• О ПРАВИТЕЛСТВУЈУШЧЕМ СОВЕТУ



  • страница8/12
    Дата03.06.2017
    Размер2.5 Mb.

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12
    Х

    Пишем господару Ђорђу опширно како је амо и да Турци хоће јамачно доћи у Шабац, јербо је врло много Турака, нити ми сами можемо им забранити да у Шабац не дођу, и да ћемо ми ову нашу војску иступити од Шапца за Добраву, да у народ не пустимо.

    Јаков је отиш̓о на Забрежје волове предавати, које смо по народу покупили за џебану, и џебану примити. Ја и поп Лука кренемо војску испод Шапца са Думаче и у Вучијевици наместимо. Трећи, четврти ли дан, заборавио сам, дође везир и пет паша и сва ордија у Шабац. Напунише све шабачко поље. Просуше пушке пуцати и по сата су непрекидно пуцали, као наша парада што без команде пуца, и шест топова једнако, зато да би нашу војску већма поплашили.

    Међутим дошло је писмо од господара Ћорђа, да је он разбио на Морави Турке и да у Тополи купи војску и да ће нама скоро доћи.

    У који је дан босанска војска пошла за у Шабац, у онај исти дан Хаџи-бег Сребрница изишао на планину Рожањ према ваљевској нахији, послао, и неколико села озго запалио. Кад војска димове опази, а они ноћом сви отрчаше своје фамилије уклањати с пута.

    Писали смо и ја и Лука Јакову, како је код нас, како Хаџи-бег од Сокола пали ваљевску и комад шабачке нахије, и он је писао Катићу и кнезу Сими да доведу индат, и почели се у Дрену — селу ваљевске нахије — скупљати. Ја чујем, да је Карађорђе дошао на Бели Брод, и одем к њему. Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја. Он до Бога љутит; само што се поздрависмо, пак опет ћути. Мало после пита за војску. Кажем: како горњи крај опази где Хаџи-бег пали куће, а они отрчаше да робље уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше Јаков и кнез Сима и наново у селу Дрену купе, и чекају Катића Јанка, и ко је годе побегао опет сви у војску долазе. — „То није истина”, рече, „код Јакова нема никога!” И он посла Стефана, свога момка, да види; оде Стефан и дође, и каже: код Јакова има, и код кнеза Симе, 4.000 војске. Он и томе каже: „Није истина!”

    Да, — одма ме је запитао: „Камо ти хат?” — Кажем: „Послао сам у Забрежје, да се мало поизлечи, гди га је тане мало ударило на Шапцу с Турци бијући се”. — „Није, није — вели — онај твој хат бели, но онај што су ти Турци поклонили и 400 дуката”. — Ја кажем: „Да су ми хата поклонили, ја би̓ га доиста дојашио, а дукате би̓ донео; али нису, но сам ја моји̓ 18 дуката потрошио, а да сам имао, и више би̓ потрошио, гди сам запао и у каквој сам муци и стра̓у био”. — А, којекуда, ко тебе посла у Турке? Ти иде по Петробургу, иде по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш”. — Ја кажем да не би никакве тајне открио, макар погинуо. — „Енеде! а кад Тура метне на муке, како не би казао? Ко те посла? Зар ниси имао кога послати и заваравати Турке, већ сам собом да идеш?” — Ја му кажем: „Господару, ми смо вам послали и јавили, да Турака сада је пошла највећа сила, да сами не можемо противостати, и да они говоре да ако примимо тескере и рајалук окабулимо, да ће се они вратити. Тако дође Чупић, и с договором свију ја сам очô с Чупићем. А нашим одласком ми смо и̓ на Дрини задржали барем двадесет дана, ако не више”.



    Узе он малу чутурицу, напи се, пак пружи мени. Ја принесо̓ устима и не мого̓ се напити. Помисли̓: Боже мој, како је Карађорђе могао помислити да би̓ ја узео од Турака 400 дуката а да њему не би̓ казао! и саме сузе залише — не мога̓ се ракије напити. Спусти̓ чутурицу покрај његова колена, уста̓ — а он само погледа — и одо̓ под једну шљиву, набијем џубе на главу, и ту не знам колико сам плакао и суза излио; у том и заспим. Рекао му Поповић Павле из Вранића: „Јави му се, господару, црче плачући, жао му је”. — „Нека, нека, којекуда, нека зна други пут како ће у Турке ићи. Зар је мало други̓ људи да и̓ шаље, куда види да и̓ треба слати?” — Пробуди мене Поповић Павле: „Ајде — вели, — зове те господар”. — Устанем, умијем се, дођем. Он седи, и Милан, и кнез Теодосије из Кнића, и Павле Поповић; седо̓ и ја; а он одма: „Ето ваљевска и шабачка се сви поплашили и збркали, а овај (руком на ме) све што је радио и писао све је добро бивало, пак сад неће ни он, а шта ћу ја сам да радим!” — Ја онда рекнем: „Господару, ја сам, истина, код везира говорио да смо ми сви цару покорни, и да ћемо примити арачке тескере, и цару арач дати, еда би везир војску дуље задржао, док и ви на Морави Турке разбијете и нама дођете. А да смо Турке бар 20, ако не више, дана нашим одласком задржали, те у Шабац нису дошли, то ћете после се и од други̓ осведочити. А сад су мене код вас опали, да сам од Турака новце узео, и да ми одсад ни ти ни други као невери веровати као досад нећете. Зато ми је жао, зато сам сада у овом магновенију забун и смућен, од мене ништа засад не гледајте, нити могу као досад што радити”. — „Ене га сад! Ја не кажем да си неверан мени и народу. Но кажем да си луд. Зар ти је мало други̓ људи, макар и војвода, да шаљеш, а не ти собом да идеш сам” итд. Видим и ја после, да није сасвим од мене паметно било и од Чупића, али је пробитачно, јербо смо задржали Турке више од 20 дана, док и Карађорђе дође. „Кума Стево, — повика — донеси дивит и ̓артију!” — Донесе Стева [Јевтић] његов. „Де — вели — узми, па пиши коме знаш и како знаш”. Одем ја сада под шљиву где сам плакао. Пишем кнезу Пеји у Забрдицу и кажем да је: „— „— — господар Ђорђе прешао Колубару на Бели Брод, и да се улогорио у селу Лајковцу, и да је довео 12000 војске и петнаест топова (само са два топа дошао је, али тако је онда ваљало л...ти), и да ће 4000 војске и пет топова послати на Уб, друмом, ближе к Шапцу; и да је он чуо да се Хаџи-бег ушанчио у Братачићу ваљевском, и да код вас нема војске, зато ће господар Ђорђе одавде право у Ваљево са ово осам хиљада војске и једанаест топова, из Ваљева управо на Хаџи-бега, да га разбије, па кога кнеза близо Хаџи-бегова шанца не застане и сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити. Но се главама играти немојте; свак своју војску, који пушку понети може, у гомилу, пред Хаџи-бега! А ето господара, сутра ћемо одавде поћи; пошли би данас, али не можемо да волове одма искупимо који ће топове вући. Ја сам њему казао да ви код себе имате војске, но нису сви, али сте врбовке послали и догоните војнике. Зато опет велим: ако код вас не буде сва ваша војска на број, ти не можеш жив остати, а и мене ће посећи што га варам. А он има доста војске, и без вас може Хаџи-бега разбити и на Др ину нагнати. У Лајковцу јулија 1806. (заборавио сам датум). Прота Мат. Ненадовић. (Ово је Карађорђев додатак: П. П. Господар Ђорђе послаће своје момке тајно преко села, и кога нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути а кућу запалити. Ово ти тајно пишем за тајне момке, да не би кога код куће застали)”.

