• О ̓АЈДУЧКИМ ЧЕТАМА



  • страница9/12
    Дата03.06.2017
    Размер2.5 Mb.

    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12
    ПОСЛЕ ПРОПАСТИ

    При паденију Србије 1813. године 23. септемвра месеца, Никола Мариновић, Земунац, бивши добар познаник, а можно да и ортак покојнога Милана Обреновића, поручи да војвода Милош Обреновић, што пређе може, на кленачки према Шапцу чардак дође: „Имам му нешто важно казати”. Војвода Милош, не хотев сам ићи, зовне и мене; пређемо оба, гди запита Мариновић: „Како сте с Турцима?” Кажемо: да се са шњима бијемо и да и се не бојимо, а скоро ће и зима два зла раставити. А Мариновић кроз плач: „А јадно вам ваше бијење и небојање! А гди вам је Черни Георгије?” Кажемо: да је доле на Морави пред оном турском ордијом. Мариновић каже: „Није истина, но ено га побегао у Земун, а Београд пуст остао, Турци дошли у Смедерево и к Београду спјеше” и проче. Кад се добро известимо и о истини уверимо, вратимо се натраг на баир у наше шанчеве, кажемо самим војводама, и договорно одредимо војводу Милоша Обреновића и буљубашу Петра [Јокића] Тополца, да узму све коњике који се онде находе и да трче мензилски ону ноћ и београдски град уфате, ако пређе Турци уграбили не буду, и како град уфате, да нам даду знак, да и ми сву војску и лаке топове довеземо преко Добраве, к ваљевској нахији, а да остане Луко са Шапчанима и Чупић Стојан са Мачванима према Турцима, где и сад стоје, нека шабачки град чувају, и нека се Турци око тврдог Шапца забављају

    или, ако смеду, на Врачар покрај Саве иду, кад је наш Београд, а ми им у народ не дамо.

    Мало затим дође Андрија Милошевић из Кутишице и посведочи, да је Черни Георгије доиста побегао у Немачку; да је Јаков Ненадовић у Совету напунио два бурета најважнији̓ писама, и на Забрежје, да се у Цесарију претуре, уместо ракије, послао; и да је њему — Андрији — заповедио, те Совет запалио, да не би Турци важна још писма затекли; и да су Турци на београдску нахију наступили, и да већ пале. То сва војска веће дознаде, и као громом поражена оно вече сва побеже низ Саву. Овим начином останемо ја и капетан Јовица Милутиновић, садањи член суда ваљевског, у нашем шанцу са 18 момака, пунећи велики топ и на Турке бацајући, да би наша војска и топови даље измакли; и Турци ћуте. Док много после одласка наше војске запали се једна кућа у граду; и звоно поче наопако лупати, и Турци онда повикаше: „Ала, ала, ала!” и на град јурише, кога празна нађоше. (Говори се да је Луко од Думаче вратио једног момка, те је кућу запалио.) Веће се засветли и по нашем шанцу, и ми са 18 момака побегнемо низ поље шабачко за прочом нашом војском. На дну поља, недалеко од Думаче ћуприје, стигоше нас Турци у мраку, и на стражње момке опалише пушкама, где Никола Живкелић из Кутишице падне с коња неубијен, но близу у рит сакрије се, а ми за нашом војском побегнемо. Но чусмо гди око Мишара пушке пуцају и хан у Мишару гори. Познамо да су Турци нас претекли и да нам је пут од наше војске пресечен, мало се повратимо, да и̓ около обиђемо и претечемо, но кад дођемо на Мишаре, видимо да и на Добрани ме̓ана гори и пушке пуцају.

