страница6/12
Дата03.06.2017
Размер2.5 Mb.

Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   12
VII

Миленко даде мени свога хата, пет момака и сексану, да ме до Катића у Рогачу отпрате. Таман пређемо на Кулићу Мораву, одмакнемо један фртаљ сата од скеле, трчи један човек на коњу мимо нас. Само повика: „Бежите, ето озго Турака!” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије. Одма пошљемо за бинбашу Миленка и јавим за Турке; а веће сва војска крџалијска дође, и сјаше, водају коње и вичу: „Дајте лађу”. Ми ђоја не̓отице упустимо лађу с брода низ Мораву, и вичем на возаре: „Држите лађу, држите, оде лађа!” до једнога врбљака, и ту је свежемо у врбљак, онда Турцима одговорим: да не смемо дати лађе, док не дође бинбаша Миленко, но причекајте сад ће. — Турци кажу: „Ми смо из Београда, изун имамо од Карађорђа да идемо на наш вилајет; но дајте лађе”. — Кажем да „ми верујемо, но лађе без бинбаше не смемо дати, но ви ра̓ат будите: сад ће он доћи”. Турци коње повезаше, ватре положише, кафу пеку и пију. До сад ли два ли дође Миленко, огрте влашку белу кабаницу, и влашку капу, и дозива и̓ турски, каже: „Селам вам је од бимбаше, сад ће доћи, но кажите ми ко сте ви.” — Турци кажу: „Ми смо из Београда Гушанац-Алине бинбаше, Али-Призрен и Бећир-Ђакова, отпуштени смо да идемо на вилајет”.

На обали има око 50 и више дењкова памука. Онда повика Миленко: „Дајте тај памук поваљајте на скелу, да у леђи узгред превеземо”, и Турци мисле: истина је! Но Миленко нареди све дењак до дењка и начини бусију, а веће и војска поче придолазити.

Онда Миленко скиде влашку кабаницу и капу, па рече Турцима: „Ено мене, Миленка, дођo: но ко сте ви и куда ћете?” Кажу они ко су и куда мисле и да су они друштво Гушанац-Алино, и да имаду допуштење, а да је Гушанац остао у Београду. Пита и̓ Миленко : „А којим сте путем у Београд дошли, и колико вас има?” Кажу Турци да и̓ има триста душа, а да су дошли преко Ћуприје, џадом великом. Миленко њима каже: да они опет могу ићи џадом којом су и дошли, а да овуда њима проћи кроз вилајет не да. — Турци једнако вичу: „Ми имамо и од Гушанца и од Карађорђа изун”. — Миленко: „Јуз изун! — сто изуна — и да је сам Карађорђе и Гушанац, ја овуда не дам проћи”. Веће је мрак, наше војске дође доста. Турци се заноћише.

Но кад види Бећир-Ћаковали и Али-Призрен, да онде прећи не могу, они са 20 друга седну ноћом у лађу, низ Дунав дођу у Градиште, изађу на суво, кажу у Градишту ко су, и где им је друштво остало возећи се на Морави. — Но Градиштани не допусте преко села да сами иду, куда ̓оће; но им рекну да и̓ отпрате уз Дунав до њи̓ова друштва, и пођу. А кад виде Турци да ће изгинути, онда у једном селу утрче у један котар (сењак), почну се тући. Најпосле запале сено и потрпају све оружје и најбоље ствари што су имали у ватру, и ту и они сви изгину и погоре.

Ови на Кулићу опет рано искаше изун да се превезу, но кад им одрекосмо конечно, а они окретоше уз Мораву и између Багрдана — управ место заборавио сам — на конаку удари Карађорђе с војском и све и̓ поби и пљачку узму. (И то се онда говораше: да је Гушанац назвао њи̓ невером, кад га остављају, и да је писао Карађорђу да ће они из Београда побећи, да и̓ дочека и побије. Та прилика може бити). Ово је било 1805., јануара 10., 12. ли, јербо смо ја и Протић јемачно били у Токају 6. јануара на Богојавленије, и, како смо прешли, други дан то је било.

Ја оданде у Рогачу Катићу, у Тополу Карађорђу, и у Бранковину. И дуго сам чувао мој мундир, руску кожушку, капу и чизме мачком постављене.

