страница9/11
Дата14.01.2018
Размер2.86 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Мрак је толико густ да не може да падне. Само још једанпут да те видим. Нећу те више никад ноћу откривати. Нећу ти више куповати мања одела. Нећу више никад погану реч да помислим. Нећу...

Андри се чини да Ђорђе плаче. Ипак је човек, мисли. Зна шта је властима морао да каже да би могао да узме гуњ и изиђе одавде. Каје се и све је мањи, и све је више — само два бела пртена рукава у сутону. Види: Аћим о браду веша десну руку. Хтеде да му каже: „Реци сину: време ти је да идеш кући.“ Љут због Аћимовог презира према свима који хоће да живе и оду одавде, Андра правда у себи оне које је до данас сматрао издајницима. Имали су право.

— Имаш право, Ђорђе — рече изазивајући Аћима.

Рака апсанџија се накашља.

Отац и син сударише се очима. Роговима мржње. Роговима снаге и немоћи. Аћим је као разљућен бик кад се упре задњим ногама и сву снагу преточи у врат, сјури у рогове, заплете их, ослони се на другог, па кроз глатке шиљке костију слуша срце противнику, слуша страх, дамаре и дрхтаје у коленима, очекујући кад ће да устукне за уздах само, док кост челично цичи.

— Поништићу тестамент — мирно рече Аћим,

Ђорђе га не чује од страха, а мислима му као правдање потекоше одласци. Сви су кући одлазили као он, морали су да дају покајничке изјаве, иако нису били криви, признавали су кривицу. Тако се апсана испразнила. Он је због оца до сада остао. Зато што није имао снаге ово ћутање и овај поглед да издржи.

Кад су први излазили на слободу, одричући се Радикалне странке и Аћима, Аћим их је испраћао псовкама и грдњама, изазивајући све против себе, сулудо чикајући сваког. Није се смиривао ни оне ноћи када су га његови дојучерашњи пријатељи и једномишљеници изубијали у мраку. Ни тада, сав раскрвављен, није престајао да виче: „Кукавице! Бранковићи! Подрепне муве!“, док се Рака апсанџија пред вратима преламао од смеха и узвикивао за себе: „Где се сети подрепних мува?“ И тек кад су такво Аћимово држање касније неки узели као сигуран доказ да се преко Вукашина продао двору, да галами зато што му је глава сигурна, он се ућутао.

„Јеси ли болестан?“ питао га, изненађен, Андра.

„Бојим се да ће ови лопови либералски опет да ми подвале.“

„Па шта још могу да ти подвале?“

„Могу да ме не обесе.“

„Зид је од камена. Залети се и сам разбиј главу.“

Од тада је и према Андри постао друкчији. И кад год неко спрема ствари да изиђе, поздрављајући се и обећавајући осталима да ће се на слободи заузети за њих, Аћим се усправи уза зид, стреља га очима и ћути. Овако као сада Ђорђа.

