо, размишља Рака, а он као Бог. Кад умру, људи немају чинова. Сви су једнаки: и поткивач, и министар, и газда што на парама спава, и безгаћи шегрт. Бог не пита на небу: Шта си ти на земљи био, колико дуката, кућа и земље си имао, каква си звања и чинове носио? Причај ти мени, човече, шта си згрешио на земљи. Само то хоћу да знам, и на питање кратко одговарај. Ма знаш, Господе, ја сам ти срески капетан, ја сам ти посланик, ја сам ти први трговац у Паланци био. То ти, човече, овде код мене не важи ни за длаку. Бог се смеје. Тако је. И не треба да важи. Тако ти је и код мене у апси. Кад им реза тресне за туром, звање, паре, чин, наздравље ти, брацо! Овде сам ја бог, и сви сте за мене једнаки. Андра професор... Деца поцепаше капе од поздрављања... У чаршији и уважени људи њему скидају капе. А овде, код мене, ја станем на басамак и викнем: „Андро, метлу у шаке и лепо да покупиш ваше ђубре. Ја волим чистоћу.“ И Андра ти као млад шегрт сагиње главу и вуче брезовачу. Ћорђе Катић... Сељаци му љубе колена, на дукатима спава, дна вранца му вуку фијакер, слуге као керови обигравају око њега. А кад је дошао под мој кров, само руку што ми не љуби кад му кажем: „Жена ти је донела хлеба и с хлеба.“ Сам ми се нудио да ми свако јутро постељу истресе и намести. Рибао ми је лонче загорело од пасуља. И свако јутро ме запиткивао да ли су ми деца здрава. Само: Аћим је бог... Посланик откад памтим, вођа радикалски, новине све пишу што он каже, и газда, може за буњиште да ме купи. А ја овде кажем: „Ти си, Аћиме, за мене само оптужено лице.“ Апсеник и кривац. Ако ми је воља да ти дам воде кад ожедниш, ја дам. Ако ми није вола, ја не дам. Можеш ти да цркнеш од жеђи, ја не одговарам. Ништа си. Рогачи се ти на мене колико ти вола. Настави ти да вичеш и псујеш, ја ћу да те смирим. Одавде нећеш док не постанеш бубица и док према мени не почнеш уљудно да се понашаш. Како доликује правом апсенику и окривљеном лицу. Овде се само моја реч слуша. Ја сад могу да одем код капетана и да му кажем: Чуо сам како су се договарали да подмите сведока који зна да је Аћим дао сто дуката оном пробисвету што је пуцао на краља. Па да видим, иако ниси ни реч признао.

Неко коракну. Рака апсанџија отвори уста. Лице му се издужило као пуна зобница. Погури се и необично кратке руке забаци на широка леђа.

Ђорђе подиже главу и усправи се: доста сам се намучио због тебе. Гледа оца. Он никада није био радикал. Њему је свеједно који краљ влада Србијом. Дрско гледа рашчупану и нараслу очеву главу. Исплатио сам ти имање и тестамент. Више ти ништа не дугујем. И мајци сам млеко исплатио, каже у себи, а мисли да је рекао гласно. Не би ни смео да каже. Оне зоре кад су побијали вешала на пијаци, ту поред самога зида, кад су сви сем Андре и Аћима гласно плакали слушајући трескање секира и маљева, тада се нешто догодило у њему. Помрчина је била знојава и врела а једњак сув и чађав од жеђи.

„Доведите ми попа да се исповедим. То ми по закону следује!“ викнуо је Дамњан опанчар, онај што му је за динар љубио опанке кад је лумповао, и претио капетану што не поштује православне обичаје.

Рака апсанџија није престајао да их опомиње иза затворених врата: „Људи, казујте шта имам да поручим вашим домаћицама. Жене су жене. Деде, говорите један по један, ви сте окривљена лица и пред конопцем треба сад да се опходите као војници. Ја сам човек и хоћу човечански да поступим. Доста кукњаве. Кад морају краљ и владика да умру, што се толико секирате ви, обични грађани? Нека годиница пре, нека доцније, ништа не значи. Па поручујте шта има ко да поручи, јер ја после не могу да се одбраним од ваших жена.“

А ухапшеници су само о деци говорили. Децом су доказивали и своју невиност и жељу да живе. Церове диреке од поноћи побијају на пијаци, зато су неки још од синоћ, кад им је саопштено да ће бити обешени, читаву ноћ урликали „Живео краљ Милан!“ Ђорђе је помишљао да се људи у тој предсмртној страви само због њега хвале синовима и наследницима. И њему никада људски живот није имао јаснији смисао и значење, ни био вреднији због те јасноће него тада. Као да на пијаци будаци трескају о калдрму и секире звонко узјахују, док се варошки петлови мукло и први пут оглашавају, као да се све те заморне и гласне припреме за прекидање мождине у људским вратовима врше само да би Ђорђе сазнао и уверио себе да и он има сина, па да каже некоме ко га није чуо у знојавој и плачљивој тмини пред свитање: „Мој ће Адам идуће године у школу.“ Хтео је да викне да сви чују, а камени зид у који је уривао леђа, и цигла на поду што је усркивала његову језу, и храстове талпе на таваници, која се није срушила на његову главу само зато што је он очима подупирао и држао; хтео је да викне, да глас не престане и увек траје у овим ћелијама, да Преровци више никад не заспе од тог гласа: „И ја имам сина!“ Да му се људи не би смејали, откако је ухапшен, никоме ни речју није поменуо Адама. Кајао се због тога. И док су остали плакали лица притиснутих на губерице, он се радовао што може да каже да и он има сина, радовао се као да му се ове ноћи родио.