    Вратимо се пут к Ваљеву, и у сунчево рођење дођемо на коцељевачку ћуприју, ту се с Јовицом опростимо и исплачемо један другом, аки последње целованије одамо. Јовица оде својој кући, а ја са оно момчади на Забрежје, гди се народ у Цесарију превози: куда је и војвода Милош Обреновић на дан пређе био дошао с војводом Јефремом Ненадовићем (а није, као што Милутиновић каже, са својим Димитријем), и не нашавши своје фамилије, по коју је јоште пређе са Шапца послао свога Димитрија, да је доведе, нашавши Јакова Ненадовића у Забрежју, а не у Немачкој, и свога синовца Ристу, сина Миланова, кога је Јаков са собом из Београда и извео, Милош преда на аманет Јакову и сабљу Миланову и Ристу; кога је неће Јаков у Русију одвео. А Милош узме гуњ од Дамјана Марковића из Бранковине, и оде у Брусницу тражити своју жену и децу. Ја кад сам после Милоша дошао увече, нађем Јакова у Забрежју и почнем га укоравати зашто нам пређе не казаше да ће бегати, да заједно сви бежимо, или да сиротињу Турцима предајемо, како ми је босански везир [Али-паша] Деренделија бурунтију и Хаџи-бег своје писмо у логор наш у Липолист послали и понуђавали: да народ предамо на царски образ, да се не роби и не пропада, јербо је тако закључио султански девлет и росијски цар. Јаков се мени изговара и заклиње: да и он ништа знао није да ћемо овако бегати. Ја ноћим у забрешком шанцу и оставим капетана Милована Зујаловића из Тулара с препоруком, да он туне командира и дошавши народ у Цесарију превози, а да ћу ја ићи пред Турке, и кад видим да они иду низа Саву, ја ћу му хабер послати, ко се не буде могао преко Саве превести, да бега у шуме. И отиђем уза Саву. У Грабовцу ноћим, пораним; дођем у Орашац, одакле из планине видим, гди Турци из Дрена терају говеда и прочу стоку к Сави, на ушћу у Саву реке Вукодражи. Вратим се на велики друм, и кога сретнем да на Саву с фамилијом и колима иде, кажем: да се врати натраг, и кога сретне нека враћа и нека бегају натраг у велике планине, јербо су Турци, једни од Београда а други од Шапца, Саву у̓ватили и од Цесарије пут пресекли, и који пође упашће у Турке. Пошљем хабер капетану Миловану и Ђорђу Крстивојевићу, да су Турци на конаку на Ушћу и да ће данас или сутра на Забрежје, а од Београда и сами виде димове, докле су Турци дошли.

    Одатле се вратим и одем у Бргуле, мојој воденици, узети брашна и ̓леба умесити, и онде оставим моје коње и проче момке, а са шест момака пешке одемо у село Конатице, где видимо Турке палеће села и ̓арајуће, и они нас виде, и мисле да смо и ми Турци. Други су иза наши̓ леђа, у Лисом Пољу и Пироману. Покрај Турака прођемо и одемо кроз планину у Кожуар, на међи шабачкој. Видимо иза леђа гди Турци пале Бањане и Љубинић. Пред вече вратимо се и, кроз љубинске попаљене куће и покрај једнога одељења Турака, дођемо у Таково Живану попа-Петрову, коме је кућа у лугу, где смо пређе још наручили, да он свагда готова за нас ̓леба у преправности држи. Ал̓ то све Турци попалили. Одемо у једну ливаду и ноћимо. Рано устанемо.

    И̓одам неколико дана и дању и ноћу у недоуменију. Турке видим, а топове чујем, како турски топови, једни од Смедерева и Београда до Колубаре, а други од Шапца и ушћа у Саву реке Вукодражи, глас топовски гласом гласу одговара. Видим и димове од запаљени̓ селски̓ кућа: једни од Шапца а други од Београда у небу се састају, у ведру дану облак начинили, и за свакога Србина који чује и види канда га у срце ударају, или сам у огњу гори. Сад ми дођи, о витијо, слушај и гледај и опиши ако можеш ондање грозно позорије народа српскога! а наипаче од Мораве те до Београда, где ни јунија дети обојего пола ни столетнија старци не пошчажаху сја. (Од Моране до Колубаре, јербо је ваљевска Посавина, што није могло уграбити преко Саве, то је побегло у планине, а села и куће празне остале и горе у ватри која су близу друма.) Испитуј виновника, а не осуждавај сама Чернаго Георгија.

    у тако крајњем недоуменију помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда а бранити се не можемо. Неизбежимо ропство и смрт пред очима видим. Презнем и отргнем се из руку очајанија, и аки од сна пробудим се и помислим: а да л̓ би се јоште у чем себи и свом роду помоћи могло? Од свију мисли ова ми се учини неопходимо најпреча и најнужнија: молити највећега врага, Турчина. Од два зла бирати мање.

    Пређем на крај турске војске. Дођем више Уба на брдо Вучјак, гди нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо. Замолим ја некога Глишића Милована из Паљува, да ме послуша и однесе моје молебно писмо у турску војску. Глишић иза гласа повиче да не сме, но да молимо старца Јакова. Пошљем истог Глишића и два моја момка; доведу старца Јакова из Паљува. Ја му кажем моје намереније, и молим га да однесе моје писмо до везира Деренделије и до Хаџи-бега, у коме молим се у име народа: да не пале и да не робе, а да ће се народ на царски образ предати. Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем, те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу. Напослетку кажем старцу: „Јакове, ти си од свију нас овде старији барем 25 година, умри пре нас 25 дана, а мореш спасти толику сиротињу од палења, сечења и робљења.” И кажем му: ако однесе писмо у везиров логор, могу га Турци жива пустити, али „ако не однесеш, Богом ти се заклињем, да ћеш овде за по сата од мене погинути”. Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо.

