• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
  • www.ask.rs. 2009.
  • МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 67
  • ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 96
  • НЕСТОЈЕЋИ ГРАД ИЛИ ГЛАСОНОША ОД СУДИЈЕ ДО СУЖЊА 246
  • У ПРЕВРАТНА ВРЕМЕНА НЕПРЕВРАЋЕН 282
  • НИЈЕ СВАКОМ ЦАРЕВИНА 319
  • БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 394
  • ЦРНИ БИВО У СРЦУ Да не узбуду твоји пси бикови и почнеш се клонити од њих да те не убоду! ЦРНИ БИВО У СРЦУ
  • ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ
  • ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ...
  • МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ
  • КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО
  • ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА
  • ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА Bлажени онај, Који као облак би Сав у сузама, Гасећи огањ Похоте и меса. ПРАВИЦА
  • СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ
  • ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА
  • ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ
  • ЗЕМЉА СИ... A земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу. НОЋ
  • НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...



  • страница1/16
    Дата31.05.2017
    Размер4.1 Mb.

    Црни биво у срцу


      1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   16




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гаврил Стефановић Венцловић


    ЦРНИ БИВО У СРЦУ


    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.

    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гаврил Стефановић Венцловић


    ЦРНИ БИВО У СРЦУ

    Садржај




    ЛЕГЕНДЕ, БЕСЕДЕ, ПЕСМЕ 5

    ЦРНИ БИВО У СРЦУ 7

    ЦРНИ БИВО У СРЦУ 8

    ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ 9

    ПУТОВИ 10

    МОРЕ 11

    СИОН 12


    СВОЈОЈ ДУШИ 13

    СЕЈАЧИ 14

    ХВАТАЊЕ СЕНКЕ 15

    МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ 16

    ДОБРА ЛОЗА 17

    ПОХВАЛА ЖЕНИ 18

    ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА 19

    ВИНО И ЖЕНА 20

    ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА 21

    РААВА 22


    ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ... 23

    НАШЕ МИСЛИ 24

    ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ 25

    МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ 26

    КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО 27

    СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ 28

    ДУХОВНИЦИ 29

    ЕВА 30


    НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА 31

    ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА 32

    ПРОПАСТ СВЕТА 33

    ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА 34

    ПРАВИЦА 35

    ПОХОТА ОЧИЈУ 36

    СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 37

    ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 38

    ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 39

    БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ 45

    СРП КАЗНЕ 46

    ЛОВЦИ АДОВИ 47

    РОСА 48

    ЗЕМЉА СИ... 49



    НОЋ 50

    ДАН СМРТИ 51

    БОГ СМРТИ 52

    ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 53

    БРЗИ КОЊАНИК 55

    НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 56

    СМРТ 57

    ПОСЛЕДЊИ ДАН 58



    АД 59

    ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ 60

    БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ 61

    БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА 63



    МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 67

    ЗА ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА 68

    МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ ВОДА 69

    ПОХВАЛА СВЕТИМ ОЦИМА СРПСКИМ 71

    ПРАВОСЛАВНИМ И ХРИСТОЉУБИВИМ НАШИМ ЦАРЕМ НЕПОБЕЂЕНО ОРУЖЈЕ МОЛИМО 72

    МОЛИТВА ПРОТИВ ТУРАКА 73

    ТУРСКА ЛУНА 74

    МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 75

    ПОХВАЛА РАТОБОРЦИМА 76

    ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ 77

    СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ 78

    ПИСМО НА ЛЕДУ 79

    ЛУКАВИ ДАНИ 80

    УКЛЕТИ 81

    ЗДРАВИЦА I 82

    НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732. 83

    БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ 84

    ЗДРАВИЦА II 85

    МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ 87

    ДАР ВОДЕ 88

    ДАР ВОДЕ 89

    ДРВЕЋЕ И ВЕТАР 90

    ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА 91

    ПРОЛЕЋЕ 92

    ГОДИШЊА ДОБА 93

    ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА 94

    ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 96

    ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ 97

    МУДРОСТ СЛУШАЊА 98

    СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 99

    ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 100

    ПОСЛЕДЊИ ДАН 102

    САН 103

    ГОСПОДАР ВОДА 104



    ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 105

    ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 106

    УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 107

    ПРСТЕН НА ПРСТУ 108

    ИЗ ДАВИДА 109

    ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ 110

    ЗЛАТОУСТОМЕ ЗАПИС ЗЛАТАН 111

    СЛОВО ПОХВАЛНО КРСТУ, ВЕСНИКУ КОПНА 112

    ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ... 113

    ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА 114

    ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА 115

    КРИНОВИ 116

    ИЗВОР ВОДЕ ЖИВЕ 117

    ИЗ ПСАЛАМА 118

    МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ 119

    ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 120

    ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ 121

    ВИРШИ НА ВАСКРЕСЕНИЈЕ ХРИСТОВО 122

    ПСАЛМ 123

    ПРАЗНО МОРЕ 124

    ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ 125

    ФИНИК 126

    ШТАПОВИ 127

    ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА 128

    ЕПИТАФ ХРИСТУ 129

    ТКО? 130


    БОГ ГОВОРИ 131

    ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 132

    ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА 133

    ДУБОКЕ ВОДЕ 134

    РАЂАЊЕ 135

    ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 136

    РЕКА СВЕТЛОСТИ 137

    МУДРОСТ 138

    ПУТ 139

    МРТВОРОЂЕНИ 140



    СВИРАЛА 141

    МЛЕЧНИ ПУТ 142

    АДАМ 143

    ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ 144

    БОГОРОДИЦИ КРАСНИХ ОЧИЈУ 145

    ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ 146



    СРЕБРНИ МАЈДАН 148

    ИНОРОГ 150

    ЗОРОВАВЕЛОВ СУД 151

    КАБАНИЦА ПЕРСИЈСКОГ ВЕЗИРА 152

    СЕСОТРИСОВА ЗАПРЕГА 153

    ЗВЕЗДАНО НЕБО ПЕРСИЈСКОГ ЦАРА КОЗДРОСА 154

    ДАНИЛ 155

    ВОЈСКА ВАЗДУШНА 156

    ЗВЕЗДА ПАГАНСКОГ ПРОРОКА ВАЛАМА 157

    МОЈСЕОВ ШТАП 158

    МАНА С НЕБА 159

    ЛЕСТВЕ ЈАКОВЉЕВЕ 160

    ЗМИЈА ОД ТУЧА 161

    МАЧ И ЧЕТИРИ РИФА ПЛАТНА 162

    СЕДАМДЕСЕТОРО БРАЋЕ АВИМЕЛЕХОВЕ 163

    ВИЗИЈА ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА 164

    ЈОАНАТАНОВ МЕД 165

    ЛИТОСТРОТОН, ИЛИ ГЛАВА АДАМОВА 166

    ИГРА ДАВИДОВА 167

    АВЕСАЛОМ ДУГОКОСИ 168

    ГЕДЕОНОВЕ ТЕСТИЈЕ 169

    КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ 170

    КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД 171

    ГОРКА ВОДА 172

    САМСОНОВА ВРАТА 173

    РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО 174

    ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА 175

    ШЕТЊА У СУБОТУ 176

    ЈУДИНО ГРОБЉЕ 177

    МРТВИ ГРАД 178

    ИНДИКТ СЕПТЕМБРА 179

    СЕЈАЊЕ СОЛИ 180

    KЋИ ИPOДИJAДИHA 181

    О ТИРАНИМА 182

    КОДРУСОВ ЖИВОТ 183

    АПЕЛЕС И ЗЛАТНИ ЈЕЛЕН 184

    КОКОШ СА ЗЛАТНИМ ЈАЈИМА 185

    МУДРИ АРИСТОТЕЛ УЧИТЕЉ ЈЕЛИНСКИ 186

    ЈАСЕН 187

    ЈУПИТЕР 188

    ЕНЕЈ 189

    ИЗ ВЕРГИЛИЈА 190

    ИЗ КВЕНТУСА КУРЦИЈА КЊИГЕ ЧЕТВРТЕ 191

    ИЗ ЦИЦЕРОНА И ТУКУЛА 192

    АЛКОН КРИТСКИ 193

    СВЕТИ ТЕОДОР РАСКИВА КИПОВЕ 194

    АГРИКОЛИНЕ ЛАМПАДЕ 195

    ЛЕГЕНДА О ЧЕТРДЕСЕТОЈ КРУНИ 196

    ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА 197

    ИЗ ЦЕСАРА БАРОНИЈА 198

    ОЧИ СЛЕПОГА ДИДИМА 199

    КАПТОЛ У РИМУ 200

    ЧАША КРВИ 201

    ПОСТАНАК ЦАРИГРАДА 202

    О ЦАРУ ЕВНИКИЈАНУ ОХОЛОМ 203

    ЛОВАЦ УЛОВЉЕН 204

    ЦРКВА СВИХ СВЕТИХ У ЦАРИГРАДУ 205

    ПОВЕСТ СВЕТАГО АНДРЕЈЕ ЈУРОДИВОГА 206

    БУНА НА КОЊСКОМ ТРКАЛИШТУ 207

    РУСИ ПОД ЦАРИГРАДОМ 208

    ЈУЛИЈАНОВА СМРТ 209

    МОШТИ ЛАЗАРЕВЕ 210

    БОГОРОДИЦА У ПЕРСИЈСКОМ ТАБОРУ 211

    ИКОНА НЕМИЛОСРЂА 212

    КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА 213

    ЦАР, ЛАВ И ЗМИЈА 214

    О ТУРЦИМА 215

    ИЗБОР КАЛУЂЕРА ЂЕРМАНА 216

    ПРЕПОДОБНИ МАКАРИЈЕ МИРИ БОГА С ЂАВОЛОМ 217

    ИГУМАН СИЛОАМ И ЛЕЊИ МОНАХ 218

    ЛАВ И ПУСТИЊАК 219

    ТРГОВАЦ И СМУК 220

    КОНАЦ СВЕТУ 221

    ЦАР НА КРАЈ СВЕТА 222

    ЧЕТИРИ РАЈСКЕ РЕКЕ 223

    ГОРЊИ ГРАД 224



    ЈУДЕЈСКЕ ПОВЕСТИ 226

    СОЛОМОНОВ ГРЕХ 228

    ШАРЕНА РИЗА АХАРОВА 230

    О ГРИЖИ САВЕСТИ 232

    О РОДОЉУБЉУ ИЛИ МИЛОСРДНИ САМАРЈАНИН 236

    РИБОЛОВ ПОСЛЕ СМРТИ 237

    КЛАДЕНАЦ ЈАКОВЉЕВ 238

    ШЕТАЧИ ПО МОРУ 242

    БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ 244

    НЕСТОЈЕЋИ ГРАД ИЛИ ГЛАСОНОША ОД СУДИЈЕ ДО СУЖЊА 246

    РАСКОЛ ЦРКАВА 248

    БРОД НЕСЛОГЕ 249

    ТРУС У ЦАРИГРАДУ 250

    БУНА У ПРИЦАРИГРАДСКОМ МАНАСТИРУ 251

    ДВОР У ЕФЕСУ 253

    ТИРСКА БЛУДНИЦА 256

    ИСПОВЕСТ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ 258

    ОСЛОБОЂЕНИ ЦАРИГРАД 261

    СОЛУНСКЕ ЛЕГЕНДЕ 267

    СЛАВЕНИ 273

    СЕРВИЈАНИ 274

    СВЕТИ ВЛАДИКА МАКСИМ ДЕСПОТ 275

    МОЛИТВА ЗА ПОВРАТАК СРПСКЕ ЗЕМЉЕ 279

    ПЛАЧ НАД ЦАРСТВОМ 280

    У ПРЕВРАТНА ВРЕМЕНА НЕПРЕВРАЋЕН 282

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ТРИДЕСЕТ ДРУГЕ 284

    ОКО ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТЕ 286

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ПРВЕ 289

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ TPEЋE 296

    ЗЕМЉОДРШЦИМА 300

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋЕ 306

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТЕ 309

    ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТЕ 312

    НИЈЕ СВАКОМ ЦАРЕВИНА 319

    1732. 321

    1736. 322

    Око 1740. 323

    1741. 324

    1743. 347

    1745. 352

    1746. 355

    ЗАГОНЕТКЕ 357

    УДВОРЕЊЕ АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА ДЕВОЈЦИ МАРИЈИ 358

    I ПРОЛОГ НА НЕБУ 360

    II УДВОРЕЊЕ АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА ДЕВОЈЦИ МАРИЈИ 362

    III ЕПИЛОГ НА ЗЕМЉИ 371



    КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 375

    ПОСЕЈАТИ ЋЕ ВЕТАР А ВИХОР НЕ ПОЖЊЕТИ 377

    СИРОМАШКИ САН 379

    БАЧКА КОМЕДИЈА 380

    ЦАРЕВЕ КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ 381

    УМ ЗА МОРЕМ, СМРТ ЗА ВРАТОМ 382

    ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 383

    КАНО С БРЕГОВА МУТНА ВОДА... 384

    КОЛО СРЕЋЕ 385

    КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 386

    КАД ПЕТЛИ ПОЈУ МНОГОПУТ И ЗОРОМ РАНО... 387

    СТРАШНИ КРЧМАР 388

    ПОГРЕБНА БЕСЕДА 389

    СУСРЕТ У СНУ 390

    ПАКАО САМОЋЕ 391

    ИЗ МЕТАФРАСТА 392



    БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 394

    БОГ СТРАХА 396

    ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 398

    ПРОРОК ГОВОРИ 399

    У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 400

    БОГ ПРОСЈАК 401



    ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И ПОД ВРЕМЕ ДОЂЕ 403

    МОЈСЕОВ ПОКРОВАЦ 405

    ПРИТЧА 406

    АЛЕГОРИЈА ОБЈАШЊЕНА ДВОСТРУКОШЋУ ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ 407

