• О васпитању царевића
  • Смрт Александра III



  • страница1/8
    Дата08.01.2018
    Размер1.92 Mb.

    Хронологија епохе цара мученика


      1   2   3   4   5   6   7   8

    ХРОНОЛОГИЈА ЕПОХЕ ЦАРА МУЧЕНИКА

    Године 1868, 6. маја (по православном календару), родио се Николај Романов, син Александра III. Крштен је 20. маја 1880, 6. маја, добио чин потпоручника;

    1881,1. марта, проглашен за Наследника Руског престола, а 2. марта одређен за атамана свих козачких трупа;

    1884, 6. маја, дао, у Георгијевској сали Зимског дворца, војничку заклетву;

    1889, 6. маја, одређен за члана Државног савета и Комитета министара;

    1890-1891, октобар - август, путује по Азији и Сибиру;

    1891. 21. априла, добија чин капетана, а 17. новембра постаје председ- ник Ванредног комитета за помоћ крајевима погођешш неродицом;

    1892, 6. августа, добија чин пуковника;

    1894, 8. априла, верио се са принцезом Алисом од сен – Дармштата.

    После смрти оца, 20. октобра, ступа на руски пре з 14. новембра у Петрограду венчава се Александром Фјодоровном;

    1895, 3. новембра, родила му се кћи Олга;

    1896,14. маја, крунисање и миропомазање на царство Николаја и Александре обављено је у Москви;

    1897, 29. маја родила му се кћи Татјана;

    1898, 7. марта, у Петербургу отворен Руски музеј „Цap Александар III"; 15. марта склопљен споразум између Русије и Кине, а августа руско Министарство спољних нослова предлаже владама с ограничавање трке у наоружању;

    1899, 14. јуна, родила му се кћи Марија, а 28. јуна умире му брат, Георгије Романов;

    1901, 14. фебруара, револуционари убијају минис росвете Н. П. Богољепова, а 5. јуна цару се рађа кћи Анастасија.

    1902, 2. априла, убијен министар унутрашњих послова Д. С. Сипјагин;

    1903,17-20. јула, цар и царица учествују у свечано саровско-дивјејевским, поводом канонизације Светог Серафима Саровског;

    24. јануар 1904, јапански бродови нападају руску флоту и почиње Руско-јапански рат; 3. јуна револуционари убијају генералног гунернатора Финске, Н. И. Бобрикова, а 15. јула министра унутрашњих послова Плевеа. Те исте године, 30. јула, родио се царевић Алексеј а децембра руска војска доживљава пораз код Порт-Артура;

    1905, 9. јануара, велике радничке демонстрације у Петербургу, које води Г. А. Гапон; падају и жртве. 4. фебруара убијен је супруг царичине сестре Јелисавете, велики кнез Сергеј Александрович, од стране терори- сте Каљајева. 17. априла донет указ о верској толеранцији; 14-15. маја је битка код Цушиме. 14. јуна побуна на крстарици "Потемкин". 6. августа објављен Закон о Државној думи. 23. августа у Портсмуту (САД) потпи- сан мир између Русије и Јапана, у рату из кога је Русија изашла поражена. 11. децембра донети закони о изборима за Државну думу.

    1906,27. априла, отворена Прва Државна дума; 5. октобра донет закон о укидању правних ограничења за сеоско становништво, а 9. новембра о слободном изласку сељака из задруга;

    1907,20. фебруара, почела с радом Друга Државна дума која је, због ре волуционарних захтева, распуштена 3. јуна. 18. августа потписан споразум између Британске и Руске империје, а 1. новембра отворена Трећа Дума;

    1911,1. септембра, убијен Петар Столпин, председник Владе;

    1912,15. новембра, отворена Четврта Дума;

    1913. свечаности поводом тристогодишњице Дома Романових на руском престолу;

    1914,15. августа, Аустро-Угарска објавила рат Србији; 17. августа општа мобилизација у Русији; 19. августа Немачка објавила рат Русији;

    1915, 23. август, цар Николај II прима на себе улогу Врховног команданта.

    1916, фебруар, цар говори пред Думом;

    17. децембра убијен Григорије Распућин;

    1917, 23. фебруар, улични нереди у Петрограду; 1. марта у Петрограду настаје Привремена влада и Савет радничких и војничких депутата; 2. марта цар Николај се одриче престола у корист свог брата Михаила, а он се, сутрадан, одриче престола до одлуке Уставотворне скупштине;

    6. марта Привремена влада доноси одлуку о хапшењу, а 31. јула Царска Породица бива послата у заточење из Царског Села у Тоболск;

    1918.17. (30) априла Царска Породица је заточена у Јекатаринбургу.