    Одсекоше му велики прут, навр̓ прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо. Он узе тај процеп с писмом, подиже га високо да се види, И оде у турски логор. У том писму приклињао сам везира да престане робити и палити; сав се народ разбежа. Шта ће цару пуста земља, шта ће Србија кад све Србе исеку? и прочаја; — веће да устави палење и сечење по селима, а народ се предаје и на миру ће бити, и прочаја. Старац из Паљува доиста писмо однесе у процепу, но кад је преко поља близу логора био, трипут је падао, па опет устане и даље. Није смео никуд на страну, јер смо му казали, да ћемо ми за њим из шуме једнако гледати, хоће ли баш у Турке отићи. Везир, кад прочита писмо, заповеди одма те се сва турска војска из села поврати и престане свуда више палити и пљачкати, и крене се даље. А старца Јакова невредима отпуте. Наши оду на Врачар, приме од везира: муселима и кадију, и одведу у Ваљево. И с отим се од Колубаре до Дрине мир учини и судови турски и кнезови поставе. По неколико дана томе следује Аксентије [Миладиновић] кнез београдске нахије, и после оде кнез Аксентије са [Али-агом] Шерчесмом и преда војводу Милоша и проче.

    Ја пређем на Купинову. Чујем да је Верховни Вожд у манастиру Фенеку. Отиђем њему, где су били и свети краљ студенички и сви калуђери. На вечери напи један од калуђера: „У здравље Верховнога Вожда господара Ђорђа Петровића, коменданта серпскаго!” — а он сирома бризну плакати и сузама лице му се обли. Дај ми сад онога јунака и иноверца, кога се ништа не каса као нас, да се држи и не заплаче, ако има и камено срце. Сва се вечера у плачевно позорије обрати. Ту је г. Јевтимије [Ивановић], ондашњи прота земунски био самовидец, који би може бити и боље казао. Одемо у собу гди се кафа пије. Студенички архимандрит Мелентије [Никшић], стари Василије [Радосављевић] и Самуил. Сирома Верховни Вожд, све једнако јецајући и држећи руку на очима, на столици седи. Ја управ да кажем од плача једва сам проговарао за утешити Вожда, и рекнем му: „Господару, није фајде плакати, но узми пасош, иди у Брисел гди се чује Александер, и кажи му: „Ја сам Черни Георгије Петровић, који сам подигао мој народ, да га од турскога зулума избавим, и десет година држао се; а сад дође 20 Турака на једнога Србина и освојише нас. Зато дошао сам, каштигујте како хоћете мене, а избавите народ мој”. — Рече му прота земунски: „Господару, тај совет врло је добар. Ни други ти лепши дати не може”. — А Вожд: „Тако је, којекуда; искао сам пак ми не даду Немци пасоша”. — Ја му рекнем: „Ишти само до ћесара Франца, даће ти се; а у Брислу чују се да су обадвојица императора и прајски краљ, а кад дођеш једноме, онда можеш свима тројици”. — Он: „Тако ћу и искати. Но иди ти обиђи и намести твоју фамилију пак дођи, пак ћеш и ти са мном ићи”.

    Ја одем у Купиново и у Ашањи обиђем своју родбину, која је код своји̓ људи већ намештена, и одем у Фенек. Кад ја тамо, ал̓ њега и проче отерали у Голубинце; те и ја тамо. Каже он да му не даду Немци пасоша, „но не знам ко ће носити прошеније”. — Ја опоменем за Стеву Живковића, и они ме пошљу, да га зовем да напише на цареве прошеније. Одем у Земун, кажем Стеви зашто га у Голубинце зовемо. Стева каже: „Брацо мој, ја хоћу; но нека оне курве новаца даду, јербо ја немам”. Ја опет у Голубинце — и одем у Нови Сад да обиђем стричеву децу, као брат-Јеврема, његову мајку и проче. Док се ја у Новом Саду бави̓, ал̓ и они сви се из Голубинаца у Варадин дотераше и у горњи град метуше. Будем онде дан-два, пак бежи у Ашању и Купиново, док ме нису Немци шњима.

    О ̓АЈДУЧКИМ ЧЕТАМА

    (Пре устанка Карађорђевог)

    Ја сам од части мога оца Алексе описао житије, Но ово сам заборавио, које мислим да је најважније од његови̓ дела. Кад су Немци оставили Србију и своје судове пресекли, а турски судови нису јоште по касабама дошли нити понамештани, казао сам како је мој отац дошао из Карловаца [1791.], предузео обдржавати међу народом мир и тишину, а како је ваљевска нахија под заштитом од војске наше, која је становала код Ваљева у Кличевцу шанцу, тукла се по граници и бранила нахију од Турака, која је могла радити и са житом била је изобилна.