По неком времену саставимо скупштину неки̓ други̓ послова ради, молимо се Богу у Врелу код цркве, народа много. Изнесем ја оно велико евангелије пред цркву, и целивају људи. Ја кажем: да је ово свето евангелије послао по мени сам цар Александер, да га целивамо и на њему се закунемо да се не издајемо, и да ће нам он помоћи скоро; но они да то сви таје, да не би Турци дознали; а ми ћемо сви да вичемо: да смо царева раја, и да ћемо данак давати, а да ћемо зле Турке и зулумћаре тући, и да ћемо кнезове у Цариград слати итд. Људи све то мени као свецу верују и кажу: „Ви уређујте, и како знате, а ми ћемо слушати

Будући док сам ја из Петербурга у путу био, наше су старешине чиниле скупштину, порезали трошкове, и сваки по својој нахији купили араче по 3 гроша на главу, јербо је требало и за пуштање Бећир-паше из Београда, који је био код Гушанца-Алије као под стражом, да му даде ајлук што су му дахије дужне остале, и није га хотео отпустити, докле наши комендати нису дали Земунцима облигације, а земунски трговци даду опет од себе Гушанцу облигације да ће они ис-. платити. И тако Гушанац отпусти Бећир-пашу баш на сам Митровдан, тј. 26. октобра 1804. и дође на Палеж на конак.

Удари повелики снег, везир дозове стрица и рекне: „Јакове, ето ти чадора, ето топова, ето џебане; то је све царско! И ви ако сте, као што велите, царева раја, а ви пошљите за мном, а ја одо̓; ако нисте царева раја, ето вам топова а ето и џебана, па што вам драго!” Узјаше на коње, и оду по снегу. (Али ваља да знате и то, да су Бошњаци се поболевали многи у Београду, пак утеку до у наш логор, и узму пасош да иду у Босну; но Срби сретну на Дубоком, побију; који ли пређе преко Колубаре, сирома, преко ваљевске нахије такођер изгинуло је; не верује се да је пола очло у Босну колико је са везиром дошло, но све скоро пропало.)

Но сад што ће Јаков?! Држећи се да смо сви царева раја, морао је оно све отпратити на Дрину и на Бадовинци Турком предати и квиту узети, како је сигурно све царско Турком предао. Ову квиту, кад смо у пролеће наше депутате у Цариград послали, по њима и квиту (послали), од које се Порта уверила да смо баш права раја, кад нисмо његове топове и муницију уставили и себи задржали, а лако се могло.

У ваљевској нахији 1805. био је арачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које арач, које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници окруженој све шумаром, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе црвено, и бројимо новце арачке и пореске, од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе. А кад се накупи на јапунџету велика громила новаца, дуката и бели̓, онда Карађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо?”

Онде су нам били дошли два бољера од Вла-бега из Влашке, да нас увјешчавају (и то је по налогу Портину), да се прођемо и да се не бијемо, да се Порта не би на нас ражљутила. Ми бојарима кажемо да ми у свачем смо Порти покорни. „А ето гледајте колику смо страшну суму се задужили, док смо Бећир-пашу од Гушанца откупили; и да нисмо цару покорни, ми би могли лако и Бећир-пашу побити, и могли смо оне топове и муницију себи задржати, коју је Бећир-паша у нашим рукама оставио; но смо права раја царева, који смо то све на Дрину одвезли и Турком предали преко Дрине, и ево турски тавил (писмо) итд. Но ми уверавамо, преко све покорности цару, ми ови̓ Турака зулумћара у Србији трпити нећемо и сам цар да заповеди.” (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805. године маја 17. у мојим прочим писмима.)

Од ти̓ новаца исплаћујемо дугове Гушанчеве и за џебану; испратисмо наше депутате: проту из Шопића, Стефана Живковића и Протића Јову до Букурешта, пак Јова да остане у Букурешту а Чардаклија да иде у Стамбол. Ми смо у прошенију нашем записали да шаљемо два наша посланика, али трећи да стоји свагда по гди у тајности, да може свагда у руску мисију одлазити, и наставленије примати, као што су нам у Петербургу казали Руси. И послали смо Порти све наше рачуне: колико смо преко нашега обичнога данка страшну суму морали дати, које око Бећир-паше и његове босанске војске, које за откуп од Гушанца за Бећир-пашу, да се цар на сиротињу која се задужила смилује итд. Ово је било последњи̓ дана априла 1805. год. у Пећани.

