страница5/12
Дата03.06.2017
Размер2.5 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   12
V

Ја зовнем Чардаклију и у два сата ноћи 1. септембра месеца 1804. године на Сави више Топчидера у чамац седнем и рекнем: „Збогом, земљо и завичају, већ у тебе јали доћи јали не доћи!” И тако возари повезу живо. Покрај Београда прођемо, и сву ноћ путујемо низ Дував, а кад свану, требало би штогод јести. Сад се нема шта, јербо у хитњи ништа спремили нисмо. Пође и Гаја Николајевић с нама, и сам не знам зашто је пошао. Дођемо у Смедерево, где изађемо и ја и Чардаклија, оба да што купимо за јело. Шта ћемо наћи? — Сира, ̓леба и грожђа. Кад седнемо опет у чамац, онда се сетимо како смо паметни: идемо у Русију, а изађосмо међу Турке! Видимо нашу памет; али су Турци јошт луђи, зашто нас не питају куда ћемо. Повичемо на возаре да брже возе да измакнемо.

Тако низ Дунав путујемо до Рама. Сад не знам или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓. Он кад нас добро -разгледа повика: „Гони чамац крају”. Ми изађемо из чамца, и назовемо му „добро вече”. Он полако одговори: „Бог вам добро дао, и добро дошли моји сопутници!” — Ја по томе познам да је то Јова Протић, и одговорим: „Бољим дошли, ако си ти онај кога ми тражимо”. — Каже „Ја сам”, и пољубимо се. Ја му кажем за Чардаклију да нам је то трећи друг, и одемо потом у конак, где се добро на вечери почастимо и у здравље и за срећна пута и по доста пути напијемо. Јова Протић био је сасвим спреман. Кажем му колико ми новаца имамо, но да он понесе што више може. Он каже: „Ја ћу понети 50 дуката”. Но чини ми се понео је више, но нама неће да каже онда, ваљда да се у путу боље штеди. Ноћимо ту (у Раму), и ујутру, тек се расвиће, зовну нас човек на Дунав. Одемо ја и Протић, кад ал̓ дошао Стева Живковић; даде нам једнога жива шарана: „Најте ту рибу и што пре можете уготовите и понесите — рече; — ја одо̓ полако, а ви кад ме стигнете, питајте се са мном као са непознатим човеком, да моји возари не познаду да смо се уговарали, а тако и вашим возарима кажите” — и оде. Ми се вратимо у конак, и док ми фруштуковасмо, дотле и шарана зготовише. У име Бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!” — Ал̓ рече Јова Протић: „Почекај, побратиме, почекај, док на Ђердап дођеш, видићеш како ти је тих Дунав!” — Возе наши возари побрзо, и угледамо Живковића на Дунаву и сустигнемо — јербо његови не возе. Кад близу будемо, поздравимо једни друге срећним путем. Запита нас Живковић: „Ако Бог да?” Кажемо да хоћемо у немачку Оршаву. „Дакле, каже, ми смо друштво, и ја намеравам у исто место.” — Путујемо мало док Живковић поче као сам да руча, пак онда рече: „Дајте чамац до чамца, па заједно да ручамо; ја имам добра вина, кад ви имате рибе; а слађе се у друштву и руча”. Тако саставимо чамце један другом ублизо и ручамо онако путујући и веселећи се. (Живковић возаше два музиканта у чамцу те му свирају.)

Поред Пореча прођемо ноћом. Сад дођемо у оно село, где узимају думенџије, који су кроз Ђердап вешти лађе спустити. — Кроз Ђердап не смеду обичне дунавске и савске думенџије спустити лађу, јербо нису вешти и могли би одма лађу потопити, но се из они̓ села думенџије узимају који су вешти Ђердапу, и говоре да они никаква данка не дају, но само горе и доле лађе пропраћавају. — Сад ми Живковића замолимо да, када себи нађе думенџију, да и нама нађе. Живковић рече: „Хоћу, браћо! А што не би̓? То није муке, а они су то и дужни чинити”. — Сад дођу думенџије и узму сваки свој чамац, и путујемо неколико низ воду. — Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?” — „Није, није — вели — већ се оно гуске лепршају по Дунаву, и сад ћеш видити где се беле.” Јошт неколико пођемо, а оно се нешто указа бело по води: „Ено, побратиме, гусака!” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас. Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!” — Ја устанем и натраг погледам, а оно се опет бели и рекнем: „Ао побро, црни̓ твоји̓ гусака, а горега мог тихог Дунава!” и одемо даље. — Кажу ми: кад је мала вода, онда скаче преко камења, које се млого из воде види, и брзак причињава, те се букови беле.

Живковић изађе повисоко и оде сувим у Оршаву, а ми дођемо водом на скелу у Оршаву, ал̓ ето ти Живковића и једног Србина обрштера. Питамо се ми опет са Живковићем како са непознатим, износимо наше ̓аљине, али мало смо и имали. Пита нас обрштер: „Попо, ако Бог да ви?” Кажем да хоћу у Велику бугарску Трнаву, код владике Данила, који је био у Шапцу, а ја његов ђакон остао, пак сад Срби су с Турцима у кавзи, зато хоћу да идем код мог владике. — „Лепо, лепо — настави обрштер, — а зашто не идеш преко Турске?” Кажем да не смем од Турака, но хоћу преко Влашке. Пита Протића куда ће он. — Протић каже: „Имао сам ортака, пак побегао у Влашку и однео ми рачуне”. — „Добро, а ви брате, куда идете?” упита Чардаклију. — Чардаклија заноси рекалијски: „Ја идем, господине, тражимо гдегод службу, а писао ми је један пријатељ да у Јашу има код чокова служба, зато тамо идем”. — „А одакле си?” рече обрштер. — „И ја сам из Србије” одговори му Чардаклија. — „Да тамо идеш, то верујем; а да си из Србије, није истина: твој језик није српски!” — И рече: „Хајдете, хајдете, да од мене не нађете”.