    ЦАРЕВ КАПИЏИЈА 408

    РАСПРА 410

    УЧИТЕЉИМА 411

    О НЕДОСТИЖНОСТИ САЗНАЊА 413

    СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ 414

    О ЗВЕЗДАНОМ ПОРЕТКУ 415

    СТВАРАЊЕ СВЕТА 416

    ТАНЦИ ИЛИ ФИЛОСОФИЈА? 418

    ИЗГУБЉЕНА МУДРОСТ 419

    ЧУВАР КАПИЈА 421

    ЧУВАР КАПИЈА 423

    ЗЛАТНА СРЕДИНА 424

    УЛАК 425


    ЛОВ ЗА ЦЕО ЖИВОТ 427

    ЈЕДИНСТВО МНОГОСТРУКОСТИ 428

    ЖЕНИК ЛЕПОТУ НЕВЕСТЕ У ОЧИМА ДРЖИ 429

    ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ 431

    НАДГЛЕДНИК БАШТИНЕ 436

    НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ 437

    ПРИТЧА О ДУШИ И ТЕЛУ 438

    НА МОРУ ГАЛИЈЕ 440

    ПОХВАЛА СКРОМНОМ ЖИВОТУ 441

    НОВОГОДИШЊА ТЕЖАЧКА ЗДРАВИЦА 442

    ЦАРЕВО ПИСМО 444

    НА МЕРИ СТАЈАХ 445

    ПЕСАК И МОРЕ 446




    ЦРНИ БИВО У СРЦУ

    ЛЕГЕНДЕ, БЕСЕДЕ, ПЕСМЕ

    Пливају ти к језику разлике беседе

    Ка на лову у мрежу

    Разликога рода рибе;

    Зле и добре.

    И гледај сад што да чиниш...

    Змију ухваћену с рибом

    Испљуј је напоље из себе,

    А добре беседе избери,

    Те их држи себи

    У барци твојих усти.
    Ево, и ја што сам врстан, колико ли јакостан и кадар, на вашу част предлажем слово вашем извољивању, кано поштеним и врлим изборли гостима сабратим скупа у овај божији дом. Рад сам вас почастити и угостити с божија ми датка словом колико се бољма узможе напредовати. Да прознате јер и сиромашак може господаре и бољаре на свој обед дочекати; и хорјатин, да речем сељанин, варошане и грађане почастити; гладан сите засмочити, жедан пјане напојити, голић одевене преобући, туђин, незнанац, ништо човек домаћине и кметове к себи на стан принудити; неваљали просјак богатице уједно са сиромашу, с врлим светом и с добром науком може обдаривати.

    И сад, одовуд напред гозбу вам по реду износити започињем, а ви теке приправни будите ко томе. Умље вам избистрите, памет раширите, уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати... Тако слушајте, да не изгладњено сити изађете и из кратка слова вама се више у разуму принаспори, тако да не би оскудан забринуо се, ни сит омразио би.
    ЦРНИ БИВО У СРЦУ

    Да не узбуду твоји пси бикови

    и почнеш се клонити од њих

    да те не убоду!
    ЦРНИ БИВО У СРЦУ

    Велики се то ђаво,

    као црни биво у срдцу гнезди.

    Eво сâм то видим

    да неки други завичај злочест,

    у моме телу војује

    супроћ мога умља.

    И који је тај други,

    поснажнији закон

    од божија закона?

    Јест и врло поснажнија

    човечја жеља и зла ћуд,

    којано нит се кога боја боји,

    ни мора, ни дуге болести

    и зле несреће,

    ни саме вечне муке.

    ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ

    Дубину велика велику дубина зове У широком твом гласу.

    (Из Псалама)
    Jа и тебе наричем бездном.

    А и сам себе називљем бездном.

    Ти си бездна велика, добра гласа

    И луна си сваких божијих дарова

    Каконо си и сама о себи рекла —

    Учинио ми је велику, добру похвалу моћни!


    А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан

    И дубина је у мени неразума,

    Кроштоно сам исто један лежак,

    И нерадин и лужица; зато и не умим

    Нити могу тебе хвалити онако,

    Како би се ваљало.


    И саде то на данашњи дан

    Бездна бездну дозивље,

    Јер ја, будавши дубина

    Несвестице и неумења,

    Тебе зовем на помоћ, пресвета дево,

    Којано си пуна бездна бистроумнога,

    Да би ми помогла себе саму хвалити.

    ПУТОВИ


    A да тко ли би тај

    у садање доби бистроуман

    и хитлен био,

    да се о том може увавестити

    и дознати се својим путинам!
    Ко би претекао тога брза хрта,

    и ухватио би небеснога

    високолетуштога орла?
    Да тко год стојање кано бежање размисли?

    Тко за поуздано ка стојеће?

    Ко ће разделити ова и она,

    што се напред указују и помиљају се?

    И овим ето, устопце да иде,

    а на ове да и не гледа?

    Тко мртву живу ли реч прима?

    А да тко ли воли

    у колиби или у граду великом боравити,

    и насеобу, или из села бег

    и кријење?

    Ко мрак неголи свет?

    Ко ли воли рит

    више бистрог извора планинскога пити?

    Ко ли воли

    јед неголи мед?

    Ко маћеху него своју рођену мајку?

    Оца и очуха?

    Трње и лепу, чисту земљу?

    Ко стрњиште или пшеницу?

    МОРЕ
    Kа и море што некад врло се с буком диже

    И с таласом о брегове бије,

    Пак и опет се натраг у себе

    И скутава тишећи се, —

    Тако је и човечаско срдце

    Подизато на жалост, на што ли друго,

    Срдење, смех ли.
    Сећањем се горег, бољег ли снахода последња,

    Ја л' се више цвели,

    Ил' се бољма ономе весели,

    А за првашње што, ништа и не мари.

    СИОН
    Sион, кано старо селиште

    преорати ће се;

    а Јерусалим запустити

    ка воћњак обран,

    а градски високи

    горњи домови —

    луг и шума по њима

    узрасти,


    те у дубраву зверињу

    ће се наменити

    плачући се за пустош

    управаџија му!

    Виногради тако се

    упарложити

    да нигде ни једне лозе,

    а ни које дивље вињаге,

    не може се пронаћи

    за кушање.

    А господа му за просјаке

    остати, а камо

    да с палицом на кога замахује!

    СВОЈОЈ ДУШИ


    Jучер си била душа хананејска,

    с грехом обтоварена,

    дор к земљи погрбљена,

    а данаске си се пак

    с божија слова исправила,

    те управо стојиш к небу гледећи!


    Просим те, поником не почини

    опет доле преклонито

    ка венуто сушено цвеће

    с крвоточењем од себе!