    Друго тако исто писмо напишем кнезу Миловану Грбовићу; треће кнезу Милићу Кедићу, четврто Мијаилу Недићу буљубаши. Однесем њему писма, прочитам. „Е тако, тако!” рече. Пошљем по момцима сваком.

    Док ми други дан из Лајковца у Ваљево дођосмо на конак, али нам казаше, да су сви они којима сам писао у скупу с војском пред Хаџи-бегом код Братачића. Рано ујутру посла господар Ђорђе Милана са његовом војском и његовим братом Милошем Обреновићем, Лазаром Мутапом, Јованом Курсулом, и одоше у индат Кедићу, Грбовићу и кнезу Пеји. — Сутра ујутру рано повика господар Ђорђе: „̓Ајте, спремајте, да идемо Братачићу”. — Почеше спремати момци, а ја искупим главне људе, тј. кнеза Теодосију, буљубашу његова Милована из Гараша, Хаџи—Мелентија [Стефановића], архимандрита рачанског, (јербо је Карађорђе љутит и у бризи, Турци са свију страна; слабо с ким говори) и рекнем: „̓Ајдете да говоримо господару Ђорђу, да он не иде собом горе, но нека седи овде. Ако разбије Хаџи-бег наше, сви ће овде доћи; ако ли оде господар, и, Боже сачувај, да Хаџи-бег разбије Карађорђа, онда све пропада”. — А они кажу: „Ми му не смемо говорити; а ти, ако смеш, говори” — а спремају. — Мучно мени да он иде. Пак одем њему и рекнем: „Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пук̓о глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ где је годе који, сви би надежду изгубили, а Турци се ослободили, и после конечна пропаст свима, кад глава страда”. — „Е, чича-прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи: не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру и свој Босни изиђи!” Манем ја руком, дође Хаџи-Мелентије и Теодосије, почнемо сви говорити колико смо боље знали, да га устанимо; и он одобри, бар данас да се задржи, да чујемо за нашу војску, која је пред Хаџи-бегом, како стоји. Тако престаде спремање. Прође по сата, а њему дође опет ̓уја, повика: „Спремајте!” Брже обалише чадор. Ја опет покупим оно моје друштво и дођемо молити, од сваке руке доказивати да за њега није данас путовање, бар док наша војска горе учини пробу на Хаџи-бегу итд., и одобри. Ово је било под Кличевцем у Ваљеву, на месту где је сада кула. Поћута мало, пак повика: „Кума-Стево, ̓ајде узмите тај топ, пак отиди са чича-протом, Грбовићу и кума-Милану у помоћ!” (Он је мене често чича-протом звао.) Ми спремимо топ и око 60 коњика, пођемо; он остаде и код њега кнез Теодосије из Кнића, и са њима око триста војника.

    Ја и Стево (његов писар) одемо, и на један сат и по, близо логора, чујемо пушке много пуцају. Познамо да је бој. По̓итамо што брже. Дођемо до Миланова шанца. Милан увуче топ у шанац и каже: „Турци су наше разбили, и ето наши бегају”. Ја са оно 60 коњика истрчим на брдо, имамо шта и видети: наши низ један поток шумаром бегају, а Турци с обе стране пољем, опколили коњици, а пешак за нашима кроз честу трче и бију. Ми са брда сви углас повичемо, и неколико пушака опалимо: чуше и видеше Турци нас и помисле да за нама велика војска иде, пак побегоше натраг, а наши, како и ми сретосмо, окуражише се и за Турцима. Од речице (та је речица по сата од Хаџи-бегова шанца) наша се војска опет поврати, и терајући Турке и убијајући сатерамо у шанац. Обилазимо са две стране. Кнез Грбовић Милован и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула. Ми смо се на једном брегу у планини наднели над турски шанац и тучемо у шанац, и добре пушке лепо у шанац добацују, а која згоди, убија. Дође нам из шанца кроз честу неки добар јунак, Гача из Скадра соколске нахије, који је Хаџи-бегу на Штиру рану однео (јербо је соколска нахија јоште политично под Турцима) и он из своје добре шешане неколико избаци и једнога уби у шанцу. Један повика од наши̓: „Аферим Гача!” — „Ћути — вели, — душу ти; не вичи Гача, веће вичи: удри Ђуро, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац.” И Турци пуцају из ,шанца на нас, но ми смо грмење у̓валили бусију, и само гдикога ране, које ми пошљемо у шанац. Тако смо се тукли добра три сата, док једанпут појаше сав турски коњик и оде северозападу. Разговарамо се: куда ђе? да неће Шанцу? — и веће зађоше за брдо. Прође, реци, један сат, а они обишли уз један поток, пак јуришише на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда но право кроз коњике. (Ту погине наш кнез Пеја и доста други̓.) А други турски пешаци из шанца подиђоше под нас пуцајући уз брдо, а ови други навалише на нас и ми брду барјак окренемо, тј. Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске, све планином Кокоровом. Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у мрак. На том боју погибе наши̓ повише 60, али је Турака и од 300 више, како нам је после Гача казао. У̓вали се мрак и прођоше два сата, дође нам Гача из Скадра и Никола из Прогоревца, који су тек из турскога шанца изашли, и кажу: „Хоће Турци ноћас да бегају; дајте војску да наместимо покрај пута у бусије, да се сити натучемо ноћас Турака”.

    Милан не да, но каже: „Ово су турски шпиони, хоће да нашу војску Турком издаду”. Ја кажем да су ово наши пријатељи, „њи̓ добро познајем, и овај Гача вас дан је с нама био и Турке тукао”; аја, не верује и не да. У шанцу се задржимо, рањенике испратимо које у Ваљево, а неке својим кућама. — Зовнем ја Мијаила Недића из Осјечне буљубашу, и рекнем њему да узме вредни̓ момака, колико више може, да иде да запали турско село Петрц, Хаџи-бегу иза леђа. Он то послуша, и оде са 200 момака. У тај час дође мени писмо од Карађорђа. Укратко пише: „Како — вели — примиш ово писмо, тај час ̓ајде овамо, и повези топ, а та војска гди је нека стоји до друге заповести”. Ја онај час по̓итам с топом и осванем код њега у Ваљеву. Путујући ону ноћ, видим ждраку што је Недић сав Петрц попалио. Кад види Хаџи-бег ватру иза леђа а војску пред собом, он остави шанац у Братачићу и побегне натраг на Рожањ. Недић, попаливши Петрц где Турци побегоше, удари на стражње и доста и̓ побије и пљачке и коња узме. Ја оставим момка, да ми, кад сване и разбере јесу ли Турци побегли, као што нам каза Гача и Никола, или јоште у шанцу стоје, хабер донесе.