Казао сам напред како је Мус-ага јоште у августу 6. 1804. мимо Ћурчију прошао и у шабачком баиру преко 70 душа убио, у град ушао, новце ископао и опет на Дрину побегао. Договори се Јаков и Катић Јанко (ја сам онда у Петербургу био): покупе војску око Добране, да учине освету над шабачким Турцима што су преко уговора вероломно Мус-агу у град пустили, и пођу ноћом, а био је велики снег и мраз. Но издалека војска путујући, једва по снегу у саму зору пред капију шабачку дођу. Капија била отворена. Пођу унутра улазити први, а други јошт издалека иду. Таман ̓оџа изађе да на џамији заучи сабу — барјамску јутрењу молитву — (а то било баш на турски барјам), кад угледа где први улазе на капију, а други се црне на снегу и за њима иду. Мане се ̓оџа сабе и молитве, веће из гласа повиче: „Аман, Турци, умет и Мухамед, уђе Вла̓ на капију у шанац!” Грну сви Турци на капију, дочекају наше: млогога у кућама убију, а друге сатерају у јендек око Шапца. — Веће је свануло; из јендека нико побећи не сме, јербо је поље: који побегне, тога Турци онако у пољу убију. И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у јендеку до мрака, нити једу нити пију. Турци су доносили врелу воду те на њи̓ просипали; доносили кошнице, међу њи̓ бацали, да и̓ пчеле кољу. Ту је млого наши̓ најбољи̓ момака погинуло, као: неки Митар Миличанац, врло богат трговац; Станко, мога оца пандур из Платичева сремскога, који је код нас са женом у кући био и добро се обогатио; неки Митар Цинцар, у мог оца хану на Палежу ортак, био богат и јунак; и прочи̓ млого је изгинуло до мрака. А кад се смркне, јурише и побегну у баир, а Турци с леђа многога ране а многога и убију. Говоре, да је око 60 онда погинуло, а у наши̓ је и џебане било, нестало; али је и Турака бар толико пало. То сам слушао, кад сам из Русије дошао; а ту био нисам.

Јоште и о овоме, децо, да вам кажем. Кад сам дошао из Русије, они̓ наши̓ ускршњи̓ поста, пише ми Јанко Катић да су сви момци одустали Карађорђа, и сам остао, но брже да му у Рогачу дођем, да идемо у Тополу, да видимо шта је било. Ја за дан у Рогачу дођем, сутра одемо у Тополу с наши̓ по пет момака. Дођемо кући Карађорђа, то никога кроме кућевни слугу и госпође Јелене. Питамо: „Гди је господар?” — „Очô је у Крћевац”. — „А гди су момци?” — Каже: „Ту ономад ујутру спремили сви коње, дођоше и рекоше: ,Збогом остај, господару, ми одосмо нашим кућама; не можемо бадава тебе служити; а кад на војску пођеш, ми смо с тобом готови̓.” — Мало постоја, дође и Карађорђе сам, на дорату, са његовим сеизом Симом. Исто и он каже, али је љутит као змија, мало и говори.

Ми пошљемо за буљубашу Петра Јокића, и у Гараше за буљубашу Милована, за Пљакића у Каменицу, да они покупе све момке и у Тополу дођу. Чекамо неколико дана, дође Милован буљубаша из Гараша, Марко из Јагњила, Урош из Жабара; Петар попре је дошао; и тако сви, око 40 момака, искупише се. Карађорђу ниједан не иде, нити и̓ он прима. Упарадимо све момке и питамо и̓ зашто су они оставили сама господара, и зашто нам казали нису, да они неће код њега бити, „ми би од сваке нахије од нас по пет момака дали да код њега буду, јербо је и гре̓ота и срамота да наш вожд сам без момака буде, и ви сте не само њему но свима нама и народу као неки неверлук учинили, и ко се у вас одсад поуздати може!” итд. — Они: „Истина да смо ружно учинили; требало је да смо и вама јавили или бар чекали до скупштине, као што ви велите; али ми не можемо код њега без плате стојати. Ми сваки дан трчимо тамо-амо, његове заповести и вилајетске уредбе разносећи, коње потрсмо, ру̓о подерасмо, а код куће наши послови пропадају, а ми смо готови кад год пође на војску, ми ћемо с њим, итд. Но ако ̓оћете нам определити штогод плате, ми ћемо опет му служити и верни као и пре бити”.