Рекао је: „Поништићу тестамент“, а зна да не може и неће, и да је бесмислено што је то рекао. Да је дан, и Андра и Ђорђе видели би како су му се плаве и густе жилице на јагодицама налиле крвљу. Од стида што је сада поменуо тестамент и што иза те речи стоји Вукашин, који га је више и друкчије него Ђорђе осрамотио, онда, шест година после њиховог растанка, кад га је видео у Скупштини како седи у клупи за владине посланике. Стајао је на вратима, гледао у жагор и кашаљ, а неко је викнуо: „Аћиме, ено ти сина! Ти си стари скупштинар, седи с њим да га поучиш реду.“ — „Све велике бунџије покорну децу рађају“, добацио је други и подигао штап, а на Аћима се сјурили смех и галама. Скупштинска дворана зањихала се као претоварена скела, зањихао се и он, посумњао да га ноге могу изнети напоље, још више се уплашио да би га могле однети до треће клупе на левој страни где је одувек седео, али га инат и понос да не устукне и не побегне пред противником одсуљаше на његово место. Видео је Вукашинова повијена леђа и главу погнуту над хартијама: миран, као да се ништа не догађа. Још више се узбудио и није разабрао пакосна добацивања, није ни приметио кад се стишала галама; влада је предлагала закон о оснивању Државне класне лутрије и он је изишао на говорницу, не зато што је министар тврдио да ће лутрија помоћи селаку, изишао је да говори „против“ због Вукашина, што је владин посланик, изишао је да говори тако да син од стида изађе напоље. Викао је, претио и лупао песницом, од галаме се ништа није чуло, и он се једва вратио у своју клупу. Нешто касније председник је дао реч Вукашину, таваница је подрхтавала од смеха. Он је скочио и изишао, ветар му је збацио шубару и дуго је ваљао по калдрми... То је био његов последњи говор и последњи одлазак у Скупштину. И како је сад могао да спомене тестамент и наслеђе? Како је могао да помисли на Вукашина? Аћим подрхтава и њише се, тако се њише и Ђорђе, обојица се њишу заплетених очију, рогова сударених као да су урасли једни у друге, и кроз њих осећају шта мисле.

У оваква времена што су насрнула да сатру човеку душу, мисли Андра, не треба имати ни оца ни сина. Треба одживети само један, свој живот, и избећи обе судбине: и судбину оца и судбину сина.

— Иди! — викну Андра и устаде.

— И Адам је болестан — осмели се да шапне Ђорђе.

— Ти имаш сина — из дубине рече Аћим, а по гласу се није могло закључити да ли се руга.

— Имам. И Симка је болесна.

— А ја сам имао два сина и обојица су умрла. Сироти... Била су то добра деца.

Ђорђу се причини да ће га отац песницом ударити по глави, трже се и припи уза зид:

— Ја теби нисам никакво зло учинио.

— Аја нисам знао да је смрт тако скупа. Видиш ли ти, Андро, да је дошло некакво погано време и ништа теже него да човек умре. — Очи не скида са Ђорђа.

— Боле да ћутиш! — Андра се утисну између њих.

— Морам да идем. Шта ћу ја да радим ако ми Адам... Сви су отишли. Сви. — Ђорђе се сагиње, руке му миле по цигли.

— Ево ти! — Андра му пружи гуњ.

Ђорђе га узима; претежак је он за његове усахне руке, не сме да пође, чини му се да ће га отац смождити главом што на раста иза Андре. Треба нешто да му каже. Не може.

Мени не треба имање. Не треба ми ништа. — Застаде, па додаде: — Хоћеш ли да се одрекнем у Вукашинову корист?

Аћим ћути и гледа поред њега. Ћелија се размиче. Празнина расте. Њему је сада цео свет једна испражњена ћелија. Она је некада била пуна луди. Сада је он сам у њој, а мрак плази зидовима и пустоши њене међе.

Ђорђе бацака ноге као дете кад почиње да хода, жури да што пре изиђе у мрак пола, а Рака апсанџија га хвата за лево раме и шапуће му, иза леђа, у уво:

Све сам чуо. Ако ми до суботе не пошаљеш пет дуката како смо се договорили...

Добро — одвраћа тихо, а ноге му се чудно ломе и савијају. Мукло нариче фењер и кукају лампе пригњечене мраком. Покушава да трчи.

Рака апсанџија свикло увлачи кључ у катанац, задовољан што му руке и у мраку виде. Сад је мањи од врапца, држим га у шаци. Најпре се очерупају крилца, па се с трбуха покупи маховина, мисли. Отвара полако и шапуће поверљиво:

— Чича-Аћиме, изиђи да ти нешто кажем. — Чује: два дисања сустижу се у мраку. Мало повиси глас и поново га зовну.

— Нећу — седећи, Аћим напипа одшкринута врата и залупи их.

— А да си ми разбио главу? — смеје се Рака. — За твоје добро треба да изиђеш. — Чека. Аћим не одговара. Подиже глас и строго: — Господине Андро, изиђи напоље. Имам службени посао.