    Пре си точила црвен грех,

    а данас изнова си пак процветала

    и повратила си се

    ка увенут цвет угледно,

    јер дотакла си се исподмукла

    Христова скута страга,

    и своје ти крвотечење

    со том преваром зауставила си себи!


    Од сеј доби чувај добро то излечење,

    да пак не отвори ти се

    та крвоточива изнутра рана,

    јер знај то,

    да свакад не мож' добавити Христа

    красти од њега своје лекове себи,

    нити је то у вољи њему милој

    многопут га подкрадати!

    СЕЈАЧИ
    Sлишатељу возљубљени,

    и ми сами, сви, сваки по себи, —

    излази на сејање сејати своје семе!

    И то се разлико сеје:

    каква је кому његова ћуд, тако и сије.

    Један сије у своје тело,

    други пак сије у своју душу.

    ХВАТАЊЕ СЕНКЕ


    Bило ли, или ништа не било,

    привиђено, пак нестало га,

    развијало се ветром и отишло

    ка испод трчућих кола

    прах и дим у маглу!

    Благо је и господарство

    овога вилајета преходљиво:

    од једних к другим прелази

    а најпоничије је!

    Сваком се тако исто пригађа,

    кано у сну нешто да види,

    или сенку донекле мотри,

    те је хвата руком

    да је заустави и удржи.


    Није ли у том људни луд?

    Нити је што тврдо ни стојеће!

    МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ
    Sваки свакад врло да се моли свому владики,

    Еда би добри и човекољубиви земљорадилац

    Још за неку годину више заштедео

    Ту воћку порицану с неродством,

    И не исече је из корена без времена,

    А нека то допусти зимњим годом

    Опкопати јој се и обасути с гнојем.

    ДОБРА ЛОЗА


    Sву лепоту изгуби —

    врли корен оста му честит,

    с родом наспоран!

    Свирајка му се здрузга, —

    али мајсторија свирању у њему оста!

    Посахнуше заперци, —

    добра лоза не увену!

    ПОХВАЛА ЖЕНИ


    Kано воћка доброродна

    и домаћи сâд господски;

    корен је она девојачки и стабло,

    деца су гране;

    радилство живо,

    живу и беседљиву роду гранасту;

    светско с благословом наспоривање,

    последњим домаћином

    спомен и подушје роду,

    зидар људски,

    божији живописац образом,

    говорљивим иконами стесилац,

    умљивој грађи склопилац...

    ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА


    Iстерај човече, напоље

    из своје куће робињу

    уједно и са сином њејзиним;

    не може, знај,

    у твоме миразу

    домоосталац бити

    робиње син,

    уједно с господаричиним сином

    кућанин.
    А ми сад нисмо

    од робиње деца,

    него само Велике Госпе Домаће.

    ВИНО И ЖЕНА


    Rазгонећи тугу ти са срдца,

    Тко би те туђин

    И с туштеним мазним речма

    Могао разблажити и потешити, —

    Већ ако добро вино

    И лепозрачна, смешљива жена?

    ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА
    Kад падох, Господ ме подиже,

    кад устадох, задржа ме,

    кад пођох ходити — води ме!

    И ко би тај, толико несвестан био путник,

    видећи пред собом кога

    где пропаде кроз лед у јаму,

    да би и он тамо натратао

    и за њим би се увалио?

    Него запанти оно зло место,

    те и другом каже да се чува.

    РААВА
    Tебе, жено, нашао сам

    у курварлуку и у механи

    кано леп, скупи бисер

    у блату загажен,

    и кано злато

    у водној тини замешато,

    како хубав, леп,

    мирисни цвет

    у трњу зарастао.
    Душа светла

    у смрадљиву месту

    затворена је то била.

    ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ...


    Dокле на тиху времену плаваш,

    дотле лађу чувај да је где о што не скрхаш.

    А ако ли знаш зло место где се хоће

    насадити, брзина ли је на кладу нанети,

    дотле уговори и састави помоћнике

    себи у своме стрепљењу!

    НАШЕ МИСЛИ
    Nаше мисли нигде с миром не стоје,

    све дурма прхају и лете,

    кано мале птице.

    Тко би то дао нашем смишљивању

    таква крила ка голубиња,

    да полете на добро и ту отпочину!

    ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ
    Lисице своје јаме

    за боравак свој имаду

    и птице гњезда им своја;

    а ја, одкако бих син човечији,

    нејмам ни толико свога места

    где бих исто своју главу

    од зла времена заслонио.
    Сажали се на њега

    о, човече, доброкућанине дворски!

    те му подај стан

    у твоме ти срдцу!

    МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ
    Oн се одева светом

    ка ми с хаљином;

    да одене и нас!

    Нека нам да,

    ако н блудним синовом,

    на наш прст прстен

    и обућу нам на ноге,

    ако и нисмо подносили

    прекодна тегобе

    и од сунца пече!

    КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО
    Tи си небесни хлебац,

    — живи нас!

    Рекао си:

    рашири ти уста, и напунићу ти их!

    Испуни ме твојим даром!

    Испунио си ми уста моја.

    Ја теби, моме животу,

    кано гроб отворих моје грло,

    а ти ми уљезе у овај гроб

    и животом ме обдарива!


    Без тебе, кано без текуће воде,

    наша је душа кано суха земља;

    ништа на њој не расте кроме једно трње.

    Ти, ушавши у мене,

    трње својим божаставним огњем

    у мени пожежи,

    и земљу претилу

    с твојим радењем утириши!

    Лепо семе у њој засеј.

    Тако и наша ова земља

    издаће овој пород.

    СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ


    Jа се тобоже надах и чеках

    мој виноград да изнесе грожђе,

    а међер, по њему је трње!

    Ама зато известићу вам

    што ћу ја учинити томе моме винограду:

    разбацићу ми око њега обграду,

    соборићу дувар, оставићу га пуста,

    необрезана ни опкопана;

    нека да свашто по њему гази и тре га:

    што у њему ко што нађе,

    нека граби и разноси!

    ДУХОВНИЦИ


    Oво је свештеником речено, а није камену...

    Доиста, бакали и винокрчмари,

    А не духовници!

    На врану коњу садиоци

    С двомерилом ценећи

    Закон за динар и по два —

    Што рад следи за њима смртна коса!

    ЕВА


    Oна је човечаска велика спона

    и негбе гвоздене;

    сваке замке сплетене

    у руку су јој.

    С очима замрежује

    путове младићем! ...

    С једним само магнућем

    и рукопрегнућем

    задржава их за срдца,

    а не за скутове и руке,

    ка с паламаром с беседом

    привлачећи к себи!

    НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА
    Sвет је ови свакому несточљив; с променом зло с добром уједно скоро промиче.

    Данас бос, а сутра ципелаш с ариашњама;

    Данас цундра и издртина,

    А сутра цифрасто накићен

    С разликим оделом многоценим.

