• : o ко
  • Бог Вид Велес значи и велет
  • Досељеници из Алба Лонге
  • Култ ватре и огња Етимологија Перуновог имена указује на корен per(u
  • Фаталан поглед у будућност

  • Скачать 328.63 Kb.


    Дата14.01.2018
    Размер328.63 Kb.

    Скачать 328.63 Kb.

    Етрурска загонетка, фељтон Пише Миодраг Милановић Народ лужичке културе




    ЕТРУРСКА ЗАГОНЕТКА, фељтон

    Пише Миодраг Милановић



    Народ лужичке културе

    Народ који називамо Етрурцима живео је у средњој Италији, западно од Апенинског масива, на територији која се на северу граничила реком Арно, на истоку и југу Тибром (Ибром), а на западу Тиренским морем. То је земља сликовитих предела, коју је природа обдарила изванредним обиљем. На северу се налази широк ланац брда, који се, од мора, пружа на исток до плодних долина и планина испод високих Апенина; на југу се, приобални појас, издиже до зоне плодних вулканских висоравни, с дубоким клисурама и угашеним вулканским кратерима. То је богато подручје маслина, винове лозе, житарица и воћа. Осим тога, на територији Етрурије, била су скоро сва рудна богатства италијанског полуострва; неколико етрурских градова своје благостање захваљивало је својим рудним налазиштима, док су насеља на југу, свој процват, базирала на земљорадњи.

    У овој области је у VIII веку пре н.е. дошло до развоја материјалне културе која се разликовала од свих осталих на Апенинима. Дошљаке, који су у VII веку пре н.е. постали потпуно развијен народ, грчки и римски писци су најчешће приказивали као свирепе и разуздане. Та слика, ни у ком случају, не одговара стварности и плод је политичког супарништва и неразумевања. Миграција и досељавања на Апенинско полуострво, одвијају се у периоду од ХIII до Х века пре н.е. Долази народ који историчари називају народ поља са урнама.

    Пепео својих покојника, он је, у новој домовини, сахрањивао у осаријама – биконичним урнама, које је, потом, сахрањивао у густо распоређене гробове – у облику бунара. Етрурци су припадали народносној култури поља са урнама, чија се заједница, у Европи ХIII века пре н.е. распростире од источне Француске, широким појасом преко долине Рајне, југозападне Немачке и Подунавља, све до западних ивица карпатске котлине. Кад је народ поља са урнама поткопао моћ домородачког становништва, заузимањем целог Подунавља, област се проширила до немачког средњегорја, реке Одре, средње Европе и Балкана.

    Насељавања европских пространстава, вршена су у више таласа из Азије, са подручја између Каспијског и Аралског мора, Иранске висоравни, те простора око Црног мора и река Доњеца, Дона и Волге. Ове територије је, како је Птолемеј писао, насељавало бројно племе Сармата (Сауромата, Сербоа, Срба). Најстарија и основна култура народа поља са урнама била је лужичка а име је, како смо раније рекли, добила према пространим гробовима са урнама у Лужицама. У бронзано и гвоздено доба, лужичка култура и њени носиоци, Лужички Срби, доминирају Европом; поред лужичких пространстава, њихови центри су у Чешкој, Моравској, средњедунавском округу и на територији данашње Србије, те ондашње Паноније.
    Људи из луга
    Око 1000 године пре н.е. дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била велика сеоба. Она је, из основа, изменила дотадашње културне и народосне односе у целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном управљен на југ и у њему је највише узео учешће лужички народ из средње Немачке, Чешке и Паноније. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, горњу Фалачку и Франконију док је подунавска експанзија била усмерена, преко Алпа, на Апенинско полуострво. Ношња и обичаји, религиозна веровања и језичка морфологија, повезују лужички народ поља са урнама са Етрурцима.

    Како пише римски историчар Тит Ливије, етрурски простор у VII веку пре н.е. деле три племена: Рамненси, Титиенси и Лукери – Lucerenses. Ови потоњи, како подвлаче приређивачи Ливијеве Историје, су најстарији и припадају дошљацима који се по свему разликују од домаћег живља. Плутарх, у Ромуловој биографији, истиче да су Лукери добили име по светом гају у којем су од стaрине имали прибежиште и да „...они, Римљани свете гајеве зову lucus“. Већ смо видели да српски језик најбоље објашњава значење ових речи и имена. Lucus је дакако гај- луг, имајући у виду нестабилнсот гласова г и к у латинском језику.

    Тако је, на пример, мушко име Гај једнако имену Кај. Lucerenses или lugerenses се односи на људе из гаја, луга – шуме или, на српском, Шумадинце. Преримска, стара Италија, врви од типонима на лг (лук), баштињених из језика којим је говорио народ лужичке културе поља са урнама; oн је своје име добио по речи луг која означава мочварно или шумовито место, каква је и била већина станишта овог преисториског народа. Група лг изнедрила је минимум сасвим близак лугу – лужа и каљужа, где ће каљуга дати љагу (црно блато), синоним за црну боју. И данас се за некога ко је оцрњен, оклеветан каже: “Бацили су љагу на њега, ољаган је“. Љагав човек је љигав – клизав, јер се тешко хвата. Стари народи су рубље прали лужином (цеђ), па се у њој, пепелу, спајају два основна појма: луг (спаљено дрво) и мокро као бара, или старије – локва, која означава стајаћу воду; одатле је латинско locus или келтско loh, језеро.

    Уз минимум луг, дакле, иде влага. Он може да означава бару, језерце или мокро место обрасло жбуњем или шумом, неретко и гај са разливеним потоком. Такође, звучна група лг крије се и у имену кашике – лижице, данас жлице (ужице), јер се њоме једе течност или храна која може да се лиже. Етрурци су свог првосвештеника називали lukumo – то је онај који је имао приступ у луг, посвећену шуму. Шумарина (lucar) се као плата у старом Риму давала глумцима, а данас се о шуми старају лугари. Деминутив luculus, лугић, дао је мушко име Lucullus, што је прастаро српско име Лугоња, касније Шуменко (Силвано), данас Дубравко. Широка област на Апенинима у III веку пре н.е. за време Ханибаловог похода на Рим, назива се Луганија, а њени становници Луганима. Поред некадашње Етрурије, само Лужице и Србија врве топономима лг групе. То су реке: Лужница, Лугомир, Велики луг; градови Љиг, Ужице, Лучани, Подлугови...И презимена: Луковић, Лугоњић, Лукарић, Лукић, Лукач.


    Племство по женској линији
    Данашња службена теорија има становиште да је Етрурију освојио, покоривши домородачко латинско становништво, освајачки народ са севера и истока. Мале групе стизале су све до VIII века пре н.е. Ови, добро опремљени колонисти, оснивали су полисе – градове- државе. Сваки град је представљао и управно средиште околне територије. Најранији облик етрурске управе, била је нека врста монархије, чија су спољна знамења: златна круна, жезла, престоли итд. очувани у свечаној опреми римских магистрата. Краљевски престо је, као и код српских племена Скита и Сармата, наслеђиван по женској линији; на тај положај су се уздизали и странци који су се женили краљевским принцезама. Наслеђивање у Етрурији (после и у Риму – које је од њих преузео овај обичај), вуче порекло од матрилинеарног уређења друштва у свим српским племенима.