Ми оно наше покупимо и у котроманац одемо. Ту нам Живковић дотера један шарен интов врло леп, што је за нас купио. Ујутру седнемо и на конак у Чернец дођемо. Један добар трговац бегенише наш интов врло добро и даје нам свој полован врло тврд и јаки интов и даје 10 дуката приде, но ми не дамо, волимо да се ми возимо на шарену интову. Пођемо; од Чернеца пола сата одмакнемо; док у наши̓ лепи̓ каруца један точак, са свима паоцима сломи се, само главчина остаде! Ето ти нам сад весеља! Шта ћемо сад? Ко ће да иде да моли онога трговца да сад трампимо? Сад је лакше него кад је он хтео! Извадим ја 10 дуката и пошљем Чардаклију натраг, и даде Бог те онај узе 10 дуката и наше каруце, а нама даде његове које су нас, гдешто с поправком, до Петерсбурга довезле. Дођемо у Краљево. Ја кажем да се не могу старати јелом и пивом и прочим, да све за њи̓ и набављам и плаћам, него ја ћу давати докле тече новаца, а други нека исплаћује где што треба. И тако определимо Протића Јову да плаћа и води рачун, а како нестане, ја извадим те по 20 дуката дам му, и опет тако. Дођемо у Букарест 14. септембра (1804. године) на конак. Нађемо росијскога конзула и јавимо се тајно њему куда идемо; он нас советује и каже: „Овим књажеством ништа се не бојте, но у Молдавији гледајте да је што брже пређете”. Донесе нам исти конзул од Вла-бега Ипсилантија пасош — — —.

Пошљемо по коње у мезулану; дођоше коњи и пођемо. Дођемо у Фокшан где се дела ова два књажества; пређемо преко потока у молдованску варош. Трефимо баш у ме̓ану коју држе два Србина, неки Петар Бијуклић из Ужица и Никола Карановчанин, који се ту Молдованком и оженио, оба наши земљаци. Ми смо мислили онде да ручамо па одма даље да идемо, зато одма ручак и наручимо. Кад уђемо у собу, али Петар Бијуклић скиде капу пак се са мном у образ пољуби: „Како сте, оче прото, како је Црни Ђорђе и Јаков и сва наша браћа?” — Ја се уплаши̓ где ме човек познаде, па рекнем: „Опрости, брате, ви се у мене упознајете, ја нисам прота веће сам ђакон. А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”. — А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем. — Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”. — „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш? Ниси ли ти син покојнога кнеза Алексе из Бранковине; ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше? Не криј се, не бој се, тврда је вера, пре ћу ја умрети него ви. Ова два брата не знам, али тебе познајем, и сад знам куда идете и шта носите, и ја ћу се на ваша писма потписати, па ако што вама буде, нека и ја погинем: доста наше браће и у Србији гине.” — Ја једнако ћутим и одричем. Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш? Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”. — Кажем ја, да је све онако као што он говори „и ја њега добро познајем, али без вашег договора нећу да се кажем”. — „Кажи се, веле они, кажи.” Уђе опет Петар, ја устанем и загрлим га, па се пољубимо, и сви се ижљубимо, питамо се и дуго разговарамо.

Док ми ручасмо, дотле посласмо Николу Карановчанина да нам пасош потпише и на пошти коње узме. Никола пасош потпише, али, вели, нема коња на пошти, морају се чекати. Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема коња. То није чист посао! (Ваља и то да знате: да је Ипсиланти, влашки бег, приврженик Росији, а Муруз, молдански, Турцима.) Уплашимо се ми, зашто би они говорили да нема коња, а коња у штали пуно и нама и̓ не даду. Опет оде Протић, он зна влашки, иште коње, а они кажу — нема коња сутра до подне. Ми се јоште већма забринемо. Но Бијуклић рече: „Не брините се, ја ћу то уредити”. Оде и нађе проста кочијаша, поскупо га погоди, јоште му толико обрече, кад нас на прву пошту одвезе, да на пошти каже да га је пост-мајстор погодио до прве поште да нас одвезе, јербо у Фокшану није било коња. И тако ти ми дупло платимо и у два сата ноћи пођемо из Фокшана до прве поште побрзо терајући. Дођемо од Фокшана на прву пошту. Наш кочијаш каже, да га је пост-мајстор погодио донде и платио му. Одатле узмемо пошту и што брже од поште на пошту терамо, дајући кочијашима добре напојнице.

Дођемо пред мрак у Јаш и у конак генерал-конзула у авлију сиђемо. Одемо њему у собу, мало постојимо и на његова питања, како је на Врачару, одговоримо. Мало затим зовну генерал свога слугу и запита: „Лошади готови?” — „Готови”, одговори му слуга. — „Готов пашапорт?” — „Готов, ваше превосходитељство”, одговори му опет слуга. — Затим окрете се нама: „Јест у вас бумаги (артија)?” — „Јест” одговоримо ми. — „Давајте”. Дамо му ми прошенија и он нам рекне: „Ви бумаги за границом у карантину Могиљевље будете получит, счастљива дорога!” Ми му кажемо да смо ради онде (у Јашу) преноћити и одморити се. На то конзул: „Нелзја почеват, надобно што скорије бјегат за границу, чрез Дњестр, и тепер будете се зват молдовански купци, росијски поданици”. И ту нас је у свој пасош записао: молдовански купци, росијски поданици.

