страница10/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   6   7   8   9   10   11   12   13   ...   17

Криво чините Павлу, госпођо. — Павле има ванредних способности, то се већ давно зна. Интелигентан, марљив, частољубив, при том учтив и предусретљив, и просто срећан да учини услугу. — Није могућно, госпођо, да вама није мило што ће наша варошица имати сад студента и у Паризу, и студента који нас сигурно неће осрамотити. — Мило ми је — рече госпођа апотекарка кратко, гурну завесу од зеленог сомота и нестаде иза ње.

Тачно у то време кад се Павле спремао да напусти варошицу, сазнало се да се Милан вероватно више неће жив вратити у њу. Ситног здравља одувек, остао је преко ферија у Алпима, да се одмори, јер је своју медицину радио с једним фантастичним частољубљем. Касно се сетили и паланчани, и Миланова тамошња околица, да за њега, дете с Тисе и равнице пуне сунца, није био Инсбрук, сав утиснут у високе планине које се тако рећи кроз прозоре надвирују људма; град с много јесени и кише, и град оне строге брђанске католичке тишине која страх улива. Милан лежи. Његова плућа под једном страховитом инфекцијом, пропадају из минута у минут. Професор је тумачио ђацима тип болести: онај, где болест почиње без јасно обележених симптома и без диагнозе, па одједаред и сви симптоми и јасна диагноза. — Диагноза, смрт; прогноза, смрт — ако се смем тако изразити. Млади Марић за три недеље неће више бити међу живима. — Павле је на тужну вест одмах променио план путовања, и повео и Миланова оца, чика Саву. Фрау Роза се препала од нечега на што никада није мислила, и дала је од своје стране лепу своту новаца за Милана. У Инсбрук су послали депешу. Кад су путници ушли код болесника, он је био миран. Чинио је све напоре да не кашље ни оним малим кашљем за који су још способна била његова раструлела плућа. Је ли оца тешио? је ли пред Павлом крио пораз?

Поздравио се доста уморно, и одмах питао: — Како вам изгледам? — па дохватио огледало које је једнако држао крај себе. Одједаред се узбудио, закашљао, тражио да се отвори прозор и да му се да прашак за умирење. Отац Миланов, који је само годину дана раније веровао да сва срећа зависи од стипендије, гледао је сад шта се за час начинило од те стипендије. Прост човек, али отац стипендијаша који умире, мутно је осетио неку истину о сиротињским стипендијама, и с респектом погледаô Павла. Иначе је чика Сава стајао устрашен и од чудног града, и од страшне клинике. — Ту сам ја, тата, још пре месец дана пролазио у белом капуту, и носио ево овакву иглу да се другима убризга лек... лек?... можда само одмор. — Отац дрхће, не уме да седне. Морали су му превити ноге у коленима и посадити га. Павле цепти, стоји, не зна шта ће. Кроз главу му витлају слике из прошлости... Ко зна, можда ће ипак оздравити. Милан поможе другу: — Јеси ли ти на неком путу, Павле, или си дошао само због мене? — Миланове очи се залише сузама, па и прелише. Отац прискочи да му избрише сузе, паде по сину и узе безумне речи говорити. На срећу, у Миланову мозгу почео је радити прашак. Занео се не сачекавши Павлов одговор. Али мало после опет плану свест. Милан се сад некако стидљиво и отуђено стаде повлачити у свој свет. — Идите мало у шетњу. Лепо је време. Шта ћете овде... Павле, покажи тати универзитет. — Кашаљ, нов занос, скакање температуре. Одједаред Милан строго упери очи у Павла: — Куда си ти, Павле, управо пошао? Говори слободно, неће ми бити жао. — Павле каза право и отворено. Па додаде: да би он дошао да види друга и да се нису путеви случајно поклопили. — Остављам ја, Милане, за сада Париз, остајем крај тебе док ти не буде боље... Милане, ја сам твој стари Павле... кажи ми шта те боли, боље другу него свима докторима.