    Данас кротак, смерен, плачљив и стењавац,

    Лежац на голој земљи,

    А заутра и потом величав,

    Грохотљиво смехљив, шаљив,

    Спавач на цифрастој и мекој постељи.

    ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА
    U наши лети јест труд,

    А ти, богати, у твојих година отпочивај;

    У наше године болезан,

    А ти у твоје весели се.

    Многа твоја, богати човече, лета мислећа

    Учинише ти циглу једну ноћ

    И то не целу ни до сванућа;

    Него тако рече ти Бог:

    Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

    ПРОПАСТ СВЕТА


    Zлочинци грешећи погане их:

    погане воду с умивањем

    и с возењем по њој,

    на свакојаке путове зле проходећи.

    Погане ветар са злом духом и с псовком,

    са срамотном и укорном беседом,

    погане ватру с крвљу, с убијањем, с клањем,

    с пржењем, с пожизањем много што-шта

    на квар другим.
    Те изаради тога,

    после, на суду божију,

    све ће те стихије на зло грешним људма устати

    и хака им доћи за њино зло чињење...

    Поћи ће право из лукова,

    стреле и муње одзгор — луче с треском,

    ка од врло округла лука облачна

    на намеру долетат ће на зле људе.

    И вода ће морска навалом наглити

    каримно на њих,

    те реке и потоци големи,

    страшљиво сасма брзо хучећи

    с грохотом и јеком тећи ће.

    Супроћ тога опет дигнуће се

    јаки големи ветрови халовити,

    те дор пооткидати ће с ногу људе

    и разметати там-овам једне од других

    с вихром у холују.

    ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА
    Bлажени онај,

    Који као облак би

    Сав у сузама,

    Гасећи огањ

    Похоте и меса.

    ПРАВИЦА


    Kано овца међу вуци,

    ка голуб мећу крагујци,

    и звезда у црну облаку,

    ружица у водљиву трњу,

    перуника у риту, —

    прониклица правици у злу селу!

    ПОХОТА ОЧИЈУ
    Rечи божија, пошто ти, речи, плот би,

    Сачувај нас од похоте плотске,

    Сачувај нас као зеницу ока

    Од похоте очију.

    Реке, научите се од мене

    Како кротак јесам

    И смеран срдцем!

    СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ


    Kолико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији језик — мала је вешт у нами, а врло големо зло чини.
    Отворен је гроб њино грло;

    са своји језици лагаху,

    суди им за то, боже!

    кроштоно је аспидски јад

    под њиним устнами!
    И на ме су шаптали сви моји врази

    и на зло су ми мислили.

    Злечесту реч на ме изнеше.

    Ама који ме год то облагују,

    да се сами обуку у зао глас

    и кано хаљином горњом

    тако да се обгрну сами

    са својом срамотом.


    Избави моју душу

    од неправедних уста

    и од туђина поштеди свога раба

    да би непорочан остао;

    и приточник муж скоројезичан,

    скоро пада у зло

    и смрт и живот у језику стоји!

    ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА


    Kа нека птица затворена у соби

    и преплашена ода шта год,

    плахо прхуће ударајући и лупајући

    по буџаци собом,

    еда би брже згодила где прозорац

    излетити напоље —

    тако се је душа Данилова

    узврдала и узмутила била у њему

    од анђелскога страха.

    ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ


    Bојим се са својима власима

    зашто нисам ктео уједно с оном блудницом женом

    на Христову прилику коме год свештенику

    или путнику, из далека госту,

    опрати ногу ни водом, а камоли сузами својим,

    и меште својих коса, бар крпом да отрем.

    Не пољубих Христове ноге,

    ни их с миризмом помазах,

    а моја су се безакоња преумножила

    више неголи колико ми је власи на мојој глави.


    Бојим се с мојим мозгом

    јерно слово божије живо и послено је

    а пооштрије је више од свакога мача

    с обе стране оштра, те пролази човеку

    кроз тело му и душу, и пронузује

    све чланкове и мозгове.


    Бојим се очима,

    зашто моје очи нису свакад

    гледале до господа Бога;

    воде сузне не искапаше за мој грех очи моје;

    закона твога нисам добро спажао!

    Бојим се веђами

    јерно мило ми је било с очима много спавати

    и свеђма дремати да се одмарају

    и покоје се моји зглавци.

    А нисам много будан био

    да би ноћом Богу се молио,

    и себе костоломио, душе ради,

    еда бих у коју неведовницу

    и спону вражју не допао.

    И изарад тога допадох не у једно зло

    него у двоструко и троструко

    дуговање зле намере.

    Јоште тако стрепим и трнем у срдцу

    да у које подубље се и најпоследње

    зло не увалим, од кога но се

    већ више не могу извадити,

    Док и с главом не заплатим.


    Бојим се Бога и мојим ушима

    јерно нисам преклањао их

    на твоје нам световање на добро;

    да не дочујем од тебе тога страшнога гласа:

    Ид'те од мене проклети, у огањ вечни!
    Бојим се с устима;

    није било за свашто и свакад

    божије хвале у мојих усти,

    неголи моје су беседе биле

    шала, лажа, ласкање светско,

    укор, покор, прекор, шега и смех.


    Бојим се за мој језик,

    кад није себе мој језик поучавао

    твојој правици, за цео дан није се бавио

    на твоју хвалу; него мој језик је

    лажу сплетао на осталу ми браћу.
    Препадам се с грлом;

    не гласовито издавах теби хвале с мојим грлом;

    у моме грлу божије дике не имах,

    него отворен, зинут гроб би моје грло.

    Кад сам на мога злотвора, кога ми је ваљало

    гладна нахранити и жедна напојити, —

    а ја сам га клео и говорио да га нестане,

    И род му и пород погине, да му се ни имена не зна,

    те се цело истреби са земље, —

    и ова смртна ми беседа — би моје грло гроб

    моме пизменцу.
    Стрепим од смеха ми

    нисам хајао што нам за смех прети Христос:

    Тешко вам за ваш смех, допосле врло ћете

    ви плакати и јецати за то!


    Крепки Господи, укрепи ме,

    да те с драге воље милујем, снаго моја!


    Бојим се с памећу

    којуно сам од Бога преузео;

    у свако доби га именовати

    и дозивати га дужан сам,

    а ја, крвавик, Бога заборавих,

    који ме ода зла чува;

    Давиду пророку нисам внимао

    о томе што нам вели:

    Увавестите се за ово који се Бога заборављате:

    да вас кадгод не уграби пакостник,

    а не узбуде вам ко би вас преотео!

    За ту заборавну памет о Богу

    и спомен му погибе, разиђе се у холуј!
    Бојим се с разумом

    да не омахнитим,

    зашто не ктедох се освестити

    да кога удобровољим;

    не сетих се за сироте и сиромаш;

    мене, своју овцу, зове именом

    и вели ми уразуми се о моме звању!