    Овај матрилинеаризам подразумева три вида: егзогамију, домазетство и женско сродство. Егзогамија је правило које обавезује човека да узме жену из другог братства, а не из свог; домазетство ја кад он мора да напусти дом својих родитеља и живи међу народом своје жене, а женско право је систем по коме сродство и породично име води преко женско линије, уместо преко мушке. То значи да је монарх обично био из другог полиса. Женио се кћерком свога претходника и, уз њу, добивао монархију. Деца, рођена у браку, наследила би име своје мајке, а не очево, Кћерке би остале код куће; синови, пошто одрасту, отишли би у свет, оженили се и настанили у земљи својих жена, било као монарси или обични грађани.

    Од кћерки, које остану код куће, нека или све би се посветиле служби ватре на огњишту (о којој ћемо касније нешро више рећи), једна од њих би временом постала супруга наследника свога оца. На друштвеном степену, на коме се племство рачуна само по женској линији – другим речима, на коме је порекло по мајци све, а порекло по оцу ништа, не може се имати ништа против удавања девојака, највишег ранга, за људе нижег порекла, ако су они, сами по себи, изгледали подесни супружници. Од стварне важности је да краљевски сој буде снажан и ваљан, а за ово је потребно да жене краљевске породице рађају децу са људима који су, према мерилима ратничког друштва, физички и психички способни, да врше важну функцију стварања здравог потомства. Стога су личне особине монарха од особите важности. Ако су и они, као и њихове супруге, краљевског и божанског порекла, утолико боље; ако нису, могу бити и из ратничке касте себра.

    Моћ и богатство било је концентрисано у рукама аристократије, поготово на јужном делу територије где се, привредни процват, заснивао на земљорадњи. Овај, јужнолужнички народ поља са урнама, који се учвршћује на широком простору између река Тибра и Арна, себе назива Расенима. Домородачко становништво их зове Етрурцима, Грци Тиренима или Тирсенима, очито по Туршама, који су, у ХIII и XII веку пре н.е. угрожавали границе египатског царства. Расенско име Етрураца може се једино логично објаснити помоћу српског језика, мада је могуће да смо на трагу египатског имена по логици измене или двоструког двојства имена у грчком језику: Тирени →Тирсени; а, по латинском: Турше→ Туршани→ Рашани→ Расени. Но, ипак ће пре бити да су Расени расни људи, они које красе разум, ratio (знање, ум, начин, правило); расум, разум→ Расени. Вук Караџић, наводи у Рјечнику израз трса, у значењу сој, лоза, раса, како га је чуо у црногорском племену Пипера. Одатле и израз трсити се, у смислу хвалити се, бити поносан. Семантика расе врти се око разума, знања и поступака, односно припадности роду – врсти.


    Расенска култура
    Домородачки, римско-латински етнос, прихватио је расенску културу, почевши од календара, друштвеног и државног уређења, па до технике гатања и прорицања које је, у Расени, било изванредно развијено. Прве комшије Расена били су Сабињани чије је порекло било лукеранско, лужичко, како Плутарх тврди. Сабињани су најстарији етнички слој на овој територији, настањен приликом првих сеоба из лужичке Луганије. Овај етнички слој, са Латинима и Расенима, сличан је Пелазгима са Балкана и Мале Азије; оба краљевска дома имала су назив бели: (пели, алба) односно лаб.

    Што се тиче имена, латински оригинал барата с две главне верзије: Sebinus и Sabelus, а грчки са Σαρβις, односно Σερβιυς. Род Сербиуса потиче из Сабине, централне области Апенина, која се граничила са Етруријом; истоимени град је лежао у тежишту три етноса: етрурског, сабињанског и латинског. Сабињани су, како пише Милан Будимир, истородни и истоимени са Србима и готово је сасвим сигурно да су они, по Римском царству, расадили корење српског језика.

    Латински је, како пише Анри Лефевр, најпре био централна група дијалеката: сабинског, аквитанског, волшанског. А, Сабини су били, како бележи Страбон, „најстарији народ и староседеоци“. Да су латинске речи јединствене са српским, које су истовремено и грчке, сведочи неколико примера: oко (српски), oculus (латински), οκοζ (окос, грчки); овце, ovis, οισ (oис, грчки); дом, domus, δομος (домос, грчки); кључ, clavis, κλεις (kлеис, грчки); небо, nubes, νεβος (небос, грчки) итд.
    Рођен од ватре
    Етрурац Лукумон, пре него што ће завладати римом (617-591.г. п.н.е.), освојио је полисе Колатију и Корникулум. Убијени краљ Корникулума звао се Сервије Тулије, чије име историчар Фабије Пиктор бележи као Serbie. Наиме, Хелени тога доба су слово бету користили за глас б а не за в. Сербијева удивица биће мајка шестог римског краља Сербија Тулија, који је, као и Лукумон, кад је завладао Римом, дао себи име Тарквиније.

    Он и Тације, пре њега, били су потомци албијског краљевског дома, као и први краљ Рима – Ромул. У част Сербија Тулија, рођеног од ватре, уведена је ивандањска светковина веселости и пијанства када се, по луци, возило у цвећем окићеним чамцима. Суштински, ово је била светковина воде, која је, све до модерних времена, играла важну улогу у празновањима о дугудневници. То објашњава зашто је хришћанство посегло за њоме и посветило је св. Јовану Крститељу. Лукомоново краљевско име Тарквиније – Tarquinius, латинског Tarcho, анаграмски даје име Starqui, односно Страхин или Страхон (Страхиња), што одговара ономе што је и био за време своје владе – охол и страшан краљ.

    С друге стране, род Serbiusa односно Сервилиjуса, припадао је високој римској класи, тако да је, на пример, списак конзула из доба царства и републике, био готово крцат разним Сервијусима, без обзира да ли се радило о личном, породичном или неком другом имену – надимку. У основи овог имена, стоји израз servator (чувар, бранитељ, спаситељ) и везан је за службу и служење. Тако да servio (србио), показује шире значење у смислу тежње ка нечему и, имати нешто на уму, у смислу обавезе. И данас је, код Срба, служба роду своме (расу) врховни морални императив и нема везе са слугерањством и ропском потчињеношћу. Не каже се узалуд, Србин скрби (брине) о роду свом.
    Колонизација Апенина
    Пелазги, за које Херодот бележи да припадају истом етникуму као и Етрурци, говорили су варварским језиком, који је заборављен током дуговременог мешања и претапања са Хеленима. Они су, у Грчкој, као Етрурци у Италији, одиграли велику културну улогу јер су, на цивилизацијски степен, подигли локално становништво. Итекако су допринели размаху грчке класичне културе и изграђивању основа на којима је израсла потоња римска држава, што ће светом вековима господарити.

    Херодот наводи да су добили име по Егејском, односно Белом мору, па су Пелазги, дошљаци са Белог мора. Варвари, који су пре више од 4000 година наследили простор данашње Грчке, били су као и Лугерани у Етрурији, носиоци лужичке културе, народа са поља урни. Занимљиво ја да се данас, код Ечке, налазе остаци некада великог Белог језера које се, у преисторији, пружало од данашњег Петроварадина и Зрењанина до Томашевца, Падинске скеле и Старог Сланкамена.