    13. јуна бољшевици у Перму убијају царског брата Михаила.

    У ноћи између 16. и 17. јула убијају Царску Породицу у Јекатаринбургу, а 18. јула бацају у јаму код Алапајевска царичину сестру Јелисавету и низ чланова Царског Дома.

    ЖИВОТОПИС СВЕТОГ ЦАРА-МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА II РОМАНОВА



    "Чврсто сам и потпуно уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Богa који ме је поставио овде гдe сам. Шта год ми се деси, ја ћу се покоравати Његовoj вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио"

    - Цар Мученик

    Отац цара Николаја био је Александар III, од Бога обдарен великом телесном и умном снагом. Био је веома снажне воље и врло строг у управљању државом. Од свију забава волео је само витешки лов. Презирао је спољашњу помпезност и говорорио да прави Рус у свему треба да буде једноставан, при обеду, разговору, у одевању и поступцима.

    Мати цара Николаја била је данска принцеза Марија Фјодоровна. Царевић Николај је рођен 6. маја 1868, године, на дан Светог Јова Многострадалног. Затим су рођени његова браћа и сестре: Георгије, Ксенија, Михаило и Олга. Одгајани су једноставно и строго; спавали су на гвозденим креветима, умивали се хладном водом и ручали једноставна јела. Један од Николајевих учитеља био је умни Константин Петрович Победоносцев, који је био учитељ и Александру III. Одан Цркви и Царству, сматрао је да би свака реформа државе по западном моделу Русију довела до расула.

    Велики ударац за младог Николаја био је убиство његовог деде, Александра II Ослободиоца, кога су револуционари убили иако је укинуо кметство.

    Николај Романов је стекао, поред класичног образовања, и војну обуку. Са 19. година добио је команду над једним пуком коњичке гарде. Био је одушевљен војном службом, о којој је редовно писао мајци. Мајка га је саветовала да се чува од било ког вида распојасаности, да буде учтив и племенит према свима, да се са сваким љубазно опходи, али без сувишне фамилијарности, и да избегава оговарања.

    Од своје шеснаесте године цар Николај је веровао да му је принцеза Алиса од Хесен-Дармштата суђеница, и много се молио Господу да му благослови брак са њом. Иако је било пуно препрека, Господ је погледао на жељу његовог срца и удостојио га благословеног брака. У то време, будућа царица је писала: "Сањала сам да сам вољена, пробудила се и схватила да је то истина".

    Године 1894, 1. новембра, умро је цар Александар III, на запрепашћење свију. Био је у пуној снази. Претходно је благословио сина и снаху. Николај је био веома потресен, и исповедио је да је недостојан престола. Једина утеха му је била млада и добра супруга.

    Последњег дана 1894. године Свети Цар је у дневник записао: "Полажући наду на Бога, гледам смело у годину која долази, јер су најгоре ствари које су морале да се десе и којих сам се свагда плашио (смрт оца и заузимање престола) већ прошле. У исто време у коме ми је послао тугу, Господ ми је послао срећу о којој нисам смео ни да сањам, послао ми је Аликс".

    Године 1895. родила се царевна Олга.

    У пролеће 1896. требало је да се обави крунисање и миропомазање на царство. Цар се за овај догађај припремао, скупа са царицом, постом и молитвом. У свечано украшену Москву стигао је, са пратњом, 25. маја, по дивном, сунчаном дану. Крунисан је и миропомазан сутрадан. Служба у Успенском сабору Кремља трајала је пет сати. Цар је седео на престолу Алексеја Романова, украшеном бисером и драгуљима, а царица на столици од абоноса коју је великом кнезу Ивану поклонила 1472. године његова супруга, ромејска принцеза Софија Палеолог. Док су сви стајали, цар се молио Богу да управља царством Русије по Његовој светој вољи. Када су нови владари изашли из храма и поклонили се народу (три пута), сви при- сутни су клицали. Топови су загрмели, а сва звона зазвонила. На свечаној гозби било је седам хиљада људи, међу којим и потомци оних сељака који су спасавали живот Романовима.

    Николај је у свему био Рус. Носио је једноставно народно одело, и увек је говорио руски. Поштовао је свог претка Алексеја цара управо због његове побожности. а Петра Великог није волео због западњаштва. Није имао секретара и све своје послове сам је обављао. Према потчињенима се односио љубазно и пријатељски. Био је, као и жена му, искрено побожан.