Андра протестује.

Ако нећеш сам да изиђеш у ходник, ја ћу лепо да те изнесем. Ако ти после од мрака израсте нека чворуга, ја не одговарам. Ти знаш да ја поштујем школоване и чиновнике.

— И то је слободна Србија! Чим не мислиш како мисли пандур, завереник си против крала и главу ти скидају. Ја, учитељ народни, апсанџији морам да се покорим. Зар сам за ово цео живот утрошио? — говори увређено, спотиче се о Аћимове ноге и излази у ходник.

— Такав ти је закон. Ви школовани сте га написали да га ја извршавам. — Рака затвори врата. — Право да ти кажем, чича-Аћиме, кад бих ја био краљ, све бих ове школоване потрпао у апс и запалио. Не би ми ни зграде било жао. Ти си имао право што си говорио да су господа лопови и да их треба... Ех, кад би ми, нижи сталеж, и сељаци... Не смем да кажем шта, јер сам на службеној дужности. — Чучну поред Аћима и поче да шапуће: — Јуче ујутру рече ми Ђорђе: „Даћу ти дукат да кажеш капетану да ме одмах позове у канцеларију.“ Ја јесам сиромах човек, али га нисам због пара пријавио. Ти знаш да сам ја на претпрошлим изборима тебе гласао и, онако, одувек сам поштовао вашу кућу. И данас, као што ти је познато, предвече, нареди ми капетан да га стражарно спроведем у његову канцеларију. Ђорђе уђе, а ја остадох пред вратима, како је ред. Сваку сам реч чуо.

— Не занима ме шта си чуо. Хоћу да спавам, остави ме на миру.

— Ноћ је дужа од Мораве. Наспаваћеш се. Ово је важно, и за твоје добро ти причам.

— Рекао сам ти да нећу да те слушам. Изиђи! — слуТио је о чему ће му причати. Зна, и знао је одавно, за обојицу. Кад би помогло, целу ноћ би се молио Богу да сутра не види сунце у прозору. Зашто болест не дође у апсану и не умори га?

— Ти бар знаш закон. Тамо лепо пише да окривљено лице нема право државном службенику да заповеда. Али ја сам човек и нећу да се наљутим. И капетан пита Ђорђа: „Шта си хтео?“

Аћим се трже, брзо се одвуче у други угао, опет ће га чути, и, не знајући шта да чини, прстима затисну уши.

— Ђорђе одговара: „Хоћу да потпишем све што тражиш, само да ме пустиш кући.“ — „Како ти, његов син, можеш да будеш боли од њега? Крушка под крушку...“ — говори му капетан. „Никада се нисам слагао с њим, сина ми јединца.“ Ја не верујем ушима да то Ђорђе Катић, чувени трговац, говори, и крстим се. „Хоћеш ли да потпишеш да знаш да је неком Румуну дао сто дуката, и ништа више?“ А Ђорђе из места: „Хоћу, господине капетане.“ „Е, да се спасе живот, ко се не би одрекао оца? Сто очева да имам, кад се овако наоблачи а конопчићи се љуљају на дирецима, танки као прсти...“, капетан се мало нашалио. Ти грешиш што га толико мрзиш.

— Ништа нисам чуо!

— Па добро. Немој да вичеш. Ако ниси чуо, ја ћу поново лепо да ти испричам.

— Напоље! — Аћим устаде.

— Хтео сам само да кажем да није човечански да човек седе главе каже: ,,Одричем се свог

— Лажеш! Напоље, гаде! — викну Аћим.

— За твоје добро. И храни дете, и мучи се за њега, и сад немој да спаваш кад је овај помор навалио у народ. А ја видим да се човеку не исплати доброта, али опет, велим, Аћим Катић је човек, иако је краљу о глави радио.

Рака изађе у ходник и раздра се на Андру:

— Губи се унутра, мастиљавко!

У другој ћелији неко се гласно насмеја.