    (Премда су млоги Турци једанпут долазили на Кличевац, и цели дан тукли се, где су мога оца били од шанца одвојили са числом војске, и са Турцима се помешали; ту мал̓ није погинуо, док није Кљуновић капетан из шанца индат послао, и онако међу помешане Србе и Турке опалио топовима и тако растави Србе и Турке, где је погинуо турски знатни поглавица и војсковођа Зеин Усеин-ага и млого Турака. Од наши̓ погине из Котешице храбри Марко Кара и више од српског фрајкора. Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући фишека да напуни но празном се кијачки бранио, и сав кундак о Турке испребијо, док млого Турака салете и из пушака убију га. Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке умерене има, и у њега се најбоље поуздати може. И за то одличије мој отац одма је ванжирао обрлајтнантом. Тај фрајкор и официре и ја сам видео у Кличевцу, а после ми је отац казивао да је тај фрајкор у хиљаду и осам стотина момака састојао се, из саме ваљевске нахије, који је само обучен био у фрајкорски мундир, и егзерцирали се, и да је под Михаљевићем из све Србије било осамнаест хиљада момака, који су се сви егзерцирали и против Турака уза сав немачки рат на Турке војевали. Само шабачка нахија није фрајкора давала. Немци су седели у Шапцу а шабачки кметови тајно су купили понешто арача и, кријући од Немца, по игуману манастира каонскога Макарију, у Зворник Видајићима пошиљали. Зато Турци на шабачку нахију и нису наваљивали, и она је могла слободно земљеделије обдржавати, и довољно ̓ране имати; кроме што је морала кулук војскама немачким чинити.)

    Као што сам казао, мој отац судећи ваљевском нахијом и овим крајем, док једанпут Црни Ђорђе са педесет, шесет ли момака пређе Колубару на Маломе Борку, на Кршу, и пође од села до села, пређе у шабачку нахију доникле, пак се поврати, одакле његова чета натовари понеки казанчић и понеки котлић. Прелазећи преко ваљевске Колубаре и Тамнаве, где годе ноће по једно говече закољу, а село им мора ̓лебац намесити, одакле по неки товар жита понесу, јербо су, каже, имали у планини Кљештевици збег. Чује то мој отац, пошље им свога буљубашу Живана из Каленића, попа Петра из Такова и кмета Весу Велимировића из Љубинића, да га поздраве: да одма из нахије изађе и да се више не усуди с таквим начином у ваљевску нахију прећи, јербо он то не може а и неће трпити, да се по народу такви трошкови од беспосленичара чине. Посланици оду, нађу га у Бањани, и кажу му од Алексе и леп и прек поздрав. А он одговори: „Ја сам и сам пошао, и ово жито хоћу да носим јербо у нашему крају нема леба. А што је Алекси за тим стало? И тако га поздравите”. Оде преко Колубаре.

    У то исто време дошао игуман из манастира Боговађе (Петровић) Василије (Жарко). Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске. Кад дође игуман Жарко моме оцу Алекси и каже му: да је прешао преко Љига некакав Петар Мутњанин са 20-30 момака и по боговађској нурији бадјава једе, пије, и замоли га да он тамо оде, које ради Мутњанина, које ради и други̓ сеоски̓ послова. Алекса оде у Боговађу, пошље игумана Жарка, дозове у манастир Боговађу Петра Мутњанина, и на питање, зашто он толико момака води, и по сиротињи бадава ̓рани, — Петар му је казивао: да се у тамошњим нахијама збркало и да тамо немају ̓ране, да су дошли да се по̓ране, и проче. Он му је казао: „Брате Петре, иди с душе, води те момке и распусти, нека иде сваки својој кући, јербо ја не могу то трпити да ви народ узнемирујете вашим конацима” и проче. Петар је — каже мој отац — врло човек паметан и разборит био, који се обећа да ће одма преко Љига прећи, и „одма ћу — вели — све распустити; и ако ја тамо не узмогу живити, ја ћу доћи да код тебе пандур будем!” И одма је отишао. Отац каже: „Веће после за њега нисам ништа чути могао”.