    Како се састанем с Карађорђем, кажем горња опстојатељства, и рекнем: „Надам се да ће Хаџи-бег побећи, јербо нам добри наши пријатељи кажу”; и да ће мој момак рано хабер донети за Хаџи-бега. — Карађорђе: „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца, и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не знам куда је наша, куда ли је турска војска окренула. Но где ћу ја данити и чекати, док боље разберемо о војскама?” Ја кажем: „Господару, у Косирићу код моји воденица, онде има за коње траве, у воденици брашна, могу момци ̓леба намесити”. Он остави мене и кнеза Теодосију, виш̓ Ваљева са оно 300 Гружана с топом, да онде чувамо, ако би Хаџи-бег продро и у Ваљево дош̓о. Ја му кажем: „Господару, мени ће мој момак донети хабер озго, иако буде Хаџи-бег ноћас вратио се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу избацити три топа; ако ли би, сачувај Боже, овде продро, ви ћете чути и више топова”. Он узе око стотине своји̓ момака и оде.

    Тек прошло четири — више ли мање ли — сати, дотрча мени у Ваљево момак: „Муштулук, нели, Хаџи-бег ноћас утече натраг на планину”. Ја одма испалим пет топова, да чује Карађорђе, да је Хаџи-бег побегао, да се зна по том опстојатељству владати, и опет пошљем момка, да му из уста каже. Но он, како је чуо пет топова, све је знао. Уверио се да се Хаџи-бег натраг повратио. Ето Ти његове писме. „Како примиш — вели — писмо, крени војску сву и топ, ̓ајде право на Уб и гди будем чућеш, да ме стигнеш.” Ја се одма кренем са кнеза-Теодосијем, повеземо топ, и онај дан про-. ђем касабу Уб, и у ноћи стигнем га у Љубинићу на конаку. Сутра у Орашац на конак, гди нам дође Јаков и кнез Сима из Бељина на договор, и више буљубаша, и они опет у Бељин одоше; ми ноћимо, сутра дођемо и ми у логор у Бељин.

    Како је Карађорђе чуо, да је Јанко Катић погинуо, одма је послао своја четири момка, да дође брат Јанков, Марко, Јанку на место, и поведе од своје кнежине сву војску. Јербо како је Јанко погинуо, и мртва га отпратили, сва је његова војска вратила се кућама, говорећи: кад немамо нашег старешине с киме смо се научили војевати.

    ̓Ајде, децо, да вам накратко и о смрти Јанковој штогод преповедим. Док се Карађорђе бавио код Ваљева, а ми горе око Хаџи-бега, босански везир и сва велика војска од Шапца крену се путем к Београду (Асан-паша држао је десно крило преко села и палио), дође у село Месарце где Јаков, поп Лука и Јанко Катић пресретну га и побију се, и по жестоком боју од обе стране, Асан-пашу разбију и потерају га к Шапцу натраг. У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо”. А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?” — Војници повичу: „Предај се Катићу Јанку” (који се туна наблизо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „Предај се, Турчине, баци оружје; ја сам Јанко Калић. Турчин рече: „Предаћу се”, и чујући име Катић, а знао је како Јанко храбро Турке сече, потегне из своје мале пушчице, те Јанка на месту убије. Сад наш комшија и парох, поп Панта, скочи с коња и старца свеже. Ову сам пушчицу гледао у попа Панте; мало је дужа од једног аршина, не ваља три гроша. Ово ми је ̓вако казивао поп Панта, а и више људи који су онде били. А и старац мало је више ваљао него његова пушчица, али проклети уби опакога мудрога и преко мере храброга јунака, Катића Јанка. Овога Турчина старца, како је дошао у логор Марко, брат Јанков, за свога брата посеко је.

    Док се то горе размрсивало, дотле везир са великом војском друмом прође, дође у село Ушће код Саве и падне око речице Вукодражи, која дели ваљевску и шабачку нахију, на конак. Дочују то наши, побаце Асан-пашу више терати, нека иде сам, а они се поврате за везиром, нађу га на конаку, и сву ноћ из шуме тукли из пушака; а кад зора буде, они се даље у шуму уклоне, јербо је у Турака врло млого војске и топова, које су сву ноћ на наше бацали, и ђулета и картаче, а у наши̓ није топа било. — Сад везир видећи како наши нођом нападају и бију, а можда је чуо да је Асан-паша разбијен, остави пут к Београду, врати се натраг и, брзо терајући, опет дође у шабачко поље на своје старо место.

    У то време, чујући то Милоје Петровић, који је имао шанац код Београда у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг у Саву, да су Турци од Шапца пошли к Београду, и Београци често на њега ударали, врло се био поплашио са оно мало војске и бећара: али се опет храбро бранио и одржао шанац, док је дознао да су се Турци горе разбили на Вукодражи.

    ̓Ајдете опет горе. Кад из Орашца дођемо у Бељин, у логор, застанемо и Милана ̓де је његову војску довео. (Јербо како је чуо Карађорђе да је Хаџи-бег стукнут натраг, писао је и послао свога момка, да одма с војском дође, а да остане Грбовић Милован, и Кедић Милић и Недић, да чуВају, да се не би Хаџи-бег повратио к Ваљеву или пошао на Шабац, нама за леђа.) Сад у Бељину у логору преданимо. Ту је Карађорђе; љутит, слабо с којим говори, све ћути. Док му нешто писар његов, ваљда је скривио — он ђипи, пак ти мога Стеву батином, батином; нико не сме да се прикучи, да моли, а од њега се не отима. Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку до̓вати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако се спасе. Сад сва и војска и војводе и капетани гледају то, и један с Другим шапље: „Јаој, брате, кад он од свога момка и писара тако ради, ја шта ће од нас, ако скривимо, бити”. Уђе слога, и, да је рекао онда: „̓ајте сви на Саву, да прегазите”, — ту се не би смео наћи један који не би на Саву нагазио, а то ли на Мишарско Поље.

    Ту нам у Бељин дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од своји̓ Поцераца поутек̓о. Сад Карађорђе обу опанке и пушку на раме, па пешке, и ми, нас око сто педесет, за њиме, премда се његов коњ, дорат, и наши̓ неколико коња, а и мој, поиздалека за нама, води; али ми сви у опанцима за њим пешке уз Добрану, куд нас Милош проводи, више шумом него пољем, до Цера планине, испод Цера дођемо у Двориште Милоша Обилића. Ноћимо. Од нашега друштва отиде неколико момака кроз Китог, на друм куда Турци већ из Босне слободно у Шабац пролазе; побију се и донесу пет глава турски̓. Онде су доведена три кмета поцерска, који су ишли у Турке и ̓рану носили. Пита Карађорђе: „Чије се ово Двориште зове?” — Кажу: „Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, Двориште”. — „Е, којекуда, посеците ову тројицу, турске удворице, који воле Турцима него својој браћи Србима; а ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место! А ви, Поцерци (окрете се њима, јербо је онде с Милошем дошло неколико, око сто, Поцераца), видите како ова тројица платише својим главама, који воле Турцима него својој браћи Србима; тако ћете и ви сви који одсад не узаслуша овога мога и вашега војводу Милоша. А ти, војвода поцерски, ако моје заповести не испуњаваш, овим ћеш трагом проћи.” Поклони се Милош и пође му руци; он не даде руке, но се у образ пољубише. — И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, сви̓ ћу сто изгубити, а твоју ћу вољу и заповест до смрти испуњавати”.