— Теби ћу ја, лопове, бубрег под гушу да преместим! — прети и лако, свикло корача ходником по мраку. Онда се на прстима поново дошуња до врата Аћимове ћелије и ослушну. Чује само два гласна дисања.

...Звезда хитро, у луку, као рањен тетреб пада небом на Прерово; Ђорђе нагло стаде: за умрлим дететом пада звезда. Скида шубару. Не може више да је носи. Над главом, небески чокот отежао гроздовима звезда и од њега је тама над селом модрикаста. Из последње куће нариче лампа. Нарицање је исцеђена сува комина. Ни капи жалости нема у њему. У мраку, кроз грање, жути се распрсла рана лампе. Тамо дале, у селу, нема ни паса ни петлова. Не може напред, стоји. Меко крцкају колена. Тишина наваљује путем, из дрвећа, с неба, и гаси нарицање. Помор. Не мисли. То чује. Врзина запуца под њим, и он пође пољем преко необраних кукуруза и непокошених отава.

Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа. И пиштала је та звезда што пада кад дете умре. То је детиња душа. Бог ме кажњава. Ђорђе дахће, у лугом зноју истопиће му се очи, мртво лишће кукуруза сече га по лицу и рукама, скида и гуњ, млатара рукама и тешко гази, да не би чуо тишину у селу у коме помор сатире децу. О суве тиквине вреже саплићу му се ноге, често падне, устане и пожури. Он иде својом ливадом. Оном коју је купио кад је Адам проходао.

Ако је Богу згрешио, испаштаће грех. Нека се и у паклу кува, нека га ђаволи пеку и набадају ужареним рогљама, нека се мучи као што се ниједан жив човек није мучио, само нека Адамова буде..

„Данас сам ти, сине, купио још једну ливаду. Двадесет и шест ари је велика. Спојио сам је с нашом старом куповином и сад нам је та ливада два и по хектара велика.

Шта кажеш, Адаме, на то? Два пута се коси, а отава није слабија од прве траве. Нема, сине, такве ливаде у целом моравском пољу. Ни за семе не можеш коров да нађеш. Намеран сам да купим још две парцеле поред ње и детелину да посејем. Једну, биће око седамдесет ари, узећу још до јесени, јер ми Милетићи дугују двадесет и три дуката. Са интересом, биће око двадесет и осам. Двадесет и осам! Они су, далеко било од наше куће, у овој години имали два смртна случаја, па, несрећници, не могу паре да ми врате. Нећу да их тужим и глобим судским трошковима. Лепо ћу се с њима договорити. Сви ће они, Адаме, бити твоји надничари. Твоји, твоји, сине! Бог је тако одредио. Баћићева ливада је до наше њиве. И њу ћемо да узмемо. И они твом тати дугују. Притегнуће их нешто, па ће морати да ми је уступе. Платићу им колико је право. Па ћеш ти, сине, на коњу, на бесном пастуву, вранцу, да обилазиш косаче и надгледаш како раде. Купићу ти чизме и корбач од змијске коже. Видео сам, то носе газде у Мађарској. Само ми ти брзо расти. Деде, потрчи! Чик да стигнеш гусана!... Држи га! Не дај да ти побегне!“

„Доста сам пара, сине, раздао данас на зајам. Дао сам Тројици Страгараца по пет дуката на три месеца. Које интерес, које продужење, накотиће се најмање двадесетак. Двадесетак, сине, двадесетак жутих! А сутра ћу од једног Бачинца морати судским путем да наплатим дуг. То, Адаме, никако не волим. Много је то жалосно. Кад год се пописују ствари, жена и деца ударе у писак. Мени је деце жао. Нису већи од тебе а плачу као пилићи. Они, сирочићи, нису криви. Тежак си. Па ти си права момчина, не могу више да те носим. Мораш мало да ходаш. Ту, на тој лицитацији, купићу ти једно лепо ждребе. Није црно, није. Шта ће ти, Адаме, шарено ждребе? Какво магаре? Цигани јашу магарце.