Ми што брже од поште до поште терамо. Дођемо на Дњестр према Могиљеву, а тамо стоји лађа; ми хоћемо наш питон у скелу да увучемо, но један чиновник рече: „Појдите ви, а кољаску потом будем превести”. Осташе наша кола и богажја, а ми сами у чамцу пређемо у Могиљев у карантин. Тек ми излазимо из чамца, а дотрча пет молдовански̓ момака на коњима онамо на обалу, вичу и питају: „Где су ови људи чија је ова кољаска, нека пређу да и̓ видимо”. Оде један чиновник руски и каже им, да су ово поданици руски а молдовански купци, и тако се они врате. После онај чиновник нама каже, да су за нама трчали да нас по̓ватају, и да су нас са оне стране стигли, да би нас вратили у Јаш, и Бог зна шта би од нас било. Зато је генерал-конзул од нас бумаги и узео, ако би нас по̓ватали, да се прошенија спасу, и зато нам није дао у Јашу ноћити но брже да бегамо за границу. Ми то вече уђемо контроманцирати, а прекосутра наше бумаге по куриру дођу нам у руке.

Кад контроманцирамо, кажу нам да нас зове Константин, брат Александра, цара руског. Изађемо из контроманца, и тек што пођемо у Каменец Подолски Константину царевићу, а кола нам се поломе. Чиновници нађу нам мајсторе, раскопају кола и поправе што је фалило. Натоваримо опет нашу богажњу и дођемо у Каменец Подолски. Велики кнез Константин егзерцира солдате на плацу. Ми сиђемо с кола, чекамо и гледамо како егзерцира, а све жестоко виче. Кад сврши, оде у собу; позваше и нас сву тројицу. Уђемо и поклонимо се. Књаз пита: „Ко ви и откуд?” Ми кажемо, да смо Срби из Србије и да хоћемо у Петробург до цара. „Јест у вас бумаги?” — „Јест” одговоримо ми — „Шчастљива дорога, прашчајте!” па оде у собу, а ми низ басамаке, те у један бирцуз, мало поједемо, — — — пак онда предузмемо пут у Кијево. Путујемо и дођемо у Кијево у један трактер, који држи један зовоми от-Бенковић, Србин из Баната. Сиђемо с кола и видимо да су нам каруце распале се и даље не могу ићи, док се не оправе. Колико се тај Србин от-Бенковић обрадовао, и кад је чуо да српски говоримо, нас све и по два пута пољубио, и својој жени (Пољакуши) казује: „Ово су моји слатки, прави и љубезни земљаци”; и она нас љубезно поздравља пришествијем, и каже, да се и она врло радује што је њен муж своје земљаке видно итд.

Сад дâ нам дозвати мајсторе да нам кола оправљају, која за четири дана једва бише готова. Сутрадан позове нас кијевски губернатор, пита нас тко смо и куда ћемо. Кажемо ми тко смо и куда хоћемо. Он каже: „А зашто ћете ви на Харков, кад је вама пречи пут био од Каменц-Подолска? Кажемо ми, да у Харкову имамо једног друга, ко-. га би ради са собом узети. Губернатор нас је пространо питао за Србе и Турке, како се бијемо, и ми му сва ондашња опстојатељства и српска и турска раскажемо. Он каже: „Ваше дјело неодложно, нужно што скорше јехат и прашчајте”. — Дођемо у квартир, ручамо и прођемо по пијаци.

у Кијеву дува једнако ветар и носи песак у очи. Сутра одемо у велику кијевску Лавру, где се не зна у што ће се најпре гледати; или ћу слушати анђелско пјеније, или ћу гледати двери и иконе и велико темпло, које се сво у сребру и злату блиста, и сам човек не зна где се нашао. Постојимо мало, и оданде одемо у пештере. У једној пештерици нађемо где се служи литургија, само један одговара, а један старац седи, велика му брада као снег, пред њиме књига колико велики триод и све миче уснама и тајно говори, а у оној књизи све сама имена, зачално писме црвено; тако премеће и шапуће она имена, не знам каква су, и баш не хтеде на ме да погледи. Ја се вратим и тамо амо по пештери хода̓, па опет у квартир. Ја Кијево, пештерску лавру и њене лепоте изнутра и споља не могу описати. Требало би да онде врло задуго будем и опет не би̓ могао изразити какво је. А што ми је у очи најмилије падало то је, што су око све цркве све посадевата топовска ђулета од сваке мере, и чини ми се толико и̓ је, да и̓ сва српска кола не би уједанпут могла потерати, јер и̓ је врло млого у реду, а у висину има хват саденуте суре. Велим ја моме друштву: „Да ми је двадесета част само од ове једне врсте, да и̓ на Врачар отерам, и ови̓ неколико топова, сада би̓ већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим”. Вели Протић: „Ако Бог да, биће и нама тал од тога, кад су она овако близу границе”.