    — Стоје они Поцерци у највећем стра̓у, гледајући ону тројицу без глава, док један рече: „Господару, нисмо имали међу собом свога војводе, опрости нам досад, а одсад ми сви за нашим војводом а он за тобом у гору и у воду!” А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом”. Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. — „Ето, којекуда, да је просто, а одсад да вас видим! Чувајте се да вам у таке гости не долазим”. Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић око пуне софре): „Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!”

    Вратимо се у логор. Кад сутра да видиш наше браће Поцераца са својим војводом — нагрну као скакавац у логор! Не верујем да је који смео остати, већ ако какав врло престарео, да са̓рани ону тројицу посечени̓. — Ето, шта у своје време важи паметна строгост: погубити тројицу за сачувати хиљадама. Истина, да мени не пристоји овако мислити и говорити, али и Христос Спаситељ себе је дао на смрт, да спасе сав род человјечески. Тако је и Карађорђе радио. Прикучимо се поближе Добрани; Карађорђе нађе један проштац себи из ливаде, и заповеди да сваки војник, пешак и коњик, нађе проштац и преготови, кога пушка не може пробити. Ово је (горе приповедано) бивало од маја 1806. до 30. јулија. Пођемо, 31. јулија; дођемо на Мишар; по приличном боју начинимо шанац.

    О ПРАВИТЕЛСТВУЈУШЧЕМ СОВЕТУ

    Како је Совет у Србији постао 1805. августа 15.

    У Петербургу српској депутацији пребацивали су и преговарали (Чарториски, министар инострани̓ дела): да наш Карађорђе убија и неправде чини. На то смо ми депутати одговорили, да није истина: но Карађорђе, од сваке оне нахије, која је са оружјем на Турке устала, заиште од нахије најбољега и правосуднога човека, и тако од сваке нахије по једнога са собом води, и свакога кривога даде оним људма те пресуде, и какву каштигу они изрекну, он, Карађорђе, даде својим момцима те изврше. — Он (Чарториски) каже: „Ако је тако, то је добро; ако и није, нека буде. И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија, нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом”.

    Како депутати из Петербурга, ја и Јован Протић, дођу око половине јануара 1805. године, — први око Карађорђа, Јакова, Милана и кнеза Симе и прочи̓ старешина мирски̓ и духовни̓, Јова Протић пак око Миленка, Добрњца и прочи̓ — навале да се синод постави. И како Карађорђе, тако и сви други и народ кабули и жели да се темељ правитељству постави. Но будући да је навала турска од свију страна, зато се није могла скупштина сабрати.

    Док је Карађорђе Карановац тукао и 29. јулија попалио и Турке истерао, дотле дође му известије да је Порта учинила нишкога Афиз-пашу везиром београдским и наложила му: да покупи војске колико му треба и да дође у Београд, да Србе покори. Афиз-паша одма почне купити војску. Међутим нареди да се неколико хиљада покроји они̓ мали̓ црни̓ капица од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и мали̓ бритвица; и да фесове поодузима а црне капице подели, и да оружје одузме а бритвице да подаје, које је неколико пуни̓ кола спремио и натоварио био. И одма је послао овога Омер-агу у Ужице за муселима, и да купи од Босне војске, да буде готов, док и он у Београд пође. На тај глас, по узетију Карановца, остане Карађорђе, да око Јагодине скупља војску, да дочека Афиз-пашу, а пошље преко мене да са Миланом и Јаковом гледамо не би ли се од које руке са Ужичанима уговорити могло: да они мирују и да се у бојеве не мешају, бар док би Афиз-пашу разбили. „У противном случају како најбоље знате — вели, — само гледајте, да мени Ужичани за леђа не дођу, кад се ја са Афиз—пашом побијем.” (Божа је и Веса Велимировић отерали из Карановца топ у Бранковину.)



    Ја се састанем са Јаковом и Миланом. Позовемо и дођу нам 20 Турака Ужичана у планину Црнокосу. На питање српско: зашто су дозвали Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу из Босне, и што ће им Афиз-пашин Омер-ага из Ниша, и зашто купе јабанску војску, и нашто ће им та војска? — Ужичани одговоре: да они не купе војске, но да је из Ниша дошао Омер-ага са Афиз-пашином бурунтијом, и он га зна шта ради и проче. Срби одговоре Ужичаном: „Та ви добро знате, да је босански везир Бећир-паша предао нама четири дахије; на наше искање морао допустити те смо им главе поодсецали; чули сте и добро знате да су шабачки Турци, не могавши трпити од нас бојеве, лане из града истерали Мус-агу Фочића са његови̓ триста момака јаничара; пак су сада с нама у миру и љубави, као што смо и пређе били, а иначе би погорели. Тако делате и ви истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Осман-агу Фочића и њи̓ову војску, пак ми да идемо нашим кућама, а ви останите у миру и с нама као и досад у љубави и комшилуку; или дајте да и̓ ми истерамо или побијемо”. Ужичани кажу да и̓ они истерати не могу, „нити и̓ вама у руке предати можемо, јербо то и наш дин (вера) не допушта”. Срби рекну: да ће они доћи са војском да и отерају или побију, пак ће онда целоме Ужицу и свој сиротињи бити тешко, „а сав грех на ваше душе!” И тако се растану, и свак у свој логор оде.

    По растанку са Турцима ја одма дођем у Бранковину, распишем на кметове да у речени дан сваки што више војске у Бранковину доведе; и Божа је та писма разашиљао, а ја хитно одем на Забрежје [10. јула 1805.] и у Земун ради џебане и други̓ војени̓ потреба. Како дођем, одма са оном војском из Бранковине и топовима и џебаном пођем, најпре јавивши Јакову и Милану, да ћу ја преко Маљена у Пожегу, јербо за топове нема друга пута на Ужице, но да се они старају, да не би̓ ја изненада на Турке нагазио. Они одма све војске прикуче близу Ужица, и по великом боју око свега Ужица поправе метеризе, тако и Турци око своји̓ кућа бусије по̓ватају, и бране се из пушака и са града топовима. Наша војска тако је око Ужица стајала: од Поникава са запада кнез Милић Кедић из Суводања ваљевског и Хаџи-Мелентије архимандрит рачански са једном горњом части соколске војске; Јаков Ненадовић од севера пак с ваљевском на Татинцу, Крчагову до Крушчице; Милан уз реку Ђетињу од истока са Рудничани; прота Милутин [Илић] гучански од југа са Забучја. И тако се жестоко туку. Дођем са топовима и оном војском, која [је] поткрепила опсаду. Наместимо два топа (више и̓ није ни било) према граду на Крушчици. Сви команданти, војводе и старешине стајали су сваки међу својом војском и храбрили, ја сам стајао код оба топа, помагао са момцима топове пунити, јербо нисмо имали до само мало вешта једнога тобџију, а другога нам ранише Турци на Карановцу. Ту је било ђулета сумпором и смоловом жицом обвијени̓; ту је било са ковачким ме̓овима усијати̓ гвожђа, најпре по фишек земље набијемо пак вруће гвожђе у топ. Чувши наша војска наше топове како пуцају — а могла је скоро сва војска видети, јербо је Ужица у равни, а около брда као венац куда наша војска стоји, и скоро свака војска другу види, — на глас топова још боље охрабри се војска и жестоки бој удвоји се. Турци одбијају, наши наваљују. Ту је између прочи̓ погинуо наш храбри барјактар Дамјан Миленковић из Кутишице. (Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. године слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је ̓ајдучки очô и дошао и писма однео и донео.) Пуцајући таким ђулетима и врућим гвожђем, погодимо једанпут од џамије у мунаре, која је сва од чамовине или од луча. Запали се мунара усред вароши. Пролети једно ђуле и баш у метериз, где су око 200—300 Цигана од камења метериз начинили на Забучју, а кад ђуле паде иза леђа међу Цигане, и камење по њима прсну, наши ти Цигани не чекају друго ђуле, но сви широм оставише метериз и преко Ђетиње граду побегоше. А Милутин прота са Драгачевцима упаде за цигански метериз, а наши сви унаоколо повикаше углас: „Утекоше Турци, утекоше Турци, утекоше Турци!” — Чујући Турци тај глас, а видевши где џамија скоро усред вароши гори, уједанпут оставише своје бусије и побегоше граду. Срби јуришише и са све страна запалише куће. Наши, који су знали гди је затворено око 60 Срба варошана и сељака, отрче, обију затвор и пусте да не погоре. Ко није погинуо или рањен, или не трчи унутра да пали и пљачка, но стоји на брду, као ја на брду код топова, врло му је лепо било гледати божије чудо, како сва варош уједанпут пламти. Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805.; тај је бој трајао ноћом, и од јутра до четири сата после подне; — да у Ужицу ни једне куће или зграде ниси имао видети. (Кажу да је било кућа 5000 турски̓.) Само се види што није могло у град стати јербо је град мален: — преонуло око града женско и мушко као рој за грану. Чујеш само јаук жена була и писку деце.