    На овом простору се Тиса, Бегеј и Тамиш уливају у Дунав и, цео овај крај је изузетно богато налазиштe – један од центара лужичке културе, из кога се она ширила – могуће до Апенина и обала Мале Азије. Недалеко је река Велики луг (!) и Винча, где је пронађена винчаница – писмо морфолошки врло слично етрурском. Оба спадају, као грчко писмо и влесовица, у азбучна односно, ћирилска писма. Обзиром да се ради о фонетским писмима, код винчанице не можемо бити безрезервно сигурни, више је него могућа њихова гласовна подударност, одакле произлази и сродност језика.

    Колонизација Апенина трајала је вековима, у више таласа. При крају VI века пре н.е. експанзија етрурске моћи достигла је врхунац. На пространој територији, подељеној на мање градске државе и државице удружене у жупе, Расени су представљали мањинско становништво, често се задовољавајући тиме што би полису, у коме су владали над већинским римским тановништвом, поставили представнике своје владајуће династије. Етрурска династија владала је и латинским Римом, који се њене зависности ослободио тек уз помоћ Грка из Јужне Италије.

    При крају V века пре н.е. Рим је довољно оснажио да збаци етрурску власт. Нови ударац задали су Келти који су, око 400. године пре н.е. заузели долину реке По, прошавши кроз целу Етрурију, опљачкавши је до голе коже. Зауставили су се тек пред вратима Рима. Етрурци се нису опоравили од ових удраца и све су више подлегали експанзивном Риму. Култура и језик су жртвовани под притиском римског окружења и, почетком нове ере, иузмрли су и последњи остаци етрурског језика. Од њега су остали само азбучни натписи.

    Проперције је писао: „Пепео с огњишта Етрураца био је расут на ветру“... Током немилосрдног процеса романизације, њихов политички живот је био уништен, народни обичаји забрањени, уметничка дела опљачкана, а кључ њиховог стваралаштва изгубљен. Тако је и остало, до данашњих времена. Са насликаних зидова њихових гробница, преко безброј скулптура у бронзи, теракоти и камену, тужне, крупне очи Етрураца гледају у свет, док им на уснама лебди тек наговештен осмех, као да ће заувек да сачува њихову тајну.


    Потомци вучице
    Од ренесансе, Етрурци су обавијени велом мистерије – њихови градови су, још увек, већим делом неистражени и често, у својој сликовитој усамљености, делују романтично, будећи чежњу за несталим сјајем. Песничко одушевљење за све што је етрурско, потиче од расенског непосредног приказивања живота и обичаја – чак и слике на њиховим гробницама одишу динамичном непосрдношћу. Етруроманија влада од цара Клаудија, настављајући се енигматичним Д.Х.Лоренсом, па све до наших дана и, савремених историчара и антрополога који су, Етрурцима, нанели исто толико штете колико и користи.

    Етрурска археологија, тек нешто старија од стотину година, нажалост, на самом почетку и, у првим данима свог развоја, претрпела је ненадокнадиву штету; многа од кључних налазишта небрижљиво су ископавана, понека чак и безобзирно. Наравно, сама археологија не може дати одговор на нека питања. У првом реду, она, у вези са Етрурцима као савременицима историјских Грка и Римљана, истражује међусобне утицаје са достигнутог цивилизацијског аспекта где се, Етрурско наслеђе, показује као доминантно. Ако томе додамо питање језика којим су говорили и о којем знамо врло мало, узимајући у обзир противречна мишљења о њиховом пореклу (класична и модерна), видећемо да су Етрурци, привидно, један од најзагонетнијих народа.

    Расени су своје златно доба остварили у VIII и VII веку пре н.е. Хесиод их, у својој Теогонији, помиње као надалеко чувене Тиренце. То је време грчке колонизације Апенинског полуострва, чији је средњи део био под влашћу Етрураца. Били су довољно моћни да осујете грчке покушаје насељавања на северу и екомског потчињавања. Уместо тога, Хелени су прихватили богато тржиште, на којем су, своју керамику, уље и мирисе, могли размењивати за разноврсне сировине. Дионисије из Халикарнаса је записао да се језик дошљака потпуно разликује од свих језика староседелаца Италије који, као Латини, углавном припадају индоевропској групи народа. Такође, етрурски или расенски није имао никакве сличности са лиђанским или било којим другим језиком старе Анадолије. Данас, већина лингвиста сматра да је расенски асимиловао већину индоевропских структурних елемената, у основи позиционираних унутар индоевропске групе. Тиме су отпала сва нагађања како су Етрурци азијски семити. Расенски је поређен са свим могућим језицима, чак и централноафричким. Али, тек од скора, са словенским и српским – који ће етрурском лингвистичком проблему дати ново осветљење. Тако је С. Билбија, дешифрујући расенско писмо, помоћу српске ћирилице, прочитао напис са једног рељефа који приказује борбу немани и бога: „Ала сипа жер на Перуна“.
    Ерупција Етне

    На Билбијином трагу била су и два словеначка лингвиста, Антун Берлот и Иван Ребец дешифровавши неколико ланених овојница са тзв. Загребачке мумије, служећи се елементима српског, словеначког и романског језика. Загребачки линтеус су тумачили на основу читљиве инфрафотокопије где су се, за превод, показале као најбоље, седма и дванаеста колона текста. Зашто остале колоне није превео, Берлот објашњава чињеницом о „замрљаности“ текста на којима слова, услед дугог стајања и површно изведених конзервацијских радова, нису била читљива.

    У колонама 7 и 12 налази се најстарији запис о ерупцији Етне, вулкана са Сицилије. Натпис, преводилац датира старијим од VII века пре н.е. уз напомену да етрурски текстови углавном садрже описе обредних свечаности и разне свештеничке молитве, изговорене при мумификацији. Дакле, овај запис је нека врста изузетка. Етна се, у старини, звала Киклопов вулкан, а људи су столећима, о овој планини, испредали многобројне легенде и митове. О Етни је писао трагичар Есхил и његов савременик песник Пиндар. Овај, у песничком заносу, назива Етну врхом света.

    О овом вулкану давно је спевана песма Aetna (Αετνα) незнаног песника; својевремено је приписивана Светонију па Вергилију да би, на крају, остала забележена у додатку Вергилијане. Занимљиво је да аутор описује вулкан као природну силу, дајући, у другом делу, драматичан опис како син спасава мајку и оца испред захуктале лаве. Запис са мумије Берлот именује снагом јер је у питању сила моћног божанства чија снага кипти (лавом) из кратера вулкана. Лавом (lavo) писац линтеуса назива Етнин кратер. У самом тексту се спомиње јунак Карлов Дурсик (Duršič Karlov, у словеначкој редакцији превода) који спашава дечака Дила Руна са планине Етне. У анализираном натпису лако је приметити мешање латинског и етрурског у примерима: valle, duro, ame, sentisimo, sjeren, што је био чест случај на подручју Калабрије и Сицилије где је линтеус, судећи по свему, био написан.