„Е, што сам данас купио у Левчу тридесетак свиња... Зато сам се толико задржао. Све сама полуранка. Кад њих ухранимо и продамо, тата ће ти из Београда донети нешто. Нећу сад да ти кажем. Па нећу, кад ти купим, онда ћеш да знаш. Швапске паре су ми најслађе. Чим завршиш четири разреда, ти ћеш с татом у трговину. Још си мали за школу. Не можеш. Не умеш ни да се прекрстиш. Видиш да не умеш! Хајде: во имја Оца, сад на пупак, и Сина, и Светога духа, на десну, на десну страну, тако, тако, и сад на леву, амин! Хајде сад с м понови! Видиш да не умеш! Кад тебе Алекса туче, удри и ти њега. Нико тебе не сме да удари. Алекса и сва деца што се с тобом играју биће твоје слуге и надничари. Тако је Бог рекао. Они, сине, све што зараде — поједу. А Аја сам чувао сваки грош, штедео и мучио се. Све ово што видиш, ја сам зарадио. Деда је, сине, само држао говоре. Деда није радио. Ни нана. Нана меси хлеб и кува ручак. То што она уради, то се поједе. Кућа од тога нема вајде. Е, колико ће тек наше имање бити кад ти порастеш!“...

Ђорђе главиња великом ливадом, купљеном кад је Адам проходао, ливадом преко које је некада водио Адама за руку. Чује тај ход у шуштању прегореле отаве под својим брзим ногама и врти се по ливади као пас на жици, и никако да изиђе из густе вреве зрикаваца. Не може и не сме. А звезде су још ниже сишле, све ће попадати, изгореће неорано поле. И она је звезда пала кад је умрло дете. Како је могао онолико да мучи Адама? Колена му се ломе, и он се, згрчен, свали на траву. Претура по себи, по данима у којима је остао цео тај живот, тај грех, кида га, хоће да га избаци из себе, из памћења и крви, и добро зна да је све почело од, као, ситнице:

„Крупан ти је син, Ђорђе. Биће висок. Већ је сада момчина“, говорили су му сељаци кад би видели Адама, а он се поносио, био збуњен и стидео се од радости. Њима није могао да одбије зајам и не одложи исплату дуга. Али, такве хвале Адаму учесташе, и све су биле исте, као да су се луди договорили шта ће и како Ђорђу рећи. Најпре је сумњао у њихову искреност. После се сетио: док је Адам био мали, сви су говорили: „Исти Ђорђе.“ Сада говоре да је висок и крупан. А, он, Ђорђе, отац, мали је и ситан... И он поче да мисли о високом И крупном сину.

„Је ли, Симка, што је ово наше дете овако кракато? Види само колике су му цеванице! По стопалу, требало је да већ изиђе из школе.“

„Расте дете. У његовим годинама свој деци расту кости, па су некако ружна. Сви су ти мушкарчићи такви“, рекла је мирно и убедљиво.

„Знам. Али овај наш баш га претерао. Не волим ту џигљасту децу.“

„Е, сад ти још и то смета. Нека је здраво и живо, а за то...“

Неколико пута тако, и разговор би се на томе и завршио. Он у себи даље од Тих речи није ишао, јер Адам има његове уши, чело, прст што јаше палац, па и нос му је сличан — танак и некако шиљаст.

А Никола, који се најмање бавио Адамом, никад се није играо с њим, никад га није помиловао, Ђорђе је то запазио, и мрзео га због тога, Никола је, не без злобе, рекао:

„Расте ти син као трска из воде. Ти си у бојном строју стајао последњи, а овај ће бити челник. Није на тебе растом. Није на вас, Катиће. Бацио се на неку другу сорту.“

„Боље да буде висок.“

„Право збориш. Газдински хлеб једе. Не ваља да је коњаник мали, па да се не види од коњске гриве.“

На кога ли ће, боже, ово дете да буде високо? Мој Алекса је годину дана старији, јесте да је близнак, али је Адам за капу виши“, рекла му је Анђа као забринуто.