    Зауставимо војску. Наместим страже, да се војска близу робљу не прикучује. Дође весник од Турака, моле да изађу на разговор. То им се одобри, и дође их 20, које стараца бели̓ брада, које агалара. По поздраву и мало на земљи одмора, како Турци тако и ми Срби све што је било припишемо судбини, и да је то од Бога ксмет. „Што је коме господин и Бог на рођењу записао, ваља да претрпи; но како ћемо одсад?” — „Добро ћемо, господо! Прво, истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу и њи̓ову војску, који су и донели угарак и ваше куће попалише; друго, донесите 50.000 гроша, да поделимо војсци која је своје кућне послове оставила и око вас дангуби; треће, да доведете 80 добри̓ коња, да потпунимо у кога је момка коњ погинуо: пак ви, који може нека овде седи, који не може пут му је отворен у Босну”. Турци обећавају Омер-агу, Бегу и Фочића и њи̓ову војску истерати, али не могу, нити имају, новаца и коња дати. (Да, заборавио сам, — овај Омер-ага послао ми Афиз-пашину бурунтију: да ја као човек књижевник знам да је гре̓ота се цару противити, но да окренем народ опет под царев скут, и да ће ме цар бератом и ферманом као мог оца учинити оборкнезом, и проче. Баш је лепо погодио коме је послао бурунтију. Посекао ми оца, па мени кнежи; лепа памет!) Ми останемо при првоме искању. По многом разговору и цењкању, веће Турци кабулише, изнесоше 50.000 гроша и доведоше 80 добри̓ коња.

    Јаков и Милан броје паре и подељују коње, а мени дају једнога врло добра хата под добрим такумом и рактом. Но ево сад нешто новије! Нећу ја тога хата, него хоћу онога хата кога је Осман-ага Фочић дојашио у Ужице, тј. белога крхата, јербо је његов брат Фочић, када је мога оца посекао, мога коња одвео. Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни 100 гроша!” — Виче Милан и Јаков: „Узми, добар је хат и окићен; ето каже господа да онај Фочићев не ваља. — „Ваљао, не ваљао, ја хоћу онога кога је Фочић дојашио, или ћу сад ја подићи војску, ударити на град и сам га узети а може бити и главу Фочићеву, и више зла бити; но ви се маните бројања новаца, све ће то напразно бити.”

    Одустајем оданде, одем међу војску и кажем: како ми је Фочић, кад ми [је] оца посекао, одвео мога коња, а сад неће да свога даде, но хоће на срамоту да га јаше, а другог подмеће, а ја хоћу на град с војском, да га сам узмем. Ту је био кнез Милић Кедић, наши сви капетани и Мутап, војвола Милош Обреновић и прочи. Онда Мутап: „Ајте, браћо, ̓ајте! посекао ми оца, по̓арао ме, одвео ми коња, пак сад не да но, код оволике наше војске, да ми га јаше на срамоту; ̓ајте, браћо, на град!” Залупаше добоши, развише се барјаци, полетише војске свака своме старешини. Гледају Турци и питају Милана и Јакова: шта ће оно сад бити? — „Ето шта ће, човек хоће Фочићева хата или ̓оће на град”. — „Аман, уставите!” — „Ми, веле, уставити не можемо, јербо њега сва војска слуша скоро боље него нас; но идите ви и молите га, јербо ће нам сав посао покварити.” Дође Хаџи-Ибраим Ваљевац и јоште два старца. Почеше говорити: “Прођи се, човече; баш кад је за тим стало, дај момке и да пошљемо три Турчина, нека хата доведу, макар се са Фочићем побили”. Спремим Цинцара Марка и Илију Клонпу из Ваљева, и поведу јоште четири момка. У град оду, заишту хата белога, но Фочић почне се противити: да не да до мртве главе. Онда скоче Ужичани: „Вала ћеш га дати, или ћемо сад и тебе и хала предати Србима у руке. Зар ти је мало што сте донели угарак и наше куће попалисте, но јоште хоћете да и робље Србима у руке дате? Напоље из града, пак делите мегдан са Србима!” — Фочићу се немадне куда, заповеди те хата изведу, гола. Момци рекну: „Ми га водити нећемо и не смемо без добра такума”. Онда изнесу сав коњски такум, и кубуре сребрне и проче, добро га одену. Фочић се заплаче, пољуби хата у чело, и момци узму и доведоше на Татинац. Истина да онаки̓ хатова може бити, али ретко, и у свој Србији ни у једнога није било опакога а то ли бољега; и тако сам га после јашио много година. (Запретимо, те и Бега Новљанин, који је кнеза Ранка, Лукина брата, 1800. лето, убио, пошаље свога хата Луки.)

    Ето сад је мирна крајина! — Новце и коње поделимо. (А и пријатељима нешто около пошљемо.) Коње потпунимо који су изгинули и отменим буљубашама. Поставио Алексу Поповића из Субјела за ужичке нахије војводу. Огласимо да сваки Србин слободно долази у Ужице — а чаршије нема, јербо је све изгорело — и ко има шта продавати. За сигурност јемствују ужички Турци и српски поглавари. Ужичани истерају своје госте у Босну; а ми одемо сви, сваки својим кућама. То је било дне 22. јулија 1805. — Ту је било, кад су ови Турци Ужичани пипали руком српске топове, и кад су видили да нису дрвени, као што су они држали, сузе им удариле.

    Хајдемо сад Карађорђу и Миленку, да видимо шта раде.