    После руско-јапанских сукоба на Далском Истоку избила је опасна револуција, после које је цар донео одлуку о формирању Думе, чиме je с самодржавље почело да попушта. Циљ је био смиривање хаоса; али, нико није био задовољан. Десница је замерала због слабљења власти, демократе су хтеле устав западног типа, а комунисти револуцију.

    Цар је већ имао четири кћери, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, кад му се, 12. VIII 1904, родио син Алексеј, који је име добио по царевом омиљеном претку.

    У доба револуционарних потреса, цар је сачувао хришћанско милосрђе. Једном је код генерала Орлова, цару блиског човека, дошла девојка сва у сузама, преклињући за помоћ. Њен туберкулозни рођак је, због учешћа у терористичкој групи револуционара, био осуђен на смрт. Обгрливши колена генералу, девојка је молила Орлова да од цара тражи помиловање за болесног јој сродника. Орлов је похитао Цару, који га је примио, иако у ноћној кошуљи (јер је било доба починка). Када је чуо о чему је реч, казао је: "Хвала Вам што сте тако поступили. Никада не смемо оклевати кад је у питању спасавање људског живота. Хвала Богу да ће после овога и мени и Вама савест бити мирна". Цар је одмах наредио да болесни револуционар буде помилован (смртна казна је требало да се изврши сутрадан.) Кад је генерал Орлов ово саопштио девојци, она се обезнанила од среће. Повративши се, рекла је: "Шта год да нам се деси, спремни смо да положимо живот за цара". Пошто је Орлов ово испричао Николају, он се насмешио и рекао: "Видите, двоје људи, мене и њу, Ви сте веома усрећили".

    Цар је своју децу васпитавао у духу у коме је сам био васпитаван. Царица је кћерима увек давала ручни рад, не желећи да их гледа беспослене. Спавале су на тврдим постељама, а умивале се хладном водом. Олга је била кротка и повучена, стидљива и осећајна. Татјана је личила на мајку; снажне воље, говорило се за њу: "Види се да је кћи цара". Марија је била здрава, румена, весела, свагда раздрагана. Анастасија - шаљива и живахна. Сестре су се много волеле, делиле су хаљине и украсе, и потписивале се са "ОТМА" (прва слова њихових имена.) Носиле су једноставну одећу. Царевић Алексеј био је миљеник свију. Весео и жив, иако је често патио од хемофиличарских крварења, волео је да се игра и сањао да ће бити прави цар који ће своје војске водити у бој на белом коњу. Господ ће га, међутим, узети међу војске ангела. Једном приликом, док је лежао у трави, Олга га је питала о чему размишља. Он је одговорио: "О многим стварима. Уживам у сунцу и лепоти лета колико год могу. Ко зна да ли ћу једног дана бити спречен у томе?" Његов учитељ француског, Пјер Жилијар, сведочи да је Алексеј био састрадалан и да је разумео патње других. У томе је, очито. било његове сопствене патње.

    Цар је потпуно био свестан доба у коме живи и своје улоге. Једном приликом, попунио је војнички упитник: "Презиме: "Романов"; Дом: "Царско Село"; Одслужио рок: "Кад ме сахране"."

    Године 1906, усред страшних нереда, председник Владе постао је Петар Столипин. Кад му је у Царском Селу император све Русије понудио то место, Столипин се изговарао својим слабим знањима и вештином. Цар га је одвео пред једну икону и рекао: "Петре Аркадијевичу, ово је икона пред којом се стално молим. Хајде да се прекрстимо и да замолимо Господа да нам помогне у овом тешком, можда историјском, часу". Цар је закрстио Столипина, загрлио га, целивао и поверио му дужност. И заиста, Господ је Столипиново доба обилно благословио: жетве су биле добре, храна јефтина, железнице изграђене, уведено бесплатно основно школовање. Зли Јуда Русије, Лењин, пенио је од беса, а Лаура и Пол Лафарг, Марксова кћи и зет, дигли су руку на себе, разочарани у будућност револуције (1909. го дине). Столипин је убијен 1911, у Кијевској опери. Убио га је терориста Богров. Пре но што је пао, окренуо се, закрстио Цара и рекао: "Нека га Бог чува!" Цар је био у једној од оперских ложа. Одмах се појавио да га народ види, и да зна да му се ништа није десило.