Оду они на своје квартире, а ми одемо г. Ћорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо, да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука определи — „а, господару, не могу без плате, макар колико, служити!” — Он каже: „Идите, како знате, тако и уредите”. — Ми се договоримо, да им обрекнемо плате на месец по 60 гроша (онда је био дукат цесарски 10 гроша), тј. по 6 дуката на месец. Искупимо момке и кажемо да им таку плату опредељујемо, и да од нас гледају; који хоће нека остане, који неће нека сад иде кући да знамо; а ми ћемо на његово место из други̓ нахија момцима потпунити, јербо свуда добри̓ момака има. На то сви пристану и благодаре, обрекну се да ће они и унапредак у његовој служби бити. Ми кажемо, да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе свију нас врховни вожд, а ви њега чувате као један аманет народни; и који одсад не буде у највећој опасности са њим, веће од њега одустане, тај ће се звати издајица народни, и ми ћемо онога, који би га издао у чем, изнаћи и уфатити, пак не само њега но и његову целу фамилију јоште и од тетке дете на ватри спржити. Који то не кабули, нека изађе из параде и нека слободно иде кући, а наша ће брига бити Карађорђи момке набавити”. — Они сви углас: „Ми кабулимо и сви остајемо код њега; само да нам ајлук који обрекосте дајете, да можемо куповати коње и одело” итд.

Одемо сад Карађорђи и кажемо све. Он седи у авлији. Ми доведемо све момке, и који к руци, који к чему, говорећи: „Прости нам, господару, ми смо погрешили, јево се кајемо, и пред ова два господара се заклели; јево и теби се опет заклињемо да ћемо бити до смрти верни”. — Њему се завртоше сузе и рече: „̓Ајте, ̓ајте свак на своје место; а што је било, било; да је просто, ни спомена нема. А одсад који жели од мене да изађе, нека ми напред јави” итд. — С отим посао свршимо. Он мене и Катића добро угости. Сутрадан у Рогачу на конак Катићу, пак у Бранковину.

VIII

Божа Грујевић, (Теодор Филиповић) први секретар Совета, у априлу месецу дође. Његова је старина и фамилија у нашему селу Врелу, но он је седио код нас у Бранковини, и почео писати устројеније Совета, каков Совет треба да буде у нашим ондашњим опстојатељствама.

У јунију месецу дође нам писмо од г. Ђорђа: да ја повезем топ и њему у Тополу дођем да идемо да бијемо и попалимо Карановце; Јаков да узме доста војске, да изађе на ужичку међу од ваљевске нахије; а Милан и он да од рудничке на међу изиђу и чувају, да не би ужички Турци пошли у помоћ Карановцу и нама с леђа дошли. Ја спремим једно 100 момака, јербо он каже да онамо има војске, али топа нема. И Божа Грујевић са мном пође. И како он у свом журналу пише, да смо из Бранковине за у Тополу пошли јунија 7., и сваки дан где смо пролазили и како смо Карановац тукли, освојили 29. јунија, на Петровдан, и попалили, накратко описивао. И ово пише. Кад смо дошли у Тополу, како нас је г. Ђорђе угостио, и на његово, тј. Божино, питање о востанију, и да му је Карађорђе казивао овако, вели Божа: „Из уста јего слишах начало востанија Сербов. Пришедши к њему Турци, да га секу као и друге, он их растера, побегне, сазове Станоја [Главаша]. И први дан њи̓ 4 били су, трећи дан 9, седми дан 300, а десети дан 2000 скупили се говорећи: ,Ако нам је по самом гинути, нека (смо) у гомили (да) гинемо̓. Потом визитира момке; пушка у многи̓ празна била (момака пушке у многи̓ празне биле), и ниједан фишек; а у многих по један фишек у пушци, који говорише: ,Нећу пуцати, док к њему не дођем и убити узмогнем (узмогу и узнам) сигурно̓. Онда их распусти, но да буду готови сваки пут, кад их позове; распусти зато, да Турци децу не поробе (потребе). Онда чувши да сви устају, потера све, и који није хтео, њему Турчина обеси на врати или закоље. Но (онда) бојећи се село глобе, сви су устали (устану)”. — Ово је ̓вако записао Божа Грујевић да му је Карађорђе из уста казивао, кад смо на Карановац пошли, у Тополи на вечери.

