• ДЕЛАЊА КОД АУСТРИЈСКОГА ЦАРА
  • ПОСЛОВАЊЕ С ПРАЈЗИМА



  • страница11/12
    Дата03.06.2017
    Размер2.5 Mb.

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12
    ПОСЛОВИ СА АНГЛЕЗИМА

    30.Декембра 1814. у полак 8 сати одемо с г. Фрушићем и г. Је(втом) полномошчному (у Конгресу) министру аиглијскому, господину Лорду Кастлрији, да му предамо прошеније сочињено у име серпскога народа, у ком молба стоји да би се и он као краљемесник англијски с прочи сајузници подузео код султана српски народ оправдати и у мир довести и проче. — — — Не нађем га у двору, служитељи нам рекну: да сутра у 1 О сати дођемо, и да ћемо му онда предати писмо, и моћи са шњим говорити, и тако вратимо се натраг.

    31. декембра у десет сати опет одемо Лорду Кастлрију, изиђе његов секретар, дамо му писмо и покажемо ког је содержанија и шта просимо.

    На то секретар каже: да се они у такве велике предмете мучно подуфаћају. То је дело, вели, у себи врло деликатно, то се каса султана и његове внутрености, „а ми смо са Отоманском Портом у врло голему пријатељству”. — „Баш зато што сте ви у пријатељству, ми к великодушному Англијскому престолу и к милостивому лорду припадамо, што ће њега султан најбоље као свога пријатеља послушати, и заповедити да се престане од оног над Србима свирепствија.” Пита: „На ком је језику прошеније?” „На немецком.” „Ми нисмо добри немци”, но опет га узме. Но други секретар пресети се, и врати нам говорећи: „Носите и на латински преведите ми, боље латински знамо, и сутра га у 12 сати донесите.” Тај дан г. Давидовић и Фрушић увече почну преводити, 1. јануара 1815. год. соверше писмо.

    2. јануара одем са г. Фрушићем гди Лорд обитава, предамо секретару; он нам каже: „Док Лорд прочита и види, пак или ће вас звати на разговор, или ће преко нас што буде казати”, и запишу у њихов дневник наш адрес и нумеру гди пребивамо. З., 4. и 5. јануара нисмо одлазили.

    6. јануара сâм ја и Је(вта) ишли смо у квартир Лордов. Дали нам да седимо, и разговарао се секретар турски с нама, питали смо има ли какав одговор. Он одговори: „Јок, трећи дан биће одговор.”

    10. јануара око 10 сати одем са г. Фрушићем и Је(втом) гди нам кажу служитељи лордови: „Нема сада ништа, но сутра у 12 сати, може бити да ћете моћи с Лордом говорити” и тако одемо натраг.

    11. јануара одемо с г. Ф(рушићем) у 12 сати, мало почекамо, но Лорд покрај нас и један његов ађутант на један ма̓ прође на врата напоље: ни взора! Зовну нас његови служитељи у другу собу, где мало тек поседимо, изиђе нам други ађутант, и почне говорити француски: „Будући даје Лорд многим конгрескими дели отјагошчен, зато ваше прошеније није имао времена извидети, но ја знајући опстојателства и садашње Двора Англијскога са Портом Отоманском пријатељско сношеније, да и кад добро ваше прошеније извиди, неће вам друго одговорити но ово што вам кажем, а ја вам ово кажем: да се наш Двор Англијски у такова деликатна дела нипошто мешати неће, ни ви више нама долазите, само толико вас могу саветовати, да се добро чувате и у тајности стојите, да вас какови султанови људи не виде и не дознаду о ком делу овде сте, пак ће онда султан рећи: кад се влашки краљеви мешају у моје државе, ја ћу њима начинити посла. Но до неколико дана, ви један можете доћи ако би Лорд имао што да вам рекне” — и тако одемо.

    ДЕЛАЊА КОД АУСТРИЈСКОГА ЦАРА

    24.Декембра 1814. год. дали смо писмо молбено на г. графа Врбну, да би нам у Јего Императ. Величества аудијенцију исходатајствовао, чтоби прошеније народно јему ми својеручно вручили. Момак његов одговори: „Дођите прекосутра, биће вам одговор. То смо били ја, г. Ф(рушић) и Је(вта). У речено време ишли смо ја и г. Је(вта) и питали: има ли какав одговор за нас, и не би — међутим ишли смо сваки дан и вече и јутро.