    На основу овога може се извући закључак да је мумија јако стара и да датира у доба првих грчких и латинских упада на сицилијанско- калабријско подручје, што се дешавало, некако, у време пелопонеских ратова. Како преводилац наводи, овај део линтеуса са Загребачке мумије, није успео да преведе ни М. Палатино, гласовити етрусколог изузев пар речи: Етна и мајка.
    Религиозни обреди
    Ево Берлотовог и Репчевог превода у целини:“ To sam jaz, boginja Etna. Hropeč ogenj prihaja iz velike gore hude, to sem jaz, boginja v Etni je hropeč ogenj hud, to sem jaz, boginja iz Etne (prihaja) hropenje k vam v doline iz cele Italije; boginja hropeč ogenj je znutrej vsaki srečni duši. Neki Silo stopa dol ne zal čul si v Thirin. Ker je žareč Silo žarel k vam ta dan v dušo renčečo Etno ta dan si jasno čul s Thirina. Tešimo Etno to luč ki se zadira nad tistimi, kamor žari tudi na Slevane, z njimi nas je povezal. Že v ugajšajoči Etni, pa tudi ko so nekateri ubežali smrti ki so ljubili Etno, Silo, sveti Dilar izšel je ta dan oživljen v zarjo, vewdro je oživela Etna iz Slevana čul si v Thirin bobnjenje oživele Etne. Tešimo Etno to luč ki je izšla sama po sebi. Sveta in jasna ljubljena naša Etna, poveličujte Etno, a iz doline je izbruhnila žareča iz onega sveta, vedra, vedra z zarjo Etna, njih matere čul si s thirina razločno kot je lahko samo Еtna jasna.

    И, даље: „ Etnam ... pa tudi na njih nas revčke in tudi trpeče...Skupaj z njimi umrl Dina Rouna s sorodnik z gore, z njim je preminul moj svetli vzor umrl Dila Rouna in kum sa svaštvom, umrl je naš oče z otrokom Dila Rouna...obenem. Durčič Karlov spominil nas je tudi na Dinou otroka Dina Rovba svaka s gore Etne, pa tudi na njih matere ki so šle med duše o njih je cel hum. Srečno si pobegnil medvedu na gori. A silni srečni sin Silo je stopal dol lep. Ko je s ključem zaprl ključavnico vsem mislim a ta ključ zahteva Dilar“.

    Попут језика, религиозни обреди и веровања Етрураца, показују очите источњачке карактеристике дошљака, од којих су потекли – лужичког народа поља са урнама. То се најбоље види из обреда везаних за обожавање дрвећа, најстаријих обреда свих индоевропских народа. У граду Волсини (Volsinium), поштовано је божанство Велтумна или Велтуна (Velthuna), хтонски облик Тиније, божанства кружења природних енергија. Римски извори говоре о демону у вучјем облику који је наканио изаћи из подземља и опустошити околину овог светог етрурског града, али је успешно отеран, након демоновог покушаја да, кроз процеп у земљи, пређе из оног у овај свет. По Римљанима, име демона је било Олта, но, изворно етрурско име је гласило Велта тј. Велтумна, врховно етрурско божанство.
    Митови о вуку
    Овај мит, у облику серије цртежа, налазимо на остацима неколико погребних урни. Велта је приказан као човек са вучијом главом или особа (вероватно врач) са маском вука. Чудовиште је окружено узбуђеним и преплашеним људима. Они покушавају да биће окруже, окују у ланце и врате га назад, под земљу. Један пада као његова жртва. На једном од приказа, појављују се етрурске богиње ванте гласнице смрти, сличне грчким фуријама, скандинавским валкирама или српским вилама (балтичке веле). Ови прикази изазивају низ питања.

    С једне стране је корен вел (у Етрурији и лично име) повезано са значењем велики а, са друге стране, значење се односи и на енергију коју даје земља. Олта је био главни бог Волсиније и, као вук, био је преко земаљских атрибута, повезан са божанствима неба. У етрурском миту, земаљски бог има карактеристике вука који симболизује живу везу неба и земље. Овоме у прилог иде и слика са етрурске вазе из Пренестеа где Минерва помаже духу мртве бебе да у миру, кроз посебне отворе на урни, несметано оде на небо. Целу сцену из прикрајка посматра Олта. Као актуелни посредник, између живе и неживе материје, Олта је сматран оцем Расена; култ вука негован је највише код Лужичких и балканских Срба, повезан и са просветљењем, као у легенди о светом Сави. Из бројних митова о вуку настаће популаран дериват, вукодлак, актер бројних приповедака.

    Поред Луга и Лужице (Артемиде), објект култа је био и Вирбан (Врбан) чији је дух обитавао у стаблу врбе. Вирбан у свом имену садржи више ознака које га везују уз обред обожавања дрвећа: ту је врба, дрво које најчаешће расте крај воде, вир као најопасније место реке, ватра као део култа (горење вечне ватре), врат и врата – врат као врата, улаз у унутрашњост људског тела и врата као саставни део сваке куће од дрвета и место где су се упражњавани неки култови, пред улазима у храмове, градове- полисе и домове аристократије. Најаважније и најстарије расенско светилиште налазило се у Арицијском лугу у подножју белих, албијских гора. У лугу се налази истовремено језеро и варош Ариција (La Riccia) као и село Неми, са друге стране. Арицијски луг је арицијевски гај и то је његово првобитно име. Вирбије, Вирбан или Врбан био је краљ шуме и његов култ је везан са обичајем врбице. Код Скита, врбица је била гатање из врбовог прућа, а код Аријеваца у Малој Азији, она је била и жртвено јагње које се, код старих Грка, задржало у светковинама Таргелија.
    Дијанин култ
    Ритуал врбице састоји се од шибања (за то је врбово пруће идеално) шумског бога – не да би се казнио, већ да се очисти од штетних утицаја, који су га спутавали у вршењу његових божанских функција, као бога који треба да снабде вернике месом дивљачи. Слично томе, шибање жртвеног јагњета (или мушкарца) по гениталијама, има за циљ да се њихове полне моћи и оплодња ослободе сваке сметње, или чини које би, на њих, могао бацити ђаво, или нека друга сила. У овом случају, врбово пруће је agnus castus, тј. поседује магијска својства. Помоћу овог принципа врбице можемо разумети зашто је Мамурије Вентурије (Mars Silvanus) шибан прутевима, зашто су, у неким деловима Европе, шибали кип смрти, или зашто би злочинца, који је у Вавилону глумио бога, шибали пре него што би био разапет.

    Циљ шибања никада није био да се појача бол или агонија страдалника, жртвеног јагњета, већ напротив, да се отера сваки утицај који би могао наудити у последњем тренутку. Опадањем етрурске моћи, Вирбијев храм је, временом, претворен у Дијанин; обичај распламсавања вечне ватре је остао, као и обичај паљења кандила, типичан за Ските и Турше из делте Нила и горње Нубије. Вирбије, претворен у божанство нижег реда, и даље се поштовао док је, коњима, био забрањен улаз у гај. Коњи су Србима служили за прорицање и жртвовање. Једанпут годишње, коњ је жртвован, у аријевском гају, као представник божанства – слично жртвовање преузели су Римљани. Жртва је била управљена ка добром роду усева – одсечена глава би се украшавала ниском хлебова, одрубљен реп би се носио монарху, како би крв, из репа, пошкропила његово огњиште. Доцније је Вирбијево име промењено у назив Тезејевог сина Хиполита. Кад су чудног Хиполита убили коњи, Дијана га је, уз Ескулапову помоћ, оживела.

