• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
  • ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1.



  • страница1/3
    Дата09.11.2018
    Размер0.53 Mb.

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


      1   2   3


    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Јован Стерија Поповић


    ТВРДИЦА

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.
    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Јован Стерија Поповић
    ТВРДИЦА

    Садржај



    ПРЕДСЛОВИЈЕ 3

    ДЈЕЈСТВО ПРВО 6

    ДЈЕЈСТВО ДРУГО 25

    ДЈЕЈСТВО ТРЕЋЕ 42




    ТВРДИЦА


    (ШАЉИВО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА)

    Високоученом господину

    Гаврилу Пекаровичу

    медицине доктору

    свом

    љубезном пријатељу



    посвећено

    Радо т’ друже дижем памјатнике

    Посвећујућ’ теби моје књиге.

    Само немој да се ред измени,

    Да памјатник ти подижеш мени.

    ПРЕДСЛОВИЈЕ

    После изданија Лаже и паралаже млоги су ми оваковог рода књига љубитељи често напомињали да не би без ползе било јошт штогод на исти начин составити, и средством печатње читатељем и читатељкам сприопштити. Ја сам истина млого којешта — које обаче из неки узрока на свет изићи на може — сочинио, гдишто пак и на печатњу издао; но почем с једне стране дуговремена болест перо из моји руку истргне, с друге пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља неиспуњена остати. Што предстојеће шаљиво позориште на свет изилази, повод је највише овај, што сам једном с љубезним мојим пријатељем г. доктором Пекаровичем, о среброљубију беседећи, њему тврдо обећао Тврдицу написати и, ако вредно буде, печатњи предати. Окружен теретом званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију овога дјела посвећавати. Но овде нека нико не помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима списатељ писајући одмора тражи (!!!), посвећавати могу. Сад какова сочиненија сљедовати морају, лако се закључити може. Но ни по чуда! Положеније бо Србаља засада је таково да, ако би се који — изузимам имућне, или оне који су у призрјенију начина живота с друге стране обезбјеђени — искључително на књигописаније отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Hudibras, управо од глади скапати морао, довољно увјеравају.

    Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне разгалило, а при том — ако уши слишати има — и науку живлења придодало.

    Напоследак, да не помисли тко да је моје намјереније с кир Јањом народ грчки на поруганије изводити. Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено.

    Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр. παν μετрον αρεξτον значи: умереност је полезна; о. τис ананкис, о несреће; шкиљи, σкύλος, псето; хондро кефали, дебела глава; кака истерана, рђав посљедак; О τύχη ό кαίροός! О срећо, о време; ελεημοίσήνη, милосердије; άπελπίσίς! очајаније и пр.<оче>. друге се речи могу лако нагађати.

    У Вршцу, месеца септембрија 1837.

    Сочинитељ

    ЛИЦА:

    КИР ЈАЊА


    ЈУЦА, његова супруга

    КАТИЦА, Јањина кћи од прве жене

    МИШИЋ, нотарош

    КИР ДИМА


    ПЕТАР, кућевни слуга

    ДЈЕЈСТВО ПРВО



    ПОЗОРИЈЕ 1.

    КИР ЈАЊА (разгледа аљину), ЈУЦА (шије).



    КИР ЈАЊА: Пан метрон аристон¹, красно грчко мудрост. Све сос мера, све сос мера, па ћиш дођиш до велика слава. Ама проклето садашње свет оћи све високо: оћи мамузу, оћи бал, оћи кафана, оћи свилена кадифа. О тис анангис!² Оћиш мода! Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму.

    ЈУЦА: И то би лепо јошт било!

    ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

    ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти.

    ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала? Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану? Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол.

    ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили.

    ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје?

    ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим. У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим. Нити марите за мене, Нити водите бригу о мени, него живим као свака последња у вароши.

    ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка?

    ЈУЦА: (А баш!)

    ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу?

    ЈУЦА: Изео се.

    ЈАЊА: Шкиљи немарљиво, непромотрено, изио си! Сам си лебац изио?

    ЈУЦА: Па изео се у кући.

    ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао?

    ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући?

    ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр? О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет!

    ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело!

    ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо.

    ЈУЦА: Господару, време је већ да се једанпут и ја с вами као жена са својим мужем разговорим.

    ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?...

    ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате..

    ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема!

    ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем. Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам за онога пошла којега је моје срце изабрало.

    ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу?

    ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика.

    ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар?

    ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж љуби.

    ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим.

    ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи.

    ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар.

    ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити?

    ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција: „Душо Јуцо, немој да си разговараш сос наше младо нотарош!“ Аја! Јуца нећи да ми чуи!

    ЈУЦА: Он мене ради и не долази, него вас ради и због грчког језика.

    ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос? Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа...

    ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају.

    ЈАЊА: Што удају? Катица је дете.

    ЈУЦА: Од осамнаест година.

    ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди. Иха, како би госпођо Јуцо желила да донесим читава болта, да правим проклето штафирунг, да чиним парада, да држим свадба! Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет!

    ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице.

    ЈАЊА: Какву жицу?

    ЈУЦА: Катици на гитар.

    ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар!

    ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.

    ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци!

    ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом?

    ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

    ЈУЦА: Ја мислим време је већ да ми нов шешир купите.

    ЈАЊА: У, ху, ху! Па, па, па! Нову шешир! Милостиво госпођа! Кир Јања! Шешир?

    ЈАЊА: Ја сам и код моје матере шешир носила.

    ЈАЊА: Иди код твоју мати, нека ти купи.

    ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж.

    ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру?

    ЈУЦА: Кад је био луд.

    ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено! Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму.

    ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи?

    ЈАЊА: О, хондрокефалос! Море, славно греческо цар Александер го моли да прими дукати, велики како твоје чело, философ нећи: цар го моли, философ нећи. Е, де, де! (Гумари, што ниси узио тако лепо новац, па да даш мене, да правимо лепа шпекулација).

    ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена. Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир.

    ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене?

    ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде!

    ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар.

    ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава.

    ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене?

    ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите.

    ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де?

    ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас.

    ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш! Не си плаши Јања, море, не!

    ЈУЦА: Ви сте при просидби казивали да сте капиталист од сто хиљади форинти, а сад кажете да не можете један шешир да купите. То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да.

    ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела?

    ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота.

    ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир?

    ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира.

    ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир?

    ЈУЦА: Ја оћу да имам.

    ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим.

    ЈУЦА: Шта ће...

    ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де! Јања има новци, Јања има велико дукјану, Јања је богато човек. О, оћи да умри Јања, оћиш да вичиш: „Јао, мајки моја, да правим Јању од блато!“

    ПОЗОРИЈЕ 2.

    БИВШИ, ПЕТАР

    ЈУЦА: Ево Петра. Можемо га послати по жице.

    ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш! (Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу?

    ПЕТАР: Аа?

    ЈАЊА (јаче): Еси скупио ону ђибру?

    ПЕТАР: Какву тужбу?

    ЈАЊА: Твоја проклета увета! (Виче.) Море ђубру, ђубру, ђубру!

    ПЕТАР: Убру, убру! Што не говориш људски, него се ачиш?

    ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи, како ми даје ватра у моју срцу!

    ЈУЦА: Ја се чудим зашто га и држите тако стара и глува?

    ЈАЊА: Хондрокефало! Оћиш младо катана, да платим пет стотина форинта? Море, памет, море, ја!... Од десет година му правим рачун...

    ЈУЦА: А штету не рачунате што вам чини?

    ЈАЊА: Ти си крива. Зашто ниси газдарица у своју кућу, да узмиш на ум?

    ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио.

    ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет!

    ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас...

    ЈАЊА: Ко га шиљи?

    ПЕТАР: Таки.

    ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму?

    ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем.

    ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.) О, дулос сас, кир Димо! Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала. (Погледи у Јуцу.) Душо Јуцо, иди у твоја соба, имам једна мала шпекулација.

    ЈУЦА (одлази).

    ПОЗОРИЈЕ 3.

    КИР ЈАЊА и ПЕТАР

    ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму?

    ПЕТАР: А?

    ЈАЊА: У, што ми једиш, једили ти пси!... Ама графа ј’ од кир Дима, му познаим слово. (Гледи у писмо.) десет хиљада форинти, триа пер мезо, на четири месец, за едно право трго

    вац, и Рошилдова облигација у залог, пе, пе, пе!!! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴... Перо, синко, изиђи мало у авлија.

    ПЕТАР: Казаћу му.

    ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш?

    ПЕТАР: Да вам је по вољи.

    ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја! (Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа. Кад види новци, зови поусталију, и ми убии. (Виче.) Душо Јуцо, душо Јуцо! Ено ћути пасјо веро! Оћи да ми убии. Кад броим цванцики да слуша: „Охо! Јања има новци! Оди, господар арамбаша, да делимо!“ (Затвори сандук.) Јуцо бре,

    Јуцо бре! Нећиш да си зовиш? (Отвори врата.) Јуцо, море,

    Јуцо!


    ПОЗОРИЈЕ 4.

    БИВШИ, ЈУЦА

    ЈАЊА: Псето неваљано, ди си била?

    ЈУЦА: Била сам напољу.

    ЈАЊА: Напоље, напоље? Ко е слушио моја шпекулација?

    ЈУЦА: Ја не знам.

    ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата?

    ЈУЦА: Забога, у соби није било никога!

    ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу?

    ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо?

    ЈАЊА: Алопу! Знаиш да изгубиш глава твога господара. Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту! (Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот! (Премеће новце, па после устане и протегли се мало.) Како ми расти срцу кад видим мои лепи дукати, кад гледим мои красни талири и кад пазим велики пакли сос банку! Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви! (Узме банке, па броји.) Миа хиљада; екатон, дио, трија, тесера, пенди, екси, епта, окто, иња, дека; дијес хиљадес: трис хиљадес; тесерес хиљадес. Тесерес хиљадес то — и десет хиљада у банку. Збогом, ви други мои срци! (Смеши се.) Оћим да вас затворим да вас нико не дира (Затвори сандук.) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку! (Опет изброји.) Е, е, ја сум добро трговац. Не може да фали Грку. (Метне новце у џеп.) Душо Јуцо! (Одбрави собу.) Душо Јуцо! (Одбрави и друга врата.) душо Јуцо!