    Карађорђе скупио потајно војску око Јагодине и чека да Афиз-паша пређе преко Мораве, и да га дочека у бусији, зовомој Жиље. То је место, идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд проћи не може, а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчени и у ливаде и њиве обраћена, и то је велика штета за Србију. Дозна Афиз-паша, да га Карађорђе чека да само преко Мораве пређе, да га дочека, а Миленко, који је стајао у шанцу на Иванковци, за Афиз—пашом да пође, и тако да међу две ватре Афиза у̓вате.

    Не смејући Афиз преко Мораве на Карађорђа, но пошље три Турчина код Миленка, и говоре: да се Миленко уклони с пута, да Афиз-паша с царевим ферманом и војском прође преко пожаревачке нахије у Београд, и како Афиз-паша у Београд на везирлук седне, да ће писати да цар пошље ферман и берат на Миленка да он буде у пашалуку највећи кнез и тако даље. — Миленко одговори: „Кад је Афиз са царским ферманом, нека иде царским друмом, преко Мораве, Јагодине и даље Београду, куда су од Косова пак досад везири у Србију улазили и излазили. А што ми берате и кнештво паша обећава, знајте да ја волим над овим крајем комендант српски бити, него бератом над свим пашалуком кнез бити. А Афизу преко Пожаревачке проћи не дам”. — Турци: ,,Миленко! У тебе је мало војске, а у Афиза силна је војска, он ће и на зор прођи”. — Миленко: „Може преко моје и моји̓ војника мртви̓ глава; али док један жив траје, проћи му овуд не дам. А Бог праведној страни помаже. Таки и последњи одговор и селам однесите Афизу. Више нема разговора!” — Турци оду и кажу све Афизу.

    Миленко, видевши да Турци преко Мораве на Јагодину неће и не смеду, и добро се увери да ће сутра сва сила на његов у Иванковци шанац ударити, одма пише у Јагодину Карађорђу, и све му јави, и каже, да ће сутра на њега Афиз ударити, но нека он прикупи војску близо, и да Турцима с леђа удари. Карађорђе, како се извести о свему, одма прикучи војску Морави, и почне преко Мораве преводити. Но Афиз не чекајући дуго, но сутра рано са свом војском крене, удари на Иванковце, и вас дан на Миленка јуришавао, а овај га храбро дочекивао и одбијао вас дан до мрака, гди је доста пало са обадве стране, али је пет пута више пало Турака, јербо они с поља јуришају, а Срби из шанца дочекују, и Турци вас дан своје и мртве и рањене односе. Кад се веће мрак уфати, Афиз поплаши се и у Параћин врати. Сами̓ мртви̓ турски̓ коња преко четири стотине што је око шанца лежало, кроме што је рањени одведено.

    Карађорђе и Младен, како војску преко Моране преведу, по̓итају на Иванковце; но већ и ноћ наступи. Брзокоњици отрче, а не јавивши напред да иде Карађорђе и Младен, но у мраку прикуче се шанцу. Миленко помисли да се Афиз-паша повратио и повиче на војску: „Плотун, јунаци!” Војска опали пушке; како се говорило око 10 с поља које мртви̓ које рањени̓ пало; док се ови одбију натраг и добошом огласе, и познаду се.

    Сутра рано Карађорђе изведе војску и топове на брдо више Параћина, и неколико топова опали. Афиз-паша уплаши се и са свом војском побегне у Ниш, где после неколико дана, или од стрâ или од срамоте напречац умре. Како Афиз из Параћина изађе, Карађорђе да дозвати неколико параћински̓ Турака, и каже им да он на Параћин војсци не да, и да он није ни с царем ни с другим пашалуцима околним у кавзи, но само с београдским дахијама, субашама и са оним који зулумћарима помажу, и тако јави, да сваки Србин слободно у Параћин ради куповања и продавања може ићи, за то он и параћински Турци јемствују. Одатле врати се свак својој кући, а Карађорђе у Тополу, откле нам јавља све како је Афиз-паша прошао. Ово је било око — од 1. пак до седмог или 10. августа 1805. године; датум не памтим.

    Сад у два месеца, ми освојивши и попаливши Карановце, разбивши Ужичане многобројне и Ужице попаливши, разбивши силну војску Афиз-пашину, трима славним победама опојени, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо. Шта нам сад треба радити, то је: да се постарамо сад за внутреност добар поредак увести. Ја не сметајући са ума, да нам прво намерени синод ваља увести (о ком Божа пише једнако у Бранковини устројеније), согласим Јакова, Милана и кнеза Симу, као коменданте. Пишемо Карађорђу, да нам 14. августа дође у Боговађу увочи Велике Госпође. Наредимо и разрежемо од ваљевске, београдске и рудничке нахије да оближњи крајеви, за 1000 за скупштину, сву потребу донесу у монастир Боговађу, и оближњи̓ крајева буљубаше да доведу 7—800 момака с пушкама дугим, и то да буде све увочи Госпође у Боговађи. довеземо оба топа, који ће на црквене возгласе пуцати и плотуне палити. Дозовемо ваљевскога владику Антима (истина да је био Грк, али света душа), који ће на светој тајни Карађорђа помазати светим миром. Божа је спремио једно слово врло возбудително за слободу и трогателно, које ће очитати у цркви при помазанију Карађорђа, и шта је његова дужност, и шта на заклетви на себе прима; друго пак слово народу и војницима, напољу, шта је сав народ дужан и проча - и да онде људе за синод изберемо. Ми смо довели кмета Весу Велимировића из Љубинића за ваљевску, Коју Ивановића из Свилеуве за шабачку. Милан довео Стојана из Берчића за рудничку. Све је то у приправности било, и са радостију чекамо, да нам дође господар Ђорђе, да сутра на Велику Госпођу чинимо параде и церемоније. Истина биле би просте, али би нас Србе здраво веселиле; док пред мрак 14. августа дође Татарин, донесе нам од Карађорђа писмо, да он у Боговађу не може доћи, но да је он наредио да буде скупштина у Борку код кнеза-Симине куће, но ми тамо да идемо. (Тога узрока нисмо дознали, зашто нам не дође; може бити није хтео себе понизити на наш позив, но он хоће, како и гди он рекне.) Како нам је свима собратим жао било, што не могосмо чинити наше намерене церемоније на славу како Карађорђа тако и целог народа!... Но се повинујемо заповести, одберемо најотменији̓ око 300 људи и владику Антима, а проче отпустимо кућама. Дођемо у Борак, и тамо је све готово за скупштину. Разговори били су о свачему, а највише о попуњавању на бојевима са Труцима џебане, да гледамо не само потрошено попунити но и више добавити, и да ћемо о јесени опет скупштину собрати, и колико се на скупштини одобри на вилајет порезати, да се дугови подмире и одуже.