    У страху од Јупитера, који је био срдит што се његова воља крши, богиња је свог миљеника сакрила у гају нимфе Егерије, променила му име и оставила га да, као незнанац, живи у дубокој тмини италских шума. Егерија је била богиња извора и љубавница римског краља Нуме (Numa Pompilius). Нума је био други краљ Рима, Ромулов наследник и утемељитељ римске религије. Пореклом је био Сабињанин, владaо је, по традиционалној хронологији, од 715. до 673. године старе ере. После женине смрти (Тације, кћерке Тита Тација), повукао се у шуму и тамо самотно проводио дане. На поноћним састансцима у Аријевској шуми, Егерија је Нуму поучавала како да поштује богове и управља народом. После Нумине смрти, пролила је толико суза да ју је Дијана претворила у извор.
    Спаљивање покојника
    Обред спаљивања мртвих био је јединствен ритуал Срба, Расена и Словена. Опрема гробова је углавном свуда иста и разликује се само у појединостима. Тако је рака каткад обложена каменом; за великодостојнике су израђивани масивни камени ковчези, са поклопцима у облику кућног крова. Чисти остаци костију стављају се у урне, тако да се кости лобање налазе при врху а, кости ногу, на дну – као да мртвац у урни стоји или седи. Урна је, као и у Лужицама, обично покривена преврнутом зделом и, захваљујући томе, гроб је често био сачуван од спољних утицаја.

    Неретко се јављају намерни отвори на урнама или зделама које их покривају. Урне прати остало гробно посуђе; бронзани дарови се стављају уз кости. Народ Лужичких Срба је прво аријевско племе у Европи које је овај обичај донело и није га мењало. Арапски историчар Ибн Фослан, описујући сахрану неког сарматског Србина, бележи речи човека који је запалио ломачу испод покојника: „Ви, Арапи, сте један глуп народ; ви закопавате човека у земљу, где га раздиру животиње и црви; а ми, ми га спалимо, да би одмах отишао у рај“. Спаљивање покојника се, код Срба, одржало све до њихове христијанизације. Такође, ниједан европски народ, осим Етрураца, Римљана, Грка и Срба, није замишљао царство мртвих под земљом. Народна космографија у Лици каже да има три света: један је на врху, други је на земљи и трећи, пропао у земљу. Срби су веровали, као и Лукерани, да душа покојника лебди на дрвећу, све док се покојник не спали.

    Тип града – монархистичке државе, коју су Етрурци увели у средњу Италију, био је близак лужичко-српском узору. Затиче се и код појединих сарматских племена са Дона; за Етрурце он је представљао и управно средиште околне територије (жупе). Места, која су Расени бирали за своја насеља, могла су се лако бранити; у раном периоду, нису имали никаквих вештачких утврђења, изузев јарака и насипа на јаче изложеним местима. О њиховој величини, може се судити по томе што касније изграђени зидови у Перунији (Перузија, данас Перуђа), имају опсег од 7,3 а у Вејима и Тарквинијима, 8 километара. Зидови од тесаника, монументалне капије с луковима и архитектонске фасаде, познијег су датума (IV век пре н.е.) – рађене су под утицајем хеленистичке културе. О урбанистичким плановима етрурских градова зна се врло мало, пошто ниједно од значајних насеља у целости није ископано.
    У славу бога Волоса
    Већина њих је израсла из првобитних насеобина, без одређеног архитектонског плана. Оно што нам је познато о распореду кућа и улица, одговара представи о граду изграђеном у складу са строгим правилима расенских верских обреда, што подразумева да се у центру сваког града налазио храм са гробљем. Дванаестак главних градова били су у савезу који је, у VI веку пре н.е. сферу свог утицаја проширио на целу Италију. Удружење је трговало с многим крајевима преко Алпа, Египтом, Грчком и Картагином. Политички и економски савез градова био је главни ослонац краткорајног и успешног империјализма. Међутим, поморска и војна организација Расена, никада није прилагођена захтевима одбране територије царства.

    У сваком граду се, једном годишње, одржавала верска светковина у част божанства чије име је било повезано са именом града. Чак четири су подигнута у славу бога Волоса или Велеса, етрурског Олте, чије име је остало сачувано у српској, словенској и нордијској митологији. То су Волси, Волсинија, Ветулонија и Волсена (касније Фелсина, данас Болоња). Божанство Волоса свој корен вуче од религиозне представе Лужичких Срба и њиховог поштовања Сунца. Они су, као и Расени, у урне стављали бронзане колутове, као симболе Сунца и златне секире – лабре. Урна симболизује повезаност Сунца и земље – спаљивање и прах покојника.

    Име Велес, Волос у вези је са адитивом велики (велиј), јер се Волос често представљао статуом дива. У нордијској митологији, Волси је демон таме, односно бог подеземног света – ђаво, дакле. Ђаволско својство Волоса везује се за велезуменис, октобарске религиозне свечаности у славу мртвих. Данас, православни Срби тај празник славе као задушнице. Месец октобар (velnes, velnaris), везан за обичај везивања Волосове браде, пада у дане пред жетву. Наиме, пре почетка, жетелац би везивао прегршт класја, коју нико није смео дирати, она је постајала сакрална све до сетве. Ова брада, како смо већ рекли говорећи о жетвеним свечаностима код Аријеваца, има задатак да заштити жетву од невоља. Касније, у српским и словенским обичајима, света брада је звана Перуновом, Илијином и брадом светог Николе. Хришћански наследник Волоса, постао је св. Блазија (Bolsena, Фелсина), односно свети Василије. Код Етрураца и Срба, Волос је био бог стада и свеукупног сточарског фонда државе или сеоске задруге. И данас, у неким крјевима Србије, икону св. Василија уносе у шталу, кад стока оболи, верујући да ће после тога оздравити.
    Бог Вид
    Велес значи и велет – борац и од њега потиче име св. Влаха, борца и заштитника града Дубровника. Није непознато да је свако српско божанство, пре свега, борац и бранилац насеља у којем га највише поштују. Град Видена подигнут је у част бога Вида чија моћ и карактер одговарају Зевсу код Грка и Јупитеру код Римљана. На санскриту vid значи зналац, на старогрчком φιδια значи знам, а на готском wittan значи видети или знати. Vit, vet и vid означава и реч. Вид би могао бити и бог који даје реч, тј. саветује људе. За Вида, врховно божанство, Расени су везивали знање и истину. То је уско повезано са чулом вида – оно што се види, то се и зна. Реч вид се стога односи на божанство које зна целокупност света и познаје свемир. Бог Вид је свет, онај који је све на свету и познаје свет. Код Срба и старих Словена, Вид је Световид, Свевид – код балтичких народа је Свен или Свент.