„Мој Адам ће на јесен у школу“, гласно је рекао.

Сем Аћима, нико га није чуо.

„Чувај свој образ“, у само уво строго му је рекао отац.

„Ја нећу да он остане без оца.“

„Остаће му имање и кућа. Чујеш ли: тај дирек што за отишао.“ тебе сада укопавају, њему не треба. Неће ни знати како си

„Знаће. Ја нећу да он остане сироче.“

„Не брини се за то.“

„Ја сам његов отац!“

Аћим је ћутао.

„Ја сам!“ раздрао се и, да се Аћим није одмакнуо, песницу би му у уста угурао. Песницу у којој је стискао орах који му је Адам по Раки апсанџији послао. Ребраста љуска била се изглачала у његовој храпавој руди. Орах није испуштао. Дању га је држао у џепу, а ноћу је, кад га нико не види, могао да га луј. Хтео је да каже оцу: „Видиш ли, ово је његово. Он ми га послао. А што теби Вукашин није бар орах послао?“

А Аћим је, стојећи више њега, говорио мирно и тако Тихо даје у кукњави и уздасима једва разабрао по неку реч:

„Чујте, хоћу ово да вам кажем: не мокрите више! Срамота је да тако дрљави и попишаних брада висите на пијаци. Смејаће вам се чаршија. Само луди умиру на вешалима. Ниједан други живи створ. Ни жене не вешају!“

Отац му је био страшан у својој смирености. Боји се тог нељудског у Аћиму. Тек у затвору га је упознао. Имао је времена да се чуди: како то да он раније није знао какав је човек Аћим? Знао је, иако о томе њих двојица никада нису разговарали, да је Аћим туђом руком убијао своје непријатеље и палио им куће. Имао је снаге да једноме таквом оде у кућу и свећу му запали. Све до хапшења, од свега што је знао о оцу, најстрашније му је било сећање на оно пролећно вече кад се вратио из шуме са чопором свиња; био је тада дечак, и још с вратница је чуо танко мајчино цвиљење. Није то био женски плач и кукњава какве је до тог дана чуо. Тако је могла да цвили само нека зверчица што је тек дошла на свет. Јурнуо је у кућу и приковао се уз довратак: мајка је гола стајала уза зид, танка, сува, а Аћим је, ћутећи, тукао мокрим конопцем. Ни он ни она нису видели њега на вратима. Ђорђе је вриснуо, али се његов глас није чуо. Притиснуо је очи длановима, да не гледа њене шиљате кукове, и прућио се на камени степеник уз праг. Желео је да умре од стида што му је мати толико мршава и ружна, и само је то осећао, и као да је није жалио у тим тренуцима док се, као усправљена и ољуштена змија, грчила уз чађав зид поред разапете телеће коже, искрзане на крајевима, са стиснутим песницама налик на телеће папке. Не зна колико је то мучење трајало, али се јасно сећа да је опуштен конопац промилео преко његове главе и да гаје отац крупним, тешким кораком прескочио, не примећујући га, нем. Тад се он суљнуо низа степенице и до угла куће четвороношке, брзо вукао уза зид, разбијајући колена о ситну калдрму, док му се у очима грчила издужена и истањена мати. Онда се усправио и јурнуо у сењак, попео се на стог и поред самог стожера укопао се у сено преко главе и, дрхтећи, без суза и сна дочекао јутро гадљиво се стидећи мајке, јер је тада први пут видео голу жену. Неколико дана касније чуо је кад се мајка, с рукама обешеним преко плота, жалила Толиној мајци да је Аћим туче што више не може децу да му рађа.

А Аћима луди слушају, гласају за њега и иду за њим и у буну само зато, верује сада, што га се плаше. И он га се боји; гроза и страва пузе му уз сваку длачицу и он не може да се сагне да узме гуњ. Само гуњ. Нека њему остану губерица и торба у којој им је Симка донела храну пре неколико дана. Док се није разболела, сваког другог дана им је доносила. Често је и Адама доводила. Нису му дозволили да га види. Због Аћима који их изазива да га обесе, који једино и жели да га обесе. Зато он Адама није видео и зато он није пуштен кад су сви пуштени и помиловани. А то што Симке и Адама није било неколико дана, веровао је да су га прежалили и оставили да цркне у овом смрдљаку. Баш их брига за њега. Они ће да уживају његово богатство и муку. Хтео је зид, корак широк, зубима да изгризе и само једну ноћ да остане у Прерову. Где ће му душа што је тако нешто могао да помисли? Ни он није човек. Јошје гори од Аћима, не престаје да уједа себе од оног тренугка кад му је Рака апсанџија цвокоћући рекао: „Морам и своју рођену децу да ухапсим и под катанцем да држим. Помор завладао по народу. Чујеш ли звона? Само ћете ви, завереници, да останете живи. Да сте ви Катићи луди од реда, ви бисте свим манастирима по Србији по сто дуката дали да калуђери недељу дана читају молитве за живот И краљу и влади. Тада му је постало јасно што му Симка и Адам више не доносе храну. То и Аћим зна, а ипак га тако гледа, јер он нема срца и никога сем себе не воли. Али, он што има Адама, јесте, воли га одувек, а помор влада, он не може да се сагне и узме гуњ, прободен Аћимовим очима. А треба да побегне, да стигне тамо док није доцкан, да га спасе, мора, само он може да га спасе. А ако...

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®