    А ја, кано скот бих у њега;

    не сетих се ити на господинов посао.
    Бојим се мојом шијом,

    зашто не исто једнога од мањих да сам

    покварио, на зло навео, побујио,

    с пута добра сврнуо, и одвоумио,

    него и туштене побудалио,

    и зато стрепим да ми се не обеси на мој врат

    жрнов камен, и потонућу у морској пучини.
    Бојим се с мојим плећима

    вежући ми тешке товаре несносне

    и товарећи на људска леђа,

    а сам ни својим једним прстом

    не ктедох им потпомоћи и ни уздигнути.
    Бојим се с мојом мишицом,

    јерно мишице Бог згрухати ће

    грешним и лукавим људма.
    Бојим се за руке;

    не дизах к небу до Бога мојих руку;

    него шњима греших и људма пакост чиних;

    зато се и бојим, да ми не рече ка оно леном слуги:

    Свежите му руке!
    Бојим се ногама:

    нисам на правици постојан,

    нити у цркви, Бога нашега дому,

    са страхом тврдо,

    него често из цркве пропадам

    и залудње мисли мислим.

    А на злочесте путове с неваљалци се састајати

    и много се у договору с њима бавити,

    на то сам свакад брз и готов,

    а на божије послове лењим се и нејмам кад.

    Зато и плашим се да не дочујем зао глас:

    Свежите му ноге и стрмо га турите

    напоље, у добоку помрчину!
    Моје руке ме и ноге на грех наведоше;

    бојим се да не ш њима бацен буду

    у вечни огањ.
    Сав изнутра дрхћем:

    Бога право не хвале моја унутрашња,

    ни му се имена споминаше,

    него имам унутра себи опака измишљавања,

    с којимно сам се сприликовао фарисеом,

    што је за њих Христос изрекао

    да су налични обељеному гробљу,

    а изнутра су напуњени с мртвим костима

    с сваким смрадом.

    Зато и сав изнутра стрепим.


    Бојим се с мојим срдцем;

    са свега ми срдца не миловах господина Бога,

    у срдцу о земљни послови се старам

    и зло из њега чиним.


    Бојим се с душом:

    много ми бесови шапћу

    да од Бога хвајде нејмам —

    писмо ми каже (а слабо то држим)

    да не враг потера је и стигне

    паку земљу загребе мој живот

    и моју поштеност у прах учини.

    да се не препадам ни одскачем.


    Ама и опет, бојим се с мојом душом,

    да враг не попадне ка лав душу ми

    не имајући ми ни од кога пријатељства,

    избављења ни ослобођивања.


    Бојим се за душу

    да не враг потера је и стигне

    пак у земљу загребе мој живот

    и моју поштеност у прах учини.


    Бојим се душом:

    милујући ми неправицу омразих своју душу

    И дни и године наше кано паучина сновали су се

    и душа ми се је истанчала ка паучина.


    Бојим се са свим моји зглавци

    јерно ове моје Христове саставке ја прокурвах;

    бојим се са свим телом;

    моје тело на жељу блудну издах,

    а не на службу господску;
    Са свим се костима бојим;

    не рекоше моје кости:

    Господи, Господи, ко је приличан теби!
    Бојим се да ми се кости не разаспу

    уједно с човекоугодници код пакла,

    јерно нејма мира међу мојим костима

    од слике греха мога.


    Бојим се твар творца ми,

    да како су му руке створиле ме и саздале,

    тако пак ја, неблагодаран,

    од силовите му руке да не ископним

    ка лед од ватре.
    Бојим се, грешник,

    гледећи ми многе ране сваком грешнику;

    ама одстави од мене твоје бијање,

    за много благи владико Христе,

    те већ ме и неста од честога снажна боја твога!
    Бојим се, грешник,

    да дотле не узмлаћен буду,

    док ми се и јама не изрије.

    Мој избавитељу, ослободи ме

    од сваке моје кривице.

    Грешник — знам да је он у твоме телу

    ров изрио и ископао,

    нека да би пао у ту јаму што је учинио!

    И ако би тамо упао, то не би се разбио;

    Господин би га подхватио за руку.


    Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо;

    нисам ништа ш њиме придобио

    и закопао сам га у земљу —

    моја се је душа к земљи прилепила.


    Бојим се, не имајући на себи ни честита руха

    с којим бих пред Господа изашао;

    бојим се, ако сам и распитивао с богатим младићем

    Учитељу, што да чиним да бих се спасао? —

    ама кад му дочух науку, забринух се врло,

    имајући туштено благо скупљено

    све с кривицом мојом и лажом.
    Плашим се и зато, што у божији виноград

    по заповеди му не идох,

    од рана до вечера пословати.

    Од младости до старости не служих Богу,

    него сам себи.

    Нити чекам и једнога новца узети плаће.

    Заштоно ако сам и попословао што мало,

    и то рђаво и злочесто,

    са злочести посленици сам се здружио

    и опак договор ш њима имао;

    Те господске удворне слуге

    послате искати воћа и грожђа,

    ове ето, избих, а друге и на место побих,

    кад не прихватих од њих наказивања!

    БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ
    Vише опроштења надишли су вам греси,

    освем сваког лека окрастасте се:

    ваши греси бујају, извидати се никако не могу!

    Ваше пливање је на широку,

    у гњурном таласу погубљено.

    Рана сасма позлеђена бриди;

    болест нејма здравља ни облакшања:

    лакомство без изма, и џимгризање,

    живот расхаљен;

    од сад најма вам више грехом проштења!

    Ни више покајања; моба се не слуша,

    нити сузе помажу низашто.

    СРП КАЗНЕ
    Vидим срп где лети преко света

    дваист лаката дужином и десет ширином! ...

    То је клетва што силази на земљу

    и со тиме сатире и мори се

    свака лажа и хрсузин до смрти му!

    Тај срп улази у хрсуску кућу

    и тим, који се мојим именом лажно куну!

    Те што год теку и имаду,

    мало, велико, од камена и до дрвета,

    све им односи и сатире,

    те им пусти куће и у свачем их рђа тре,

    да се никад ле могу опоравити!

    ЛОВЦИ АДОВИ
    Pо округлому колу овога света,

    којено се ласно окреће,

    вања нам по том колу

    опипом ходити.

    Опасно ходите,

    не како немудри,

    него каконо и премудри,

    и скупљајући време,

    зашто дни су лукави,

    зашто ко том

    сакривају у миру

    ловци адови

    на нас, кано на птице,

    мреже и склепе.

    РОСА
    Nе знате ли како рана роса

    од сунца изсише?

    Тако и ваша младост брзо гине.

    Смрт не очекује пролажење година.

    Да кад ти спаваш,

    еда чујеш ко је на те дошао

    да те покраде или убије?

    Тако и тога часа не мош знати

    у које ће доби

    доћи ангел.

    ЗЕМЉА СИ...
    A земља си,

    Не вода ни жустро вино,

    Не по многу времену

    Опет ти је повратак

    У земљу.