    Овај исти боговађски игуман Жарко у 1804. году, кад смо на Врачар изашли, био је и он онда када је Карађорђе пошао увече, на неку веру београдски̓ Турака, да ће му капију отворити. (Хотели су га преварити и само га унутра упустити, пак капију затворити и унутра све потући. То се добро зна: да су београдски Турци хотели мир с нама, они би могли и сами ласно дахије потући, јербо је више много Турака ерлија него дахија; но то је наговором дахија било, да само преваре и унутра међу куће у сокаке домаме.) И Жарко пошао ноћом. Кад буде на Лауданову шанцу, завади се Станоје Главаш са Жарком око једне ћорбалте жуте од пиринча, као тупа сикирица, коју ја познајем. Станоје Главаш хотео је силом да му са јункаша скине. (Ову је ћорбалту тј. тупу сикирицу игуман боговађски и за Турака на седлу о јункашу свагда носио, ја добро знам). Игуман Жарко — јунак, ни Турцима се није дао газити, но и̓ је везао и сикирицом оном тукао, — потегне сабљу и повиче: „Около голићу!” (јербо је он имао таки обичај често говорити, кад хоће кога од себе да одбије; а и у шали са нама од пређе говорио нам је: „около голићу!”.) — Станоје Главаш повикне: „Побратиме Ђорђе, ево калуђера са сабљом!” — Он се при кучи, да види шта је, а Главаш извади пиштољ на Жарка, а Жарко ма̓не сабљом, да Главаша удари, ал̓ промаши те Карађорђа мазне и засече по образу. Главаш и други опале пиштољима те игумана убију. А кад пиштољи пукну, онда сва војска повиче: „Лагум, лагум!” пак бежи натраг колико се скочити може. Овако ми је књаз Милош Обреновић, који је онда био војвода, са великим смејом казивао. „Сваки нам је, вели, скок од Лауданова шанца до у Мокри Луг по сто дуката вредио”. И он и сва војска мртва је игумана благосиљала, говорећи: „Жарко погибе, али сву нашу војску од срамотне смрти избави, јер би нас Турци на њи̓овој вери све потукли”. А то се и само каже: да су ерлије хотели нама верни бити, они би лако могли учинити; када дахије и њи̓ова војска изиђу на нас на Топчидер и у Врачар на бој, они би лако могли капије затворити, и шанац уфатити, пак они изнутра, и ми споља међу две ватре дахије и њи̓ову војску, и ако не би све побили, ми би барем отерали у Видин, кад би ерлије нама од истине верни били.

    Док је мој отац ̓одао по селима боговађским и по другим местима подгорским, селима око Медведника, дотле неки Јовица из Врбице са 40-50 момака пређе на Белом Броду Колубару и преко ваљевске оде у шабачку нахију. И он, где годе ноћи, по једно говече закоље, а сељаци морају ̓лебац давати и пиће. У исто време и Црни Ђорђе са више момака него што је водио, пређе на Скобаљу селу на Кршу, преко Колубаре, и већ дође до Вуконе и до Кожуара, исто по првоме обичају, бадјава једу и пију. Чује то мој отац. Све друго на страну остави. Дође кући у Бранковину, распошље момке по селима, заповеди: да се сви фрајкорци с пушкама скупе у Чучуге, где ће и̓ он чекати. Искупљајући се војска, дочује то Црни Ђорђе, врати се, чини ми се, из Вуконе и из Кожуара натраг, и дође у Таково. Отац мој на Уб, а Ђорђе у Шарбане на ручак. Стигне га војска, мало се попушкарају, и они оставе ручак; дођу у Каленић. Отац мој за њима, стигне и̓ близо Колубаре, и помало се пушкарају, као ђоја један другога плаше: овај да они брже бегају, а онај други плаши, да ови не приступају ближе. Док Црнога Ђорђа чета мога оца буљубашу, Николицу из Црвене Јабуке, убије на месту и више ране момака. Мој отац, угледавши свога врснога буљубашу Николицу мртва покрај себе, ражљути се, и да га освети повиче: „Плотун, и јуриш јунаци!” Војници, као што су у фрајкору егзерцирали и знаду шта је плотун, обале многе пушке. (Ту убију Карађорђева једнога момка на место, и Карађорђа самога ране у руку у длан. Пробију му длан, од које ране Карађорђе је у руку сакат остао.) Ту већ није било могуће од грма до грма прескакати, ни бусије фатати, но нагну широм бегати, а ови за њима; а они нагазе на Колубару и побегну, оставе и оно жито и друго што су понели. (Овако ми је мудри и храбри из Рогаче Катић Јанко, кад смо на Врачар изишли 1804. године, кад се нисмо са Турцима по Врачару тукли, но у ̓ладнику више цркве од чадора, седили, — па ми је преповедао и смејући се вели: „Твој ме је отац двапут преко Колубаре у воду нагонио, те сам по пуне чакшире воде износио, где Црног Ђорђа длан пребише, једног момка убише, и више рањени̓. Но после, Алекса и ја кнезујући, а Ђорђе тргујући, и заједно са Хаџи-Муста-пашом на дахије војујући, врло смо се пазили и као браћа живили и разне разговоре водили, и овај ми силај — вели — твој отац а мој брат поклонио. Бог да га прости! ал̓ да радимо, да га осветимо!”)