Уздрхтао је, а немир се засвагда уселио у њега, јер је Анђа о томе причала по селу, а њене приче су преко Мијата стизале до Ђорђа.

Симка се гласно смејала:

„Па, ако ћемо право, и ред је да Адам личи на мене и моју лозу. Ти, човече, и сам знаш да је моја крв јача од твоје.“ Он се није бранио, али од тада сви високи људи у Прерову, сви високи људи које је знао, били су му Адамови очеви.

Није могао да спава. Устао је из кревета и упалио лампу да је принесе њеном лицу и види јој очи кад буде рекао:

„Није право да ти спаваш, а ја да се мучим. Гледај ме право у очи. Ноћас хоћу да смо начисто. У Београду сам најмање с тридесет жена био. Све су лепше и боље од тебе. Младе, здраве, лепе! И ништа! А? Ништа. Ништа!“

Она хтеде нешто да каже. Ђорђе је удари по лицу. Јаукала је, плакала, раскрвављених уста.

„Ћути! Адам није мој син. Чији је?“

„Мој! Мој!“

„Напоље с њим. Из моје куће напоље!“ оте му се и у кошуљи стрча низа степенице.

Ноћ летња, топла, излазио је месец. Наслоњен уза зид, у дугој белој кошуљи, стајао је Никола, а из своје собе, пробуђен Ђорђевом виком, појавио се Аћим, у кошуљи и гаћама.

„И њега води!“ викнуо је Ђорђе...

Сада лежи на трави којој је септембарско сунце испило зеленило. Чује сваку отровну реч, давно изговорену. Жедан је. Ако је Адам умро, само му је по мучењима остао отац. Ја сам злотвор. Најгрешнији човек који је газио земљу. Нема пакла за мене. Нема божје казне. Зрикавци тестерицама косе ливаду, травку по травку. Не чује их. Не осећа јесење умирање кукуруза и трава, који ситном циком узалудно дозивају сунце.

Устаде и пође брже необраним њивама, по којима и дању и ноћу луњају пресита говеда, вуку жвале, бљују жуте кукурузове зубе, газе и ломе свенула кукурузова стабла, а нерасти скачу на клипове и, као да се паре с кукурузом, стежу га предњим ногама; свиње крше жуте тикве и мљацкају само семенке. Не види их и не чује. Не зна да се овце шуњају по виноградима, да гњурају главе у гиџе, балаве и гњече крупне гроздове, па су пијане од презрелог грожђа. И пси једу грожђе и, не лајући, уједају овце, које фркћу на њих. Цело преровско поље је пуно страве и сатирања плодова, шушкања, немира, стењања, као да су чудовишта из прича освојила земљу кад је помор ушао у села. Ђорђе не зна да такве бербе није било откад је Прерова.

Улази у гробље. Оно да му каже да ли је Адам жив. Осети мирис тамјана и воска. И влажне земље напојене костима у распадању. У мраку, на неколико места догоревају свеће. Жбунићи ситног и мирног пламења. Каменови и сенке се мешају, померају, комешају под гроздовима звезда на високом небу. Ђорђе цвокоће. Према небу се назире спљоштена глава дрена. Крај њега се Катићи сахрањују. Спотиче се о каменове, заобилази гомилице влажне земље, где се по ваздуги дан истоварују преровски житељи у неизрендисаним и необојеним сандуцима од тополових дасака. Тишина није тишина. Чини му се да чује свађу будака и камења, која сваког свитања започиње. И као да чује отегнуту јеку жена. Зна да ће овде остати ако је под дреном гомилица влажне земље. Једва проноси главу и пригушен хропац. Не од жалости. Од страха. Нема куд. Нешто га вуче уз неравну узбрдицу ка дрену. А побегао би. Не може. Мора да се довуче До дрена. Паде па скочи као да је у гроб упао. Јурну. Онда се стварно стровали у ископан гроб. Падање је кратко трајало и трњење од удара остаде у њему. Не може да устане, песнице се зариле у гњецаву смоницу.