„Ајде, кад сам око Тополе, да запишем што ми је каз̓о један старац, Станко из Врбице, који је био у чети, када је Кучук-Алија у Врбици на Карађорђа ударио и ћурак му отео. „Удари”, нели „Кучук изненада; а ми се почесмо тући а к планини измицати. Ту нам погибе тринаест момака осим рањени̓. Једва уз поље измакосмо у буковичку планину. Ту се поискуписмо и чувамо, да не би Турци у планину у робље ударили. Кучук-Алија се у Врбици заноћи. У два сата ноћи повика један из његове војске: ,Ај, чуј Србине: одоше Турци путем на Плочник̓ (великим друмом). Ми потрчимо. На Плочнику у̓ватимо бусију; но онај превари и проведе Турке другим путем на Бању и Тополу (јербо је онуда мали пут био), пак у Крагујевац. Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио. Кучук-Алија осване у Шљивовом Селу, у̓вати три човека и посече, пак у Крагујевац оде, покаже Карађорђев ћурак, и сељаци почну заиру доносити му.” И ово ми каже Станко из Врбице, који је с Карађорђем био на Новом Пазару баш на Св. Ђорђа 23. априла (1809.), пак и на Суводолу, где је варошица, и има кула, и да је преко 600 Турака погинуло, али је и наши̓ доста, и дође глас за пропаст на Каменици, те се вратисмо, а били смо пошли да се са Црном Гором састанемо.

Пожаревачка нахија. Године 1805. разбије Миленко и Добрњац Афиз-пашу на Иванковци, 6. августа; натера га у Параћин. То вече дође ноћом Карађорђе и Младен с војском; Миленко помисли да се Турци повратише, опали из шанца пушкама, док Карађорђе залупа добош, тако се познаду.

Сутра 7. извезе Карађорђе топ у винограде параћинске, опали на Параћин, Афиз-паша побегне. Карађорђе није пустио војску у Параћин, будући је оно други пашалук, лесковачки. Афиз-паша од резилука у Нишу умре. Наши депутати маја 28. дошли у Цариград, предали султану прошеније 1. јунија. Како чује руска мисија да је Афиз-паша на Иванковци разбијен, узме наше депутате, Проту и Чардаклију, у једну лађу и 27. августа у Одесу пошље. — Живковић Стева пре је од Порте са изуном пошао преко Влашке, ђоја да каже да је Афиз-паша од цара послат, да се Срби не би побили, но нека Афиз-пашу послушају. Док је дошао Стева, Миленко Афиза потукао. А да је и дошао Живковић, не би Афизу помогао.

Опојени трима слави им победама, позовемо врховног вожда да дође у Боговађу, да Богу благодаримо, и њега наново међ народом прогласимо — који смо од три нахије скупили, од ваљевске, шабачке и рудничке — потврдимо, и многолетствије би одговарало хиљада пушака и два топа. Он пише да он воли у Борку, но да дођемо кнеза-Симиној кући. Одберемо ваљевски̓, шабачки̓ и руднички̓ 4-500 најотменији̓ људи, и владику Антима. У Борку скупштина. Међу прочим опоменем ја, као што сам и пређе сваком поособ говорио, за Совет. Како Карађорђе, тако и све старешине одобре, да ја бирам кога хоћу, и тако ја накупим шест советника од кметова и трговаца, и кажем: да ми само име Сонета за време чувамо, „а кад се умиримо, то ћете ви, главни команданти, бити у Совету”, итд. Карађорђе одреди да у монастир Вољавчу идемо и тамо седимо. Већ ми каки смо таки смо, даду мени првенство, и одемо у Вољавчу. То је било августа 15. на Велику Госпођу 1805. — Божа Грујевић и секретар и концеписта, архивар, столоначалник и сва званија на себи носи.

У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изести ни попити, прави пустиници и посинци. Замолимо г. Ђорђа; одобри; преместимо се у Боговађу, где свашта на колима доћи може. (А не као у Вољавчи: човек на леђи донесе по 40 ока брашна, и то кукурузна, јошт да га има доста). — Сад ако и јесмо у монастирским ћелијама, опет нисмо испосници, ако се и из своји̓ кеса ̓ранимо као и у Вољавчи.

Међу тим временом убију смедеревски Турци кнеза Ћушу Вулићевића. Карађорђе почне тући Смедерево. Пише мени, одем из Боговађе, тучемо Смедерево и узмемо. Он заповеди, одем у Боговађу, допратимо Совет у смедеревски град, и тамо седимо.