    28. декембра дошао нам је одговор писмен, да ћемо бесумњено имати аудијенцију код Јего Величества императора аустријскога — но кад император определи дан и час да ће нам г. Врбна јавити, и проче. Тај дан буду и писма (прошенија) сва готова, која је преписао Давидовић и Фрушић.

    30. декембра у 8 сати по подне с г. Фрушићем одем у двор фиршту Метернику да му предамо писмо (на немачком језику) које смо начинили у име народа српскога, но служитељи његови кажу: „Дођите ујутру око 10 или 11 сати, онда ћете моћи предати.”

    31. декембра рано у 10 сати одемо опет, гди место Метерника изађе нам советник державни Худелист, и прими писмо, и уверава нас да ће га тај час дати графу Метернику.



    Препоручимо се да би и он као једна висока особа код Јего Величества како најбоље знао буде проговорити и умилостивити Јего Имп. Величество да би изволили представити султану, да би престао од онога свирепства које сада на Сербље у Сербији сушче излива. — Г. Худелист: „Знамо ми добро како и̓ Турци кољу и секу, и на коље набијају и досад, а особито сад су Турци веома огорчени на Сербље, и умислили су да Сербе сасвим истребе ако узмогу. Обаче тко им је крив, то су све тому они узрок”. — Ја: „Молим Ваше Сијателство, није прости народ тому ништа крив. Народ је прост, ненаучан, особито слуша и повинује се тко му се годе старешина нaѕoвe”. Г. Худелист: „Ја, ја, знамо ми то добро да народ није крив, но су криве њи̓ове старешине, а особито њи̓ов онај неваљали и гнусни Сенат, који су у Београду били, они су с нашим поданиками свирепије поступали, него сада Турци што ш њима поступају. Они су наше поданике неправедно ариштовали, глобили, били, убијали: они су сваку правичну трговину са својим неваљалством прекраћивали; они су хтели и наше у овој страни поданике против свога цара возбунтовати, да су с непорјадочнога њи̓овога поступања многи наши граничари, како терговци тако и други, несрећни постали; они су и на самога нашега цара хулили. Тако су се били возгордили са оном малом својом искром случајне среће, да ниједнога императора у Европи себи сравњали нису. Дотле су својим будаластим високоумијем били дошли, да се веће на комшилуку нису могли трпити, и да смо веће ми сви магнати готови били цару говорити, да једанпут дигне неколико регементи, да сав онај Београд разори, но опет, знајући ми милостиво срце нашега цара који жали народ, нисмо му хотели говорити, и чекали смо не би ли се поправили, али не ктеше се поправити дотле докле јадни народ у пропаст не турише. А ко вам је давао изнајпре барут, олово, пушке? Ко добре совете како ћете поступати? Ко ли код султана правдао и увешчавао га да ви нисте устали против Отоманске Порте, но против и његови̓ ребелијанта Турака и зулумћара. Једним словом, тко вас подигао да сте могли донде доћи, докле сте били дошли? Све је то наш цар као милостиви отац вама чинио и преко толики̓ благодејанија и совата опет нисте умели чувати, но они неблагодарни онако се непоштено владаше док бедни народ упропастише. Будите уверени да смо све то одавна предвидили, и точио знали шта ће и како ће с вама бити, но кад и прочи совати наши непослушани осташе, морали смо сожаљевати не о њима, но о јадном народу који је таковим у руке пао. — Преко свега тога, у време своје погибели, ми смо и̓ примили под своју заштиту. Турци су и̓ много искали, наш цар није и̓ хотео дати. — Наш цар народ је сохранио од Турака, и у време највеће ватре у своје државе примио, гди и сад се многи находе —.” — „Ваше Сијателство — рекнем ја — народ прости, који данас страда, тому није крив. Народ није знао њино неваљало поступање; ми за онај невини народ молимо; за народ који је двору аустријском и росијском свагда от толико столетија веран био.” — Фиршт: „Знамо ми добро да је народ српски добар, и да је он нам више и от 100 година свагда веран био, гди смо га годе потребовали, и ми њима и сада нећемо се отрећи, но ћемо све оно учинити, што се клони срећи народа серпскога, и буде у могућству нашему, а уверите се да ћу ја сад, јошт и не јављајући императору, јербо му знам вољу, писати нашему јелчији, барону Штирмеру, и по данашњем куриру, и наложити му да он представи дивану и султану како најбоље буде знао, да султан заповеди везиру престати од оног свирепије над Серби, а и кад цару јавимо, то ће исто и он учинити.” И отидемо.