    Године 1913. Русија је славила тристагодишњицу династија Романова. Цар је с породицом путовао широм земље, свуда одушевљено дочекан. Сељаци су понегде чак љубили и сенку на тлу којим је пролазио.

    Па ипак, 1914, Русија је ушла у рат да би спасила Србију. Немачки кајзер Вилхелм позивао је Николаја да то не чини, али Николај је сматрао да не може да Србију препусти уништењу.

    Рат је објављен у Петрограду 2. августа 1914. године. Народ је клицао: "Баћушка, баћушка, води нас до победе!" Пред Владимирском иконом Богородице, која је 1395. године спасила Русију од Тамерлана, служен је молебан. Пред том иконом се, у доба Наполеонове најезде, молио и Кутузов. Цар Николај се у присуству Владимирске Богородице заклео речима Александра I, победника над Наполеоном: "Свечано се заклињем да нећу склопити мир, све док иједан непријатељ буде на тлу Русије". Затим се цар с породицом и народом молио у Успенском сабору Кремља. Сви су клицали: "За Веру, Цара и Отачаство!"

    Када су ствари на фронту кренуле лоше, лично цар је преузео командовање од великог кнеза Николаја Николајевича. Супруга му је тада писала у писму: "Господ те помазао на царство, поставио те ту где јеси и ти обављај своју дужност, будући сигуран да Господ неће оставити помазаника Својега".

    Болесна и слаба, царица је после Свете Литургије, као сестра милосрђа, сваког дана била крај постеље рањених војника и официра, усрдно се молећи Богу за њих и помажући, скупа са својим кћерима, приликом најтежих операција. Цару je писала како јој, због свега што гледа , срце крвари.

    А онда је, 1917. године, цар Николај, окружен издајом најближих са- радника, а да би избегао свеопште крвопролиће, абдицирао у корист свог брата Михаила.

    Русија је била у тешком стању збуњености: француски изасланик Морис Палеолог гледао је како људи у петроградским храмовима ридају, чак и побуњени радници. У САД, Француској и Енглеској радовали су се левичари и чланови тајних друштава.

    Цар је до своје породице у Царском Селу стигао крајем марта 1917. Сви су били у кућном притвору, који је наредила Привремена влада. Стражари су били веома груби према њему, обраћајући му се са „Грађанине Романове!" По сведочењу Пјера Жилијара, он је све то подносио без роптања, мирно. Одмарао се, шетао са децом. На Васкрс 1917. позвао je за трпезу двојицу својих стражара загрлио и честитао им празник, све опростивши Васкрсењем.

    Сам издајник, шеф Привремене владе Керенски, био је запањен царевом смиреношћу. Николај га је питао о стању на фронту и пожелео новој влади срећу у раду. Керенски је био потресен Николајевим "дубоким и тужним очима."

    Додворавајући се цару, Привремена влада је предложила да се укине смртна казна (да револуционарни трибунал не би могао да њоме казни Николаја Романова.) Цар је одлучно одговорио: "То је грешка. Укидање смртне казне разбиће војну дисциплину. Ако је Керенски укида да би мене спасао од опасности, реците му да сам ја спреман да дам живот за добро своје Отаџбине".

    Привремена влада се правила да Романове жели да пошаље у Енглеску, док је Петроградски совјет био одлучно против - "да се Романови не би вратили на политичку сцену". Британски премијер Лојд Џорџ ликовао је због "тријумфа демократије" у Русији.

    За то време, Немци шаљу Лењина у Русију, да заводи масе паролом "мир, земља и сва власт совјетима", радећи у позадини фронта против интереса Русије.

    Те, 1917. године, 12. августа, на тринаести рођендан царевића Алексеја, породица се удостојила сусрета с чудотворном иконом Пресвете Богородице Знамење, а ускоро су пребачени у Тоболск, где су били под покровом Светог Јована Тоболског, канонизованог за владавине цара Николаја II.

    Услови живота били су све тежи. Мали Алексеј говорио је мајци: "Мама. волео бих да умрем. Не бојим се ја смрти, него се плашим шта ће ови да нам ураде". Царица је у то време писала: "Каткад виђамо људе најстрашнијих лица... Око нас је све наелектрисано. Видимо да се ближи олуја, али знамо да је Бог милостив и душе су нам спокојне. Шта год да се деси, биће воља Божја".