Јануарија 4. године 1806. пише ми господар Ђорђе, дођем у Кнежевац. 5-га рано поћемо на Цареву Ћуприју на Топчидер, с тим уговором, да узгред ако нађемо какви̓ Турака уз пут, закачимо, али да не почињемо велики бој, јербо у нас нема ни сто педесет коњаника, а пешака нимало; истрчаће Турци из Београда где и̓ много има. Веће наши брзокоњици отрчаше, у Макишу салетише око 20 кола турски̓ са сеном, почеше пуцати. Турци од кола начинише кару, бране се. Чује се бој у Београд. Ми идемо путем Жаркову, а стиже Дема, Гушанчев кабада̓ија, са стотину хатлија, а други из Београда буљук за буљуком трче. Повика Катић: „Брду! У шуму барјак!” и тако уграбимо у шумар. Крџалије оду путем, затеку Поповића Павла из Вранића са 20 момака у Мајданима, код Бели Вода, оптеку, потуку се; а други отрче у Железник, око шанца затеку људи и 7 глава одсеку, и побегну натраг. Оставе Поповића рањена и јошт два момка, а други здрави се одбране. Дођемо у Железник, видимо седам без глава, а Карађорђе: „Ха, по души вас, чувај добро стражу, чувај!

Одемо у Остружницу; спреми мене и Божу у Беч молити императора Франца за џебану и друге потребе, одакле пошљемо прошеније императору Александру руском, с отим и у Цариград султану. То ће бити око половине јануара 1806. године, тако ми се чини.

Бавећи се ја у Бечу, изађе Карађорђе и Јаков с прочом војском на Дрину ниже Лешнице, гди је Мемед капетан Видајић довео војску. У Жичком Пољу побију се, где је Карађорђа тане у врат ударило, но свилена марама није дала пробити; те се Карађорђе уклони под Видојевицу. Турци опколе нашега буљубашу Живка Дабића и писара Карађорђева Јанићију; вас дан на њи̓ јуришали и једва и̓ мрак отме, те се измакну, а Турци продру у Шабац. Карађорђе испод Цера дође близу Мишара, у Јеленчи око шљивака начини нешто шанчића од прошћа. Ујутру изађу и Шапчани с Мемедом Видајићем, нагло ударе на шанчић, но и храбро одбију: тукући се вас дан и сав шанац оптекли; док пред вече неки калуђер из Каонског Монастира, Макарије, и Петар Молер са 20 момака из шуме проспу пушке, повичу: „Јуриш, јуриш, браћо, ви одозго; побегоше Турци!” Тако се Турци поплаше, побегну Шапцу. (Јакова је јошт на Дрини тане зврцнуло у главу, и попре отишао у Бранковину да се лечи.) Ту је Карађорђе био у великој опасности, како је сам у шанцу говорио: „По души ти те шљиваре босанске, како неће да се без зла окану!”

Ту чује Карађорђе да је од Сребрнице Асан-паша у то време — знајући да је наша ваљевска војска на Дрини сва — с војском дошао у Ваљево, бранковичку цркву и наше куће попалио и околна села. Ону ноћ он — Карађорђе — Живко Дабић и Милован Грбовић по̓итају с војском, дођу у Бранковину, а Турци већ побегли, и они трчали за њима до но планину, не могли стићи. Ово ми је казивао поп Сима Поповић, да су у Поћути покладовали [11. фебруара 1806.], кад су се вратили, и да је црква и наше куће и село изгорело баш на наше задушнице [3. фебруара].

Из Бранковине пише мени Ђорђе Петровић, вели овако: „Ваше су куће и црква попаљене, но ваша се фамилија спасла у тамнавском збегу здраво и мирно. Немој се бринути, но гледајте ваше дело за које сте отишли”. — Ово сам писмо примио у Бечу.

Војска се наша опет врати у Варну и око Добраве од Шапца чувати, а Карађорђе у Тополу.