    1. јануара 1815. год. ишао је г. Је(вта) у квартир грофа Врбне, питао за одговор, и није ни тај дан изашао одговор за аудијенцију.

    2. јануара око подне ја одем питати, има ли одговор за аудијенцију; опет служитељи кажу: „Морген, морген (сутра, сутра)!”

    3. јануара рано одем код портирера и питам, цедуље прегледам, наше нема јоште; опет добијем одговор: „Морген, морген.”

    4. јануара опет одем рано, прегледим цедуље, наше нема; портирер каже ми: „Вир ур, вир ур! (у 4 сата).” — Тога дана у 5 сати увече, изиђе нам цедуља да ујутру, тј. 17. јануара по немецком. будемо на аудијенцији код Јего Величества Императора аустријскога.

    5. јануара у седам сати дођемо у Бург (царев двор). Уђемо у салу, гди стоје на реду они који су пређе нас опредељени. И тако и ми у ред на своје место станемо, тј. ја, Фрушић и Јевта. Дође ред и нас, уђемо у салу; и по обичном поклоненију, на питање Јего Величества, каже му Фрушић тко смо и шта просимо. Утом предам му ја прошеније — у руке. Император рекне: „Све ја то знам. Извесно је да Срби много неправо трпе, и трпити морају до времена, вас пак уверавам да сам ваш пријатељ био, и јесам, да сам вас помагао барутом, оловом, топовима, ̓раном, советима добрим, словом и делом, све сам оно чинио што се годе могло посредством мојим. Уверите се из тога, што сам вас у државе моје примио и заклонио, а да ћу и сад то чинити, то вам обећавам, али добар стати не могу хоће ли султан послушати; но опет мислим да ће мене пре послушати, него икаквог другог императора, будући сам с њиме у добру пријатељству. А да вас од стране Конгреса препоручимо и предузмемо, то засад не налазим за добро; прво, помислиће султан да му заповедати намеравамо, а то нисмо у состојанију чинити, и можемо ономе народу веће зло проузроковати, а ја не знам ко би радији био, ви или ја, да вам помогнем; но ћу му пријатељски представити и мислим утврдо, да ћете до неколико дана следства моји̓ претпријатија у дејствију познати, али ја знам добро докле име Србин и Турчин царствује, то двоје не може се сложити. Но ви будите овде јошт, ја ћу вама дати знати што воспоследује. Ја ћу султану од моје стране што могу лепше и ласкавије представити од стране комшилука, а и од стране христијанлука, и не сумњам код султана да се послушати нећу, но хоће ли њега његове паше послушати, то не знам. Ви знате како је код Турака, но шта ћемо кад се што боље засад за вас учинити не може. Ја би̓ најрадији томе народу помоћи; народу, велим, у којем толики интерес моје државе лежи, с којим сам се ја толико година лепо слагао, с којим на неки лепо живити желим. Моја је жеља заслуге српскога народа о мени оправдати и наградити, а и моје заслуге јошт већма код њи̓ умложити, сада пак јошт време није. Уверите народ о мом добром срцу к њему, о мојем посредствију и соучастију, и о мојем торжественом обешчанију: да ћу султану представити и молити га, како најбоље знао будем, да вам спасеније буде. Моје о вама обешчаније заиста чућете до неког времена, а желим и радићу да га у состојанију вашем осетите. А ви постојте онде (у Бачу) јоште, ја ћу вам казати шта буде.” — Потом ми одемо.