    Док се мој отац у Каленићу око Колубаре са Црним Ђорђем и Јанком Катићем играли клиса, дотле дочује у манастиру каонском Јован Врбица, поврати се натраг. Пошље два момка у Бранковину моме стрицу Јакову и кмету Глиши Павићу, да му приправе једно говече, вина и ракије и на 50 друга ̓лебац за ручак, иначе прети, да неће село на миру остати, „а ја ћу, вели, све платити у новцу”. Они све то приправе, поране и узјашу коње, изађу на бранковички вис, да из прекраја гледа откуда ће Врбица доћи. Врбица прође врло рано, кући дође где се ручак готови, ал̓ не застане Јакова ни Глише. Пошље два момка да и̓ нађу на брду и поздраве, и да и̓ на веру дозову, а да се ништа не боје. Ови момцима одговоре: да они неће доћи, и воспоздраве Врбицу, да и он гледа и, што пре може, побрже руча и да одлази, и проче.

    Ја како сам, као ђак, спавао са стрицем Јаковом и са Глишом у пшеници под једном јабуком петровачом, нисам ни осетио кад су ова два отишла. Устанем и онако санан пођем кући, али на плоту на прелазу стоје три момка с пушкама. Запитају ме чији сам; ја се кажем да сам син Алексин; док један мени руку у џеп, извади кесицу, у њој седам које петака које марјаши, пак себи у недра. Отац ми је начинио сребрн прстенић и потписао моје име, да се ја боље учим, а овај ти скиде и онај прстенић, пак себи у џеп, па повика: „Бежи, бежи натраг; ако те опази арамбаша, посећи ће те!” и отера ме натраг. Ја гладан, а жалећи за мојим петацима, помислим: ја нисам ником крив, а неће мене арамбаша посећи; вратим се око брда, дођем кући, ал̓ то велика громила оружати̓ људи, дуге пушке о шљивама висе, једни седе, други ̓одају. један седи те га момак чешља, велики перчин, све му се прси сијају. Ја запитам једнога: „Које је арамбаша?” јер сам упамтио од онога што ми петаке узе, да је арамбаша њи̓ов старешина. — „Оно је, вели, што је у токама, што га момак чешља.” Ја скинем капу, пак одем те га пољуби̓ у руку. Пита ме чији сам; ја му се кажем да сам Алексин. „Добро, душо, добро, ми ћемо да ручамо, пак ћемо ићи. А где ти је отац?” Кажем да ја не знам. Пожалим се арамбаши, да ми његови момци узеше кесицу и прстен. Он фришко посла три момка а она тројица дођоше; упаради и пита ме који је узео. Ја кажем: овај је, а он повика, те ми одма даде и прстен и петаке. (Овај који ми је кесицу узео био је именом Новица из Гараша, и он је после у Карађорђево време подигао ребелију на Карађорђа. Наћи ћете у мојим писмама које је године и месеца било, ја сам заборавио. За Новицу и његово друштво против Карађорђа има се доста писати — а и за друге бунтовнике који су и кад на сирома Карађорђа бунили.)

    На Врбици арамбаши нису биле токе, него све талири један до другога, по јечерми испрешивати. Таман они седоше да ручају, али враг, или ђаво, донесе две бабе из Подгорја. Ђипише питати откуда иду и чују ли гдегоде за какве ̓ајдуке и јесу ли виделе какву војску. — Јадне бабе не знаду обиње, да лажу, кажу: „Идемо из Уба, никога нисмо виделе, но чусмо на Убу, да је Алекса са некаквима се побио и растерао.” Онда ти двојица ђипише, свезаше бабе за шљиве, загрнуше зубуну, па голим ножевима пљостимке, одсекоше и од шљива гране: „Казуј, баба, шта сте јошт чуле и видиле?” јадне бабе пиште као гује: „Јаој, стан̓те, казаћемо”; а оне сироте оно те оно, што су и пре казале. Зар и њима се досади тући, повика Врбица: „Прођите и̓ се, но ̓ајдете ручајте.” Ручаше побрзо, пак онда узеше мога брата Николу и нашега слугу Тодора међу се, и одведоше са собом до у село Јасеницу до оне чесме, пак и̓ врате оба натраг. И ови кажу да су врло брзо ишли, зар бојали се чете; и ништа не платише, а ваљда би платили да не дођоше вражје бабе, те поплашише. (Овај арамбаша Јован Врбица, после за Карађорђева рата, имао је добар дар и све је рањене момке у Врбици и по војсци видао и танета из момака вадио; и ја кад сам одлазио у Тополу, многи пут сам му кад на конак кад на ручак долазио, и врло је поштен човек био; и о прошлости смо један другом приповедали.)