    НОЋ


    Dа се паштимо, докле нам сунце није зашло,

    Докле нам није смркло

    И животна врата нису се затворила.

    Јерно ноћу ништа се не може пословати,

    Разилази се трговина, затварају се шатре.

    После тога, добро знате

    Да се нејма од кога што купити,

    Ни има зашто ...

    ДАН СМРТИ
    U веселу спомени се туге и невоље,

    у младости ломне старости,

    у добитку штете, у бољарству

    љута сиромаштва,

    у здрављу дуге болести,

    смрти и суда за грехове паклена!


    Дотле се сећај свега тога

    докле ти се у невреме смркло није,

    и загње ти све широм:

    небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде,

    и врате се облаци празни за кишом!
    Тога дна, каде издигну се те оду

    кућне страже; пресуше очи, нос и уста,

    одлети свест и свако овде осећање из тела,

    и засекну воденични жрвњи више млети,

    зуби жватати, — шупљине поцрне,

    празне остану без пчела дупље

    и дућани се изпозатварају од пазара,

    нестане жуберењу ни граји никаква гласа,

    и врата се замкну,

    и слете се црни врани на оглед,

    те све песњиве птице замукну

    логом доле вирући се без покрета

    у стрњицу празну,

    (гладећи увис, а голем страх на путу)...

    — сваки високи дуб стропоштат ће се доле!

    БОГ СМРТИ


    Mач му је готов,

    из кна извучен,

    очиштен и с обе стране

    бритко изоштрен;

    лук је свој извадио

    из тула му.

    И тетиво је на њему

    натегнуо,

    те смртне стреле запео

    и готове стоје.

    Теке исто

    ха! да их пусти на нас

    и потуче нас махом.

    ПОСЛЕДЊА ЧАСТ


    Dобро се о тому сматрај

    и пробери се, велим ти, човече,

    за ови проходљиви век,

    како је свашто непостојано у њему:

    више са злом проходљиво

    неголи с добром.

    И почетак и дочетак

    плачљив му је.

    Добро се освести сад где си:

    међу рајом и паклом, на среди стојиш! ...


    Не спавај у несвести

    и у дубоком забуну своме!

    На опрезу се свакад држи,

    те од срдца уздахни,

    пак распружи своја ти летећа преко света

    умљива крила,

    и свуда, целопаметљиво

    пролетањем вилајетским

    свачији живот промотри,

    да прознаш послове човечаске,

    своје им воље овдашње.

    Пак сећањем се згледни

    и на твоје ти из младости прве послове,

    јесу ли за коју поштену

    хвалу дичну пристали ...
    Садање, ако би колико дуго

    много то злопатење било,

    хеле опет, опет, кад год, има му крај.

    Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

    И тако овде више је беда

    него слатких се узгледа,

    има много: туга, болест, нелагода,

    сакатлук, грижа, брига, зима, врућина,

    печа, умор, сиротиња,

    глад, жеђа, голотиња, босотиња,

    кавге, бојеви, укор, срамеж, мука.

    Понајпосле — незнана смрт,

    мирна, зла ли.

    Мртвим пак у гробу

    смрдљиво раструњење.

    То је свима последња издата част.

    БРЗИ КОЊАНИК
    A наши зли и добри данци

    уједно ка и сенка

    скоро промичу и пролазе нам.

    Наш живот, кано брзи коњик

    хитро иде

    да нас стера и скупи

    на крај света,

    концу нам житка овога.

    НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...
    Sвуда више све испуњено

    Бојања се и страха

    Неголи које слободе веселе.

    Рођење плахо и болестљиво,

    Смрт преко мере страховита,

    А по смрти тамо

    Несказани се сукобе снаходи ...
    И мала брига преламаје те,

    Мала болест доле собара те,

    И проста плашљива реч

    Загрми ти у ушију

    И срдце ти престрави.

    И то ће ти се здесити...


    Како ли многи с овога света

    С невидом, зли и добри

    Једнако пропадају;

    Мудрице и суклате,

    Бољари и богаљи небоги.

    Спомени се худниче, што си собом!

    С кошчина састављен

    Од главе до ногу

    И са жилами сашит.

    До времена потом пак

    Сав просут и ниушто обрнут.

    СМРТ


    Dа не превари смрт

    И уљезе кроз та вратца наша,

    Штоно се чувства осећња наричу!

    И подругат ће се

    Нашем грохотноме се смејању!

    ПОСЛЕДЊИ ДАН


    Dа нам је пред нашим очима,

    на уму,


    обносећи нам онај незагашени,

    увек плантити огањ

    у дубоку, беззорну, вечиту ноћ,

    безмесечну и без звезда,

    мислећи се какво ће оно доби бити

    на судњем данку.

    Да се онда хоће сва земља

    колебати и стресати се,

    небеса у трубу, кано платно, савити се,

    и све небесне ангелске силе

    кренути се са свога им места

    и подићи се хитњом

    обилазећи им с великом виком

    по свој земљи,

    повлачећи људе пред Христа на суд.

    И многи туштени,

    уједно страховити који ће ш њиме доћи

    хиљадом хиљада!

    АД
    Nепроходна је то дубрава,

    дубока долина,

    јака кључаница,

    непрокопни тамнични дувар,

    не може се утећи,

    недремовите су тамо и зле

    страже пакостне,

    помрчни затвор,

    заузлана свеза,

    дебеле вериге, големи ланци,

    тешке негбе на ногу,

    дивље и немилокрвне

    слуге су онога пламена,

    и сами су ватрени.


    Та њихова мучитељска оруђа,

    чимно муче људе,

    сасма су тешка и зла,

    дебели нокти непрегибати,

    зли бичеви,

    црна клокоћућа смола,

    смрадљиви задах,

    кревети жешко угљевље,

    незагашен пожар,

    неопроштен суд,

    судац безпријатељан

    и ничим подмићен,

    пред њим нема сваком уста наишла,

    стидљива лица силовитих луди,

    а сиромаш врло снажна.

    ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ


    Oвај:

    Из црева Адова јаокање моје

    послушај ми господине

    расцвељени глас мој

    јер ме тако пометну!
    И други пак:

    Из дубине преисподње

    зовем к теби, господи!

    Господине, послушај ми гласа! ...


    Пак овај:

    Просветљај на нас лице твоје

    те нас обасјај и боље ће нам бити!
    А тај:

    Којино седиш на херувимех,

    укажи нам се! и подигни твоју силу

    те дођи да нас ослободиш!


    Други опет:

    Скоро да би нас престигле

    твоје кадре милости господине,

    којено од века су ти!


    И други пак сваки по себи:

    Господи, избави ми душу

    из преисподњега мрака

    и изведи из пакла душу моју

    и не остави је у Аду,

    неголи да изађе из ове гњилости

    мој живот горе к теби,

    господи, боже мој!

    БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ
    Vаскрсни, моје саздање,

    устани моја налико, мој зраче —

    на мој образ си ти саздат;

    устан' и пођи одатле,

    ти си мој и ја сам твој:

    једно смо, нераздељено светљење.

    Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!

    Ево ме гледај, како ја, будавши твој господар,

    узех на се твоју, слугину налику и образ!

    Више небеса садилац

    изарад тебе, не теке што на земљу сиђох,

    него ето, и чак под земљу дођох

    тражити те куд си се подео.

    Те рад тебе, човека, бих и ја човек.

    Без ниједне ми помоћи

    мртве ослободих,

    и зарад тебе на земљи

    од твоје кћери девојке-матере ми

    родих се и обрезан по закону

    осмодневан бих...

    Моје копје одби с рајских врата

    ватрену стражу,

    а ево, сад и сâм дошао сам

    за те у овај црни Ад,

    да вас из тога катрана свију повадим...
    Те хајде, пођи са мном одатле!

    Прво, како сам те прогнао био из раја,

    тако сад пак изводим те поставити

    не у онај земљани рај,

    него чак горе посадити те

    на небесну царску столицу.

    Онда сам ти забранио

    не додирати се животне прилике,

    а ево, сад сав цео живот, к теби се прилепих.

    Заповедио сам био хјерувимом

    кано роба чувати те.

    Зато пак хоћу учинити

    да ти се хјерувими

    по господски лепо поклањају и служе ти.

    Кано гост стидљив

    испред Бога од пре си се крио;

    а сад, ето у себи Бога кријеш нага!

    Обукао си се пре у рђаву, сирову кожушину,

    тако сад и сâм сам се,

    рад оне твоје срамоте,

    преоденуо с твојом кожном хаљином

    кано Бог с човечјим телом...


    Столица се хјерувимска

    за седење давно наместила;

    изводници на столицу хитри су

    и свакад за то стоје готови;

    софра је готова,

    пуна свакојаког јеџека, лепо намештена.

    Вечити домови тамо, и селишта многа,

    магазе пуне с благом,

    отворене стоје:

    небесно царство пре века и света

    приготовљено је —

    такво големо добро,

    што га никад нико

    нит га је чуо ни видео!

    БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА
    O, мајко избавитељева,

    што то тебе сад снађе

    и тај чемер горак сустиже!

    Какво ли је то страшно чудо,

    несносно мојим очима за поглед

    о, владико, види се!

    Сваку мисао и саму сунчану зраку

    недознано тамни,

    сине мој!

    Не могу се доумити томе послу,

    слатки Исусе!

    Не могу тужна прежељно чедо гледати,

    твоје пречисте руке и ноге

    приковате за дрво!

    Како ли ћу те гола гледати,

    којино небесне кругове

    с облаци закриваш,

    ти, ето, недотакнути свете,

    светом се кано с хаљином одевајући,

    а ето сад војаци преотимљу се

    о твом овом земљанском руху,

    и за твој хитон бацају коцку,

    когано сам ја са својим ручицами

    сама опрела и изаткала,

    јаох, моје туге!

    То ли ти је царска столица

    твога оца Давида,

    Исусе мој!...


    Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу

    штарад си ти на висини,

    сред света овога

    на дрвету растеглио своје руке.

    Скупити уједно к себи хоћеш

    све језичнике, разлики народ...


    Благо Рахили међу осталим мајкама,

    крошто она продаје свога сина

    прекраснога Јосифа није видела! ...
    О, светле све небесне силе,

    сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!

    Ако сте и бесмртни дуси

    саздати племенити,

    да како сам за спасово богонарођење

    од врла лепог к мени гласоноше навикла,

    тако и од вас саде

    неки добар разговор ми да дочујем...


    Да видите матер, која је без бриге

    и без иједне муке

    на свијет дете недознано породила,

    а сад ето, од муке

    стреле ме пронузују!

    О, јарко сунце, и ти обуци се у црно,

    те са мном уједно протужи!

    Ето, за мало, оде ми мој свет

    испред очију!

    И ти, месече, скутај своје сјање,

    јерно моја већ зрака заходи

    под земљу у гроб! ...

    Да куд се подену твоја лепота,

    покраснија од свих људских синова,

    камо ли су твоје бистроугледне,

    јасне очи,

    којено бездну водену пресушују!

    И Соломоново појање о теби се испоја:

    Јерусалимске кћерке, излез'те

    из кућа напоље,

    те гледајте цара Соломона

    под венцем, с којим га је мати му

    венчала за женидбу! ...
    А да одсад који ћу већ добар разговор имати

    од кога ли,

    гледећи ми тебе на последњем концу

    издишући?

    Него још, још бар штогод ми проговори

    кано по завичају к матери

    даруј ми неко слово,

    који си сам, Бога Оца слово!

    Испусти ми коју реч

    благоутробија источниче,

    те прохлади ми срдце твојој слушкињи,

    јаох, јаох мени!

    Не малу ето, и с последњом речом

    утеху имаду родиље,

    јерно ако и то не достану,

    двоструко туже.

    А да ја ли, само једна међу мајци

    тужна без милости остајем!

    Та смилуј се, красо моја,

    и штогод ми реци,

    да се од туге не распадам! ...
    Молим те, изреци ми

    коју последњу реч,

    да мешто твојих слатких уста

    удиљ споменом услађујем

    своја уста!

    На кога ме препоручујеш,

    коме ли ме худницу, остаљаш,

    којуно си тако омиловао,

    да и својом божеставном матером

    изволио си бити ми!

    Ко ли ће се од сеј доби старати за ме?

    Који се, сâм ти, свачијим животом бринеш

    и промишљујеш, виђи и за ме,

    ко ли ће ме од жидовске налепе спажати!

    Нити ја више зактевам живити,

    кад мој живот, ето, умире!

    После твоје смрти да не остајем жива,

    то желим!


    А ту ћу и остати код твога гроба

    да моје надање, а твоје ускрснуће

    скоро видим.

    И пре свега тога, зактевала бих бољма

    уједно сад с тобом одрешити ми се

    с телесне свезе

    и сићи и мени у Ад за тобом!

    Да би ми то здесило се,

    чини ми се, тако би ми било,

    кан'да сам се јако на свет родила!

    А што ли ми је и хвајда више

    од овога света,

    каде ми мој душевни свет

    с очију погибе!

    Како ли са живим људма да и боравим.

    и међу живе стаљам се,

    а мој живот гробу сам издала!
    Ето, сад ми то на главу дође,

    како је право за ме

    Соломон у песми испојао и рекао:

    »Ходи од Ливана невесто,

    ходи к мисли се за тамњан и измирну

    што су ти на дар од истока

    донели волсви, персијски цари...

    Сад већ доиста,

    изађи из Ливана,

    ево, кћерко тужна,

    лепог мириса туђа, — краснога ми Исуса!

    Плакала је Рахила за децом неутешно.

    Тако и ја плачући јецам без устеге

    Владику Господа,

    који је плач Евин зауставио.

      1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   16