— Јеца Миланов отац и јеца Павле, а Милан се закашљао. Изведоше посету. После четврт сата уђе сам Павле. Милан га мирно гледа. — Срећан ти пут, Павле — шапће и смеши се. Кад у младом човеку, на успону живота, падне мртва амбиција, све је умрло.

Сутрадан, Милану још теже. Лекари су дошли до границе, ништа се не може. Болничар опија умирућег, то је све. Теже је у таквим часовима здравима него оном што се с душом бори. Све један другог заваркујући, дохватају се врата и излазе и доктори и болничари и пријатељи. Павле добио јак напад главобоље и лежи у хотелу. Оца Миланова прихватила српска ђачка колонија. Између осталог зато да иде с њима по канцеларијама, даје потписе, како би се тело Миланово пренело кући одмах и без тешкоћа. Старац не зна шта потписује. Не зна ни колико новаца је Павле положио да би све ишло глатко и пристојно. Чак се несрећни човек заносио да он ту нешто ради за свога сина. Умирила га је много реч Павлова: — Ја остајем с вама, чика Саво, и годину дана, ако треба... Милан је ваш, али је и мој. — Старац лута сам око универзитета, умори се, седне на неку клупу, и кад свет не пролази, кука и јауче да је ваљда и Богу тешко.

Милан је ступио у последње часове и борбу. Све му је туђе, само још болничар чини његов свет. Борио се Милан сад већ више против живота него против смрти. Сам се хвата за пулс и шапће болничару, да отац не примети: — Још није готово, још имам да се рвем, проклета младост. — Чика Сава није више излазио из собе. Кад је пало вече, дошао је и Павле. Миланове очи затворене, кркљање непрекидно, загуш измара срце, срце још ради.

У један мах болесник отвори очи, показа руком да се отворе прозори, оба, погледа Павла, па оца који је био задремао. Затвори и он очи, прошапта „лаку ноћ”, а већ крљање се никако није ни прекидало. Болничар опипа било и рече тихо Павлу: — Највише још један сат. — Павле на то седе, па скочи: — Чика Саво, ја не могу, ја нећу, не могу да гледам издисање Миланово. — И изађе. Несрећни отац Миланов је могао. Укочено је гледао у постељу, како не би промашио час кад ће Милан дићи руке — тако је веровао старац — или још једаред отворити очи и нешто казати оцу. Није стога приметио да је и болничар изишао. После пола сата ропац стаде разређивати своју неуморну уједначеност. Кркљај, па пауза. Кркљај, па пауза. Отац Миланов помисли: Нека, лакше му је тако, одмара се. И нехотице стаде бројати кркљаје. Опет кркљај, па пауза. Опет кркљај, па пауза. Пауза, још пауза. Пауза, пауза, пауза, пауза.

И тако је округло рачунајући свега годину дана после сјајне матуре, гробље склонило једног од три одликаша. — Не треба његов живот, не треба његов рад и дар! Много је три одликаша, доста је два, а можда само један, а можда ниједан не треба животу!... Ој, гробље! пребриши из ове матуре што не треба! Збриши нарочито „одабране и срећне”! Нема довољно среће ни места за њих! Разболи их, умори их, увуци се у њих како знаш, али их збриши!... — Ове горке, очајне, црне речи говорио је Бранко, као у бунилу, лежећи у стражари железничара на станици варошице. Он је стигао на погреб истим возом којим и Миланово мртво тело и Павле и чика Сава, али не знајући с ким путује. На перону, кад је изишао из последњег вагона треће класе, одједаред је сагледао и погодио све, и тако му је позлило, да су га железничари морали на рукама однети у своју стражару. Ето тако је изгледала, у то још доста лепо јесење поподне, на паланачком перону, она „тројка”, која је нешто више од годину дана раније пошла у живот, како рече државни изасланик, „одабрана и срећна”.