    25. јануара у пол једног сата одем са г. Фрушићем код штатског советника г. Худелиста, да се молимо да би император или преко Хофкригсрата на Генерал-команду писао, да би Генерал-команда како пријатељски дала говорити београдскому везиру, да би престао од свирепог са Србима поступања, будући да смо у надежди да ће султан послушати цареве који су му писали, и да ће везир скоро доћи наставленије да са Србима мирно поступа. Но нисмо га нашли код куће. Служитељи рекну нам: „Између 8 и 9 сати дођите, моћи ћете са г. Худелистом говорити.” Између 8 и 9 сати одемо опет и место Худелиста добијемо разговарати се код штатсрата г. Пренера. Потом одем у кабинетску канцеларију императора аустријскога, да видим има ли какво решеније на инштанцију српски̓ емигранта. Ту ми императоров секретар јави да је иста инштанција јоште 18. јануара књазу Метернику отправљена. — Исти дан одем књазу Метернику. Ту ми јаве да је на Државну Канцеларију послана, и зато да се код штатског советника г. Худелиста или Пренера јавим. — г. Худелиста не нађем у канцеларији, а г. Пренер ништа ми није могао казати. — Доцније одем око 1 часа по подне и ту се наново пријавим код Худелиста, овај одма советнику државном г. Пренеру оде, извести га о делу, и Пренер ме дозове говорећи ми ово: „Ваша инштанција, коју сте 17. јануара нашем императору предали, послана је фиршту Метернику с препоруком всевисочајшом и са желанијем да би се у тајној конференцији внутрених дела о тому посоветовали, како би се желанију српски̓ емигранта удовлетворити могло, будући да њихово желаније са желанијем императоровим сасвим сагласно јест. У сонету се том за добро нашло да се иста инштанција у копији у Цариград интернунцијусу или јелчији аустријском, барону Штирмеру, пошље, и да му се од стране императора и Метерника и Државне Канцеларије дело српски̓ емигранта усрдно препоручи, тако да он, као што га Бог учи, и као што боље узможе, прилику гледа, онако ствар ову дивану и султану представити (турском) да само подозреније или каквом злу већем предупреди, будући да је ствар у себи тако чудна и деликатна (тугаљива), да се одовуд никакво наставленије дати не може, како Штирмер да поступити има. Бојати се убо морамо да с добрим намеренијем зло код Турака не ускоримо, а злим засад или силом или претњом поступати нити можемо нити је разумно; зато смо му препоручили само ствар српску и под совесни одговор званија и определенија његовог наложили му, да гледа сам како боље може вољу императорову испунити, и милости императорове достојним учинити се, и за вас добро издејствовати. Сад је време такво, да више и боље што за вас учинити нити знамо, нити се може. Со тим јоште једанпут увери ме и наложи Ми од слова до слова српским депутатом да кажем.

    28. јануара. Између 8 и 9 часа одем с Фрушићем код штатсрата г. Пренера аустријскога, покажем му данашња известија како јадни Срби страдају, и молимо га да би учинили милост за коју смо и г. штатског советника Худелиста молили, да би о том императору говорили и у име нас молили, да би Јего Величество преко Хоф-кригсрата на Генерал-команду заповедио, да би Генерал-команда, каквим год лепим начином београдском везиру говорила, да би везир за љубов овог двора и комшилука престао од онаквог мучитељства, с којим Србље мучи и истребљује, и покажем му колико Турци Србаља у Београду и на други мести мучитељски истребили и то само за неколико дана. — Друго, молили смо и то, да се наложи Генерал-команди да заповеди официрима пограничне страже да свакога Србина који би преко Саве у ову страну бегао и тражио свом животу спасенија — примају, јербо досада није то за неко време допушчато. — Г. Пренер: „Господо, то није од султана, но је то све од онога проклетога Сулејман-паше; и ако и буде од султана, уверите се, да ће вам наш цар све као отац ваш што је год могуће учинити. Ми смо из канцеларије тако ту ствар Штирмеру у Цариграду препоручили да боље за вас бити не може; тако, велим, да ни наш сопствени интерес сматрали нисмо, а знате, да и ми наши̓ непријатеља имамо, да смо и сами код Турака оцрњени и толико смо му пута досад због вас и наше трактате нарушавали. Уверите се, да народу неће ништа бити, а да криви морају се бојати (премда је то код султана много што смо му онако писали), но не смеду они праве сећи. А знајте и то, да се они (Турци) и своје сенке боје, а ово што сада чине, ако је све истина, то ће им се извидети и оштрије препоручити да таква зла не чине, јербо наше команде нама не описују да је баш сасвим тако почело бивати и среда се сећи. Истина да Турци млого секу, али само оне, које им њи̓ови кнезови предаду. — И ми ћемо писати на Генерал-команду да гледу лепим начином говорити везиру, да не чини таквога мучитељства на христијанлуку, и јавити да смо писали у Стамбол, а што се тиче који Србин побегне амо, да га приме, обаче покривено, да Турци не виде. Опет уверите се да ће све то до 26 дана сасвим другојачије бити, за то доба моћи ће наш јелчија за вас сигурно штогод добро издејствовати.”