Дођемо код фон-Бенковића опет у трактер, који нас је врло лепо и љубезно частио. Кола су већ готова била, зовнемо нашег љубезног домаћина да нам трошак покаже, но фон-Бенковић каже: „Сваком другом наплаћујем на персону по рубљу, а вама као мојој браћи Србима по пола рубље”. Наплатимо се и пођемо, а он јошт спреми нам хлеба и једну шунку. Опростимо се и како смо умели захвалимо му на љубезном дочеку, седнемо у кола и рекнемо „збогом”! а он нама по сто пута срећан пут од Бога запроси. Управо сиђемо на Дњепр где је ћуприја све од пола јела некако увезана и на води плива. Како с каруцама на њу наступимо, а она под нама поче тонути и сви у кола наплаци у воду опливаше. Каруце иду а онда се за нама опет диже, и тако све под нама тоне, а за нама се диже, док пређосмо; и ту смо се поплашили, кад најпре поче да тоне, док већ видисмо шта је.

Узмемо пут Харкова, но све преко некога песка белог што је Дњепр изнео. Туда се полако путује, јербо кола у песак упадају до полак паоца. Чини ми се, да тај песковити пут траје неколико пошта, заборавио сам. Кад изађосмо из песка, онда смо брже путовали. Дођемо у Харков и нађемо Чардаклину жену (коју је Чардаклија са Стојковићем и Филиповићем послао, а ми нисмо ништа знали) и сиђемо код ње на конак. Чује за нас Атанасије Стојковић и Теодор Филиповић (оба Срби и професори у Харкову), и дотрче чисто да нас виде. Грлимо се и љубимо боље него да смо из једне фамилије; ту се они не могу сити да напитају, нити пак ми да им доста наказујемо како је по Србији и по Срему. Седећи и разговарајући се, и вечера приспе, где заједно вечерамо и разговарамо се. Теодор Филиповић тихо се разговара и умерено, Атанасије Стојковић доста ватрено. Пошто оду они на своје квартире, запита Чардаклија мене и Протића Јову: „Од ова два човека кога би волели да са собом поведемо?” Ја му кажем да би овог мањег волео, „јербо ми се онај већи сасма ватрен и пла̓овит допада.” При̓вати реч Протић и рече: „Ако онога већега (тј. Стојковића) поведемо, ни на по пута без кавге нећемо моћи отићи, и најпосле узеће нам и кола, па се он возити а ми ићи пешке”. И тако сви рекнемо Теодора да поведемо.

Сутра дођу они опет к нама. Кажемо ми, да смо ударали на Харков и донели аманет и поздравље од народа српскога да Теодор Филиповић с нама у Петробург иде, и да нам буде толмач и писар. Сад рекне Стојковић: да Теодор не може с нама поћи јер је у служби професорској итд., но ми рекнемо Теодору, да се он од содружества како зна иште, пак да идемо. Теодор кад оде, представи содружеству у универзитету и каже све како је; они му нимало не одобре. Кроз то сви чују ко смо и куда идемо. После подне дођу нам опет Стојковић и Филиповић и са њима један трбушат професор Француз; жестоко се разговара и рече: „А куда сте ви јадни пошли? У Петробург, је ли? Зар ће вам моћи Русија што помоћи? Где је Петробург, где ли сте ви! У Францију, у Францију идите, ако сте ради помоћи добити, која вам је ближа, а и кадра је помоћи свакога који од насилија страда!” Пак лупне чизмом о патос. „Хај, хај, да хоћете само поћи, сад би вас ја собом у Париз водио, пак да видите добре и брзе помоћи, а од Руса се никад надати немојте.” Кажем му ја, да смо ми с Русима једног вероисповеданија, и да нас та надежда овамо вуче. „Да, да”, повиче Француз, „то су попови наређивали за свој интерес, а не гледају народну срећу” и проче и проче. — Кажем ја, да ми не тражимо никакве ни од кога помоћи, но само да нас с нашим поглаварима Турцима помири с којима се бијемо, који цара свога не слушају, а ми нисмо са султаном у кавзи, но смо на зулум устали а своме смо цару покорни и прочаја.

Сад Стојковић и Француз одоше, а Филиповић код нас остаде. Питам га ја: „Како сме тај проклети Француз тако да говори?” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”. — затим поведемо опет разговор о његовом поласку, и он рече: „Да је Бог дао, да најмање писмо имате од поглавара с Врачара на мене, могао би̓ се онда ишчупати, а овако ми не даду”. Сад ја покажем да сам на Врачару, како сам носио мур мога стрица Јакова, у хитњи, кад сам пошао, заборавио оставити, но у џепу однео и ево га. Сад Теодор пун радости рече: „Добро ће бити”, пак он написа писмо овако: „Поздравље теби, брате Теодоре, од мене Црнога Ђорђа и од Јакова твога ујака и од све сиротиње. Знаш ли, брате, када смо се састали на Дубоком у збегу, и кад смо те заклели да идеш у Русију и да научиш росијски језик, и да ћемо ми послати наше људе тамо, пак да ти с њима идеш да им будеш толмач и писар? Ето и̓ сада шаљемо. Како те нађу, тај час са њима иди куда те они позову, а они имаду наставленије. И ако нас превариш те с њима не одеш, више ниси наш род; а бићеш проклет од свију Срба и од све сиротиње, аки нас не послушаш као што си рекао, кад смо те послали...” Сад ја ово његово писмо мојом руком препишем и оним стричевим печатом запечатим и, аки би на Врачару било писато, с датумом августа последњи̓ дана потпишем и адресирам: „на Теодора Филиповића у Московску, где се нађе”, а мур онај о камен истрем, па путујући у Москву бацим га у једну бару да се не нађе више.

