• I ИСТОЧНА СРБИЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
  • I.1 . ОБЛАСТИ И ГРАДОВИ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ



  • страница1/2
    Дата08.11.2018
    Размер1.13 Mb.

    Изледа да у Кучајни није било прекида између римског и средњовековног рударства


      1   2



    РУДАРСТВО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ТОКОМ СРЕДЊЕГ

    ВЕКА


    УВОД

    Историја рударства у источној Србији дуга је седам миле­нијума. У том погледу вероватно је то најстарија рударска област у Европи. Сазнања о тако дугом периоду развоја, наравно с разумљивим краћим или дужим прекидима, релативно су новијег датума. Због тога се у нашој науци још нису појавили радови синтетичког карактера са овом тематиком. Нарочито је оскудан период средњовековног рударства. Овај рад представља покушај да се да прилог познавању проблематике историје средњовековног рударства у источној Србији.

    Географска одредница Источна Србија није у науци и животу јасно одређена. У складу са намерама истраживача њене границе се померају више или мање на исток и југ. У жељи да рад просторно датирамо ми смо термин Источна Србија одредили као област која се на северу простире до реке Дунав, на југу до Суве Планине и планине Руј, и од Великог Поморавља на западу до данашње румунско-бугарске границе на истоку. У нашем раду термин Источна Србија увек ће бити коришћен да означи ову област грубо ограничену напред датим међама, без обзира на њихову непрецизност.

    Време проучавања односи се на период средњег века, тј. од првих сазнања о рударству ове области у средњем веку па до доласка Турака. Како се ограничавањем само на период средњег века не добија јасан увид у прави карактер рударства у овој области, ми смо у склопу рада изнели и кратак историјски преглед рударства од праисторије до средњег века, износећи, пре свега неке чињенице за Мајданпек и околину.


    Иако је рударство било једна од најважнијих привредних грана на простору Источне Србије, то није утицало да у науци нађе адекватно место. Значајан допринос и темеље познавању рударства овога краја дао је Константин Јиречек, у делу о трговачким путевима у средњовековној Србији и Босни. Читав један одељак посвећен је искључиво рударству, где се између осталог помиње и Железник, као значајно рударско седиште овога краја.1

    Средином XX века наставило се са интензивнијим истраживањима рударствa у Србији. Значајну улогу, на том пољу, имао је геолог, Василије Симић саопштавањем својих открића о историјском развоју нашег рударства и у великом броју касније објављених радова. Услед недостатка писаних извора Симић фрагментарно помиње рударство источне Србије, али је зато немерљив његов допринос за позавање рударства XIX века.2

    Значајну улогу у познавању рударства источне Србије дао је археолог Душко Мркобрад који је на основу фрагментарних података покушао да идентификује неке од могућих рударских центара.3

    Од новијих истраживача треба споменути Срђана Катића који је бавећи се проблематиком рударства у турском периоду донекле осветлио период поновног отварања рудника у Мајданпеку и Кучајни средином XVI века.4

    Од радова општег карактера значајно је поменути више дела Симе Ћирковића и неколико млађих аутора. Међутим међу њима нема радова посвећених непосредно рударству у Источној Србији, па их зато овде нећемо наводити. Ипак, међу њима издвајамо знамениту књигу о старом српском рударству, која због свог синтетичког карактера и ограничења које је ауторима поставио издавач, није могла пружити више података, али ипак доноси основне црте за историју рударства у Источној Србији.5

    Значајане податке, веома интересантне, за познавање топономастике овога краја, преузели смо од етнолога мајданпечког музеја Пауна Ес Дурлића. Резултате његових вишегодишњих истраживања преузели смо у виду необјављеног рукописа и делимично их допунили сопственим сазнањима.

    У раду смо искористили и податке из необјављеног рукописа. кустоса Музеја у Мајданпеку, Славише Јеремића, који се бавио периодизацијом историје рударства у Мајданпеку и околини, од праисторије до данаших дана.6

    Картографски и илустровани материјал изузетно је оскудан, па смо израдом карте настојали да резултате истраживања визуелно представимо.

    Моје интересовање за историју рударства започело је мојим доласком у Мајданпек. Упознавајући историју овога места, схватио сам да нису у потпуности расветљене све фазе у периодизацији историје рударства, а нарочито за простор источне Србије. Листајући до сада објављену литературу, закључио сам да је проблематика средњовековног рударства веома мало расветљена. Такође смо дошли и до сазнања да систематска археолошка истраживања старога рударства у источној Србији нису обављена у пуној мери. Од старих рударских радова једино су извршена истраживања на енеолитском рудокопу бакра у Рудној Глави код Мајданпека. Детаљна археолошка истраживања остатака средњовековног рударства на овим просторима нису вршена, можда из разлога што је свако позније рударство уништавало трагове претходних радова, те су огромне количине материјала значајног за познавање старог рударства отишла у неповрат.