    ПОЗОРИЈЕ 5.

    ЈАЊА и ЈУЦА

    ЈАЊА: Душо Јуцо! Ја ћу да идим по моја шпекулација. Шта ћиш ти да радис?

    ЈУЦА: Има се шта радити.

    ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш? Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо? Да си не макниш од твоја соба. Сад ћим ја да дођим.

    ПОЗОРЈЕ 6.

    МИШИЋ и БИВШИ

    ЈАЊА: (У! Проклето посла! Сад не смим да идим!)

    МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите?

    ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло!

    МИШИЋ: Зашто зло?

    ЈАЊА: Рђаву време, нема новци.

    МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца.

    ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену? Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де! Оваква времена, откад је свету, није било.

    МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити!

    ЈАЊА: Штедим, господин, од невоља, зашто си нема.

    ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.)

    ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!)

    МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.)

    ЈАЊА (узме и сам столицу и тако седне да је заклонио Јуцу од нотароша).

    МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју.

    ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.)

    МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти.

    ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете.

    ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор? Ти си дете, ти треба да слутиш што други паметни говори. Ајде у кујна гледај твој ручак!

    МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас. Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво.

    ЈАЊА: (Проклето посла!)

    МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити.

    ЈУЦА: Она је...

    ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије.

    МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете.

    ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију.

    МИШИЋ: Сад су већ другојачије почели радити. Тако јуче читам у новинама гди један момак јавља да је од двадесет и четири године, леп и добро воспитан, и жели изиграти се на лотерији.

    ЈАЊА: Кирије имон! да си аусшпилуи?

    МИШИЋ: Јест, и то, по мом мњенију, није ништа рђаво. Он је уредио десет хиљада лоса, по форинту сребра: десет хиљада форината. Сваком је слободно метути, и на коју девојку срећа падне, добија сместа младог мужа и толике новце.

    ЈАЊА: Хе, хе, хе! Пак после, кад си не милуи, да си вучи за косу!

    МИШИЋ: И за тај је случај састарано. Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао, таки на овај случај добива девојка своји пет хиљада форната. Момку остаје други пет, пак се могу обоје по вољи усрећити.

    ЈАЊА: Па тако, на ову начину, може и жена удата да узми?

    МИШИЋ: О, дакако!

    ЈАЊА: Врашко свет! Како си савија на свака хунсвутарија.

    МИШИЋ: То је лепо, по мом расужденију, измишленије. Ником се не шкоди, а може се многима помоћи. Оћете ли и ви за фрајлицу узети који лос?

    ЈАЊА: Лос је три цванцики?

    МИШИЋ: Јест.

    ЈАЊА: О, скупо, врло скупо, много новац!

    МИШИЋ: Та ви можете и онако усрећити вашу господични. Но ја се задржавам, а морам јошт даље ићи. Знате ли зашто сам код вас дошао?

    ЈАЊА: Кад чуим.

    МИШИЋ: Познато вам је да желимо наш варошки шпитал раширити.

    ЈАЊА: Чуо сам. И то је лепо од наше магистрат.

    МИШИЋ: Будући да толико новаца засада у каси немамо, зато смо наумили добре људе у помоћ при овоме претпријатију позвати. Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље!

    ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику.

    МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи.

    ЈАЊА (уплашено га погледи): Хиљаду форинта? Откуд хиљада крајцара? Нема, господар нотариус, нема. Знаите да нисум видио крајцара пребијена од месец дана.

    МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће.

    ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу!

    МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити.

    ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад.

    МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи.

    ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља. Видим да морам да пропадним. (Узме перо и спупајући к асталу.) Ево да жертвуим пô форинта.

    МИШИЋ: Охо! Мање се не прима од десет форинти.

    ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус? Камо толики новци?

    МИШИЋ: То из моје главе не иде; него како је магистрат закључио, тако се ја владам.

    ЈАЊА (Што ћим да радим? Оћим да запишим, оћим да си убиим; нећим да запишим, оћи да дођи, безобразно, више пут). Господар нотариус, ево да даим цело форинта.

    МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања.

    ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад!

    МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут.

    ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал.

    МИШИЋ: Кад би у мојој власти стајало, ја вам не би јамачно досађивао; али знате ко сам ја код магистрата.

    ЈАЊА (пружи му листу): Господар нотариус, ево ваша артија, ево моја Јуца! Макар сто пута дођите, ја немам да дам.

    МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима.

    ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању!

    МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити.

    ЈАЊА: Ево ј нека носи. (Показује Јуцу.) И тако оћи шешир.

    МИШИЋ (насмеје се): Слуга понизни, кир Јања!

    ЈАЊА: Слуга понизну!

    МИШИЋ (полазећи Јуци): Опростите што сам вас од посла задржао.

    ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете.

    ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу. (Тргне жену која је пошла Мишића испратити.) Ашаге! (При врати.) Слуга понизну!


      1   2   3

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®