• ИЗНУРЕНА СРБИЈА



  • страница1/3
    Дата19.10.2018
    Размер2.49 Mb.

    Голгота српског народа, распеће какво свет дотад није видео, започиње оног одсудног тренутка кад је више него јасно да другог избора нема већ да и Влада и врховна команда и сав живаљ морају у повлачење јер је земља са свих страна опкољена


      1   2   3

    Јелена Вукелић, Албанска Голгота

    Гимназија "Вељко Петровић" Сомбор

    МАТУРСКИ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ

    АЛБАНСКА ГОЛГОТА

    Ментор: Ученик:

    Данијела Пешут Јелена Вукелић

    Садржај:



    1. УВОД 2

    2. ИЗНУРЕНА СРБИЈА 3

    2.1. ПОЧЕТАК ВEЛИКОГ РАТА 3

    2.2. АУСТРОУГАРСКИ ЗЛОЧИНИ 4

    2.3. ЕПИДЕМИЈА ПЕГАВОГ ТИФУСА 6

    3. РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ 7

    3.1. НАПАД МЕКЕНЗЕНОВИХ СНАГА 8

    4. ОДЛУКА О ПОВЛАЧЕЊУ 10

    5. ПОВЛАЧЕЊЕ И АЛБАНСКА ГОЛГОТА 11

    6. ДОЛАЗАК НА ЈАДРАНСКУ ОБАЛУ 17

    7. ДОЛАЗАК НА КРФ 19

    8. ПОСЛЕДИЦЕ 21

    8.1. СРПСКЕ ЖРТВЕ ВЕЛИКОГ РАТА 22

    9. Литература: 24

    9.1. Извори: 24




    1. УВОД


    Голгота српског народа, распеће какво свет дотад није видео, започиње оног одсудног тренутка кад је више него јасно да другог избора нема већ да и Влада и врховна команда и сав живаљ морају у повлачење јер је земља са свих страна опкољена непријатељима, а Бугари мучки нападају с леђа.

    Бранислав Нушић, један од оних који су доживели албанску голготу, бележи:



    Савезници су опрали руке, непријатељ је заурлао: ’Распни га!’ Крст је већ садељан, а Голгота је пред нама. Крећимо и пењимо се на њу! Крећемо у планине, крећемо сви: и краљ и влада, и војводе и ђенерали, и војска и народ. Крећемо у планине, у гудуре; крећемо у глад и у смрт!

    Пењаћемо се на снежне и недогледне врхове и спуштати се у мрачне и студене кланце, где ћемо, као први хришћани бачени у арену, очекивати звери да нас растргну. Славићемо своја крсна имена по пећинама, држаћемо помене својим милим и драгим по врлетима; спаваћемо по снеговима и блатима; успављиваће нас арлаук вукова, а будити арнаутска пушка. Гладоваћемо и скапаваћемо од глади, боловаћемо и десетковаће нас болештине. Засипаће нас и претрпавати сметови; падаћемо у поноре и амбисе; клаће нас и убијати дивљи Арнаути, сејаће над главама нашим смрт из облака справе летилице и давићемо се у дубока блатна језера. Вај нама, сејаћемо свуда где прођемо неопојане гробове, по урвинама и кланцима, где ће нам звери кости глодати. И кад доспемо тамо где смо јутрос кренули, умираћемо још на пустим обалама Јадранскога мора, где ћемо проводити беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови са заставама које носе спас ономе што је преостало од читавог једног народа.

    Бајка, бајка, бајка коју ћемо – ако преживимо ове тешке дане – причати својим унуцима, као што су нама о некадањим збеговима причали наши дедови!”.

    Историја не памти такав подвиг какав је извела Српска војска у јесен и зиму 1915. године. Иако исцрпена у дотадашњим дуготрајним борбама, ратним напорима, недаћама и пегавим тифусом изнурена, Српска војска је под притиском удружених непријатеља, заједно са краљем, Владом, Врховном командом, напустила своју државну територију, а потом се опоравила и вратила да ослободи своју земљу. Пут повлачења био је пут глади, искушења, патње, смрти и васкрсења, а водио је преко црногорских планина и албанског беспућа, у условима најсуровије зиме.