Бранко је стипендију своју делио покадшто с још три генерације на дому. У лепом великом граду, богатом свачим, Бранка је сиротиња потплакала као тиха вода обалу. Некада му давала фантастичне линије и егзотичан живот, а некада га затрпавала муљем. Али Бранка није остављало оно нешто безбрижно и снажно што имају људи који мало мисле на себе. У том ведром и некако увек Богу благородном младићу било је великих моралних снага. Више у шали него у збиљи, Бранко је бечким друговима понављао: — Кратковид сам, не видим пуно ствари на овом свету, и добро ми је. — Једног дана му дође од Павла из Париза врло сиво и болешљиво писмо. Бранко се запрепастио, и одговорио другу читавом једном књижицом која се пресипала од орности и вољности, од раздраганости једног духовно узлетелог младог студента. Послао је Бранко и препис једне своје песме у прози, која се звала: С в е г а с а м ж е љ а н. Овај наслов је дирнуо Павла, али се убрзо уверио да је погрешно очекивао јадиковку. Била је то ваљда највеселија на свету песма једног пуког сиромашка кога сиротиња не боли ни у једном племенитом центру бића. Налазила се у песми свега једна донекле меланхолична строфа, где је био истакнут проблем чудног додира: с једне стране понос спиритуалног човека, којем ништа не може близу: а с друге стране понос друштвеног човека, који зависи од тако бедних ствари, да се дух не може њима бавити. Завршавала се песма победном строфом, како је Бранко у шали објаснио Павлу, победном строфом једног ћоравог човека.

Каже се у тој строфи: да човек мора бити као савршена грчка скулптура, све садржати и имати, само немати спољне очи, које су извор празних жеља и таштих мисли. У писму, дугачком и срдачном, стојало је и ово: — Хвала ти топла и братска, Павле мој, што си ми послао два чувена историска дела, и нарочито велики историски Атлас. То ти је, што рекли наши стари деспоти, као да си ми „писао једно владање”. Само, баш кад нешто лепо добијем или стекнем, стане преда ме несрећни наш Милан... Драги Павле, верујеш ли ти сасвим да Милана нигде на земљи нема!... Сећаш ли се, гутали смо литературу, а литература се састоји од самих смрти, али, себична младост, Боже мој, то су смрти тамо негде и нечије само нису наше... Ево ћу да окренем веселије. Често се сећам твоје класичне лекције о штедњи, и трудим се да штедим. А шта ли ћу, ког врага, штедети! Три комада намештаја око мене од тврда су дрвета, и штеде више они мене него ја њих. Ваздух не могу штедети. Одело, чувам га као очи у глави; чим дођем кући, свучем га и обесим у орман, а навучем неку стару антерију коју ми Баба даде да ми служи као шлафрок — али шта ћеш, од једних панталона никако не буду двоје! Новац се при том најинтересантније понаша, и то ће тебе, економисту, више интересовати. Уштедим пет форинти, и пошаљем их оцу, с много радости. Мој отац уштеди истих тих пет форинти, пошље их мени од срца, додуше и некако „научно”: с напоменама и примедбама. Напослетку тих пет форинти заштеди онај коме ја свака два месеца носим отплату за узете књиге. Тај ти братац баци мојих пет форинти у фијоку онако отприлике како смо ми бацали шљунке у Тису. Видим јасно да му тих пет форинти не требају, и да ће их тако баш и заштедети.

Али се и ја одмах наплатим: узмем нову књигу од њега, и од нас двоје, Павле, срећнији сам ја... Хвала ти увек на лекцији о штедњи, јер, морам ти казати, ја поред свег крпарења живим пристојно зато што штедим... Оца ми је жао. Он је човек сур и мрк, и тешко сноси сиротињу. Нити је песник, нити има моћ адаптације... Ако мајка твоја може њему да створи ма најмању зараду, колико да стари себе лично понекад утеши, ја ћу те, Павле, уколико се то може, још више волети и поштовати...