    5. фебруара оде г. Фрушић по други пут код штатсрата г. Пренера питати: јесу ли писали на Генерал-команду, да би предложили везиру да престане од мучитељства и тиранскога поступања над Србима. Он каза то: „Ми смо јоште онај час писали Генерал-команди да нас добро и порјадочно у томе извести, раде ли Турци све оно што се овде од вас чује, јербо нама Генерал-команда није више јавила само за 40 Срба да су у Београду погубљени, и то од они̓ ребелијанта, које су њи̓ови кнезови сами Турком предали на смрт. Кад се о томе чрез Генерал-команду известимо, онда ћемо то дело по зрелом расужденију предузети: међутим доћи ће из Цариграда од нашега барона Штирмера је ли што могао за вас код султана издејствовати, и ми ћемо поред тога знати се владати за ваше шчастије.”

    18. априла одемо код министра г. Пренера и јавили смо, да су Срби опет противу Турака востали свој бедни живот зашчишћавати, па само јављамо да знаду, а кад боље разберемо да ћемо доћи јавити им, и совата на то од њи̓ искати.

    26. априла. Извесно разумемо, и опет г. Пренеру одемо, јавимо, и он каже: да су гранични команданти и њима о томе известије дали. Молимо да нам у таквом случају сонет даде. На то нам он каже: „Наш јелчија дивану турском говорио, но ништа успео није. Сам је Реис-ефендија казао: да та раја мора сва помрети, која се тако често буни” — Просили смо на то од њега совата, и да се овај двор с прочима подузме нас својим посредством са султаном помирити, но он каже: „Не могу вам на то одговорити, док се са г. Метерником не посоветујем, но други пут дођите у опредељени дан.”

    3. маја. Одем г. Пренеру он тако каже: „Бу дући да је то дело сад овог магновенија врло немогућно, и ми морамо с Турчином врло јако пријатељство држати, зато сад ништа о том предузети не можемо.” Молили смо и казали, да смо ради опет код Јего Величества на аудијенцију изаћи и лично молити га. Он на то рекне: „Добро, изволте молити, он ако нама о том наложи, ми ћемо се старати.”

    5. маја (17.) одем ја и г. Давидовић код г. Врбне, замолимо га за совет и милост, која нам је сада најнужнија у овим опстојатељствама, и да нам аудијенцију опет исходатајствује код Јего Величества Императора. Он одговори: „Што се тиче дела за које ме молите, није у мојој власти, обаче што будем и гди могу не одричем за вас говорити. За аудијенцију пак јавићу императору и што он каже известићу вас.” Потом запише наша имена. (Г. Врбна знао је славенски, и тако могли смо се почесто разговарати.)

    6. маја. Одем рано, нема за аудијенцију ништа решенија. После подне оде г. Давидовић код г. Врбне и донесе писмо, да је Јего Величество изволело 8. сего у 8 сати дати нам аудијенцију.

    8. маја 1815. год. (20. маја римског). Одем са г. Давидовићем код Јего Император. Величества Императора Франца Прваго. По обичном поклоненију представимо: како су Срби били Турцима послушни, но Скопљак-паша, везир београдски, заиште од најбољи̓ фамилија 3 хиљаде момака да погуби; каки су ти осуждени уплашили се и побегли, како су други устрашени к њима сајединили се и на оне Турке напали, који су Србе убијати хтели, и тако су неке побили, а друге из српски̓ села протерали, и да се народ решио веће сав погинути, а садашњим Турцима не могу покорни бити: но молимо да би с прочим својим сојузницима код султана учинио, да други везир кога Срби бегенишу дође, и прочаја. — Император: „Ви сте упливали у једну воду из које ћете мучно испливати. Ја вас сажаљујем и рад сам да испливате, а све знам шта сте трпили; мени је од гранични̓ команди познато.” — „Ваше Величество, ми нисмо упливали у ту воду од какве наше силе и непокорности султану; но нужда нас приморала, гора него 1813. год. кад се нас пола у Сави подавило, а пола под вашу заштиту пребегли. Па кад се сада на суву давимо, боље један ред на воду напливати, па ко се удави, а ко остане. А ако Ваше Величество са прочим сајузником и само мали прст помоћи пружите, то се надамо да ћемо моћи колико годе испливати, а ако ли не пружите, а ми ћемо се и на суву подавити”. — (Кад сам рекао „мали прст”, цар запита Давидовића: „шта је то „мали.) Император: „Но ја вам ништа помоћи не могу, ја сам сада у пријатељству са Турцима. А шта иштете и какву помоћ?” — На то ја кажем: „Само ону милост коју сте имали српском народу од лета 1804. до паденија српског 1813. год.” — Император рекне: „Шта сам ја и пре чинио, само једаред и то мало, дао вам барута и олова.” — „Ваше Величество, опет онако мало и просимо, као у оно време. И оно оружје секвестирато да даду”. — Император: „Е, да дам вама пушке, да пуцате на Турке.” — „Не да пуцамо, но да се бранимо док нас Ваше Величество са прочим сајузницима заштитите.” — На то император упита ме: „Јесте ли били код императора Александра?” Ја одговорим: „Просили смо, пак нас не пушта к себи.” Император рекне (које ми је чак после Давидовић казао): „А вражје политике, мисли он да нико не зна шта они са Србима раде! — А што вас не пусти к себи? — Ал ваљда неће зато што је у мом двору, — а то је свеједно.” Затим замолимо ми и то: да емигранти (бегунци) могу се слободно у Србију повратити. На то император: „А ко вам брани? — Хоћеш ли и ти ићи кући?” Ја одговорим: „Хоћу, Ваше Величество, како нам прошену милост поклоните.” На то он нам каже да причекамо јошт у Бечу, док нам, одговор даде.