    Крајем 1915. године српска војска, државни врх и део народа повлачили су се преко албанских и црногорских планина, у изузетно суровим условима – суочавали су се ниским спољним температурама, глађу, болестима, исцрпљеношћу, непријатељским нападима. Голгота повлачења српског народа и војске је остала у посебном памћењу српског народа као вероватно најтежа етапа Великог рата, која је однела више десетина хиљада живота.

    Да ли је у тим околностима повлачење преко неприступачних планина, у суровим временским условима, било једини спас, најбоље решење, или би нека друга опција можда довела до бољег исхода, уз знатно мање жртава, и данас је отворено питање око којег и пре сто година није било потпуног јединства у војном врху Србије.



    Аустроугарско-Бугарска армија и Макензен су после агресије на Србију у јесен 1915. овладали, српском државном територијом и отворили пут Голготе Србије, али при томе нису уништили војску, скупштину и владу Србије. Оне су надживеле Голготу 1915. године. Напустиле су своју отаџбину, уз огромне жртве и у историји готово невиђене напоре. После опоравка и реорганизације на Крфу и Виду, српска војска је враћена на Солунски фронт и након дуготрајних борби и страдања у победничкој савезној офанзиви, у јесен 1918. године, одлучујуће утицала на сламање Бугарске и дала огроман допринос коначном слому Аустро-Угарске и Немачке.
    1. ИЗНУРЕНА СРБИЈА

      1. ПОЧЕТАК ВEЛИКОГ РАТА


    Аустроугарска монархија је Краљевини Србији објавила рат 28. јула 1914. Формални повод за рат био је атентат у Сарајеву 28. јуна 1914, у коме је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга. Користећи тај повод, Аустро-Угарска је 23. јула 1914. Србији послала ултиматум у коме се Србија оптуживала за атентат и у 10 тачака захтевало распуштање „Народне одбране“, хапшење одређених војних и цивилних лица, спречевање анти аустријске пропаганде као и захтев да истрагу о Сарајевском атентату у Србији воде аустоугарски истражни органи. Српска влада је прихватила све услове сем последњег да истрагу у Србији воде аустроугарски истражни органи.

    Сматрајући незадовољавајућим одговор српске владе Аустро-Угарска је 28. јула 1914. објавила рат Србији. Русија је ставила до знања да „неће напустити Србију“ и мобилисала је војску у пограничним окрузима. На то је Немачка 1. августа објавила рат Русији, а два дана касније и Француској. То је активирало систем савеза и за неколико дана читава Европа се нашла у рату. Србија је прихватила наметнути рат. Наређена је евакуација Београда, који се тада налазио на самој граници и био у домету непријатељске артиљерије. Проглашена је општа мобилизација, а седиште владе и других државних институција пренето је у Ниш.

    Српска војска је на почетку рата била распоређена у три армије, трупе одбране Београда и Ужичку војску. Мобилисано је око 450.000 војника и 500 топова, слика 1. Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а начелник генералштаба, војвода Радомир Путник. Црна Гора, која је стала уз Србију, мобилисала је 35.000 људи и 65 топова.

    Српска Врховна команда је главни непријатељски удар очекивала са севера, преко Саве и Дунава, па је тако распоредила своје снаге. Међутим, командант аустроугарске балканске војске Оскар Поћорек је одлучио да главни напад изведе са запада, преко Дрине. Продирући преко Дрине, аустроугарска војска је свој главни удар усмерила према Ваљеву. Продор бројнијег непријатеља је у жестоким борбама успорила III српска армија, а за то време је II армија, под командом Степе Степановића, распоређена у близини Аранђеловца, извршила убрзани марш на Дрину.



    1. Српска војска 1914

    До одлучујуће битке дошло је на планини Церу 15 августа 1914. године (Битка на Церу) у северозападној Србији. Српска војска је у вишедневним тешким борбама у покрету однела победу, а потом протерала непријатељску војску преко Дрине и Саве. Непријатељу су нанети велики губици, али и српска војска је изгубила скоро 20.000 војника.
      1   2   3

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Голгота српског народа, распеће какво свет дотад није видео, започиње оног одсудног тренутка кад је више него јасно да другог избора нема већ да и Влада и врховна команда и сав живаљ морају у повлачење јер је земља са свих страна опкољена