    С обзиром да је ова област богата рудним благом, да постоје знатни остаци старог рударства на готово сваком кораку и да у овој области још увек егзистирају рудници у Бору и Мајданпеку, сматрао сам да је неопходно употпунити преглед рада појединих рудника у средњем веку. Свој допринос видео сам у могућности да постојеће малобројне историјске радове на ову тему синтетички приредим и, што је још важније, допуним неким сазнањима историјско-етнографског карактера сакупљеним на самом терену. Настојао сам и да постојећу ономастичку грађу, коју сам такође сакупио на терену, систематизујем и прикључим раду.


    I ИСТОЧНА СРБИЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

    Подаци о данашњој источној Србији за рани средњи век су врло оскудни. Можемо само назрети њену судбину у главним контурама на основу посредних вести. После пропасти Авара ова област потпада под власт Бугарске, која је почетком IX века почела нагло да се шири према западу. Око 818. године, потпали су под власт Томочани, а убрзо су Бугари прeко северне Србије доспели до у данашњу Славонију. Око два столећа траjала је бугарска власт над браничевским крајем. Како су Бугари прихватили хришћанство 864. године основана је епископија са средиштем у Браничеву. Већ 879. помиње се „моравски Агатон“ као учесник на црквеном сабору.

    После пропасти првог бугарског царста 972. браничевски крај је за кратко поново потпао под власт Византије. Убрзо, међутим, долази у састав државе цара Самуила. Кад је његово царство било уништено 1018. године, и кад је Византија опет поново завладала читавим Балканским полуострвом, Браничево остаје дуже време под њом. Из тог доба имамо нешто више података о браничевској епархији у саставу аутокефалне охридске архиепископије.7

    Овај крај се помиње и у вези са устанком Петра Дељана 1040-1041, који се издавао за унука цара Самуила и покушао да обнови његову државу. Покрет је започео у Подунављу. Од “Мораве“ или Браничева, Дељан је дошао у Београд где је проглашен за „цара Бугара“, а затим преко Ниша кренуо у Македонију.

    У време крсташких ратова, када су крсташке хорде почеле да надиру према Византији и даље Светој Земљи, Браничево се нашло на њиховом путу. Крсташи из Средње и Западне Европе који су се кретали копном користили пут преко Балканског полуострва који је од Београда, преко Браничева, Ниша и Софије ишао за Цариград. У опису путовања крсташи не наводе име Браничево, али се помиње да су прошли кроз “бугарске шуме“ (sylvae Bulgarorum), или огромне и врло простране бугарске шуме (ingentia et spatiosissima nemora Bulgarorum), а тако је називана данашња североисточна Србија

    Од двадесетих година XI века па све до краја XII века, Византија је опет била на Дунаву; Београд и Браничево били су погранични градови царства према Угарској. У ратовима између њих, налазећи се на исходу главног пута који је водио ка Дунаву, Браничево се више пута помиње. Као повод рату између византијског цара Јована Комнина и угарског краља Стефана II (1128-29) наводи се да су Браничевци попљачкали неке угарске трговце. Угари су заузели Београд преко Браничева и опустошили крајеве до Ниша и Софије. Јован Комнин стиже с војском у Браничево где је у исто време стигла и византијска црноморска флота. После византијске победе код Храма на левој обали Дунава, према нашем Раму, угарски краљ и византијски цар састали су се на острву код Браничева и склопили мир, који су Угари нарушили, те заузели и спалили Браничево. Јован Комнин поново дође с војском, заузме и обнови град. Али су Византнци имали неприлика због болести и оскудице у храни и морали су се повлачити према “Злим степеницама“ за које се мисли да означавају данашњу Горњачку клисуру. 8

    Нагло слабљење Византије после смрти цара Манојла Комнина 1180. године имало је за последицу знатне промене у браничевској области. Угари нападају Београд и Браничево већ 1182. и пустоше њихову околину. Следеће године, у савезу са српским великим жупаном Стефаном Немањом, који се ослободио вазалства према Византији, опет нападају Београд и Браничево и преко Ниша допиру до Софије. Византијску власт у источној Србији нарочито у области Тимока озбиљно је угрозио велики жупан Немања 1183. године, после смрти цара Манојла Комнина.9 Заједно са Угарима освојио је Софију, а затим је сам зузео више византијских градова. Међу њима су у источној Србији, Срљиг, Кожељ и Равно, град који се изједначује са данашњом Ћупријом. Српска војска при том је могла проћи долином Црног Тимока. Није јасно којим је редоследом велики жупан освајао византијске градове. Његов циљ је свакако био сламање византијских војних упоришта и запоседање територија на истоку. После Немањиног пораза на Морави 1190. године источне области данашње Србије поново су прикључене Византији. 10