    Сад мој отац кад у Колубари дозна, да ће Врбица од Каоне преко Бранковине проћи, по̓ита из Колубаре са четом да га претече, но кад дође кући, а Врбица измакао и отишао Боговађи. Мој отац задржи се у Боговађи, и поручи да му јоште војске дође, пак онда се крене на Кљештевицу, гди кажу да је збег био, говорећи: „̓Ајте, јунаци, да и̓ питамо, како могу чете преко ваљевске преводити, и да им покажемо да сам ја сад господар ваљевске, и да не дам народа газити.” И тако ти оду на збег. (Не знам је ли ту Карађорђе десио се; а можда је очô руку видати.) Еле по малом отпору збег раскопају, и, што су нашли казанчића, санчића и котлића, свак своје позна и поврати. И одонда су већ престали беспослени буљуци по нахији ̓одити; док веће и турски судови по касабама се поставе; а мој отац почне опет, као и пре немачке крајине, кнезовати; док и Фочић посече га. Дакле, Карађорђе је имао две ране, једну на руци од пушке, а другу од сабље на образу. Обадне ране од Ваљеваца.

    Сади треће зло, јоште у почетку које је хтело да буде, које би могло највећу несрећу нашем народу да проузрокује, овако је било, ако ме питате. Казао сам да смо на Врачар изишли с војском 1804. године, 6. маја. У нашој војсци био је Живан Петровић из Каленића који је био како мога оца Алексе, тако и наш главни буљубаша; и свагда се уклањао испред Карађорђа, јербо је знао Карађорђе, да је Живан из села Каленића, где је он у руку рану добио.

    Поврати се Карађорђе из Пожаревца. (Који је био узео од сваке нахије поглавице и понешто војске, отишао у Пожаревац и предао Турке; а мене оставили те сам топчидерску војску надгледао и рачуне и џебану примао, а понеки пут с Турцима се по Врачару тукли и Сава-малу попалили.) Премда смо ми сваки у свом логору запрећивали да нико без узрока пушку не избаци, биће каштигован, но, војска скоро сакупљена и нерегулата, није се могло сасвим узаптити. Карађорђе, кад дође (неколико дана по доласку), пошље свога чауша и у сваком логору изда оштру заповест, да се нико не усуди пушку напразно избацити, јербо ће жестоко каштигован бити. Али неки наш мали буљубашица, Митар Мањеница, брат кнеза Пеје из Забрдице, кога је Фочић окнежио када је мога оца посекао, и који је Пеја са Јаковом и Карађорђем у војсци ишао на Пожаревац, кога је Карађорђе омилио и један му од турске уцене сребрн нож поклонио, — исти буљубашица Митрић избаци једну пушку. Чује то Карађорђе, јербо је близу нас седио (тј. кнез Сима на Стењаку, више седање соларе; а наш логор на Царевој Ћуприји; а Карађорђе и Катић Јанко између нас; а Младен и Милан код ̓Ајдук-чесме; све то с леве стране Топчидера). На глас пушке пошље Карађорђе своје момке; нађу Митрића и отерају његову чадору, који се оправдао, да се сама пушка окинула.

    Кад то види стари буљубаша Живан, а он се поплаши, мислећи; кад Карађорђе отера Митрића малог буљубашицу, који је само избацио пушку преко заповести, а сутра ће и мене, који сам са кнезом Алексом у моме селу на њега пуцали и руку му пребили, то Карађорђе само проба, хоће ли војска ваљевска бранити свога буљубашу. Јаков и Катић Јанко били су отишли код ̓Ајдук-чесме у логор Милану и Младену као у гости. Ја сам у ̓ладу спавао, док пробудим се и чујем где добоши лупају, а војска се паради. Помисли̓ и фришко запитам откуда Турци долазе. Живан каже: „Неме Турака, него Карађорђеви момци отераше буљубашу Мањеницу. Данас њега, а сутра ће мене, да пизму покаје. А ми не дамо се газити; зато сам ја заповедио да се војска паради и топови да су готови, и ̓оћемо нашег буљубашу међу нас.”