Одма Теодор узме оно писмо и од свога содружества скупштину учини. Да им оно писмо те прочитају, па онда рекне: „Господо моја! Да од вас кога народ његов страда и да вас себи у какву нибуд помоћ зове, би ли ви који одбацио народни позив или би послушали глас народа свога?” Сви су други ћутали, а онај немирни трбушати Француз скочи са столице и рекне: „Да моја нација тако страда, па да мене себи на жертву зове, ја не само да сам професор у Харкову, но да сам император у Петробургу, ја би̓ престол царски оставио, а мојој нацији отишао, па или јој што помогао или не помогао, са њима би̓ све подносио”. Онда Теодор Филиповић рекне: „Ја сам Србин, господо, и ја знам љубити своју српску нацију као и Французи и други родољупци; дакле идем да с родом делим срећу и несрећу!” А Француз повиче: „Право, право, г. Филиновић!” Рекну и други, но опет му кажу: „Опомени се, како ћеш у Петробургу директору одговарати”. — „Како ми год Бог даде, а ви прашчајте!” — Затим дође Тедор к нама, и почнемо се спремати. Но Теодора млађи брат Мијаило (Грујевић) нема код кога да остане у Харкову, а и трошка свога немају, на каруце унутра не може да стане; и тако начинимо му место острагу кола, место сандука, и тако Мијаило, кад стојећи кад помало седећи, до у Петробург дође. Пођемо из Харкова. Путујемо; врло јака зима беше. И тако дођемо у давно пожелани град Москву.

VI

Дођемо у давно чувену и пожелану славну Москву, где се одморимо један дан и прођемо се да је бар колико-толико видимо, срца и очи насладимо. Но човек у толикој пространој вароши, а никада досад толико у гомили кућа не видевши, шта ће пређе да види и да му се начуди: древноцарствујуштему Кремљу, црквама, или дивним дворовима и лавкама? Требало би да се дете онде роди и одрасте, па тек у старост о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек који из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одма и вид занесе, док мало очи протре. А ја? Ниједан ми други предмет у очи или срце стати није могао, јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чуства потпунила. Ту чујемо да је Прозоровски близу Москве, а и он је један од росијски̓ магната, те ти ја и Теодор Филиповић (који се код нас Божа Грујевић звао; то му је име дао митрополит карловачки Стратимировић, кад је Божо из Петробурга нама у Србију пошао, да (га) не би почем Австријанци поискали као свог поданика) седнемо на кола те отиђемо његову дворцу. Тамо ноћимо и рано ујутру у његов двор, где нас госпођа уведе у једну топлу собу и каже: „Господин јоште има посла у другој соби”. Седећи ми на столици, а и она на асталу у самовару чај кува и даје нам те пијемо, а она једнако, како попијемо, опет наслужи; по три ли по четири ли пописмо, а милостива госпа опет наслужи. Кажем ја Теодору, да ја више не могу пити, он ми каже: „Попиј ту, пак изврати шољу”; и тако учиним, и она, даде Бог, већ престаде. Каже Теодор: „Таки је адет: докле год не извратиш шољу, све они дослужују”. Томе смо се после и смејали, а и мало бар памети и обичају научили. Утом изађе Прозоровски, с нама се поздрави, седе и пита нас: откуда смо и кто смо, и дља чега смо њему дошли. — Кажемо: да смо Срби и од Београда с Врачара дошли, и зашто с прошенијем и полномошчијем идемо у Петробург, императора за обрану и помоћ молити, пак смо чули за њега, и толико с пута свратили молити га, да и он од своје стране, по свом код двора уваженију, препоручи нас и советује како ћемо се у оваквом опстојатељству владати. Он, известивши се о свему, и српском востанију против Турака, и нашему ондашњему положенију, опомене величину Турака у Европи а малину Срба, који су се тако осмелили у невреме возбудити, сожаљује и рекне: „Извините, баћушка, тепер ја у оставки! Но при свем том ја ћу на моје пријатеље писати и колико могу вас препоручити, а ви пођите до государја. Счастлива дорога, прашчајте!”

Дођемо опет к нашему друштву (чини ми се преко 70 врста путујући) у Москву. Сутра поранимо преко велике Москве, док веће и свану. Говоре да је Москва 15 руски̓ врста дугачка, тј. три сата. Путујемо на пошти, док дођемо у варош зовому Клин на конак. Вас дан нас је гонио ветар и понешто падао снег. Све се бојимо да нам снег не уквари каруцама пут. Сиђемо у један бирцауз, соба ̓ладна, а ми озебли, јербо ниједан немамо на себи ништа ни козом а то ли лисицом или самуром постављено. Ја како сам летос по Врачару лаке војене хаљине носио, а нисам се ни научио далеко путовати, тако и пошао; а Чардаклија и Божа у немачким ̓аљинама кроме Јова Протић што има једну као турску бунду, којом дањом у каруца сва четири ноге замотавамо, а Мијаило Грујевић, Божин брат млађи, острагу на месту сандука, у свакој погоди напољу, и сам не знам како се може одржати од Харкова до Петробурга. Сад бирташ наложи у фуруну и запали свећу, и у соби ништа друго до свеће. Угреја се нешто фуруна, и ми се огрејемо и почнемо вечерати, али што се тање може и јефтиније, и готово смо постали сви као пустињаци и прави поснинци, зашто је готово нестало новаца. На вечери сетим се ја да је сутра Св. апостол Лука: „Хај, хај, да сам ја сад у Србији, ја би̓ вечерас код мога пашанца Молера био и у здравље, ако хоћеш и окама, вина изобила пио; и знам да ће они у наше здравље пити, но дајте ̓вако озебли по један сатљик и ми да попијемо у здравље и њино и наше”. Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина. Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”. Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите! Баш хоћемо по један попити, а у здравље наши̓ Срба у Србији, макар ја моју бунду продавао да се до Петробурга довеземо, а онде ћемо казати да немамо новаца па ако им дин подноси, нека у њи̓овој кући помремо од глади”. (Но ја знам да је и Јово имао новаца своји̓, пак није хотео ни позивати ни трошити; но ваљда је мислио, да су у мене општински новци, и да ми је дао г. Георгије на пут; а кад му је и Чардаклија доказао, да нико мени на пут ништа дао није кроме стриц мој Јаков 50 дуката, а друго су моји сопствени, онда је веровао али је опет чек̓о да ја све а на сви̓ пет потрошим, па кад би баш нестало, и он би своје мор̓о трошити.) Донесу нам по сајтлик вина, те ти ми све у здравље верховног вожда коменданта и свију Србаља, а све сваки из свога сајтлика! (Али какво јадно вино! Црвено, истина, али на дно пала као нека среш; и на дну по 2—3 драмајлије; кад ти хоће да донесе, а бирташ узмућка, те се зацрвени, а од винскога осећања ништа нема.)