    У хришћанству, он се преображава у Св. Виту. Од вита потиче и реч витез, јер је Вид био јунак и ратник, бог заштитник. Свети Вид је, код Срба, један од највећих светаца и слави се на Видовдан, 28. јуна. Као и Волос, бог je Сунца и светла. Име Световида гласило је Всетовиде (све то виде) или, дословно, онај који види и познаје свет. Веровање у животиње, као облик у који се утеловљују различити, већином зли духови или поједина божанства, било је нарочито изражено у лужичком, етрурском и Скитско- сарматском народу. Код модерних Срба, оно је и данас присутно у великој мери.


    Вук из ражи
    Етрурском божанству – вучици, био је посвећен град Bucchi (Б/В/учје). За Етрурце је вучица (вук) била, између осталог, демон који помрачује Сунце и Месец, звер смрти коју настањује зла душа. Ово веровање је било упућено превасходно непријатељима – оне што потичу од вука, тешко је победити и боље је склањати им се с пута. Чувена вучица, коју сисају близанци Ромул и Рем, накнадно уведена у Ренесанси, римски је импорт и потиче од једног изузетно старог расенског култа, где је вук отац, а вучица мајка првог Етрурца. Расени су веровали да вук може представљати дух жита; у ово су, поред Германа и Словена, веровали и Срби.

    Тако, кад ветар заталаса жито, говорило се вук иде преко пшенице, вук је у ражи, итд. Такође, вуком су плашена деца; ово није био обичан вук, већ вук пшенице, вук зоби или вук јечма, који ће доћи и однети, односно појести децу. Оваплоћени вук жита, појављује се у жетвеним обичајима и изгледа као сваки други вук. Поред Етрураца и Римљана, још су једино Срби веровали да потичу од ове шумске животиње ( њихов изум је вукодлак). Херодот приповеда да се сваки од Неура једном годишње претвара у вука, касније опет задобијајући људско обличје. Човек, који може да се претвори у малочас поменутог вукодлака, дете је тамне ноћи. Како га Вук Караџић описује, вукодлак ( βργκολαξα, на старогрчком) је ђаволски дух. Он ноћу, излази из гроба, повампири се, дави људе по кућама и пије њихову крв.


    Досељеници из Алба Лонге
    По српском веровању, вукодлаци се најчешће појављују зими, од Божића до Спасовдана. Осим вукодлака, Етрурци и Срби су имали божанство грозоте и гнусобе – Бесомара, односно Баиса (baisus – грозан). Веровање у вука, као праоца, сачувано је и данас, кроз многа имена и презимена код Срба: Вук, Вукан, Вукосава, Вукосав, Вукана, Вучић, Вукичевић, Вуковић, Вукомановић, Вукобратовић...

    Град Перузија ( Перунија, Перуђа) подигнута је у част бога Перуна; он, заједно са Видом и Волосом, чини свето тројство етрурске и сарматско-словенске митологије. Ово прастаро божанство, као што смо већ говорили, најдуже се одржало у српском фолклору. Перун представља бурно, олујно небо – бог је грмљавине и грома, пандан Зевсу kеraunosu код Грка, Тору у Германа и, Јупитеру fulguru у Римљана. Стара албијанска династија из Арицијског гаја, односно аријевске шуме, Silvilli или Шуменко, са својом круном од храстовог лишћа, очевидно је имитирала изглед етрурског Перене, односно лацијског Јупитера, који је становао на врху Албијских гора.

    Могуће да је краљ шуме, који је мало ниже испод планинских врхова чувао свети храст, био законити наследник и представник ове старе династије Шума – Шуменковић. У сваком случају, Вирбија су сматрали за Јупитера у људском облику и он није ништа друго до локални облик Перене узет, у свом првобитном облику, као бог зелене шуме. Према предању, Рим су основали досељеници из Албе Лонге, града који је лежао на падини Албијских гора, одакле су могли видети језеро у Кампанији. Стога, ако су римски краљеви, онда су они представници или оваплоћења Јупитера (тј. Перуна, Перене) бога неба, грома и храста, те је природно претпоставити да су Албе, од којих воде порекло оснивачи Рима, тврдили то исто за себе, пре њих.

    Име Шуменковић – Silvilli, представља целу лозу (као и лозу Силвија), која је крунисана храстовим венцем. Овај храстов венац, симбол аријевске вере, као и храстово лишће (на грбу Лужица), важна је ознака Срба и старих краљева Албе Лонге, као и њихових наследника, краљева Рима. У оба случаја, он је означавао монарха као људског представника бога храста. Вратимо се Перену, богу који га симболише.

    У Лужицама се жртвовало муњи, грому, Сунцу и Месецу. Жртвеник се налазио уз неки посвећени цер или храст, док је жртве обеједињавао Перун. Славило се средином марта, што Перуна везује за култ вегетације и Велике Мајке, коју буди и оплођава под удрацима кише. Ана Перена је римска богиња земље. Она трпи ударе неба и, после изливања кише, изњедрује живот.
    Култ ватре и огња
    Етимологија Перуновог имена указује на корен per(u), што значи: бијем, силно ударам – отуд и perati, силно ударати, или исперјати, истући. Наставак un, означава извршиоца радње. Прање и ударање припадају истом појмовном кругу. Одупирање је и брањење, често ударцима. Некада је тканина, натопљена водом, ударана мотком (пракљачом) и тако прана. Српско прање очувано је у латинском оpera – рад и оperus, тежак рад. Римски Јупитер је и реretruis, ударач. У староиндијском епу Ргведа се каже: „Почуј, ветрови дувају, громови пуцају, зелен ниче, небо се наоблачи, ствара се за свако створење окрепа, кад Парџања (Перун) својим семеном оплоди земљу.“ И, даље: “Ричи, грми, дај плода, облећи нас својим, пуним воде колима“.

    Етрурци и Лужички Срби су, кроз Перуна, гајили култ ватре и огња. Огањ и огњиште су били симбол дома. Данашњe паљење ватри уочи Ђурђевдана, Ивандана, Петровдана и Лазареве суботе су, код Срба, баштина Перуновог култа. Сарби су, у прапостојбини, путнике дочекивали паљењем ватре и тамјана. Понекад се ватраљ, са жишкама, бацао под копита путников коња, уз речи добродишлице. Хришћански, директни наследник Перуна је св. Илија, на кога су пренесене све његове моћи. Он је, како говори српска народна песма, на гозби светаца увек у врху софре, баш као и Зевс кдо Грка: “Боже, мили чуда великога, гледах прије чуда невиђена, у Павлову свету манастиру, постављени од злата столови, наврх софре громовник Илија...“

    Лексички, самогласничким попуњавањем костура пр, створено је саречје са основом, пар, пир, пер,пур, итд. Пир је и кретање ваздуха (ветар пири), те отуд и израз вемпир за створење које брзо лети: вум (!) – пир. На грчком је πυρ ватра, а πιργ кула (долази од πυρ) бур, burg – град, гнездо, огњиште .Најлепши антички градови Пергам (Троја) и Перге, своје име дугују Перуну, а његово име се, у топографији, задржало од Италије до Русије – у свим крајевима где је живео народ са поља урни. Код Срба, бројна су имена и презимена у славу Перуна: Пера, Перован, Перкан, Перуновић, Перуничић, Перанов ... Ту је и леп цвет перуника и богиња Перунија (Феронија), касније Ана Перена, римска богиња тла.
    Расени у српском кључу
    Развој етрурских сватања о загробном животу представља један од малобројних видова етрурске религије, о којима су нам податке оставили сами Расени. Наше знање о њиховим ритуалима и обредима, углавном потиче из страних извора, заснованих на етрурској религиозној литератури, која није сачувана. Заједничка религиозна веровања, чинила су основу расенске федерације; овај савез се одржао још дуго времена после успостављања Римског царства. Сваке године, одржавана је скупштина у светилишту Волтумне, негде на територији Волсинија.