    И то треба знати, да донде није ни у једнога поглавара било топа кроме у нас; које су нам пријатељи из Новог Сада, особито владика новосадски Јовановић, јоште како смо у марту Шабац почели тући, по Пуљевићу из Митровице, два топића по од по фата послали. Зато смо на најопаснијем месту и стали с логором, на Царевој Ћуприји, и чували. једно зато што смо имали два топа, а друго што је у нас ваљевске војске од свију највише било. А кад војску Живан побуни, ја виде̓ какво зло и пропаст хоће да буде; стога повичем: „Стој, буљубаша, ја ћу сад Мањеницу довести!” И рекао би да нисам отрчао, но одлетио, и Карађорђу све кажем шта је и каква ће несрећа за све нас отуда произићи, а и сам види гди се војска колеба и паради. Карађорђе одма рече: „̓Ајде, момче, и моли Бога што си брат кнеза Пеје, који ми је ушао у вољу на Пожаревцу, а млад си и кажеш да ти се сама пушка оборила, а ја би̓ тебе научио како се своје оружје чува, а не би ти помогао ни овај чича-прота.” (Он је мене многи пут звао: чича-прота.) Ома вратим се ја са Мењеницом у војску, и колико сам умео саветовао и казивао, зашто смо устали војевати: да би се са божјом помоћу избавили од турскога зулума, а другојачије не можемо но слогом и старијега послушанијем, и да сви ми морамо имати једнога старешину, као у срећним домовима, кога ћемо и слушати и бојати га се. Сва војска повика: „Тако је, тако је, и један старешина бити мора свима; но међу нас љубов и слогу! и да се с Турцима бијемо и нашим старешинама покорни и послушни будемо, али да и старешине нама правду твора!” и прочаја.

    У недељу по обичају дође Карађорђе и Катић и ондашње нахијске старешине, и после божествене литургије седнемо под ̓ледник; ту је и Живан буљубаша. Међу прочим потребним а и шаљивим разговорима запита Карађорђе: „Бога ти, момче, какву ти ономад будалаштину бејаше започео?” Живан: „Од стрâ, господару, скривио сам јоште кад је кнез Алекса заповедао.” — Он се осме̓ну мало: „Та који се боји, онај бега, а не онако. А ти, као стари буљубаша свима нама добро познатог кнеза Алексе, требало би да си код њега памет научио, да научиш и мене и свакога другога, да се држимо у љубави и у слози, а не да зао пример показујеш. Видиш шта смо започели, и знај, ти и други, да Црни Ђорђе није подигао оружје да над својом браћом пизму и освету чини, веће је подигао и позвао све вас и свакога Србина на оружје, да на Турцима освету чинимо, како за кнеза Алексу, тако и за све кнезове наше и браћу, које су Турци исекли и погубили, и да скинемо у име Бога јарам који Србин од Косова вуче до данас. А ја одсад првога чујем да рекне, да ће своме брату Србину пизму или освету учинити, ја ћу десет Турака живи̓ пустити, а пизмеџија Србину главу ћу одсећи.” Живан: „Господару, признајем да сам покварио и крив сам, али сам се препао. Опрости ми! Он се опет малко осме̓ну. Живан пође му да пољуби у руку, он му руку не даде, него се пољубише у образе, и рече: „Нити је крив кнез Алекса, нити ја, ни ти, но онако је онда време било. Одсад који што старо зло помене, или какву пизму узгони, биће му као што сам казао. и док сам ја жив, неће бити пизме, ал̓ неће ми ни други судити...” Устаде и „збогом!” — оде своме чадору. Ми сви присуствујући онде скинемо капе и благодаримо на опроштењу и прочаја.

    Опет Живан и Карађорђе. После је овога Живана Карађорђе врло љубио и у 1806. години, када је Карађорђе дошао у Ваљево, да идемо на Братачић пред Хаџи-бега, онда на Кличевцу седнемо да печено јагње ручамо, — он зовне Живана: „̓Оди, Живане, да ручамо!” — Живан: „Де-те ви, господару, ручајте; ја данас постим понедељник.” — „Ха, ха, ха! Којекуда, по души те, зато ̓оће Хаџи-бег да попали сиротињу, јер ви постите понедељник. Седи, ручај велим ти!” — те ти се мој Живан наклопи на јагње, као и Карађорђе и ја, грешници. Карађорђе: „Којекуда, момче, смета ли ти јагње?” — „̓Вала ти, господару, који ми опрости; одсад ћу све овако.” (Карађорђа био пошао на Мишаре, пак уз пут дошао са око 300 Гружана. У Карађорђа није било обичаја море, бре, никоме рећи, но свакоме, и млађем и старцу: еј момче, мало позатегне, рекао би да два о изговара, нпр. моомче То је знак неког почитанија и благоволенија.)

    1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   12

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®