Професор М. је запазио Бранка и заволео га, и чим дође у семинар, својим кратковидим очима тражи њега. Уосталом и Бранко професора, својим кратковидим очима. Другови га задиркују, Бранко признаје: — Ма јесте, волимо се, а не видимо се. — Професор је једном казао Бранковим друговима Србима: — Ваш земљак није свакидашњи тип студента. Једноставан, иако врло способан, марљив, скроман, чист од сваке усплахирене амбиције. То још нисам видео код млада човека. На њему сам се ја, овако матор, поучио: да можда ниједна амбиција не ваља, и да нема такозваних племенитих амбиција. То отсуство сваког сујетног немира чини од студија г. Каленића праву уметност. Он мисли са стрпљењем које задивљује, и каже ми понекад, без сваког акцента, врло лепа запажања. И никад не фантазира о будућности! Као прави радник, одвали свој део посла за данас, и слава Богу... Врло волим да радим с вашим земљаком. — Студенти су их посматрали чешће: два кратковида, саставе главе, помешају косе, легну на хартију, и само се старачка леђа професорова јасно издвајају.

Бранко и Павле, после Миланове смрти, више се од две године дана нису видели. Навикли се да живе одвојено. Једних ферија је Павле путовао по Енглеској, и стигао кући кад се Бранко већ био вратио у Беч. Друге године, Бранку се насмешила срећа, добио награду за темат, помогао му мало и Павле, и он је отпутовао у Италију на три и по месеца. Вратио се тек колико да се види с Павлом, да поразговарају, и опет се разиђу. Кад стадоше један према другом, погледаше се, загрлише се, па се опет погледаше. Мало трагова од некадашњих сасвим младих младића. На Павлу се видео Париз. А видела се и она тајанствена година трговачке школе и разноразних предузећа. Видела се нека истрошеност. Приметно је Павле оћелавио. Уста су пуна златних уметака: што је у оно време у паланци значило нешто ретко и луксузно. Бранко, спазивши множину златних зуба, одједаред се сети да је читао у једној упоредној антропологији, како Јевреји, крактеристично, имају врло јаке вилице а слабе зубе, што је, између осталог, разлог да све језике говоре с неком типичном јеврејштином, иако су свој језик напустили и заборавили. Павле је причао о Паризу са доста француских израза и узречица, и с гестикулацијом која је била потпуно нова. Али конверсација његова одавала је једну ретку складност мисли и израза, што је Бранка одушевљавало. И обучен је био Павле с пробраним складом. А кад је извадио џепну мараму, било је то нешто тако лепо и фино, да је Бранко и нехотице примакао главу и кратковиде очи. Ткање танко као паучина, а опет често, и нека пријатна крутоћа која, како год марамицу згужваш, даје уметнички набор. — Како и тканина може да буде дивна ствар! — није Бранко могао да не каже. И као неки сасвим прост човек, узео је и пропустио кроз прсте један делић дивног ланеног платна. Па одједаред, муњевито, не би знао казати како и зашто, дође му на ум отац његов, измучени горки чиновничић, и Бранка прође нешто хладно као да је змију прогутао.

И Бранко се променио, само у сасвим другом смислу. Још се некако подмладио. Смршао као дечак: смршало му тело, и лице, и прсти на рукама, и зглобови на ногама. Изгубио је од херојске своје фигуре, али се много профинио у покретима и у ставу мира. Наивност нека, као малочас са оном марамицом, прелила је целог човека, како бива код људи који се искључиво књизи предаду и некако из времена изађу. Очи Бранкове су мало посукнуле, стакло пред очима јаче но раније. Само коса она стара, матурантска, луда, детињска и песничка. Павле га посматра и каже: — Ја сам крај тебе некако стари господин... Да, раса моје матере је на целом мени, а та раса је много стара, без освежења и добрих укрштања... Веруј ми, бар тамо у великом свету, наивног и з е л е н о г младића или девојку скоро је немогућно наћи међу Јеврејима... То је тужно. Упознао сам се у Паризу с једном јеврејском породицом: отац, мати, син и кћи, сви заједно једва нешто преко стотинак година, али то је зрело, претрпано искуствима. Сви зарађују, сви знају Париз напамет, сви су озбиљни и на опрези, свима је шала оштра, мало и јетка, богами мало и пакосна... Нису дакле млади, али су здрави. Чиста раса, чини се и добра крв ... Истину да ти признам, загрејао сам се био за младу Клару, али она ме није много хтела ни за разговор. Некако сам јој туђ био са свачим што кажем. Много ме је декуражирала та девојка!... Рече ми једном: — Ви, нити сте Француз, нити Јеврејин, зато сте ми далеки. — Па нисте ни ви Францускиња. — Заиста нисам, али с а м Јеврејка!... А оно славенско у вама поготову не могу да разумем, ни да волим... Ми Јевреји, тако бар ја мислим, откако смо напустили отаџбину и расејали се, најбоље смо се осећали, управо једино добро смо се осећали међу Шпанцима.