    Главна сврха окупљања, био је избор правосвештеника, чији је мандат трајао годину дана. Уједно, скупштина је била и прилика за размену мисли и разговоре о стварима од заједничког интереса. Не може се сумњати у истинитост примедбе римског историчара Ливија кад каже да су Етрурци, „народ који, више од осталих, пази на религиозна веровања и обреде, утолико више што у том погледу надмашује све остале народе“. Главно расенско светилиште налазило се у месту Цер (данас Chervetere). Име је добило по светом храстовом гају (цер је врста храста), где је првобитно био смештен култ у којем су приношене жртве у славу Сунца и Месеца. Овај прастари култ, како смо већ истакли, донео је лужички народ поља са урнама, приликом насељавања етрурске територије, у периоду од XIII до X века пре н.е.

    Дошавши у Италију, лужички народ поља са урнама прво се населио у месту Виланова (Villanova). По њему се, цео први период расеенске културе, назива вилановским. Седиште вилановске културе, били су градови Цер и Тарквинија, где су експлоатисана локална налазишта руде. До 1884.г. Виланова није мењала име – од тада се зове Polcharino de Schiavoni, по становницима који су тамо вековима живели – Склавинима, односно Србима. Наиме, Србе су Италијани, све до ХХ века, звали Schivoni, алудирајући на њихово словенство. Историчар Томазо Витале, помиње да је Полкарино био чисто српски град и 1584. године.
    Стара насеља
    Иначе, у целој Италији је, до краја XIV века, било остало још девет расенско – српских насеља: Герифело, Монтемиро, Сан Ђакомо, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Бјазе. Према подацима из 1885.г. српски језик се само сачувао у Аквавиви, Сан Фелићеу и Монтемири. Број становника ја тада процењен на око три до пет хиљада. Од народних предања, сачувана је легенда како је Виланова добила име по шумским девојкама – вилама, виљама. Те, 1885. године, највећи градић се налазио у провинцији Кијети (Chiete), Schiavi d'Abruzzo – Абручки Србин. Цер (Chiete) звао се и Chisra, Chair – Чаир, јер је, осим седишта култа, означавао и место за сахране. Као и многобројни други преисторијски народи и Расени су, у центру насеља, поред светилишта, правили гробља.

    Поменули смо, реч caeremonia, церемонија – потиче од назива за цер и означава скуп правила везаних за поједине обреде и верност ритуалу, чије је значење касније обухватило све оне радње које подразумевају одређени, унапред утврђен, редослед. Вођа церемоније – првосвештеник, назван је косаријес, caesaritus. У дословном значењу, то се односи на онога који има дугачку косу и потиче од изгледа обредне маске, украшене испреплетаним грањем и лишћем, тако да личи на људску косу. Ова коса симболизовала је свето дрво, тј. моћ шумског божанства, шумског краља.

    Обзиром да су, у преисторији, титуле првосвештеника и владара уједињене, то је био случај и са Етруријом; од њихових првосвештеника и владара, вуче значење реч цезар (caesar), владар, ћесар; временом, je постала ознака титуле римских царева. Германи су, за владаре, имали идентичан назив: kaiser, кајзер. Већина расенских првосвештеника потицала је из града Коса. Налазио се на путу између Пизе и Рима. У српском језику, реч космај означава медитеранску шуму, али и винову лозу светлог, белог грожђа, од којег је справљано обредно вино.

    Римски род Косо (Caeso) или Косоје (Caesonius) дичио се етрурским пореклом, а у Срба су Косари припадали чувеној барској властели. Српски језик још чува значење варијетета у презименима, именима и топонима: Косанчић, Косановић, Косара, Коса, Козара, Космај, Косјерић или Косово. Дакле, Косово није добило име по птици (кос), већ по томе што је било средиште расенске – српске властеле и седиште многих духовника – косара; уосталом, Косово је средиште српске духовности већ вековима. Етрурци су имали бројне и различите богове. Неки од њих су били чисто расенски: водили су порекло од лужичких култова, други су, што се може закључити на основу сачуваних имена, били грчки или потпуно изједначени са њима. Пантеистичке религије увек су указивале гостопримство страним боговима, али изједначавање тако великог броја расенских божанстава са грчким, ипак је необична појава. То је последица непосредног утицаја грчке религије и уметности која је прва дала визуелни облик етрурским божанствима.

    Многи од богова, који су примили грчку физиономију и добили хелнистичко име, задржали су сопствене карактеристике док се, бројни други, нису уклопили у форме грчког антропоморфизма. Тако се Перун понекад тешко разликује од грчког Зевса. С друге стране, грчки митови о боговима, који играју тако велику улогу у етрурској уметности, често су само упола схваћени од уметника који их приказују. Основне разлике, између етрурске и грчке религије, најјасније су изражене у обредима, у ономе што се назива етрурском дисциплином – disciplina aetrusca, која нам, прилично добро позната, долази из многобројних римских извора.
    Обреди гатања
    По легендама, ова знања је Расенима открио Перунов унук. Наше знање о етрурским обредним књигама заснива се на наводима и поменима у римским изворима из I века пре н.е. и касније. Главне одељке у њима, чинила су правила у вези са хепатоскопијом или прорицањем по јетри жртвованих животиња; затим, правила о прорицању по громовима и муњама и, најзад, правила којима се регулишу разни видови понашања у свакодневном животу, те поступци за сазнавање воље богова.

    Ови ритуали и гатања извршили су несумњиво највиши утицај на комшије – Латине и Италике. Disciplina aetrusca се односи на јетрушку, малу јетру – јетрицу, џигерицу пошто се, углавном, гатало помоћу кокошије џигерице. Када су Етрурци изгубили примат на Апенинима, Римљани су их подсмешљиво звали џигеранима, сводећи тако некада славни народ, чија се моћ надалеко распростирала, на еснаф врачева и гатара. Обреде гатања, вршио је харвиг, касније харуспекс (на латинском haruspex).

    Ова реч потиче од ресенског назива за утробу, дроб – hara. Хара је и ghara – џигерица која је гарава, црна и, прва се жртвује, ставља на жар, што је и разумљиво, обзиром на њену брзу кварљивост. Хара, ghara је и место где се налази желудачна киселина – отуд и назив горушица, жгаравица. У вези са јетром је и назив за лекара у Хелена – јатер (εατήρ ili ιήτήρ на грчком), обзиром да су вештину лечења прeuzeли од Пелазга, лужичког народа – од кога потичу и Етрурци и чији су лекари постављали дијагнозу и одрeђивали терапију на основу изгледа животињске џигерице, баш као што су су то радили њихови сродници, расенски врачи.
    Етрурска књижевност
    Дуго после пропасти Етрурије, расенски харуспекс, из пратње римских заповедника и царева, наставио је да врши утицај на ток римске историје и развој установа. Римљани су сматрали неопходним да нaуче правила етрурске дисциплине, када су правили планове за подизање неког новог града. Из непосредних етрурских извора, потиче и једно занимљиво сведочансктво о хепатоскопији у Етрурији. У питању је један бронзани модел јетре, нађен 1878. године близу Пјаћенце, који је, у складу са етрурским виђењем неба, подељењен на укупно четрдесет делова; на сваком од њих, написано је име једног етрурског божанства. Модел је представљао неку врсту приручника за хаурспекса.