    За то време, бољшевици су разорили војску и склопили сепаратни мир са Немачком. Кајзер Вилхелм је, наводно, нудио да спасе Романове, на шта је царица рекла: "Након свега што су учинили цару, више волим да умрем него да ме Немци спасавају".

    Лењин и његови бандити послали су неког Јаковљева да цара доведе у Москву. Слутећи да хоће да га уцене да потпише срамни сепаратни мир с Немачком, цар је одбио да се растаје с породицом. "Пре ћу себи одсећи руку него што ћу потписати издају", говорио је.

    Бољшевици су Романове одвели у Јекатаринбург, на Урал, где су у ноћи између 16. и 17. јула 1918. сви добили венце мучеништва. "Савезници" нису ни прстом мрднули да спасу цара Русије, која је жртвовала 15 милиона људи за заједничку победу, цара који Енглеској и Француској никад није окренуо леђа, иако му је неколико пута нуђено да потпише сепаратни мир с Германима.

    Правда Божја сустигла је и Вилхелма, цара Немачке; бољшевици су и у Немачкој дигли буну, која је Вилхелма, уз војни пораз у Првом светском рату, присилила да се одрекне престола.



    О васпитању царевића

    Овај благоверни и христољубиви Цар - Мученик Николај II родио се у царском дому Романова, који је на престо Русије дошао 1613. године, после "Смутног времена". Отац његов, Александар III, бејаше силан руски богатир, који је добио назив "Миротворац", јер у доба Александрово Русија не вођаше никакве ратове, пошто се сви бојаху њене огромности и силине. Господ га је обдарио великом телесном и умном снагом. Био je и подвижнички строг. Строгост и озбиљност с којом jе ишао кро живот Александар III je захтевао и за своју децу. Васпитачима њиховим је говорио: "Ни ја, ни Велика Кнегиња не желимо да они буду мазе. Треба добро да се моле Богу, да уче, играју се, умерено шале /.../ Учите их ваљано, не дајите им попуст, тражите од њих са свом строгошћу, не допуштајте лењост. Ако има проблема, само мени реците, а ја знам шта ћу да радим. Рекох да ми мазе не требају. Хоћу нормалну, здраву руску децу. Ако се побију - молим лепо! Али тужибаба први добија батине. То је мој главни захтев!"



    Смрт Александра III

    Августа месеца 1894. године нашег спасења деси се несрећа у дому

    Романових: силини самодржац Александар III, по неисповедивим судовима Божјим, паде оа одар болести своје, и боловаше тешко од запалења бубрега. А јави се ово знамење као опомена народу да се покаје и Bepyje Еванђељу док још има времена за покајање и док се Господ који испитује срца и бубреге не распали огњем ревности Своје против оних који бестидно потираху закон Његов, живећи у тами окамењене неосетљивости. Јер земља руска већ поодавно беше огрезла у греху, и многи њени синови одлуташе у далеку земљу ђаволских страсти, у којој се храна људска не разликује од помија, нити се човеков живот разликује од свињске нечистоте и ваљања у блату. Походећи болешћу овом цара Александра III, Небески Отац опомињаше блудне синове да се врате; али они, оптерећени самовољом и самољубљем, не примаху ту благу опомену, него, штавише, настављаху да имање своје, боље рећи Божије, то јест душу, троше у беспутним сластима овога света чији је исход смрт. Александар III лежаше на постељи, трпећи своје болове без роптања, и уздајући се у силну Десницу Онога Који је на ноге подигао раслабљеног тридесет осам година лежећег не- помично крај бање Витезде. Сазнавши за ово, царевић Николај похита да види свог родитеља и да му се нађе у потреби. Цара пребацише на Крим, у Ливадију, и позваше тамо светога угодника Божијег Јована, презвитера града Кронштата, за кога можемо рећи да га Господ прослави чудесима као негда Николаја, архиепископа Мира Ликијског; онога Јована, наиме, који молитвом својом исцељиваше разноврсне немоћи и недуге, изагнаваше бесове из ђавоиманих и дизаше мртве...

    И када стиже у Ливадију, предаде се овај чудотворац свеусрдној молитви, просећи Господа да се смилује на Нови Израиљ и да не узима са земље онога који владаше изабраним народом вером Давидовом, мудрошћу Соломоновом и ревношћу Илијином. Али не беше услишена молитва Св. Јована, јер мера безакоња народног преврши чашу стрпљења Онога Који држи у својој власти животе свих земнородних. Касније Св. Јован Кронштатски рече како га је Господ свагда услишавао, али за самодршца Александра није могао да измоли од Цара Небеског.