— Ко си ти? — неко строго викну над њим.

Још више се уплаши и зби на дну гроба.

— Излази напоље! Нисам се ја за тебе мучио. Излази, лупићу те будаком!

Ђорђе по гласу познаде комшију. Сад од стида не може да се окаже. Заустави дисање, бол у куку нарасте и расу се по десној страни ребара. Не могу, помисли.

— Шта чекаш? Нисам се знојио за тебе. Сам себи јаму копај — и опсова.

Ђорђе искрену главу и виде цигару међу звездама.

— Ја сам, Ђорђе — промуца.

— Откуд ТИ овде?... Да бог сачува — говори цигара љутито, чудећи се.

Дуго ћуте. Он зна, мисли Ђорђе. Срце је кртица што хоће да се урије у земљу. Не сме да пита. Мучи се, прибира снагу, па рече:

— Је ли ми Адам жив? — мукло одјекну у рупи.

— Јошје жив. Али му није добро. А мени пре три дана дете, а вечерас жена.

— Теби? — Још лежи на дну ископанога гроба. — Теби? — понови да сакрије радост и изненађење.

— Није само мени. Свима. Поп је промукао од читања малог опела јер за велико нема времена. Мртви не могу да дођу на ред да последњи пут уђу у цркву. Ми, још живи, не можемо да стигнемо раке да ископамо и четири даске за сандук да им склепамо. Звоно се излизало па треска као да је плехано... Црквењаку се неколико пута конопац кидао. Док и њега редња не обори. Ако ти неко умре, мораш сам смрт да му огласиш...

— Дај ми руку! — Ђорђе више не може да слуша. Сав је обамро у малаксалости и нема снаге да изиђе из гроба, другом намењеног.

Комшија га ухвати за мишице и извуче на гомилицу земље.

— Такво је време дошло, Ђорђе. А тебе пустише. И време је. Доста си се намучио. Боље да ниси излазио.

— Зашто? — Седе један поред другог. Ђорђе му загледа у цигару запаљену на усни.

— Па, помрећемо сви. Можда би тамо у апси и преживео ово. — Човек се заплака и баци цигару у гроб.

Ђорђе брзо иде. Гласови се не чују, а смрт послује по кућама и пуни село немиром, тумарањем и Тихом лупњавом. Ноћ и село личе на вир пун ракова. Немир струји око чкиљавих лампи, честе су у кућама поред којих пролази, и лампе су смрт. Само понека закука, више као од немоћи него од жалости. Од тих лампи букнуће ноћ и село и изгореће све, и ваздух заудара на изгорело месо, и ваздух је пун пепела од косе, понегде неко псето зарежи под вајатом, па му после упразно шкљоцну вилице; он једва дише, кроз лесу јасенова види, два прозора светле, он и она, он, она, он, корак је краћи, Ђорђе иде споро као да и не иде. Застаје код вратница, одмара се, у очима му два мутно осветљена прозора, а у глави тутњи кашаљ, мукао, сув. Боже, зар ниси могао мене да мимоиђеш? Све, значи. Ја све да платим. Пас по калдрми вуче трупац. Опет кашаљ. То је она. Ђорђе јекну кроз нос и полако пође у кућу. Тако мора да буде. Нема куд, мора. Као да му није жао. Немоћан пред тим вишим, јачим, покорава се лампи, ноћи, Богу.

Застаје у ходнику између двоја врата. Лево кашље Симка. Ипак, он би ушао најпре код ње да виђење с Адамом бар за неколико минута одложи, да још не види оно што слути да ће видети, али чује Толу:

— Није много вруће. Није, сине.

И он, без љутње, без чуђења што је Тола Ту, И не вређајући се што он Адаму каже „сине“, отвара врата, нем прилази кревету, руком гура Милунку, која држи лампу док Тола дечаку без свести голе груди облаже топлим ракијским облозима. Ђорђе се наднесе над плавкасто лице дечака са склопљеним очима и отвореним устима, тесним густом и ситном дахтању.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®