    Етрурска књижевност је била искључиво религиозна. Најдужи очуван расенски текст, написан је на једном комаду платна, који је, неком чудном случајношћу, употребљен за завијање једне мумије у Александрији. Данас се овај текст налази у археолошком музеју у Загребу. Он садржи 1500 речи, међу којима се могу препознати многа имена струрских божанстава – служио је као обредни календар. Сличан обредни свитак налази се у рукама камене фигуре извесног Пулене, на поклопцу једног саркофага из Тарквиније. Пулена је био писац књига о пророковању и заузимао је висок положај у друштвеној хирархији града Клуза. Од 60 речи, написаних на његовом каменом свитку, 22 се јављају и на поменутом завоју мумије.

    При тумачењу ових текстова, главну тешкоћу представља недостатак дужих целина. У разним деловима Италије нађено је на хиљаде натписа, али, с мањим изузецима, сви они имају кратку форму – писани су у погребне сврхе и углавном су налик један другом. Они се с лакоћом могу прочитати, пошто расенско писмо не преставља никакву тајну. То је ћирилска азбука са 26 слова писаних с десна на лево. Касније су, у писмо, уведене извесне измене у складу с посебним погребним потребама етрурског језика.
    Расенско писмо
    Расенско писмо постоји већ половином VIII века пре н.е. у време када су се Грци с муком ослобађали сликовног писма, прелазећи на азбуку која није у потпуности сачувана него је, већим делом, реконструисана. Римљани су, у то доба, били у потпуности неписмени; Грци, највећим делом, такође. Због тога, латински алфабет од 21 слова, без обзира на допуне извршене у Цицероново доба, није имао довољно могућности да у потпуности забележи расенске речи.

    Анализирајући један напис са гробнице у Орвијету, видећемо како једино српски језик помаже у разумевању образовања граматичкиг наставака и расенске синтаксе. Ево тог текста, транскрибованог са етрурског на латински. Цртице у заградама представљају стари графички знак који одговара ђерву; он је постојао у винчанском и још неким другим древним писмима, као и у етурском. Означавао је, како се претпоставља, неки међуглас који би, у српском, био негде између гласова д и ђ, или т и ћ. Латини су имали такав глас, па су га, у транскрипцији, означили знаком сличним латиничном слову ђ

    Vel Lacates Аrni(-)ial ruva larialisa clan Velesum

    nefs marniu spr(-)nec tenve mexlum Rasneas clevsinvs

    yilaxnve pulum rumitine malce Clerlur.

    У слободном преводу би овај текст значио: „Вел Лакатес, Арнтов брат и Лартов син из клана Вела, заузимао је полoжај mara urbanusa и epartea .Био је зилат расенског народа у Клузију“. Покојни Вел Лакатес је на највишем могућем положају – био је магистар, marniu spr- заповедник и главар Клузија. Носио је титулу Rasneas clevsinvs, односно Rasnea kleusinus или Kључар Расне (Расене). Ова титула потиче од назива града Клузија (Klusium), који је, по оснивању, као и сви други важни расенски градови, био опасан палисадом. Градске двери биле су затваране науљеним балваном као резом – он је клизио по носачима и тако забрављивао врата.

    Онај, који је одлучивао кад се и коме врата града имају отворити и затворити, називан је клеузинусом – кључарем и био је главар града. Клузи је клизав због балвана – резе, од које ће касније настати име за кључ. Кључ има главу која откључава браву. Семантички, група кл с додацима минимума саречја и, с уобичајеном променом к у г, даје следеће речи: clava – глава, клин, буздован, крма брода, пурпурни поруб на одећи (clavus) које, значењски, спаја баш српска глава. Наиме, клин и буздован се завршавају проширеним делом, главом, бродом крмани капетан (caput), глава брода, а ресенски и римски главари, као и аристократија, носили су одећу обрубљену пурпуром.

    И бог Јанус је био clasius – Вел Лакатес је био и clan Velsum, припадник клана, породице Вела. И овде, значење одгонетамо преко кл минимума. Бити члан клана значи и припадати одеређеној класи. Classis значи саборац, генерација у ширем, класа је и морнарица, те полазиште многих поморских термина – класари, cassiarii су нпр. морнари; класис (classis) је војска, а класици (classici) су грађани, саборци. Поменута, иницијална група кл, до данас се најбоље очувала у српском језику, где се развила у неколико саречја, па тако обичан клас жита најбоље осветљава значењско порекло етрурског клана и римске класе.


    Фаталан поглед у будућност
    Из одређених кланова (зрна класа) клијају (класају) нови припадници класе, стоје збијени, једни уз друге (због заштите друштвеног положаја), као зрна на класу. Бити члан клана, значи припадати класи и од ње потицати. Слике, о веселом и задовољству преданом народу, које нам пружају многе етрурске сликане гробнице, имају огромну привлачност за оне који се диве слободном и неславољубивом животу посвећеном уживању. Она се чак користи да се објасни повесни неуспех Етрураца: „Не може се весело играти уз двојну свиралу (дипле, фрулу)“, каже Д.Х. Лоренс, „и, у исто време, побеђивати народе и згртати велике паре“.

    Али, та представа о Етрурцима сигурно је сасвим површна. Они су, у ствари, били људи који су умели врло добро да користе природна богатства своје земље, да буду вешти привредници, кадри да постигну врло висок ниво технике производње, али без способности, а можда и жеље, да стекну и одрже положај велике силе. То би можда требало објаснити доминацијом ритуалистичке религије, која је одрђивала све делатности свакодневног живота и касније се, изгледа, изметнула у неку врсту болесне и фаталистиче обузетости будућношћу, а Расенима се чинило да током историје управља религија, а не околности, и заиста, после наглог процвата етрурског друштва у VII веку и периода империјалистичке експанзије у VI веку пре н.е. остатак етрурске историје само је запис о опадању. Велика сличност савремене српске историје (од ХII века наовамо), религије (имали смо заједничке богове), менталитета (српска је узречица, удри бригу на весеље) и језика – ако није случајна, требало би да буде опомињућа, ако имамо у виду етрурско окончавање. Па ипак, они су одиграли изванредно значајну улогу у историји наше западне цивилизације. Етрурци су први, по узору на Лужичане, оснивали у средњој Италији градове – државе и, преобразили села у насеља урбане културе.



    Расенима дугујемо ширење писмености помоћу азбуке. Посебан дуг Рима Етрурији уграђен је дубоко у темеље свих његових тековина; у његове непосредне позајмице спадају елементи војне организације, церемоније и знамења јавног живота, као и многи видови уметности и религије.
    КРАЈ

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Етрурска загонетка, фељтон Пише Миодраг Милановић Народ лужичке културе

    Скачать 328.63 Kb.