А несрећни смо били међу Славенима и у Пољској, и у Русији, па можда и тамо одакле ви долазите... Отац вам је Србин, кажете... Не видим да је то срећно укрштање. — Бранко прекиде Павла. — Слушај, та твоја Клара почиње и мени да се допада. Одлично зна ствари. Је ли ти познато да најновија испитивања историска и расна закључују да су Шпанци највећим делом јеврејска крв, да су, просто, Семити... Ја имам неколико другова Шпанаца у Бечу, и на њима је лик јеврејски, и у њима је темперамент јеврејски. Дебели кукасти носеви бацају у засенак све шпанско у лику. Густа материја носа одређује им индивидуалност... А тепмераменти, просто нешто старозаветно. Ако је религија, на нож би ишли за њу; ако је нож, с неким религиозним ритуалом иду у страсти и нереде... Ја нисам видео ни Шпанију ни Палестину, али осећам да тима мојим друговима завичај може бити само Шпанија или Палестина. Да нису из Шпаније, морали би бити из Палестине. — Па можда су Јевреји? — Не, нису. Обојица су старог чисто кастиљанског порода, и ужасни католици. — Ако се сад вратимо на мој случај, Бранко, ствар овако стоји: нос ми прилично дебља, али по Клариној теорији ја сам несрећна мешавина. Овде ме сви сматрају за Јеврејина, тамо нађоше да сам Славен. Вероватно ћу имати несрећу да оправдам обоје: знаш да сам одувек имао осећање да не достижем, да не домашам.

Разговор другова приближи се најзад оном што је главно, студијама, плановима за живот, уметничкој страни живота двају почетника у књижевности. Бранко заусти да каже да код професора М. спрема полако велики рад, са којим ће можда моћи и доктором постати. Па се некако застиде, и не рече ништа, сем себи самом у себи: Зец је још у шуми.

Павле је причао о свом даљем образовању. Наставља музику, и много му је порасло музичко искуство. Учи енглески, и већ је добро у литературу ушао, и тај му се језик и књижевност необично допадају. Стигоше до позоришта. Бранко говори о чувеном бечком театру и о чувеним глумцима онога доба. Павле узе некако стручно разлагати о Париској опери, и одједаред показа исечак из једне омладинске париске ревије у којој је штампана његова критика на неки балет, на музику и игру. И тако се приближили писању. Настаде мала пауза. Ко ће да почне. Павле стаде лупкати прстима по столу као да свира у клавир, што је увек значило да је мало узнемирен. Бранко дакле започе: — Ја сам сав у моме историском раду. Песме, јок; приче јок; како лепо каже мој друг Србијанац из села око Ниша. — Друго сам хтео, Бранко. Да ти саопштим да у разреду нашем имамо конкурента на пољу књижевности. Владимир Рибарић, онај демон, који је додуше био добар ђак, али школу учио без књига и био слаб баш на перу — написао драму, и, каже Тркунић, добру драму. Да ли си ти то кад од Рибарића очекивао? — Нисам знао за то, али кад кажете ти и Тркунић, што да не. Књижевност се не пише пером, знаш ти то сам врло добро. А затим, демони нису последњи људи у литератури. Наш народ верује да арханђео има шест крила, а ђаво седам... За писца, ја мислим да је корисније витлати по друштву и авантурама, него седети у соби крај књига. — То зависи од темперамента... Свакако, витлање није за литературу услов неопходан. — Ипак, ипак, Павле, остајем при витлању. Ја, наравно, нисам никакав пример из књижевности, али сам пример из живота. Крај старих историка и међ повељама, осушио сам се, и осушио бих се да сам био грана јоргована. Не само да песме и приче не пишем, него не волим ни научно ништа да „печатам”...