    15. маја оде г. Давидовић у канцеларију и питао за одговор, и казали му до 5 дана да дође.

    20. маја. Оде опет г. Давидовић, но казали му да је послано г. Метернику. — Тај дан одем са г. Давидовићем у Штатску канцеларију, где изађе пред нас г. Пренер. Питали смо за одговор, но он каже нам да нема ништа. Представимо му каква је молба, и како се може народу помоћи, а колики је интерес царства у том српском народу помоћи; но он каже: „Све то знам, но сад није могуће, таква су опстојатељства и ми сожаљујемо.” — Молимо га да он све наше речи изјави фиршту Метернику, и од своје доброте срца да распространи; он одговори: „Хоћу, и дођите до 3 дана — шта фиршт одговори знаћете.” Међутим, казали смо му, како нас је император добро примио, и како нам је казао дати одговор.

    23. маја била је велика парада зато што је Неапољ добивен.

    24. маја. Одемо у 12 сати и причекамо у сали. Изађе државни советник г. Пренер и каже: у овом садашњем опстојатељству и у овом магновењу ништа вам одговорити, нити вам по жељи вашој помоћи што можемо, нити се од нас надајте. — Ми кажемо, да немамо куда ићи, но јоште хоћемо херцогу Рајнеру, и ако нас и он и ви сви отерате, ми ћемо опет доћи; десет пута ако нас отерате, ми ћемо и хиљаду пута доћи, и за милост просити, и прочаја. — Пренер: „Ја вам на оно прво ваше прошеније од стране г. Метерника то одговарам, а ви радите како хоћете.”

    1. јунија. С г. Давидовићем одемо г. Пренеру, питамо га: је ли дошло једно прошеније на императора од српског народа послато преко земунског генерала Червенке и Генерал—команде, под датумом 16., и има ли какав одговор на све? Он одговори: „Ми не знамо, може бити да је Генерал-команда управо у главни квартир на цара послала, зато морамо чекати на одговор.” Ми смо опет пофторили наша досадашња моленија како за ̓рану оружије и проч. На то он одговори: „Ми смо писали, и одоздо одговорили су, да српског оружја више и нема код нас. А што се тиче од нас помоћи, сад у овом магновенију ништа вам помоћи не можемо, јербо и сами видите како је.”

    ПОСЛОВАЊЕ С ПРАЈЗИМА

    28.Декембра 1814. године, у 12 сати, одемо са г. Фрушићем у Бург, гди стоји краљ прајски, тражити прилику да би код краља добили аудијенцију, и својеручно прошеније предали му, и усмено молити га пространије о милости и помоћи к страждујушчим Сербљем. Но ађутант краљев каже нам, да они о том знаду, и да се о том говори; „но премда наш цар не може о том непосредствено радити, опет ће по могућству свом попеченије имати, и ви ћете, што желите, моћи докучити; но ви аудијенцију код нашег краља просите преко г. Хумболда, нашега јелчије, при двору аустријском, будући да је то дело дипломатическо, а ја сам милитарска персона, њему то принадлежи, бесумњено добићете”. — Тај исти дан у један сат по подне с г. Фрушићем однесемо писмо на немецком језику у No 620, где пребива Хумболд, и предамо његовим млађим, и рекну нам: у 4 сата да после дођемо за одговор. Ми одемо у речено време, но опет нам кажу: „Нема сада ништа, но дођите сутра у 8 сати.”