    Чувши за болест свог будућег таста, из Немачке на Крим похита и благообразна Александра Фјодоровна, хотећи да га затекне у животу и удостоји се његовог очинског савета. Када стиже до постеље цареве, она смерно преклони колена пред њим, иштући молитве и благослове, и болесни самодржац устаде са одра свога па крсним знамењем знаменова и сина свога и будућу кћи своју, призивајући на њих милост Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева, желећи им да се наслађују добрима јерусалимским у све дане живота свога и саветујући их да се украшавају врлинама на узаном путу царског служења.

    А све се више ближио час упокојења Царевог. Трпећи смерно све болове, он се мољаше за царевића и препоручиваше га заступништву Пресвете Богомајке, Покровитељице Свете Русије. На два дана до скончања, он позва себи Николаја и рече: "Теби предстоји да са мојих плећа преузмеш тешки крст државне власти и да га носиш до гроба онако како га ношаху наши преци. Предајем ти царство које ми је Бог уручио. Примио сам га пре тридесет година од свог Оца који је крварио, смртно рањен. Твој деда је с висине престола свога спровео многе важне реформе усмерене ка добру руског народа. Као награду за то добио је од руских револуционара бомбу и смрт... Ја сам желео да подарим Русији спољни и унутрашњи мир, како би она могла слободно и спокојно да се развија, да се богати и укрепљује. Самодржавље је створило историјску посебност Русије. Падне ли самодржавље, не дај Боже, заједно с њим пашће и Русија. Пад исконске руске власти биће почетак бескрајног доба смутње и крвавих међусобица. Завештавам ти да волиш све оно што служи добру и части и достојанству Русије. Сачувај самодржавље, памтећи да си ти пред Престолом Свевишњега одговоран за судбу својих поданика. Знај - Русија нема пријатеља. Наше се огромности боје. Избегавај ратове. У унутрашњој политици пре свега буди покровитељ Цркве. Она није једном спасла Русију у годинама невоља. Укрепљуј породицу пошто је она основа сваке државе".

    У Господу је починуо Александар III 7. октобра 1894, самодржац Русије. Угаси се велико светило, потамне сјај његов. Са свих страна се зачу плач и ридање много, јер се народ лишаваше крепкога и силног заштитника. Умро је добри баћушка - цар у рукама баћушке Јована Кронштатског, који се усрдно молио при исходу његове напаћене душе.

    А највише ридаше за својим оцем царевић Николај, који пред великим војводом Александром исповеди сву немоћ своју и недостојност престолонаслеђивања, јер беше скроман и смеран, и лишив се овог наставника и учитеља младости своје, он плакаше као негда св. кнез Борис, вапијући: "Авај мени, светлости очију мојих, сјају и искро лица мога, уздо младости моје, наставниче моме неискуству! Авај мени, оче мој и године! Где још да нађем такву мудрост, како да се снађем без настављања разумом твојим! Авај мени, авај мени! Како ми зађе сунце, моје?", и остало. И не хтеде се одвојити од одра очева, све као надајући се да ће га жива видети. А када му оца сахранише, царевић по Богу рече: "Ево ја и деца коју си ми дао, Господе", припремајући се за подвиг царског служења. Велике и многе врлине његове и побожност, тако ретка међу европским владарима оног доба, красиле су га и чиниле старцем, ако не по годинама, а оно по разуму. Он је био редак пример смирености и скромности, држећи се речи Владикиних: "Благо ништима духом, јер је њихово Царство Небеско". О његовој кротости говораху сви који су га знали. Благог и умилног погледа и лика, они никада није подизао глас на потчињене, нити се на њих гневио, турдећи се да сунце не зађе у гневу Његовом. Трудољубив и частан, волео је да све своје дужности обавља сам, годинама избегавајући и да има секретара. Када је дошао час да се одене у царску порфиру, он је већ био одевен у Христа, Цара над царевима, Који заповеди слугама Својим: "Приђите к Мени сви уморни и обремењени, и ја ћу вас успокојити. Научите се од Мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим". Смиривши се под силну десницу Спасову, цар беше спре- ман на сваку жртву и подвиг за добро Отачаства свога; као такав, он се показа достојним наследником свога оца Александра III Миротворца, и достојан радовања ангелскога и ликовања мученичког и насладе благочестивих који, будући верни до смрти, наслеђују венац живота.


      1   2   3   4   5   6   7   8

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Хронологија епохе цара мученика