Преберемо софру, оде Протић са својом бундом у каруце и леже, Теодор и Чардаклија по клупама, а ја, простревши нешто ћилимчића, баш покрај фурунски̓ врата. Бирташ наслага брезови̓ дрва пуну фуруну, пак затвори и рече: „Немојте отварати, док сва дрва не изгоре и угљен се учини: убиће у главу”. Тако лежећи, сваки на свом месту, док, ваљда сам ја највећма озебао, пробудим се и отворим фуруну и опет заспим а не затворим. Треба знати, да се ове фуруне изнутра из собе ложе, отварају и затварају. Но дрва не изгоревши како ваља, удари она сила по соби, те ти онај ћумур удари у главу мога Чардаклију и Теодора, а они с клупа попадају на земљу као пијани и мало живи, и једва се сете ода шта је, те с великом муком изваљају се напоље, пак седи у снег и премештај се с места пак на друго, док мало к себи дођу и снег једва наниже дим извуче. Дође мени Јова Протић и виче: „Е, побратиме, јеси ли жив? Ова два хоће да помру”. Изађем напоље, имам шта и видити: оба седе у снегу, нашарали сву авлију премештајући се, више него два јата препелица. Запитам: „Шта је то, браћо, ако Бога знате?” — А они: „Та не брате него душману, зашто нас ноћас поби? ̓Оди седи у снег па ћеш видети шта је”. — Ја се изговарам, да ако сам отворио фуруну, ја сам баш на вратима спавао, па опет сам фала Богу здрав. — А они опет: „Та ̓оди ти седи овде у снег, пак онда реци да ниси крив” и проче. Затим мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише, и мало затим усташе те пођемо својим путем и млого смо се целим путем томе смејали, и чини ми се, да сам се онда први пут насмејао, откако смо Дунав прешли, а и сад, писајући ово, не могу да се од смеја уздржим, кад помислим на њи̓ова по снегу лежишта. Зато сам и упамтио да смо у Клину били уочи Светога евангелиста Луке (тј. 18. октобра 1804. года). А мени ваљда зато ништа није било, што сам ниже, при земљи спавао.

И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова Града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене ствари оправљају и изнова граде, али један на коњу у црвену капуту рече нашем кочијашу: „стој!” — и стаде. Он завири у наше каруце и запита тко смо. Ми кажемо, да смо руски поданици а молдовански купци (јербо смо под таким именом од Јаша донде путовали, како нам је генерал-конзул рекао и у пасош записао). Онај: „Хорошо!” по руски рече нашем кочијашу: „појди за мноју”. А он пред нама а ми за њим, до у трактир зовоми „Нови Париз” близо дворца. Увече јоште дође нам један официр, не знам како му је име, поздрави нас срећним пришествијем, седне и он распита тко смо и имамо ли пашпорт, ми му га покажемо, и он га узме са собом по прочитанију, и рече: „Ми за вас имамо препоруку од генерал-конзула из Јаша, и одавно вас погледамо. Будите спокојни и одморите се, а свагда се и сваком под овим именом молдовански купци казујте. А много дањом и не ходајте у тизим хаљинама, да не паднете коме у подозреније: овде различити̓ људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе. А кад буде време, вас ће позвати где требате; а вама ће овај козјаин (домаћин) у свачему на руку чинити”. И отиде и пашпорт однесе. То је било баш лицем на Свјатаго Димитрију мироточивога тј. октобра 26. дне 1804. года увече.

Веће нам бирташ почео давати ручак и вечеру. Но Теодор и Чардаклија каткад, у немачким хаљинама, и у трактер оду, а ја и Протић Јово у турским хаљинама све у нашем квартиру донешена јела једемо. Сутра преданимо. Дође опет један чиновник око један сат ноћи, и каже: „Узмите ваше бумашки и пођите за мноју”. Ми узмемо прошеније и полномошчије са собом и пођемо за оним чиновником не врло далеко у један дворац. Прођемо две собе и у трећу, где нас дочека министер инострани̓ дела Чарторински. Поклонимо му се, и поздравимо како смо умели; и он нас поздрави срећним пришествијем и посади сва четири на столице, а он сам седе на канапе. Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем и она на цара наша прошенија изручим и седнем.