    Од почетка XIII века, две државе, Угарске и Бугарске, боре се да учврсте своју власт у браничевском крају. Неколико деценија трајаће сукоби између њих и Браничево ће често мењати господара. Угари су били запосели Браничево, али убрзо га 1205. године преотима бугарски цар Калојан. Следеће године помиње се у њему бугарски епископ. Десетак година касније, Браничево је са Кучевом опет у угарској власти, али око 1230. оно се поново јавља као бугарско. У повељи којом цар Асен II дозвољава Дубровчанима да слободно тргују по његовој држави помиње се и Браничево. Али већ 1232. године опет је потчињено Угарској.

    У ово време, Угари су, свакако преко Браничева, вршили нападе на Србију. Стефан Првовенчани у биографији свога оца Немање помиње намеру угарског краља Андрије и латинског цара Хенриха Фландријског да га нападну и поделе његову земљу. Угарски краљ га је требао напасти “од северних страна“ тј. Браничева.11

    Драматичне промене настале су после најезде Татара. Они су 1242. при повратку са Јадрана на Црно море, прошли сливом Тимока и спустили се у доње Подунавље. Бугарска је од тада била принуђена да плаћа данак Татарима. У татарској најезди становништво у Тимочкој области било је десетковано

    Од средине XIII века преовладавао је у источној Србији утицај Угара. Бан новоосноване мачванске бановине Ростислав Миха- илович, зет угарског краља Беле IV имао је свакако под својом влашћу и Браничево, пошто се активно мешао у бугарске послове и узео бугарску царску титулу. Угари ће покушати да учврсте своју власт оснивањем посебне Браничевско-кучевске бановине, али је она била врло кратког века - до 1272. године. Угарској власти у североисточној Србији учинили су крај два брата Дрман и Куделин, који су се одметнули и почели самостално управљати Браничевом, а свакако и Кучевом. Угари покушавају да их савладају 1285. године, али без успеха.

    Архипископ Данило у биографији краља Милутина приказује доста опширно њихову улогу и пропаст “...нађоше се нека два велможа који су се укоренили у држави земље браничевске у месту званом Ждрело, и од многих времена ту утврдивши се као самовласни,не бојећи се никојега насиља, браћа..., наиме Дрман и Куделин....“12

    Прелазак Браничева под српску власт одиграла се под следећим околностима. После кратке владавине над читавом Србијом (1276-1282), краљ Драгутин је предао власт млађем брату Милутину. За себе је задржао само крајеве око Рудника, Ариља и доњег Лима. Две године касније добио је на управу Мачванску бановину са Београдом и Усору у северној Босни (1284). Драгутин, који је сада управљао пространом облашћу на северу, покушао је да јој придружи и Браничево. Али тај покушај се завршио потпуним неуспехом. Дрман и Куделин прешли су у напад и опустошили његову област. Драгутин се обраћа брату Милутину за помоћ, па заједничким снагама успевају да сломе отпор Дрмана и Куделина. Браничево улази у састав Драгутинове државе око 1291. године.

    После дуге владавине Византије, Бугарске и Угарске, Браничево је најзад доспело под српску власт и под њом ће остати све до пропасти средњовековне Србије. Али заузимање Браничева није прошло без извесних потреса. Видински кнез Шишман провалио је ускоро у Србију и доспео до Пећи. Милутин је успео не само да га сузбије већ и да заузме Видин и нагна га да призна његову врховну власт. Даља последица освајања Браничева и победа над Шишманом била је да су се умешали Татари, под чијом се влашћу налазила Бугарска и који су вероватно и Дрмана и Куделина сматрали својим људима. Краљ Милутин морао је да отклања припремани поход Татара давањем за таоце свога сина Стефана (Дечанског) и „великоимените властеле земље српске“.

    После смрти краља Драгутина 1316. године, његову област заузео је Милутин. Мачву и Београд није могао трајно задржати - њих освајају Угари 1319. године али је Браничево остало и даље под Србијом. Српска граница устаљује се у овом крају на Дунаву.