Ја дођем с Божом из Беча, издам налог шта смо свршили, и донесем 1000 комада ракетли велики̓, да Шабац палимо, кад му ближе дођемо. — И одемо опет у Смедерево у Совет на наша определенија и тамо седимо. Док између Воскресенија (ово ми је Гаја Дабић каз̓о, да је по Воскресенију у вторник или Среду светлу бој био на Чучуга; ја сам заборавио био) чујем ја, да се од Сокола војска спрема на ваљевску нахију, коју је покупио, око 5800 Турака, неки Ваљевац Џора-Осман. Знајући ја, да је сва ваљевска војска према Шапцу, по̓итам из Смедерева, дођем у ваљевску нахију, пођем Свилеуви, дознам да су Турци попа-. лили попа-Лукине куће, и отишли у ваљевску нахију, и у селу Чучуга на конаку. У селу Брезовици, одмарајући коње, који су већ посустали били, искупим седморо-осморо момчади. Пођем право за Турцима. Веће чујем пушке и познам да је бој. Мало, сретнем Весу из Љубинића са 7 момака. Каже ми: „Не иди, Турци све растераше; ја отрча̓ да робље уклањам”. И не хте се са мном вратити. Ја пођем унапред, пушке не престајаше. Ја идем на сент, и веће свану; док сада текем чујем плотуне, пуцају опет на оном месту, но ваља ми донде добар сат и по путовати, а коњи посустали. Чујем гди много пушака и плотуна пуца. Док једанпут окрете се глас од пушака уз Уб. Познам да једна војска бега, али је наша, али турска. Изађем на путу куда су Турци побегли; нађем на путу једнога, мало даље два и три мртва Турчина. Чујем један сат од мене гди пушке пуцају, али све даље. Саћем на воду Уб, нађем Јакова и Луку, а они се вратили из терања, јербо су уморни, од Шапца ̓итајући и ону се ноћ тукући.

Питате ме: кад је ваљевска војска код Шапца била, тко те Турке разби? — Ето ̓вако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се ̓итно и не застану Турке у Свилеуви, за њима пођу, стигну где су у Чучуга на конаку Турци. Они дођу близу и разреде војску која ће с које стране ударити, остане рок када Турци проуче јацију, тј. у два сата ноћи. Кад се добро смркне, они сваки са своје стране се прикуче; како два сата буду, јурише са три стране, и проспу плотуне. Турци од ватра побегну, оставе покрај ватри печене јагањце, сву вече— ру, сав пртљаг и пљачку, побегну, неки се у вирове убске подаве, доста и̓ и мртви̓ остане, а други (се) под једно брдо уз крај прибију. Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака.) Кад се већ зора укаже, наши даду знак те се сва војска наша, кроме коњика, прибере на једно брдо у винограду; ограде нешто шанчића од прошћа Турци нагло ударе тако да су барјактари до прошћа барјаке доносили и над шанац надносили, но ту су сви гинули и барјаке поред шанца остављали. Млого је и други̓, осим барјактара, Турака падало, и у нашем шанцу млого се ранило и коња погинуло. После трећега јуриша Турци се поиступе мало, материзе по̓ватају и из шешана туку.

Околна села, како су чули пушке у Чучуга, сви грну, старо и младо, унаоколо долазити, док и Милован Грбовић и Молер из Кличевца, уз пут јаве селима, који се сви искупе. И од села Докмира, повиче Грбовић и Молер: „Ај, браћо, држите се, удрите се, ето нас вама у помоћ!” У исти час погине Џора-Осман, турски старешина. Турци побегну, а наши заокупе и, они одморни од кућа, потерају. Турци бегајући побацаше пушке, ̓аљине, обућу, да би лакше бегали; али забадава, Срби стизају, и који сабљом, ножем, који бритвом кољи, који прошцем и крљађем у главу туци. Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били. Ови су терали донде, докле и̓ нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом војском сусрели; пак ови уморни вратили се, а Кедић отера до соколске нахије, док Гача и поп Мића из Скадра и̓ претерају до Сокола. Казују да је преко 2800 Турака погинуло, и оно што је утекло, на добрим коњима, — а пешак слабо је утекао, и то босо и голо и сакато.

Кад се наша војска искупи на конаку на Убу, ту сам видео у наши̓ војника доста сабаља, ножева крвави̓ и пребијени̓, кундака у пушака такође испребијани̓, изломљени̓ и од Турака свака пљачке добијене. Ту ми је врло жао било што и ја нисам могао у бој стићи. Но хвала Богу и браћи Србима, Осветише нашу цркву и наше куће. Ово је било на Светли Уторник [3. априла] 1806. — Наша се војска врати опет Добрани чувати Шабац, и у Варну.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   12

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®