Министер прошеније прими, види да је на императора и рече: „Хорошо, ја ћу доложити государју”. Пита нас најпре за имена и где се који родио; кажемо: да сам ја у Србији, у ваљевској нахији, у Бранковини селу; Протић у Пожаревцу; Теодор у Цесарији у Руми; Чардаклија, заборавио сам где за се каза, негде, чини ми се, око Арнаутлука, и даје био у Цесарској ритмајстер, да, „како се Србија побунила против Турака, одма сам прешао у Србију”. — „Хорошо, хорошо, нам уже извесно что Серби востали против Турок. А как тепер ваш вожд Георги Черни и прочи војводи, здрави ли?” — Ми: „Слава Богу, здрави и клањајут сја вашему високопревосходитељству и императору. С упованијем на јединовјернују Росију, и лучшему надјејут сја, и избавленије од Турков”. — „Хорошо; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи”. Он потом: „Турки в Белградје у твердињи? — „У твердињи, ваше превосходитељство”. — „А сколко их там јесте?” — „Ми думајемо, что јест шестнадцат тисјашч, и болше будет; а и тепер босански везир привел из Босни 7600” (босански везир довео је 7600, како сведочи Хаџи-бегово писмо). — „Јест ли в Сербији и болше твердињах и сколко в них Турак думајете?” — Ми: „Јест твердиња Смедерево, хиљада пет стотина; Шабац две тисјашчи; Сокол хиљада пет стотина; Ужице 4500 — толко думајемо”. — Он: „Јест там болших пушек?” — Ми: „Јест довољно”. — ,,А Сербов колко?” — „Пјатнадесјат тисјашч, что тепер вооружало сја, а когда сви востанут, то и болше седмдесјат тисјашч будет”. — „А дља чего боснијски визир превел толко тисјашчи?” — Ми: „Он од султана послат, чтоби нас помирил с белиградскими и прочими Турками”. — Он: „Јест ли каков мир здјелал?” — Ми: „Он здјелал толко чтоби четири дахије Фочић Мемед, Кучук Али, Мула Јусуф и Аганлија на лодках побјегли низ Донај; за которима наш вожд послал војводу Миленка у Адакале, погубил всја четири”. — „Прочим Турком визир что здјелал?” — „Он прочим Туркам всја опростил; а нам објешчал сва наша прошенија, у девјат пунктов предложена му, точно исполнит, и од султана на то потвержденије исходатајствоват и хатишериф. Ми благодарили везирју за такво објешчаније, и молили јего да би он (везир) искал јединаго чиновника, ил̓ ми да иштемо от аустријскога двора, котори би сведоком био на погодби нашој, да ако би ми ребелију учинили, или Турки нам по первому својему обичају зулуми дјелат, то да австријски двор, најближи сосјед, самаго султана точио извјестит. Везир сказал, и То громко и јаростно: неможно јето бит, ни један краљ у нашега цара земљу мјешати сја не будет; јест — сказал — у нашего султана вјерних мусломан, котори јему правду скажут, когда и что в Сербији воспосљедујет. Потом ми узнали, что Турки бјелградски и везир хошчут нас обманут, толко чтоби ми оружије положили”. — Он: „Правда, ето ја буду ваше прошеније доложити государју императору; а вам желају спокојно спат, и прашчајте”. — Оде, и ми одемо.

После неколико дана опет нас у исти дворац зовну, те на њи̓ово питање почнемо од немачкога рата казивати: како су наши оцени у фрајкору војевали и пизму од Турака примили; како су наши кнезови и зашто нашу војску Хаџи-Муста-паши у помоћ против Пасманџије видинског и дахија водили; како су дахије Београд освојили и Хаџи-Муста-пашу убили. Ово сам ја казивао како је мени мој отац казивао, од горњег краја Сербије и око Београда, Јова Протић пак од доњега краја Пожаревца и до Видина; јербо Чардаклија је тек скоро пред наш поход из Цесарије прешао, а Теодор Филиповић (Божа) у Србију ни долазио није; зато им опстојатељства позната била нису.

(Овде, децо, немојте ми замерити что ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели од политически дела и имена, но само што нам је говорено, у памети смо носили, и као купци свуда се показивали; а сад сам већ одонда досад свашта претрпљавајући поборавио, и мало ћете имена записати̓ наћи, и то нека из политике незаписата, а нека и из заборављења, но дело, ако не и опширно, то ћете баш онако наћи како је бивало.)

По свему горњему разговору запита министер Чарториски: „А јесте ли просили у аустријског двора, у вашега најближега сусједа, помошчи?” — Ја кажем: „Ми јоште перви̓ дана, у месецу марту, дали прошеније с најтврђим упованијем да ће они нам дати војску, оружије и проче војеве потребе, и да ће нас конечно ослободити испод ига турецкога, ибо су наши преци у сваком случају превржени и верни били двору аустријскому, а особито у рату с Турцима Јосифу цесару (како ми је отац казивао) 18.000 фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и то смо бар искали (ми смо, истина, искали у прошенију первом бар 18.000 фрајкора да нам за оно даду). Но они су нам писмено на наша прошенија одговорили: да су они с отоманскоју Портоју у великом пријатељству, и да они нама ни војске, ни официра, ни оружја дати не могут; и да би са Портом пријатељски и мирни трактат кроз то нарушили; премда опет владјејушчи кроз прсте гледали су а терговци нам за денги потребнаја дајут”. — Министер: „Правда, јето как христијанин! правда, что би нарушил (трактат); а так и Росија тепер с Портоју очен пријатељи! Јест писменој у вас от Аустрији одговор?” — „Јест, токмо в Сербији остал”. — „Хорошо, надобно хранит одговор такој”. — Ја: „Токмо међу прочим одговором то једно говорјат, что се буду постарат позват нас и Турки дља помиренија, за јето и пришел варадински командирендер Ћенеј и позвал у Земун до 15 Турак белоградских и нашего вожда Георгија Чернаго; Јанко Катић и ја тамо с ним били. Генерал посредством својим помежду нас и Турок ничего не успјел, ибо Турки не пристали на наши пункти котори ми предложили.”