    Цар Душан је област поред Дунава дао на управу Бранку Растислалићу, веома угледном властелину, али се поуздано не зна које су то области биле.13 Његову велику самоасталност и високи положај потврђује сребрни новац који је ковао, са натписом слуга Бранко и шлемом цара Душана. Новац је пронађен у остави склоњеној у близини Госпођинског вира у Ђердапу. Кад је слуга Бранко умро, цар Душан је исте области поверио његовом сину Радичу.

    Када је после смрти цара Душана 1335. започело распадање српске државе услед тежње властеле за самосталношћу, у Браничеву су завладали Растислалићи. За време цара Душана помињу се три брата Брајко, Радослав и Бранко, који су доспели до великог утицаја. Растислалиће налазимо већ на почетку 1361. као гоподаре Браничева, где издају своје царине под закуп Дубровчанима. Уколико је више слабила централна власт у Србији, утолико је расло и осамостаљивање Растислалића. Можда је већ 1361. главни представник ове породице био Радич Бранковић, син Бранка Растислалића. Радич је у сваком случају више година владао Браничевом; крај његовој владавини учинио је кнез Лазар. “Распа кнез Лазар Радича Бранковића у Браничеву“ - бележе наши летописци, вероватно 1379. године.14

    Тако је Браничево поново ушло у састав српске државе коју је кнез Лазар с муком обнављао, одстрањујући супарничке феудалце. Његова власт простирала се сада над већим делом североисточне Србије, пошто знамо да је он даривао Раваници села не само у Браничеву, већ и у Пеку и Звижду. Држао је свакако и читав Пореч, што се види по томе што је Раваница добила и „вир Госпођин на Дунаву“. Манастир Горњак имао је од Лазара “вир више Пореч и Гребен“. Тако је вероватно и град Вишесав, који Ст. Новаковић ставља на Дунав код Гребена, дошао под власт кнеза Лазара.

    У току обједињавања државе, кнез Лазар је у Браничеву 1379. победио Радича Бранковића,15 изгледа потомка слуге Бранка. Иако нема расположивих писаних извора, може се макар приближно одредити, на основу других података, шта је захватала држава кнеза Лазара на Дунаву. Како је непобитно археолошки установљено, кнез Лазар је подигао тврђаву ВИШЕСЛАВ на излазу из Ђедапа, код острва касније познатог под именом Ада-Кале16. Наспрам града на левој обали Дунава био је манастир ВОДИЦА, коме је кнез Лазар био ктитор. У нашој историографији Вишеслав се понекад погрешно смешта у околини Доњег Милановаца, а у новије време негде код Тополнице на Поречкој реци, што суштински мења границе.17 Вишесав је несумљиво, тврђава подигнута ради одбране земље од турских напада, а можда и због одбране монаха новооснованог манастира Водице. Геосратешки положај Вишесава на излазу из Ђедапа, на месту на коме се брани прилаз у Ђердапску клисуру од истока и прелазак са једне на другу обалу Дунава, јасно показује да му је припадала област источног Ђердапа. Слично су смештени и други градови у жупама отвореним према истоку - Пирот, Сврљиг и град непознатог имена у Црној Реци, северозападно од Бољевца. Сви су ослоњени на планине и клисуре иза којих се налази унутрашњост државе, одакле се једино може упутити помоћ. Положај Вишесава доказује да су не само цело Поречје већ и Кључ и области до Тимока улазили у састав државе кнеза Лазара. То се потврђује и археолошким налазима дуж обале Дунава, до Тимока. Те су области морале бити у саставу немањићке Србије, вероватно међу крајевима слуге Бранка. После тога, држање тог дела обале Дунава указује да су и јужне области, у сливу Тимока, такође биле под непосредном српском влашћу.

    Продирање Турака после Косовске битке одразило се и на прилике у источној Србији. Упад Турака на угарску територију изазвао је угарску војску да продре на југ. Код града Витовнице, Турци су били побеђени 1391. године. Рат је вођен и следеће године, али се Угари потом повлаче пустошећи ове области све до Дунава.

    У XV веку ове области су делиле судбину осталих делова Деспотовине. После пада Видина у турске руке 1396. године,18 у њему је основан Крајишки санџак. Као и санџак основан у Софији после 1384. године имао је задатак да отвори пролазе најпогоднијим правцима за нападе у средиште Деспотовине. Зато су у Видински санџак временом укључене и оне области које нису биле у саставу некадашњег Видинског царства. Тада су и нахије могле имати неприродне географске границе, па је нахија Сокобања, на пример, заузимала делове Црне Реке. У непознатим околностима Турци су основали крајиште – коридор од Видина до тврђава Сврљиг и Соколац. Одатле је султан Муса 1413. године, заузео Болван, Липовац и Сталаћ. Област Црне Реке и неке друге нису укључени у турску државу. Да би спасао Смедерево и остале делове земље. Деспот Ђурађ (1427-1456) био је принуђен да 1438. године Турцима преда градове Вишесав и Ждрело, али је само одложио пад Смедерева. Касније, када је склопљен мир са Турцима. Деспотовини су враћени разорени Вишесав и Подунавље до Тимока, али не и Црна Река. Деспотовину су Турци коначно освојили 1458-1459. године тада је освојен и Вишесав.