    Међу прочим разговорима у заседанију, ја опоменем: „Господару! будући да сте ви и све старешине обећали, да на првој скупштини синод поставимо, и да је то сав народ чуо, и да с нестрпенијем кад ће се синод установити погледа; а ово је скупштина, и сад је време!” Карађорђе: „Којекуда, ето у скупштини пак бирај најбоље и кога хоћеш, пак људе води у монастир Вољавчу, и тамо седите! — Ја одма искупим Весу Велимировића из Љубинића, за ваљевску; Коју Ивановића из Свилеуве, за шабачку, Стојана из Берчића, за рудничку; Павла Поповића из Вранића, за београдску; које смо за то определеније и довели. Преставим како Карађорђу тако и свима, и кажем који је за коју нахију. Карађорђе и сви рекну: „Дабогда срећно!” — „Сад,” вели Карађорђе, „узми и̓ пак води у Вољавчу; и старајте се како вас Бог учи за сав народ српски, да би и мени терета мало скинули; а ја ћу скоро тамо доћи.” Али ваља да од сваке нахије по један советник буде, зато Божа одма написа од његове — Карађорђеве — стране заповест: да свака нахија собере од старешина, буљубаша, калуђера, попова, кметова и од простог народа целу скупштину, и да између себе изберу најбољега, најправдољубивијега човека, и у ком сва нахија има повереније, и да га закуну: да ће он са прочим советницима о свему народу српском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер, или кмет, без разлике и лицемерија, кривца великога за његова дела у синоду јавити, синод пак врховноме вожду Карађорђу, који ће согласно крива каштиговати а права одбранити. И кад се закуне, нека му скупштина полномошчије са потписима целе скупштине даде, нека донесе у Вољавчу, и онда ће га синод за свога содруга и синоџију примити.

    Онда ти ја и Божа и она четворица горе речена сместа одемо у монастир Вољавчу, где само нађемо ватре и један арар брашна кукурузна калуђерскога. Монастир сиромашан, ћелије малене и ниске. Велике рудничке планине до манастира притисле, и једва човек с коњем дође а кола никако; нас шесторица и шест момчади једемо оно мало калуђерског брашна, али скоро да нестане. Пошљем нашега друга Стојана преко брда у Црнуће и даље, те нам нађе брашна и купи, и људи на леђи доносе, и понешто пасуља. Кола никако доћи не могу. Гдикоји се понамешта по доксату, гди спавамо. Наша је срећа што је било лето, како смо прави испосници са ̓раном, јоште да је зима, онда богзна шта би било.

    Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније. За чоју и друге мале канцеларијске ствари поручили смо да се донесу. Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије... Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу, тужити се и питати које зашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди, итд.

    Постећи онде, а не имаде се гдегоде штогод за јело купити (сваки би од нас волео се са Турцима тући него синодовати у Вољавчи), пошље мене дружина у Тополу, и кажем господару Ђорђу, какву оскудицу у ̓лебу и у свачему трпимо, а и сам је видео, кад је долазио, зато га сви молимо да нас макар гди премести, макар у какво село гди би имали штогод за јело и за коње купити. Он каже: „Видим и сам да се мучите, али тако је сад време, а даће Бог и боље. Ја ћу писати Јакову и Милану нека каже боговађским калуђерима, нека вам што за дочек приправе, пак идите онамо”. — Ја одма одем у Вољавчу, кажем господарево одобреније, и сви се обрадују. Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговађу. Ударимо на Тополу, гди нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговађу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније. Са калуђерима у великој трапезарији ручавамо заједно; сад нам се чини да није лепше ни цару. Утом ту нам дођу наручене ствари, као: зелена чоја, чираци, маказе, ̓артије, восак и проче канцеларијске потребе. Простремо чоју по лепом асталу, исправимо евангелије и боговађски велик сребром оковани крст. Сад наставимо радити, што смо у Вољавчи почели, тј. пишемо у сваку нахију: да сакупе општу скупштину од нахије, војене поглаваре, попове, калуђере, буљубаше, и од села по 3—4 и 6 људи, и да између себе изберу по три најразумнија и најбогобојажљивија, и који су у народу као правдољупци познати, и да их закуне скупштина: да ће они у магистрату седети, и свакоме без разлике беспристрасно и безлицемерно, по садашњем обичају, засад, и по чистој својој совести, судити. А будући да засад немамо други̓ писара, зато да одреде где има повише у једној цркви свештеника по једнога, да код мађистарата моли се Богу и да може штогод од мађистрата у Совет отписати и јавити; и да те људе наместе у варош, ако није изгорела, или макар у селу у какву кућу, да седе и да суде. У повећим пресудама могу позвати и војене старешине; у недоуменију да јане синоду од нахија које су ближе синоду, а синод јавиће Карађорђу; а које су нахије ближе Тополе, оне нахије и мађистрат нека јављају Карађорђу, а господар Ђорђе јављаће Совету. И то да буде одма испуњено. И магистрати се поставе засад тако, док се Совет са г. Ђорђем постара и друге уредбе пошље.

    у Ваљеву је сушчествовао магистрат јоште од 1804. године од први̓ дана маја. Најпре смо од све нахије саставили на Рељину Пољу скупштину, одредили Петра Читака из Мушића, Јована Рабаса и попа Мату из цркве бранковичке, јербо је у цркви бранковачкој онда било четири свештеника; и дали смо им два пандура. И кад смо у Ваљеву поставили мађистрат, онда смо са војском отишли на Врачар, на летњи Никољдан. И војене старешине јављале су у синод како је по внутрености и како нам се око граница налази, а ми смо из синода слали господару Ћорђи тако исто из доњи̓нахија; а ближе нахије Тополе слали су известија у Тополу Карађорђу, а он нама и извештавао како нам по внутрености и по нашим границама стоји.

    Седећи ми у Боговађи, и частили смо се с калуђерима — премда смо и ми понешто куповали, али не све; у Вољавчи нисмо имали ниједнога помоћника за писање, него је Божа био и канцелиста, препишчик, протоколиста и све, само што сам му ја каткад помагао преписивати, ем преседник, ем експедитор. У Боговађи имамо два калуђера, Неофита из Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати. Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам монастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни.

    Но и ту нећемо дуго седити. Казаћу вам зашто. Смедеревске нахије старешина, Ђуша Вулићевић, дође у Смедерево, у српску варош. (А Турци били су сви у граду и како су јоште били 1804. лето. Када је Карађорђе предао пожаревачке Турке, удари на Смедерево, да и њега туче. Смедеревски Турци изађу пред њега, и замоле га: „Немој нас тући, ми ћемо с миром седити у граду; а ти иди, како годе са Београдом учиниш, ми се противити ништа нећемо”. Он даде им веру, да се не боје, но само мирно у граду да седе, и тако и̓ у том примирију остави.) Сад, 1805. пред јесен, дође Ђуша Вулићевић у Смедерево, и са Србима врло се веселио, али кажу да се врло напио, пак ноћом сам дигне се на градску капију. Турци викали: „тко си?” и „натраг!” — Ђуша шта је говорио, не знам, и није хтео одступити. Најпосле Турци опале из пушака и убију га.

    Чује то Карађорђе. Колико је жалио Ђушу, више се обрадовао и веселио што су Смедеревци веру и примирије преступили и повод дали, да и̓ тући може. Скупи војску и опседне и туче Смедерево. Баш не памтим колико је дана тукао, пише мени у Боговађу; те ија одем у Смедерево. После неколико дана Турци се предаду, и ми у град уђемо. Преберемо турске аласе, и неколико најсиромашнији̓, за које смедеревска нахија каже да су поштени и мирни, оставимо у доњем граду, да живе у својим кућама, а друге све оправимо низ Дунав.