(Сад, децо, о оном одговору немачком, на моје прошеније, које сам пис̓о у Забрежју и послао преко доброга обрштера Лајтнера, перви̓ дана месеца марта, ̓оћу мало и пространије казати. У њему смо све искали, а и да нас сасвим ослободи испод ига турскога и проче. И како мени и мом стрицу Јакову у истом месецу марту дође одговор сасвим против наше жеље да нам ни у чем помоћи неће, јербо би свој пријатељски с Портом трактат покварили, само да ће нас и Турке позвати да помире, — видимо да је од мира слаба надежда, почнемо се разговарати о Русији, премда нам аустријски цар кроз прсте гледи а лиферанти за новце свашта додају. Ја сам онај писмени одговор сачувао, и кад смо, 1805. лето, Српски Совет установили, најпре у манастиру Вољавчи, нахији рудничкој, а после преместили због недостатка ̓ране нама и коњма у монастир Боговађу у ваљевској, па кад смо узели Смедерево, преместимо у Смедерево, а после у Београд, — ја онај одговор аустријски, да нам помоћи не могу, оставим у нашему Сонету, у архиви да се храни, ако би нас Немци кадгод прекорели зашто смо ми оставили њи̓ као прве и ближње коншије, а отишли тражити Русију за покровитеља, да им смело можемо казати, да су они нас оставили а не ми њи̓, и да виде наша у марту прошенија и њи̓ов одговор у истом месецу 1804. године; као што су мене неки великаши у Цесарији, кад смо пребегли 1813. године, и корили, но сам се ја тизим изговарао, које и није лажно, и они све то сами знаду да човек, кад се дави, макар за што ̓вата се, макар је без надежде, а колико боље држи се где тврду надежду има, као ми на Русију, — и колико сам жалио за оним писмом, кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је. Мислио сам да је у Сонету изгорело, или да га је мој стриц Јаков, које ми је казивао, закопао у Београду са прочим важним писмама које се наше политике тичу. Но по неком времену, кад г. Милош опет умири ово земље, пређе и Грујевић Мијаило (Мијаило који је при паденију Србије 1813. године у нашему Сонету секретар био) и почнемо се о оном аустријском одговору и о прочим важним писмама разговарати, која се тичу наши̓ ондашњи̓ опстојатељства и које с киме преписки. Онда ми он каже, да се онај први одговор аустријски десио међу његовим прочим писмама, и кад је он из Београда побегао и у селу Ади код Дунава седио, да су дошли Немци и сва његова писма однели и прегледали и све опет му вратили, само су онај одговор задржали који су у марту месецу Србији дали.)

Из Петербурга 14. декембра 1804. прођемо ја и Протић Јово. Истога дана Василије Карамазин донесе ми ово мало у кадифи евангелије, који изнутра својом руком на корица̓ написа овако: „Високопочтеному господину протоieрею Матвею Ненадовичу въ знакъ искренняго своего почитания и доброжелателъства, ему и ближнимъ его, В. К. 1804. год. Декембра 14. денъ. Еванг. Мат. глава 10. стихъ втори. Еванг. отъ Ioaнa глава ãï стихъ м: и мд.”

Ово сам евангелије ја донео, и кад смо 1805. Сонет устројили, ја сам га био поклонио Сонету српском и око тог смо советнике скупљали, и било је у Сонету до 1813. Кад смо у Срем прешли, не знам ко га је пренео, но после 1816. године опет мени дође у руке овако разрушено. Зато га веће никуда не дам из наше куће, и ви га чувајте, ако је овако разрушено, нека се знаде да је и оно трпило страданије. Донео сам онда и оно велико оковано евангелије у нашу бранковичку цркву, у врељанску мало помање.

Тај дан 14. декембра пођемо из Петербурга (а на три дана пређе дали су нам Руси по 300 #) преко Варшаве, Галиције у Мађарску; дођемо у Токај јануара 5. увочи Богојавленија 1805. године; преко Дебрецина у Арад. Ту се мало са Савом Текелијом поразговара̓. У мене је био кожу̓ руски до земље, рукави до прста, штранком опасан, капа на глави руска, зимна, црна, чизме мачком постављене. Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђо̓, скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада). Текелија: „Молим, тко сте и одакле?” — „Ја сам Србин из Србије”. — Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична. — Његова сестра дошла и млого гостију има, одем скоро. Пуст сокак, блато до колена; идући у бирцауз по мраку кожу̓ се сав до колена укаља, диго̓ га у руке; спаде једна чизма, узе̓ је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупи̓ из блата, једва ноге ишчупавам. Чини ми се да нигде онакога смолнатога блата као у Араду нема. Дођем, једва погодим у квартир, све бацим, уморан седнем, знојан; а Протић: „Ха, ето твога Текелије!” Види да ми је умор и мука досадила, хвала му, узе те ми све изопира, намести да се суши.

Дођемо на Дунав, пређемо у Србију. Дођемо у Кличевац бинбаши Миленку Стојковићу; Протић оде кући.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   12

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®