    У првом турском попису Видинског санџака из 1455. године налази се Црна Река, али не и Кључ.19 У попису из 1483. нашао се и Кључ. Поречје, међутим, остаје и даље изван пописа Видинског санџака и Браничева. После освајања Београда 1521. и пошто је подигнут Фетислам, Турци су успели 1524 да освоје тврђаве Северин, Оршаву и Ин. Тврђава Ин је можда једнака тврђави Три куле, које се налази на левој обали Дунава наспрам Пореча. Потом је Пореч подељен између два суседна санџака, Видинског и Смедеревског, али није сасвим јасно како20. Најчешће се мисли по Поречкој реци, али није искључено да су Три куле и лева обала Дунава припали Видину, а десна обала-Смедереву. Од некадашње Деспотовине, Пореч је последња област која пада у турске руке.



    I.1. ОБЛАСТИ И ГРАДОВИ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

    У Браничево према југоистоку спадале су Шетоње, и Ждрело. Горњи ток Млаве рачунао се у Хомоље. У Браничево као област обично се помиње и Кучево; по изворима оно нам је познато од почетка 13. века. Покушали су да организују бановину Браничево и Кучево 1272. Челник РАДИЧ имао је у Кучеву села. У Кучајни треба тражити средњовековни Железник. Звижд нам је познат само из повеља кнеза Лазара; он је Раваници даровао села Крушевицу, Пасучац и Каону, а Горњаку, Волују и Крушевицу.

    Пек и Браничево наводе се у Раваничкој повељи напоредо као посебне области; није могуће тачно повући границу између њих.

    Од градова је било најзначајније било Браничево по коме је област добила име. Град се развио код рушевина античког Виминацијума. Већ почетком XI века помиње се као средиште епископа. Доцније налазимо о њему више помена. У време крсташких ратова, Браничево се наводи као место преко кога су прелазили крсташи. Као погранична тврђава Браничево је често било предмет сукоба између Византије, Угарске и Бугарске доцније између Србије и Угарске. Његов положај давао му је и економски значај. Дубровчани га још у XV веку називају “врло богат град“ (oppullentissimum oppidium Branizevo, 1437. године).

    На Дунаву источно од Браничева развио се град Храм (Рам). Кад је после пада Србије 1459. постао погранични турски град према Угарској, свакако на месту старијег мањег утврђења. Источно од Храма налазио се утврђени град Голубац, који је, са суседном тврђавом на левој обали Дунава, Ласловаром бранио прилазе Ђердапској клисури.

    Од других градова у Браничеву најпознатији је Ждрело на излазу из Горњачке клисуре, крајем XIII века средиште браће Дрмана и Куделина. О њему је остало помена и у угарскум повељама (castrum Izzdril, 1392.) остаци овога града данас се једва познају.

    Има остатака неких градова о којима немамо никаквих историјских података; код села Божевца, Градац код Калишта (кале, град „Градиште“. Градац у близина Петровца, Градац код Куле. Кула се помиње већ крајем XIV века као („трг“) под тим именом. Осим тога налазимо градске рушевине код Каоне и Кучајне. Ублизини Жрела налазио се и градић Витовница (castrum Vytiniche, 1390.)

    Североисточно од Бољевца налази се локалитет под називом Велико Градиште у народу познатом као Латински град. Ова градинаје потпуно неиспитана и вероватно је средиште Црне Реке у XIV и XV веку. Код Латинског града су се укрштали путеви за Видин и за Пореч. Није искључено да би он био град Липовац, за који се мисли да је био источно од Алексинца, у близини Болвана. Оба ова града освојио је Муса 1413. године Не зна се ко је подигао грађевински најзначајније храмове у Црној Реци. У првом турском попису Видинског санџака из 1455. године забележена су четри манастира; Луково, Врело, Лозица и Лапушња. Помињу се и у потоњим пописима, у којима се јављају и други манастири или цркве, од којих данас још стоји Крепичевац.21


      1   2

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Изледа да у Кучајни није било прекида између римског и средњовековног рударства