Задивљао сам, ван живота сам. Имао бих одраније прича за једну малу збрику, али, велим, нека их на миру. На миру оне, на миру и ја... Нешто комедианско има, чини ми се, у том да човек дограби рукопис и као мува без главе лети с њим у новине и на улицу... А то ти је менталитет човека који н е в и т л а ...

Павле се смеши. — Мора бити да ја онда ипак витлам, јер ево ја штампам. — Француски текст опет! Па ту ћу ти ја, брате, само сваку трећу разумети; нисам још доста ушао у француски језик... Ама, да ли си ти то сасвим прешао на француско писање? — Нисам. Ево ти две песме на нашем језику; можда си их и приметио у часопису?... А тамо, један модерни француски лист позвао ме у сарадњу. — Позвао, позвао! — Павле поцрвенео. — Извини, молим те; знаш, ја не могу да разумем да је теби, или лако, или свеједно, да пишеш на ком језику било. Допусти да те запитам: коме пишеш и говориш, кад француски пишеш! — Павле поцрвене јако. А Бранко, када је то опазио, поцрвенео још јаче. А срце у њему немирно куца: не, не, нешто се променило, треба пазити како говориш. — За своју извину, Бранко, ја ти још унапред кажем: да се нисам трпао, да нисам тражио туђу штампу, да сам у сарадњу зват после препоруке једног пријатеља, и да ми та публикација није чинила нарочиту радост... Још ћу ти више истине и исповести казати. Добро ми је дошло да прођем кроз нову пробу, која ће ме охрабрити, или обесхрабрити, свеједно, али некако смирити... Ја немам твоју мирноћу! ја нисам што си ти! Сећаш се, одувек ми је недостајало јасно осећање да сам на добром путу. — А ко га има, Павле! — Ипак, мој је случај сасвим посебан. Мени иде од руке све што предузимам, ја лако пишем, али доста је једна реч критике, доста ми је да сам боље загледам у свој рад, и да клонем.

Малочас, ти рече, и с правом, а сигурно и спонтано: коме говорим кад француски пишем. А мене је на ту реч зној пробио! Уплашим се да сам глупо, да сам рђаво радио, да поправке нема ономе што сам учинио. То је грозно! У мени има нешто још неуравнотежено, можда болесно! Ја сам укрштај расâ, ја се сав колебам, ја под боловима сазревам!... Пусти ме, пусти ме, да ти све кажем, само теби могу све казати... Уз велику енергију за стварање, у мени је сталан страх, једно млитаво покоравање свачијем суду. Ја бих о том могао књигу написати, о тим мукама... То су ваљда јеврејске муке... муке човека интелигентна, храбра, поштена, муке које сакрива Јеврејин док ослушкује шта кажу о њему они који нису Јевреји, и чији је свет... Идиот неки ми насрне на живот, а ја сам срмвљењ ја се сам смрвим! Ништица нека ме критикује, а ја осећам на себи шапу звери, и крвав сам! — Бранко спустио главу дубоко и ћути. Тако, до сада ипак није знао Павла. Срце му лупа узбуђено, плакао би. Два друга истовремено један другоме дохватише руку. — Слушај, Павле. Пре свега, старији сам од тебе скоро годину дана. Затим, једноставнији сам, простији сам, и зато јачи. Не гурај се у болест! Све су то немири млада човека, и исти код Јевреја и Хришћана. Савлађуј се. Не слушај никога, ради... Ја сам се малочас грубо изразио. — Ниси Бранко ти немаш грубости у природи. — Не замери. Ја сам из малог света отишао у мало већи, и још је паланка у мени. У теби се развија светски човек, и ја то не могу добро да схватим, и одмах страхујем да ће те свет однети и од нас и од мене. Себичан сам, просто. Иначе данас, после Италије, и ја добро знам да је књижевнику, научнику, уметнику потребан светски дух.