    30. декембра у 10 сати с г. Фрушићем одемо код Хумболда, и никаквог одговора не добијемо. Но служитељи реку нам: „Кад изађе какав одговор, ми ћемо вам сами у квартир донети”, и тако се вратимо. — У исти дан у 12 сати донесе Хумболдов момак писмени одговор, да морамо просити аудијенцију преко фиршта Харденберга, полномошнога прајскога министера у Конгресу. У исти дан у 8 сати с г. Фрушићем одемо гди стоји Харденберг, однесемо писмо које је у име народа на њега с печатима послано, у којем молили смо га: да нам аудијенцију код краља исходатајствује, и да се и он по свом уваженију код свога краља и код своји̓ прочи̓ превисоки̓ сајузника о примиренију Сербов код султана потруди. То писмо предано му је на немецком језику са 6 мурова; молили смо за одговор и служитељи реку: „Кад изађе одговор, ми ћемо сами донети у ваш квартир.”

    31. декембра. Не чекајући на њи̓ово обештање, одем у квартир, питам: има ли какав одговор? „Нема, кажу, данас ништа, но дођите кроз три дана, биће одговор; буде ли пређе, ми ћемо сами донети.”

    1. јануара 1815. године. Чекали смо овај дан и не би ништа. 2 јануара одем опет у 12 сати у дом где Харденберг пребива, тј. No 1188. Питам: „Има ли штогод од фиршта?” Одговор: „нема, нема.”

    3. јануара около 11 сати отиђем и питам, но секретар ми каже: „нема, но чрез три дана дођи, биће.”

    6. јануара рано у 9 сати одем и портирер каже: „Нема јоште, но чрез три дана дођи.”

    10. јануара око 10 сати одем с г. Фрушићем опет фиршту Харденбергу. Млађи нам кажу: сад спава, но мало после дођите. (Међутим, одемо ми лорду англијскому). Кад после дођемо Харденбергу, каже нам да идемо државном советнику г. Кистеру. — Јавимо се и кажемо да нас је послао г. Харденберг, и зашто смо дошли. Кистер каже: „То све стоји до Харденберга, но ја ћу сутра к њему отићи и о том разговарати се, потом или ће вас он к себи звати, или преко мене что нибуд даће вам се знати, зато ви прекосутра дођите овде к мени, ја ћу вам што буде казати.”

    13. јануара у 11 сати одем с г. Фрушићем к легационалном прајском советнику г. Јордану, по совету државног советника г. Кистера, да се известимо шта је г. Харденберг у призренију наше молбе учинио, у случају ако је што досад учињено. Обаче нисмо могли с њима говорити, јербо је био код Харденберга на конференцији. — Истог дана у 4 и по сата отишао је г. Фрушић државном советнику да би се советовао с њим како би могао са Јорданом говорити. И ако је пословима оптерећен, да му писмено предамо; но Кистера не нађе код куће, но буде за сутра у 10 час. опредељен да дође, тј. 14. јануара. — Тога дана предамо на краља прајског прошеније преко г. Јордана.

    14. јануара у 10 сати ујутру оде г. Фрушић државном советнику г. Кистеру. Он му каже: да је по обешчанију свом, нама 10. јануара учињеном код Харденберга, опоменуо у призренију дела серпских депутатов, које му је књаз Харденберг на предрасужденије био вручио, и да је књаз Харденберг одговорио, да је исто дело легационом советнику г. Јордану предао, к тому да је г. Кистер сам с Јорданом говорио и разумео да је молба наша у делу и порјатку, и да ће желаније наше испуњено бити и то несумњено! — Међутим, опет му наручио да оде данас јоште г. Јордану и сам се о томе јошт боље увери. 15. и 16. јануара ишао је г. Фрушић у квартир г. Јордану и није га нашао код куће.

    17. јануара оде Фрушић и нађе г. Јордана, и говорио је с њим, да је дошао питати има ли какав одговор на предано од српски̓ депутата прошеније. На то му казао да дође прекосутра и добиће писмени одговор.

    18. јануара оде, и нема.

    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®