    Афиз-паша када је купио у Нишу војску, послао је уз Дунав на лађи преко педесет харара велики̓, у сваком повише од сто ока пиринча; и кад он дође с војском у Београд, да онај пиринач крене у Београд. Кад наша војска уђе у град и опази пиринач, почеше сваки јагмити, свак за себе. Ту се деси неки буљубаша Живко Шљивић из пожаревачке нахије, који је после војводом постао, и узе један ̓арар. Кад ја виде̓ да се тако може, бацим мој шал преко два ̓арара и рекнем: „Ова два хоћу ја за свети синод!” У оно веће нико не дира. Живко са момцима пренесе свој ̓арар и у једну кућу мету. Ја му рекнем: „Молим те, буљубаша, да и ова два за свети синод тамо пренесемо”. Живко одма заповеди момцима, те пренеше код његова ̓арара, и кућу затворимо.

    Сад Карађорђе рече: „Ајде, вели, да бирамо куће за синод”. Нађемо једну прилично лепу кућу. „Ево ти, вели, куће за синод, а ево около други̓ за ноћивање синоџија; но иди у Боговађу, и све пренесите овде у ову кућу”. Ја сутра пораним и, кад у Боговађу дођем, кажем, да смо Смедерево од Турака очистили, и да смо тамо нашли приличну кућу за канцеларије и за заседаније, и да имају квартири од турски̓ кућа, и да је заповедио господар Ђорђе да се спремимо и у Смедерево идемо. Ми се са нашим духовницима опростимо, и они нам за срећно путовање молитву очитају и отпоју. Ето и друго преселеније синода.

    Дођемо у Смедерево, у наши̓ царева и деспота град, и све како ваља понамештамо. Најпре учинимо рачун досадањега на синод и око синоџија трошка; нађемо да смо за све то потрошили 1300 гроша тј. 130 дуката цесарски̓. (Јербо смо се о себи као и други војници ̓ранили осном трошку.) И мени синод даде облигацију, јербо сам ја све моје сопствене новце трошио. Ми како смо дошли у Боговађу, одма смо послали на заорешку и шабачке скеле, да скелеџије држе чисте рачуне и да ником другом но синоду сваког месеца доносе рачуне, и што буде готови̓ новаца донесу. Како се наместимо у Смедерево и почнемо радити у Смедереву, пошљемо наше скелеџије на Гроцку и по Морави. Истина да онда није било трговине и слаба је хасна бивала, ал̓ опет понешто у синод дође, и синод мени у Смедереву врати сто тридесет дуката, које сам на основаније синода потрошио.

    Ту нам је дошао у синод Младен Миловановић из Ботуње за крагујевачку, Аврам Лукић из Драгачева за чачанску, кнез Василије за ужичку. (Тога смо Аврама слали у Тријест, те нам је испросио од Срба у Тријесту око 2000 фор., и то је онда лепа помоћ.) Туна, како смо умели, радимо, а све се надамо кад ћемо Београд узети, да и тамо четврто преселеније синода дочекамо, и Бог даде те дочекасмо. Ја кажем: „Господару, сада се доста советника искупило, ја сам довео Весу из Љубинића за ваљевску, који ће овде у синоду остати, ја ћу да идем кући, да мој стари занат предузмем”. — Карађорђе: „Енеде га сад! А што си људе искупљао, кад ниси мислио са шњима седети? и прочаја... Но иди ти, брат-Весо, кући, а кад ја мој стари занат почнем радити, онда ће и чича-прота свој стари занат”. Веса једва дочека и оде. Онда отпусти и Ђурицу [Сточића] из Ресаве — зашто га је отпустио видићете; — а одма на његово место дође Здравковић из Ресаве, Милосава Ресавца отац, за ћупријску нахију. Ту нам дође [Јован] Савић (Југовић) у опаклији; и будући да је онде седио владика Леонтије, и мислио је да владика има вливаније у Совету, зато се око владике умиљавао, да би га владика у Сонет примио, а друге као за маловажне држао (зато је неко време као у подозренију био), а није знао да је Карађорђе мрзио на Леонтија као на најгорега Турчина, за тај узрок што су све четири дахије послали међу Србе владику и дошао је у војску и Србе советовао да се прођу буне, но да се агама покоре и проче, и мало јошт онде није платио; зато је Леонтије био у подозренију, с отога и Југовић који се с њим саобраштавао. Мене је много пута владика питао и кушао: шта су нам Руси рекли у Петробургу. — Ја сам то казивао: да Руси ништа друго нису рекли, но толико советовали да ми сами за себе пошљемо кнезове у Цариград и молимо Порту, да нам пошље доброга везира, и да нас од Гушанца и зулума ослободи, као што смо и послали проту Алексу [Лазаревића] из Шопића, Стевана Живковића и Чардаклију Петра 1. маја 1805. лето. А и г. Вук [Караџић] пише у својој „Даници” да је владика у Смедереву у синоду био, но то није погодио: био би, ал да није владика Леонтије у почетку код Карађорђа и код народа укварио, и не хтео остати међу народом (као наш свети Антим ваљевски, ако је и био Грк). — Кад је Божа умро [25. марта 1807.], његов млађи брат Михаило Грујевић стане за секретара у синоду.

    Кад је мене Карађорђе по делу народњем послао у Беч, ја се упознам са Стефаном Живковићем (који је превео на српски Телемака). Позовем га да дође са мном у Србију. Стефан каже: „Имам само, вели, јоште по године да учим и да свршим науке, и диплому добијем, пак ћу прећи”. — Ја му кажем: „Прођи се, брате, врага и диплома и више учења; нама је нужда и невоља за учене људе, и то што си научио нама ће бити засад доста, а дипломе може бити да ћеш са сабљом у руци добити, како је код нас”. И он послуша и пређе. То је други родољуб за Божом.— —

    Питате ме, зашто је Карађорђе Ђурицу отпустио, или правије да кажем, из Совета истерао. — Седе у синоду Карађорђе и запита ме: „Јесу ли ти сви советници од нахије полномошчије донели?” Ја кажем да јесу. „Да видим”, вели. Уста Божа и у нашој младој архивици нађе и донесе и неколико прочита. „Нађи” вели „брат-Ђуричино полномошчије, и прочитајте ми”. — Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносни̓ отаца и свим светим — по калуђерски — „да ћу ја Ђурица са другим синоџијама старати се о свему нашем народу, а најпаче о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати и чувати, да не би јачи слабијега, старешина, буљубаша, или газда сиромаха праведнога нападао и газио, и ако то не би̓ могао мојим добрим советовањем прекратити, да ћу без лицемерија, беспристрастија по мојој чистој совести у синоду јављати, да синод, како знао буде, права одбрани и крива да каштигује и проче”. — Карађорђе: „Е, браћо синоџије (онда је било више браће него господина), је ли вам Ђурица јавио, да је њему познато, како је један буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и да је тај човек после четири дана сав испребијан умро?” — „Није, господару!” — Ђурица уста и рече: „Заборавио сам, господару!” — Ми се управ почесмо за нашег другара стидити, и почесмо разговарати шта је заслужио, када је заклетву преступио. Карађорђе пресече наше договарање и рече: „Брат-Ђурица, кад си преступио заклетву и ниси над народом надзиравао и ниси чувао овце, а ти узми капу, пак иди чувај свиње, и срећан ти пут!” — Ђурица пође му руци, а он трже руку. Тако ти мој Ђурица оде из Сонета. Одма пишемо под именом синода и Карађорђевим, и дође нам Велислав Здравковић, отац садањег советника, Милосава Ресавца.

    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®