За три месеца дана сам у Италији више сазрео него у Бечу за године, и него откад уопште за књигу и школу знам! Рим, дај ми Рим, Господе Боже! па макар отсад писао на италијанском језику само... Ето видиш како је човек личан!... Покажи ми дакле слободно шта си написао на француском језику. — Једна мала новела, али из наших крајева. Види како је лепо издање. Наравно, ја сам га платио, и, како ти паметно рече, читали су је само два, три пријатеља... Превешћу је и на српски, то је ђачки наш живот. — Само ради, Павле... А да сви имамо часове сумње, ево ти мој пример баш у овоме моменту. Говорим о Италији, спремам се једнако и код тебе у Париз, а шта је мој највероватнији и најбољи случај и могућност? Ако, а к о стечем докторат, постаћу највише професор историје у Богословији. Ако се покаже у мени права способност за чисто научни рад, онда, оно што ме највише може усрећити, то је мантија калуђера и фрушкогорски манастир са сјајним отсуством библиотеке... Како живот већ плаши!... Хајд, рецимо да је то све још далеко... Хоћеш ли после вечере да мало прошетамо крај Тисе?

Тиса је река крај које би човек, понекад, могао помислити да је збиља мир на небу и на земљи. На жалост, између та два мира никакве везе. Небо се у том крају не сече са земљом, водом, и људским стаништима. Оно лебди отсечено, далеко, туђе. Побегло је од чудног испарења, густог, и много мокрог, које дави и гаси, хоће и звезде да погаси. Побегло је можда и од чудног света који се сав претворио у кукуруз. Још су сва поља пуна кукуруза, а већ су пуни кукурузом амбари, тавани, дворишта. По улицама је просуто кукурузно зрно, по свима стазама га има, у свима џеповима га има, међ прстима га има. Чамци и дереглије на Тиси тешки су као олово. На неким местима виде се јаке широке даске пребачене између обале и дереглија.

Обала је пуста. Свет је уморан, а прилично је и захладнело. Само се од времена на време јави на оним даскама неки кратак и грациозан акт живота. Неко млад је претрчао тамо и натраг, и нестао. Неко је објахао средину даске, превио се трупом, и причврстио испод даске упаљен фењер. Испарење је одмах обавило жижак велом. Неки дечко скаче по дасци на једној нози и весла у ваздуху рукама. Тамо даље, неко, као живе теразије, стоји на дасци и на две стране захита и просипа воду из ведара, сигурно пере ведра. Тиса је мртва. Нити се таласа, нити шуми, нити одблескује. Место воденог роморења чују се лопате у кукурузу. Или окидају и прегрћу кукуруз, или се право забадају у прегнуто. Павле пролази поред тога, и иде даље. Има један занимљив рукавац Тисин, куда су раније много ишли Бранко и Павле, и много водили и девојчице, да их плаше понором. Понор је био врло безазлен, али око њега је стојао занимљив свет биља и животиња. Рогоз и сита чине читаву шуму, а у шуми тма ситних покрета кратких живота и исто тако кратких смрти. Муву притисне у блато огроман барски комарац који иде као на штулама, а комарца одвуче нешто невидљиво што се одало само уздрманим врховима шаша. Ништа при том писнуло није, шаш је опет миран. Што каже народна: прошао нешуш и ни шушнуо није. Тако се ту рађа, тако умире. А споља никаквих промена. Меланхолија тмолих водâ. Изненади понекад свиреп аристократ, видовита барска птица, која ту свраћа само на ловиште.

1   ...   6   7   8   9   10   11   12   13   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља