страница11/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   7   8   9   10   11   12   13   14   ...   17

Бранко је прилично закаснио. — Извини, молим те. Код нас има старог света, и сваки час неком није добро. Бака моја је измислила да севање у њеном рамену одумине кад јој ја масирам подлактицу. А отац мој сваки час направи неку сцену... Како је овде тихо. Толики свет ту живи, и мртва тишина. А у једној породици од неколико чланова, никад мира... У нашој кући, свему је крива сиротиња. А сироти смо зато што нас је много на једном очеву врату. — Моја мати каже да твој отац има рђаву нарав, да је тврдоглав. Она му је више пута удешавала неке зараде, али се то увек сврши како не треба. Ама, не знам како је то с тим наравима: свако ону друкчију нарав зове рђавом. И ја бих рекао да мој отац има рђаву нарав, а он опет каже да моја не ваља, да је лакомислена: ти и твоја мати, вели, ветар од ветра! — Бранко се слатко смеје. — Јесте, ја сам по нарави сушта мати, и госпа Лепосави мојој увек све добро. Ја заиста волим безбрижност и шалу, и ако није о раду реч, ја сам, ако хоћеш, и лакомислен. Знаш како песма каже:

Кулу зидам, башчу садим,

Ни на небу, ни на земљи,

Већ на грани од облака.

Е, то смо ти, ја и моја мати. Ја узмем тамбурицу, мама седне до мене, певамо, као да бриге на свету нема... Али што се спољашности тиче, исти сам отац. И то ми не ваља, мада је отац, мора се рећи, много лепши од моје госпа Лепосаве. Све се прибојавам, једног дана ће се кроз ту сличну спољашност промолити можда и слична душа... Шта велиш? Одједаред, кад уђем у године, а ја господин Тома по нарави, по обичајима, ко зна, можда и по „определенију”: сиротујем и храним неколико генерација. Вала нећеш! Нећу се женити. Камилавку, па у архимандрите. Ха! ха! Бићу феш калуђер, је ли?

Павле, сиромах, скоро сасвим ћелав, и нехотице упре очи у дивну косу Бранкову. — Што коса може да буде украс!... Ако је пустиш, по калуђерски, па ти по раменима падне, богами ће бити греха због тебе. — Јесте, што кажеш, биће греха можда због мене, а и од мене. Како ми је главна лепота у фризури, а црква ми баш није јака страна, ја ћу као она босанска ђевојка: л'јевом руком косу глади, а десном се Богу моли... Ој, ој, ој! — Бранко одједаред поче да пева, а Павле прихвати:

Ој, ој, дан у дан,

Сваки дан,

По један,

Леп шаран,

Похован.

Дан у дан, дан, дан, дан!

Уритмили корак и, као ђачићи, све брже и брже певају и корачају, досе не се задуваше толико да су морали стати. Сад настаде смејање. Весело детињасто смејање. Одједаред се чу оштар писак пољареве звиждаљке. Један, па још три кратка. Песма се пресече. — Човек је у невољи. Шта може бити? Није још сувише касно. — Одјекну још пуцањ из пушке, и онда ништа више. — Ко ти зна. Можда је само некога плашио, а можда је неко изгубио главу. Тиса бледи неким сухим белилом. Месец светли кроз танке облаке, и још му се светлост меша са испарењем. То је она хладна и мокра месечева светлост на Тиси из које све бежи: ни мушица ни птица неће кроз њу да пролети. Другови журе ка вароши. Између две гранате врбе, циганска бусача. Циганин накупио окорака, наложио ватру, спремио жар. Жар је модра, и у њу сипи влага.

Циганин дохвата из чанчића ситну рибу и баца је живу на жар. За тренутак, рибице су мирне. А кад заболи, почну скакати увис. Циганин разапне шаке и не да им утећи. Мала беличаста тела посукну, па поцрвене, па поцрне и укруте се као да су дрвени штапићи. — Ух, ала је страшно што је риба нема. Веруј, Бранко, сав сам се најежио, све сам чекао да једна бар мора зацвилети. — Јеси ли ти, куме, богати, чуо малопре пуцањ? — пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило. А оно Мија полар швалерише, и забавља цуру, прави се сила. — Одједаред, из неког чамца, или с неког невидљивог места, неко рече неком тихом гласом: лаку ноћ. Бранко и Павле се погледаше: како је чудан тај људски поздрав: л а к у ноћ. Сви се људи боје ноћи.

Живот, то је као човек који негде подалеко треба да стигне, и ужасно жури. Гута друмове; прескаче потоке; падне у ледену воду, али исплива, окашљави само, али с кашљем заједно даље жури; стрмекне се низ стену, оћопави, убере неку мотку, и даље жури; гробље обилази, а опет понекад тек нестане као да је у понор скочио. Господин Тома, шеф канцеларије, седи у огромној соби с неколико генерација канцелариста, и згодно му је да у том „општежићу”, сад при оном сад при другом столу, прича мало своје невоље, личне и породичне. Старији и слушају, млађарија тера шегу с шефом. — Кад хоћемо за нешто да знамо је ли д а или н е, није потребно више дугмета бројати; замислимо ствар, и гледамо шта ће да отштепује климава глава господина шефа... Није нам у доброј кожи стари... Тешимо га, али он жури, жури. — Још две и по године прошле — прича господин Тома — и једва. Сутра част, господо! Свршио мој Бранко; свршио и његов Павле. И време је било... живот жури... ено мој Светислав, стигао брата, и тражи своје место. — Живот жури, и у журби му много шта и поиспада из џепова.

Баба Бранкова умрла пре годину дана. Њен најмилији унук није могао доћи. Сестри Бранковој — ранила се секиром — отсечен један прст на левој руци. Светиславу плућа доста слаба, и мора му се преко лета створити промена ваздуха. Господин Тома је стекао климање главом, а изгубио сигуран прав ход. — Свеједно, дај штап. — После је господин Тома исто то казао и кад је некога дана морао да узме два штапа. — Не мари, може се и тако живети. У канцеларији су, међутим, много говорили о његовој смрти. Истина, смрт је истовремено говорила о целој канцеларији. Два најстарија канцелариста, два вероватна наследника господин Томе, посвађали се око наследства, и већ неколико месеци не говоре. Господин Тома их мири, наравно, разлозима неумесним. Не помирише се завађени, али сваки од своје стране достави своме шефу да „онај балавац Косовац ради на томе да, ако би, не дај Боже”... Косовац је истински полако утирао себи авансовање. Он је био најбоље школован, имао необично леп рукопис, сјајно је калемио воћке у башти господина сенатора, и казао је госпођи сенаторовици ванредан лек против пега. Једног дана, Косовац доби по лицу и рукама неке сасвим необичне пеге, осети несвест, муку, умор. Јуначки је неко време трпео, и све порицао, од страха да не разудари глас по варошици, и стигне до оближњег села где се спремао да запроси имућну девојку. Узалуд. Косовац се нађе у болници, с тешким тровањем крви, и с прогнозом да ће лечење врло дуго трајати. Канцеларија, у хору, много је жалила м л а д о г човека. — Све удара по младима! — Изван хора, она двојица кандидата помирили се, лакше им дошло без трећег конкурента. А у најмлађој, Косовчевој генерацији, први до Косовца врши његове дужности, осећа се сасвим као Косовац, и застрепи при помисли да би се аутентични Косовац једног дана могао жив врасити. — Никад доћи на ред, а живот жури!

И у Павловој кући је било трагова од журбе живота. Фрау Роза ишла лане у Беч код лекара. Бранко јој је био тамо од помоћи у сваком погледу, умео и да је приволи да се забави са српском ђачком колонијом. Изгледа да је сирота жена тада први пут проживела слободно. Бива тако. Живот жури, комбинује, и саставља почешће први банкет с последњом болешћу. Али од тог је фрау Роза била још далеко. Није та посета лекару ништа важно. Сви имућнији паланчани једнога дана почну говорити о специјалисти у Бечу. И затим, једнога дана, погоде и пут до тога специалисте. Паланци се то прикаже као луксуз и шетња онога коме се шетња до Беча може. Затим се објави да се пациент сасвим бадава страпацирао: здрав потпуно; може само, ако баш хоће да шета, сватити у Беч после једно три месеца. После се не говори ништа више, али паланка запне своју бежичну везу са специалистом, и зна све. Фрау Рози је почела гуша да бубри, а очне лопте да постају некако тврде и доста истурене. Много је узбудљива, усплахирена, на послу пргава. Павлу није писала једну једину реч о том да је болесна, нити да је ишла у Беч. Бранко је морао на част се заклети да ће ћутати. Јови је просто наређено. — Павле има да ради, и да од куће чује само добре гласе. Оздравићу ја. — То је говорила фрау Роза пред светом. У Бечу, међутим, на молбу и објашњење породичних околности чула је она од лекара сву истину о природи своје болести, али то задржала за себе. Променио се ред у кући само толико што је фрау Роза тражила од мужа да мало више седи код куће. Наравно, Јову граничара то није много одушевљавало, и он се извештио да оправдава нужност свог ранијег начина живота.

Фрау Роза тад измисли партије карата код куће. Одмах је придобила мужа за останак у кући, а уједно учинила нешто и за Бранка, односно његова оца. Позиван је господин Тома редовно двапут у недељи на партију, а по договору са женом, Јова је, Павлу за здравље, пуштао свога госта да добија једну одређену меру. Не богзна шта, али редовно. Те партије постадоше веселе сцене у дому фрау Розином. Фрау Роза се не карта, али разуме карту, и седи поред играча. А господин Тома, одлазећи са партије, могао је купити својима мало шунке и сира, мало колача и чоколаде, и, за себе, по једну две хаване. О тој врсти помагања господин Томе, фрау Роза није ништа напоменула ни Павлу свом, а камоли некоме у вароши. А Јови је било забрањено да о томе и у сну снива, иначе је крај картама и у кући и ван куће. Фрау Роза, као и њен син, имала је врсту поштовања за људе с којима би се везала доброчинством. — То је код вас Срба кумство. — Јова граничар се прекрсти од неразумевања. Фрау Роза се наљути. — Теби тешко улазе ствари у главу. Седи ту, да ти кажем. Седи!... Оно што ћу ти казати, научио је и мене и Павла стари Исак, један свети човек, то да знаш, ако још не знаш. Доброчинство је дар Богу, и не смеш га памтити, нити где записати, ни у песак, рекао је Исак. И не смеш очекивати да ти се доброчинство врати. А ипак ти се ништа тако сигурно неће вратити као доброчинство, ништа, никакво потраживање, никаква интабулација. Бог враћа добро дело кад и како хоће, али враћа... Павле је после носио књигу да чита Исаку једну српску пословицу. — Ух, сад још и пословице да слушам. — Седи! Нема још ни шест сати, а и да има нећеш ићи док не дођу људи колима за утовар оних бурића... Пословица она каже: Пусти, добро дело низ воду, а ти пођи уз воду, добро дело ће те стићи. Допада ти се, је ли? Исак је онда нама читао из Талмуда. — Ух, побогу брате, Розо! — Одмах ћу бити готова; седи!

У Талмуду стоји: да нема сиромаха који не учини годишње бар четири добра дела људима и животињама, четири добра у четири годишња времена, по речи Божјој... Не слутиш ти колико смо Павле и ја чинили Бранковој породици, али зато је Бог дао да је Бранко прави брат Павлу. Ма шта да снађе Павла, Бранко ће га волети као брата. Знаш ли ти шта то значи, и за Павла и за нас!... Павле и ја остављамо новац да Бранко иде код Павла у Париз... Седи! готова сам. Каже Исак: ако пребациш доброчинство, и осрамотиш онога коме си дао и учинио, направио си га сирочетом, јер је доброчинство као отац и мати, и онда онај што је понижен и остављен, плаче и чита кадиш. — Шта ти је то? — То је дивна јеврејска молитва сирочади за њихове родитеље... Фрау Роза обриса очи, и уздахну дубоко! — Иди сад. Чујем кола и људе. — А кад је Јова отишао, фрау Роза се затворила у своју собу, и дуго је плакала. Молила је ваљда и она кадиш, сирота жена, усамљеница с једним јединим сином.

Карта је зао друг, карта сеје раздор и мржњу и свако зло. Јова и господин Тома завадише се при картању. Оштре речи, увреде, сав талог човечијег срца, које уме зло да мисли и ради. Јова није своме госту пребацио доброчинство, али је учинио да господин Томи одједаред све буде јасно, и буде му јасно да му је и раније било јасно. Изишао је из Јовине капије посрћући, утучен, унижен, самоунижен. Код куће, ником ништа није рекао, затворио се у собу, није одговарао на куцање. Одједаред је и свима укућанима све постало јасно, и сви се стидели свога ћутања над картањем господин Томиним који се никада није картао.

— Страшно непријатно. Добро што Бранко и Павле још нису дошли. — А можда би баш боље било да су ту; њихово пријатељство би све поправило — разговарали су Светислав и госпа Лепосава. — Госпа Роза и ја нисмо се посећивале, али ћу, богами, сутра да натакнем онај мој излизани сомоцки шешир, и отићи ћу до ње. То је паметна жена. — Сутрадан је фрау Роза дошла Каленићевима, све приказала као споречкавање око карте, молила да ублаже господин Тому, известила да ће Јова доћи да се извини. С друге стране прихвати ствар госпа Лепосава, и две жене поправише, као често, што десет људи покваре. Господин Тома опет иде у кућу Чајновићевих, и то баш на картање, само се сад картају и фрау Роза и госпа Лепосава, и госпа Лепосава више добија него њен муж.

Једнога дана, баш пред долазак Бранков, господин Томи је јако позлило у канцеларији. Пао по столу без речи. Чула се замутила, човек не зна за себе. Пренеше га прво до лекара, па онда кући. Несвест, слабост, хладне утрнуле ноге. Осам дана је лежао стари господин, па устао, и на ногама дочекао сина. Али виђење није било весело. Бранко се запрепастио: како се отац његов променио. А и Бабе се сетио. Сео, и очима тражи Бабу. Госпођа Лепосава окрете тужно на весело: — Оде нам Баба, сине, окрњи се наш весели фронт. Али не мари, ту смо још ја и ти, а и Ана нас јуначки помаже са својим смејом и са својих девет прстију. Ми ћемо сутра тату весело отпратити у канцеларију, и све ће опет бити добро. — Господин Тома се збиља вратио на рад. Али је лекар казао Бранку: — Шлог, шлог, младићу мој! — Бранко се трже: како та шаљива реч може да буде озбиљна и кобна. — Шта да се ради. Стар човек, истрошен... то нас све чека, свака смрт је напослетку шлог.

Не ваља што ваш отац има тако раздражљиву нарав. Уклањајте од њега што га може узрујати. Кад је брат ваш положио матуру, наравно сјајно, стари умало не умре. О концу виси он. Али како је увек живео скромно и умерено, може још потрајати. — Бранко је осећао као да кроз њега пирка хладан ветар, и да ће сад у њему да почне падати киша, или можда снег. Сетио се како се отац његов колико јуче узрујао кад је чуо да Бранко још ради велики рад, и да за тезу за докторат треба још око годину и по рада, и можда за све то време бављење на страни. — А сад ми ето доктор каже да узрујавање може код њега да проузрокује смрт. — Бранко срете господин Јоксима, и с њим настави разговор. — Тешка је ствар сачувати нашег оца од сваког узрујавања, кад нико од нас још не може да га замени у домаћим бригама. У нашој породици је све још проблем, а ето и Светислав већ на университету. Како ћемо испливати... шта ће бити ако отац умре. — Чекајте, Каленићу. И ја сам изишао из сиротиње. Бриге не треба мазити. Оне пролазе као женски каприци, а свет овај даље држе мушкарци... Стари ваш је наравно ваш, али он је и стар, и мора бити болестан, и мора и умрети. Баба вашар била суво злато, чоколада једна међу нашим дамама, па оде! Знате ли да сам засузио за њом, ја, матори циник, који се не узрујава лако... Господин Томи су потребне радости и гледајте да му приређујете радости. — Бранко се насмеја горко. — Кад би мој отац умео да се радује. Јуче баш, збринусмо бригу како и с чим ће Светислав на студијама док не прођу још шест месеци и моја стипендија не могне прећи на њега. Општина без речи преноси на Калениће стипендију за даљих четири или пет година!

Павле мој, наравно и његова мати, и сад ме дочекаше, мене и моју бригу, као да сам њихов рођени — а мом оцу све то није разлог да буде и Богу благодаран и радостан! Сур човек; орлушина нека је у њему. — А тај млади Чајновић, изгледа, ванредно, сасвим особито неко створење... Не знам да ли вам је причао. Ових дана се вратио с робије онај несрећни каплар Радивој. Још млад човек, а неће га нико у службу. Павле Чајновић му даде место, и то баш у кући њиховој! — Ко је Павле, то ја најбоље знам, господин Јоксиме. Он је мени и најбоља и најмилија потврда за моје вајкадашње веровање: да су Јевреји, у људском друштву, један од најчовечнијих елемената... Можда и зато што немају државу... Игра компенсација, господин Јоксиме, страшна је и скупа је. — Чујем да вам је и теза о Јеврејима. — Јесте. Јевреји између Далекога истока и Грчке. Залазим у религије, у философије, о историји да не говорим, и све више знам да су Јевреји, ако не најјача, али можда и најјача, а сигурно једна од најдуховнијих раса... Опет компенсације... зато можда и немају државу… Лепо каже један велики рабин њихов: Јевреји живе и трају процесом угљена под земљом, који настаје страховитим притиском, развија зато страховите енергије, које се после претварају у светлост и топлоту... Имате право, господин Јоксиме, грабе они материална блага, понекад и начином одвратним. Али то је онај други њихов проблем, грозно питање немања тла, немања језика, немања дебелог мирног корена. Корен је за све људе, и животиње и биљке, дубоко у земљи. Код Јевреја, корен се вуче за њима, и чува се и залива вештачки, и то одржавање стаје страховитих средстава... Па и ту се одликују нечим нарочитим Јевреји, мислим, при стицању и грабљењу. Скоро никада не присвајају, као други људи, неким мртвим и крутим правима; него од свега начине жив акт, рад, помагање, и кроз то поседују и имају новац и моћ...

Крије се у њиховој такозваној грабежи нешто тајанствено, што би требало открити, што би се и само открило, и можда престало да постоји у ружној својој форми, рецимо, искључиво јеврејских мењачница и банака — кад би престала мржња и хајка на Јевреје... Зашто свет мрзи Јевреје? Та мржња је чист порок људски!... Када год су настајала гоњења Јевреја, у време Римљана, у Средњем веку, па и данас, нису гониоци могли да укажу на неки неморал или нечовечност Јевреја. Зашто их онда гоне, презиру, мрзе... — Ја, драги Каленићу, не могу још да се конвертирам... Знате, нису сви Јевреји Павле, а није сав Павле Јеврејин... Наравно, опростите, не мислим рећи да ви исписујете цео свој рад с Павла... Међутим, као правника и судију, радује ме у сваком случају што вас баш правда носи да на један доста редак начин мислите о човечанству.

Дошао је и Павле, и изненадио паланку на све стране. Доктор Јовановић је нашао да није доста свеж. Апотекарица: да је „до лудила елегантан”. Апотекар: да је одмах тражио неке много јаке прашкове за спавање. Поштарка: да јој се господин Павле, срце моје, хладно јавља. Кредитни завод: да је Паризлија унео у завод хартије којима би се на берзи могао направити дар-мар. Више него Кредитни завод, радовао се Бранко читавом сандучићу стручних књига за свој рад. А Павле се опет радовао огромном напретку Бранкову у француском језику. Обојица се безмало радују да Бранко оде у Париз на три месеца, а затим, ако буде могућно, на три месеца у Рим, а ако не, свих шест месеци да проведе у Паризу. Њих двојица, као да се све више воле. Имају потребу да то на неки начин један другом и кажу. — Ништа нас на свету не може раставити. Нас везују духовна сродност, и нема ни једноме од нас засебне будућности.

Ми смо два имена у једној истој будућности. Савременици, ако су сродни духом, то је највећи род, најближа својта. — Та ти је реч одлична, Бранко. Родитељи су друга генерација. Ми с њима живимо углавном само детињство и младост. Сав остали живот је међу друговима, међу савременицима. Ја сам то још као дете осећао, и страшно сам волео вршњаке своје. Ти се сећаш, је ли? Нема човек у животу ништа друго до савременике своје, друже, веруј! У прошлост не може нико. У будућност, колико њих одабраних ће свега ући! Свима осталим људима остаје, од свет људства, само шака савременика!... Никада зато нисам могао разумети — што се у овој паланчици несрећној непрестано чини — како људи могу стално оговарати и понижавати и презирати своје савременике!... Па с ким живиш онда, идиоте, и какав ти је живот, ако је све око тебе гадно, и ниско и смешно! Ниси онда сигурно ни ти бољи, јер си само део т е заједнице, и ниједне више, док свет и век трају!... Ја, Бранко, све своје савременике волим, и видим много добрих и племенитих људи међу њима... Али, немој заборавити, друже, за сваки случај, и ма шта да нас снађе, све би моје „савремено” потавнело, ако би ме ти занемарио. — Другови се погледаше поносним погледом. У топлом ћутању среће и вере шетали су још читав сат. Будућност сигурна, савез за будућност склопљен, ура!

У соби Бранкова оца, старомодни зидни сат удара као да је у грозници, откуцава већ по други пут пет сата после подне. Стари породични сатови, пред којима се рађа и умире, уплаше се тако и изгубе хладну крв сатова, кад се у породици изроди неспоразум и запрети коб. — Да ти је отац рентијер, па да ти и буде да се заносиш за твојим Чивутима, и да радиш годинама један рад који ја просто не разумем.

Јевреји између Далеког истока и Грчке, у светлости културно-философијске историје, једва сам то и напамет научио — коме то треба, питам те! Јевреји твоји знаду само за новчану историју и философију... стичу, имају, добро једу и пију и кад на синове своје троше, онда имају десет пута више још за себе... Што ниси фрау Розу узео за докторску тезу, испала би тема много краћа, и некоме би можда и користила... Знаш ли ти, или не знаш, да цела ова кућа једва чека да почнеш зарађивати, и нешто у кућу доносити!... Доста је школовања и студија! Свршио си! Нико ти не брани да и после читаш и радиш, али треба да мислиш да и зарадиш. Стипендија ти иде још само пола године! Шта ћемо онда? Париз, Рим, Париз, само то чујем... Да би се још отегнула и та теза, и твоје лутање по свету... Овде се прсти ломе за хлеб, да би твоја теза могла да се отеже у славу Чивута! Јеси ти при Богу, Бранко! Стигао и Светислав, а старији, много старији његов брат још иде у школу и дере клупе... — Намучен стари чиновничић погледа сина некако љутито, скоро са завишћу. Настаде страшан породични тренутак: замор онога који је давао и бринуо, и стид онога којије примао. Нашли се очи у очи не отац и син, него два човека, онај који је радио и живео са сталном рачуницом у свести и онај који први пут види здерану маску с лица на којем би могао замислити све друго само не маску. Угасише се у једном бурном моменту отац и син, као два догорела пламичка. Заграмзио за животом и одмором тако рећи мртав старац, и завеза се тврд и хладан чвор на најпунијој жили младог човека. Старац срдито уздрхталих образа ћути, али као да хоће да каже: Е, тако сад знаш! — А син, блед и склопљених очију, ћути, али као да хоће да каже: Зар тако! Е, сад знам! — Између оца и сина се провалио понор.

То заиста нису савременици. Кад болест и смрт стану опомињати старце да они у нов живот не могу ући, пресече се нешто између две генерације. Љубав се тад почне трагично борити с нагонима у обе генерације. Тај тренутак је настао између Бранка и његова оца. Гурди се надимају. Стари сат удара очајно. У господин Томи се борба одједаред обрну за 180 степени. Љубав према сину, према сину који се зове Бранко Каленић, прели нагло сву душу старчеву. Он се испуни стидом. Али син се испунио новом свешћу, хладном рачуницом живота и стварности. Зар тако! — Старац се уплашио од себе и онога што је рекао, потече сину да га загрли и моли да разуме и опрости. Позли му, стаде да заплеће језиком, и сруши се Бранку у наручје.

После четири дана гробље однесе господина Тому. Све је било пристојно и мирно. Мала кућица Каленићевих нашла се без главног прихода, али је из куће отишао на сиротињу вечито љут човек, па је сиротиња сад остала смерна, са симпатичним својим цртама. Магистрат је помогао породицу у први мах, и појачана је акција да се Светиславу даје помоћ за школовање док се братовљева стипендија не ослободи. У трпезарији Каленићевих скупљало се тих дана много света. Госпа Лепосава је црно повезана, али очи су, као увек, веселе. — Не могу да јаучем, не могу. Изгубили смо хранитеља и старешину куће, и деца оца, али ја имам кћер и унучиће, и имам два сина, два... госпа Лепосава сад бризну у плач. — И плачем и радујем се. Та деца, то је радост моја, госпа Данице. Кад њих видим, нема више зашто да плачем. А за њих, госпа Данице, не бих радила, у надницу ишла, него бих за њих на робију ишла. — Очи јој светле, као да Бога гледају. — Ето то покојни Тома никада није могао да види, и да зна да смо ми cpeћни људи, да сиротиња није увек црна, да и сиротиња пролази, ако Бог да.

Каленићка је, идући послом овамо-онамо по кући, чула била нешто од оног разговора између оца и сина. За њу то није било ништа ново; њен муж је чешће дизао глас и увлачио све чланове породице у одговорност због његових брига. Бранко је матери казао нешто мало више но што је она знала. Павлу је казао још више, а све није казао никоме. У младића као да је гром ударио, и остала само паљевина и суша. Чланови породице знају једно другом најосетљивија места, и кад хоће, рањавају тешко, па и убијају. Вукао се Бранко по кући као смлаћен. И онда решио да отпутује на село рођацима своје матере. Павле то није одобравао, Али Бранко је остајао при свом. Тихо говори, а очи му пуне слеђених суза. — Остави ме, морам се сабрати сам. — Али ја то баш нећу, Бранко, да си сам. Ниси сам! — Бранко уздахну: — Видећемо, Павле. И овом тренутку кида се у мени оно најличније, и морам остати сам. — На селу је пробавио четрнаест дана. Поцрнео некако, добио прву јаку бору на челу. Разговор са сељанима добро му је чинио. Село је храбрије од града да живи и да умре, да се бори и да резигнира. Село је човечније од града. Бранко се крхао, и решио да се скрха. Једним поноситим, али и очајним ударцем раскрстио је с Римом и Паризом, с тезом и с Јеврејима, и вративши се кући дао молбу за наставника, привременог суплента за историју у гимназији у којој се и сам учио, али у коју се није мислио вратити. На Павлове протесте и интервенције, одговарао је мирно као да детету одговара: Видећемо, Павле. — Од те супериорности Павле се чисто застидео, и ућутао. Фрау Рози је код куће казао: — Да знаш, мама, да су то дубоко рђави знаци. Ако се Бранко не подигне, срамота је и грехота и од Бога и људи...

И још бих нешто хтео да ти кажем, али ћу за сада ћутати... Видећемо — насмеја се горко — то је сад Бранков одговор на све. — Бранко је брзо добио постављење, и још за Павлова боравка у варошици почео рад као наставник у средњој школи. — Нема више шале, Павле, ја сам у животу... Рим и теза остадоше ван живота, као све лепе ствари... И Верица Панић остаде ван живота, као све лепе ствари. Јутрос смо се срели и учтиво поздравили... И она је волела Рим и тезу. — На кућу Каленићевих сад тек паде туга. Сиротиња запрегла младу жртву. Слом у Бранку је био очевидан. Мати његова се савија око њега, и разговара га, и тражи други излазак из невоље, али Бранко мирно одговара само једно: — Видећемо. — Сви су професори сматрали да је Бранков улазак у праксу на средњој школи само прелазан стадиј. — Ви ћете наставити рад на тези, средићете прилике у породици, и прећи ћете из гимназије куда треба. Тако је било с толикима другима. Не дајте се, Каленићу! — Видећемо, господин професоре.

Павлу једнога дана рече Бранко ипак више. — Можда имаш право, можда ће ми се вратити енергија да полако, од ферија до ферија, кад испратим матуранте, наставим рад на тези, и свршим је; можда. Али не ради се сад само о томе. Ја сам опасно погођен, пресечен, и не могу више бити оно што сам био. Ни сенка моја не може заборавити шта сам доживео, како ме је ударио рођени отац, како ми је пресекао пут, као душманин!... Ја сам једним махом изгубио, тако се то каже, веру и наду, а стварно, изгубио сам моју ведрину, Павле, моју способност, неоцењиву, да будем задовољан увек са свачим, па и са овим што је сад ту! Да је од Бога дошло, ја бих био ведар и задовољан; али је од оца дошло! Страшно! Да је од Бога дошло, ја бих се паштио за оно даље. А овако, не могу... „Променио” сам се, како ми данас рече твој проф-Ћира математичар, кога сам ево, стигао пре него што сам мислио.

— Бранко, све је од Бога!... немој хулити... немој епизоду живота сматрати опредељењем... сећаш се Јоба, у Библији. — Сећам се. И пристајем, добро, да је од Бога дошао и господин Томин разговор са мном, али је онда од Бога и то да од летос почнем испраћати матуранте, и онда ме немој тешити. — Па кад би баш и тако било, Бранко, Бог ће ти помоћи ако ти њему помогнеш, помоћи ће ти да у гимназији постигнеш све што си мислио да се само далеко од гимназије моге постићи... Сећаш ли се, Бранко, да сам ја сита и папуче продавао... можда ћу их опет продавати... али ћу задатак свој радити и с Божјом помоћу довршити. — Павлу дрхћу уста, не може да говори. Али Бранко је упорно горак. — Проф-Ћири нисам могао стихове одговорити, а теби могу. Данте, у Комедији, са два стиха, дивна и страшна, исприча: како је„копље једним ударом проболо и човека и његову сенку на зиду”. Лепо речено, је ли? Е, тако је и са мном. Уби ме ударац и кроз сенку!... Ој, гробље, дођи и носи још једног одликаша! Много је и два! — Престани да хулиш на Бога, Бранко! — крикну Павле очајно и срдито. Шта ти је? Имаш ли или немаш благородства душе и Бога у себи? Савлађуј се, као што си мене учио да се савлађујем. — Павле одједаред поче да јеца: — Бранко, друже, шта је ово од нас! — Бранко стеже Павла у загрљај. Стари чупави пас фрау Розин се пропе уз другове.

Фрау Розино здравље слабо. Павле неће да иде док не види како ће дејствовати нов лек. Фрау Роза наваљује, чак енергично наваљује да Павле тачно на време пође. Она зна напамет све што Павле још жели да научи, и зна и за његове амбиције, да се стално упосли у једној париској редакцији стручно финансиског листа. Она држи у глави све рокове, и вади полако Павлове ствари и спрема га. Последњих дана се боље осећа и поправила се.

— Баш зато бих, мама, мало хтео још мало да останем. — Немој, Павле. Срце је срце, а глава је глава, а рокови и рачуни су у глави. — Павле одједаред осети неки понос што му је мати тако јака жена, загрли је нежно и стаде је у шали хвалити. — И паметна си, мајкице, и много си добра за мене. — Па доброта, сине, и јесте у памети и у снази. Тако нас је учио Исак, сећаш ли се још? Јеси ли био скоро код њега? Ја не могу, не стижем, а често и лежим. — Био сам, и разговарали смо о Бранку. Ја му причам како је Бранко утучен и увређен, а он каже: Поздрави Бранка, и реци му да увређено срце не слуша, „увређено срце је готов рат”. И реци му да човек никада не зна шта се заправо с њим догађа. Јер, по Божјој вољи, догађа се често оно што човек не види, што је сакривено у оном што човек води. Знаш причу из Талмуда: Уплашио се Адам, баш као сада Бранко, па и ти, кад је видео да залази сунце; вели, у тами ће све пропасти. А Бог му даде два камена: један се звао тама, а други сенка смрти; и рекао му да их таре један о други. Искочила ватра, сине. И искочила радост за Адама.

Пошто је Павла испратио на воз, Бранко се вратио фрау Рози да мало поседи с њом. Причао јој, да је најзад пристао да прими љубазни позив Павлов да можда већ о Божићу оде до Париза. — Зарадио сам неочекивано, на преводилачком послу у магистрату, а тамо ћу с Павлом делити стан и храну. — Ништа не брини, само иди. И не чини нажао Павлу никада. Ти си њему најбољи друг и брат, и он то зна и кад спава... Зближавајте се још... Ако се будем овако осећала као сад, ићи ћу и ја с тобом у Париз, да знаш. Да видим у Паризу мога Павла, моје добро дете. — Истурене тврде очи фрау Розине још се више укочише, али потресна је била та слика матере утолико више.

Бранку је мати удесила у малом сопчету из баштице „кабинет”, а Павле је слао књиге. Постепено је Бранко заволевао ђаке и рад у школи. У горњим разредима опет има интересантних младића. Давао је Бранко приватне часове из грчког језика, и зарађивао нешто преко плате. И то је доносило радости. Паланка је високо ценила младог суграђанина, па је и то доносило неке радости. Сваке суботе, стари професор историје, сада у пенсији, долази код Бранка на ручак, а после у кабинету разговарају, па је и то доносило радости. — Навикавате се, драги Каленићу? Моћи ће се и тако? Мало ће спорије ићи с вашим радом, али ви ћете стићи. — Како бих вам рекао. господин професоре, ја своју каријеру не видим као стизање, него пливање. Испливам, па потонем, па опет испливам. Почео сам даље да радим јеврејски, али видим да је мала вајда од тога. Требало ми је још два, три месеца рада са стручњаком. Поставио сам рад на широку основу, и сад не могу лако под кров... Тонем и у домаће бриге, и опет испливам из њих. Купим сестрићима ципеле, и радујем се што сам их обуо — лепа су деца, све им добро стоји — али она зачас поцепају ципеле; ја се онда љутим, бринем за нове ципеле, и онда се опет радујем... Светислав је сад на мом месту у Бечу; и њему треба чинити радости, да бисмо се онда и ми радовали. И тако даље... Јуче сам прочитао у једној лепој француској књизи: да младост од свега најбрже пролази. Не мислим афектирати са ово неколико седих длака, него хоћу да вам кажем: док извучемо Светислава, неће ми више личити, што рекао мој покојни отац: „да дерем клупе”; да уписујем семестре за Јеврејски језик, да полажем докторат.

Паланка би нашарала „новом” доктору на капију онај знак који шара маторим удавачама. — Каже ми господин Јоксим да вас наговара да почнете историски роман. Слажем се с господином Јоксимом да у вама има уметник. — Ако има, утолико боље по историју. Све тражи уметника... Не, роман нећу започињати. Задовољан сам да живим и умирем с мојом историјом. — Знате ли да ваши ђаци препричавају ваше часове по целој вароши. — Као ја некада ваше. — И претстављају вас како одушевљено говорите. Одлично вас претстављају, златни су... Ви, Каленићу, палите духове, заносите младеж, ви ћете сигурно... Само ми то немојте спомињати, господин професоре! Ти запаљени духови, ти одликаши, ти таленти, ти ведри младићи, с лепим сведоџбама и с крилатим вољама, полазе одавде куда! куда! куда! — поче Бранко одједаред скоро да јауче. — Били сте професор, испраћали сте нас, и друге. Куда? докле? зашто само дотле? ... Еј, како се јасно сећам сцене тамо у вратима гимназије... Како је брзо дошло, и како је неочекивано дошло да ја станем у она врата међу оне који остају... Када год буде дошло до тог испраћаја, исто ћу се питати, и, чини ми се, кад матуранти зађу за последњи ћошак, закључаћу се у свој разред и чупаћу косу с главе... Куда? докле? зашто само дотле? — Данас вам је опет тешко, Каленићу. Ја ћу да одем, а ви узмите и читајте нешто, читајте старе Грке, молим вас, Грке. Грци су трагичне ствари весело и мудро причали... Шта има човек од живота? Што и мрежа пуштена у море, од мора. „Пуна је воде, а задржати не може ништа...” Понесите фењер. Каленићу, не видим, спустио се мрак. — Млади професор историје узима под руку старог професора историје, осветљава пут фењерићем, и слуша како му стари учитељ и друг исто оно понавља на мелодичном грчком језику. И то је нека радост.

Божић, онај уговорени Божић, кад је стигао до свога 25-ог децембра, није могао да оствари баш ништа радосно. Фрау Роза је отпутовала у Беч да добије дозволу да може путовати у Париз. Лекар је нашао да пациенткиња треба да остане на клиници три недеље дана. — Не, госпођо, смрт није ту, али баш зато треба да останете. — Истога дана стигоше Бранку два отказна писма: од фрау Розе и од Павла. Павле је писао дугачко и врло полетно писмо. Он је, међутим, ушао, са добром платом и још бољом зарадом у једну велику јеврејску трговачку кућу у Паризу. Не може зато, на жалост, дочекати друга у Паризу сад; по трговачким пословима баш о Божићу мора путовати у Африку, у француске колоније: а затим, по истим пословима, у Лондон, где ће морати остати скоро до Ускрса. Одлаже се дакле Бранков пут у Париз, до Ускрса, али тада, зацело. Писао је даље Павле: — Као члан велике трговачке куће, постао сам дописник великог тровачког листа у Лондону. Понекад протурим и чланчић о уметности, о музици, о позоришту, али углавном, друже, пишем ствари економске, трговинске. И иде ми од руке невероватно! Замисли, у Лондону су људи задовољни са мном! Значи, има доиста у мени штофа за трговца и финансијера. Уосталом, то сам углавном и студирао. И уосталом, Јеврејин сам по матери, а на матер сам далеко више него на оца... Кратко речено: ја сам се инсталирао у трговини и у стручној журналистици. И морам ти признати, осећам се добро. Морам ти признати још нешто: ја ћу остати у туђем свету. И ту се добро осећам. Волим своју варошицу, и волим све вас, и тебе нада све, али велики свет ме вуче. У њему сам се разгранао, па је природно да ме вуче.

Вуче ме и боља зарада, управо ванредни изгледи да стечем и живим независно. Тај независни живот човека без месечне плате, то сам научио у Енглеској, и то ме просто фасцинира. То је уосталом и идеал сваког Јеврејина. Сва моја околина овде потсмева ми се што још имам плату, и веле да сам још полетарац... Разумећеш дакле, ваљда, да ја више не могу замислити да будем тамо доле неки судија, адвокат, или јавни бележник. Господин Јоксим је наша елита, и по образовању и по удобном и независном животу — уосталом, по цену да остане матор момак и без деце — али веруј ми, ја више не бих хтео бити господин Јоксим ни у Паризу, а камо ли у нашој варошици на Тиси... А сад о теби, друже. Мучи ме стално твој положај и твоје сиротовање. Једнако премећем по глави: како би и ти могао доћи у свет, и живети интенсивније, зарађивати преко потребе, путовати, ширити видик, скупљати знања, и тако нове и нове могућности зараде. Не знаш за сада колико треба француски. Научио би. Имаш породицу. Али кад би ти тој породици могао слати откуда било то што јој тамо зарађујеш, и далеко више, могао би је оставити, бар за неко време... Међутим, проблем је на другој тачци, знам ја добро, друже! Ја сâм не могу тебе замислити на послу који ја радим. Ти желиш Париз да студираш и пишеш расправу, а ја у Паризу стичем новац. Теби треба слобода духа, а мени, сем тога, и јеврејска самосталност. Мене усисава раса, чини своје са мном јеврејство! Јову граничара у мени потискује далеко јача крв фрау Розина. А овде, понела ме је река великог, моћног јеврејства у француској престоници. Ја већ живим од веза, од расних и интимно јеврејских веза. А новац ми пада као луд. Али ето, говорим опет о себи. То је ружни јеврејски начин... Саслушај ме, важно је и за тебе... Разговарао сам с тобом више пута о новцу, о нагомилавању новца, о мистици новца.

Да од једног тренутка надаље, новац почиње да ти трчи као по прузи, непогрешно у правцу теби, и да једна парица не може кренути другим правцем. Али тај тренутак! До тог тренутка је однос између човека који новац зове, и новца, доиста мистичан. Човек мора мислити на новац са искључењем свега, као на идеал, као на рођено дете, као на неко божанство. Новац онда стане долазити начином који искључује све рачунице, навире кроз прозоре и на врата. Тек кад га збереш, однос се охлади, новац се охлади, није више друго до средство, а ти више ниси онај који је живео неко време с новцем као с јединим братом. Напротив, сасвим напротив. Дарежљивост, друже, овде сам видео невероватних примера и доказа за то, дарежљивост права долази само из обиља новца, из новца који је нагртао као луд, тајанствено издашно. У малом, ја сам то посматрао код матере. Док стиче, воли новац; кад стекне, воли људе, зна шта је потреба, шта је великодушност, што је доброчинство и давање да левица не зна шта чини десница. Овде видим то у великим сразмерама, и мислим зато да су Јевреји баш у области новца и романтици... Има у свему томе и трагичности. И страсти и новац и рад Јевреја гута Молох, нешто невидљиво и вансветско, тајанствена раса која нема тенденција ни ка држави, ни ка заједници једноплеменика, ни ка својој књижевности на своме језику. Има, као и у вајкадашња времена, веру у жртвеник и веру у чисту крв. — Следовали су у писму неколики редови густо прецртани. А завршавало се писмо са утврђивањем плана за долазак Бранков у Париз о Ускрсу. Бранко је писмо прочитао пажљиво још једаред, и онда рекао у себи: — Почиње Павлова трагедија, јеврејска трагедија. Богатство и материално подупирање јеврејства; синови, и расно подупирање јеврејства; а затим, Павле може и умрети, и убити се, а може лећи и на православно гробље, свеједно, фрау Роза ће на оном свету бити мирна, Павлова душа задовољна, раса ће примити жртву без разнежења... Синагоге су формалности, велики јеврејски жртвеник је невидљив.

И тај Ускрс је прошао, и онда још три Божића и три Ускрса, а Бранко није отишао у Париз. Живот је пун препона. Не може Бранко; не може Павле; не може фрау Роза. Фрау Розино здравље за те три године малаксавало је стално, иако постепено. Граничар Јова оде пре. Кад је он напрасно умро, Павле се у Лондону женио, и мати његова јавила му је за очеву смрт тек два месеца касније. Није дала да долази кући ни тада, и пресеца своје прве брачне месеце и своју младу срећу. Није му стога писала ни да је њено здравље сасвим при крају. — Павле треба да ради, и од куће добија само добре гласе. И он кући шаље само добре гласе. — Локалне новине су недавно забележиле: да је угледни суграђанин, који живи на страни, г. Павле Чајновић, објавио две књиге: једну на француском језику, о важном економском проблему којим се сад баве сви стручни економски листови у Европи; а друга је књижица написана на енглеском језику, спада у лепу литературу, описује обичаје неких занимљивих крајева Лике, откуда је пореклом био пишчев отац, недавно упокојени и цењени г. Јова Чајновић. Бранко је већ раније примио ове публикације. Ону на француском језику прелиставао је, али га она као предмет није интересовала. Енглески није знао. Али се у себи питао: зашто је Павле изабрао, некако снобовски, да пише о крајевима које никада није видео? Ускоро се та књижица појавила и на српском језику. Била је написана збиља с талентом, врло живо и топло.

А у предговору Павле је објаснио: желео је да нешто учини за свога оца, потомка јуначких и сиротних Срба Личана. Текст је добрим делом дословни текст његова оца, који је врло лепо причао оно што је запажао. Писац књиге, на жалост, никада није посетио крај о којем пише, али аутентичност података помогла је да се у овој књизи слију проживљени живот и право лично искуство оца, и извесна рутина у писању сина. — Бранко се застидео што је о Павлу погрешно мислио. У паланци се књига много читала. Господин Јоксим се смеши: — Савле-Павле, увуче ти он Јову граничара у књижевност. Јова је додуше причао одлично, али касарнским стилом, а ово је, богами, париски стил, иако је све остало просто и непосредно. Одлична књижица. — Нашла је књига пут и у Лику. Фрау Роза је показивала Бранку личке новине: Лика топло приказује дело, и назива Павла својим сином. Излазећи од фрау Розе, Бранко се баш гласно насмеја Личанину Павлу из Бачке, из Париза, и из Лондона. — Јеврејска умешност. Све је оправдано, човечно, разумљиво, и чак дирљиво, али је опет све и увек нека капитализација. Стећи три, четири завичаја, то је реално појачање права на живот, и то се, наравно, може претворити у капитале сваке врсте... Чудесна раса. Једина раса са енергијама у чистом стању виталности; као при стварању света.

Паланка је чешће протествовала код фрау Розе што Павле тако дуго не долази. Фрау Роза је протесте слушала са задовољством, и извињавала сина: не може да дође од послова, не пуштају га они којима је потребан. — И мени би требао да помогне мало овде, али, као велим, ово овде је ситан посао према оном онде, па га некако и сама свршавам. — И свршавала га је, да се цео свет чудио. Последње године и без мужа и с тешком болешћу, седи цело пре подне у свом „бироу”, прави новац, шаље га сину, а он га тамо у свету даље и боље обрће, и шаље мајци извештаје који њу усхићују.

Мајци извештаје о новцу, Бранку о путовањима. Био је у Индији, у Кошиншини. Десила се у то време фрау Рози једна „трговачка” непријатност: сељаци из околине тужили је због неких разлика произашлих из неких заплетених уговора. По варошици се шаптало: да сељаци прете и паљевином, чак и батинама, ако до свога не дођу. Фрау Роза међутим мирна, никога не зове у помоћ. Само што баш у то време учесташе у локалним новинама чланци о успесима г. Чајновића, „светског новинара”, итд. о његовој богатој женидби; о сродству младе госпође Чајновић с врховним судијом у Лондону, оним што носи бароку и огртач као краљеви; о Црнцу који служи г. Чајновића и његову госпођу. Хвалећи Павла, новине су хвалиле и угледну његову мајку, угледну грађанку за чије се име зна у свима добротворним друштвима без разлике вере и народности. Тих дана показала се фрау Роза, први пут откад је паланка зна, напудрована и у мидеру. Изгледала је, онако болесна, као мумија, али резултат је испао позитиван. Просу се глас по варошици да то сигурно долазе у посету син и снаха, богаташица једна и велика госпођа, па се свекрва спрема за дочек. — Још ће оздравити, видесте ли је? Одговара господин Јоксим: — Неће оздравити, али је добила процес. Сељаци повукли оптужбу; а кад су преко посредника замолили да их фрау Роза прими, одговорила је да ће их не само примити, него да ће их позвати њен син, кад дође. — Тим сељацима посредницима говорила је фрау Роза: — Јесте, истина је, кућу ћемо зидати Павле и ја, на оном нашем плацу до католичке цркве, и биће купатило, и башта с травом која се шиша као ваше главе у берберници и биће тенис. Енглези тако живе.

Кад ми буду долазили снаха и син, а даће Бог и унук, да им је све онако како су они научили тамо где се зна како се живи. — И по паланци и по околним селима само звижди одјек: — И биће купатило, и тенис, Енглези тако живе. — И биће менажерија мачака и паса — додаје апотекар — знамо ми шта је живот Енглеза. Госпођа апотекарица забола, по јапански, две огромне коштане плетеће игле у косу, скрстила руке на вуници бледоружичасте боје, и слуша како неко стручно приказује Павлов будући тенис. — И све ће бити ограђено мрежама од финих жица, а не као код госпа Мање, чупавим кудељним канапима... Кажу да госпа Мања и њено друштво не знају како се изговарају по енглески оне речи, чули сте, вичу, нешто док играју, не зна човек да ли је људски говор или... Апотекарица настави да плете. — Сад може госпа Мања узимати часове од Павла, или од Црнца... Све више и више жалим што немам сина, видело би се тад ко је за тенис, и чуло како се изговарају речи по енглески. — Како тако — смеје се паланка — сељаци се укротише и упреподобише. О разлици, више ни помена; о суду и батинама, ни помена.

Једнога се јутра фрау Роза појавила у сасвим новој хаљини, са финим везом око врата. Полуципеле на три дугмета. Мала чипкана капица на глави. Примила је тога дана две инјекције, да издржи радост, и да савлада све већу потребу лежања. Те ноћи је стигао Павле са женом. Један фијакер је возио саме кофере. Сутрадан, паланка не трепће, да не промаши ниједан податак. Већ у шест ујутру сазнало се да Црнац није дошао. У осам се знало шта се по енглески спрема за доручак. У девет је госпођа апотекарица чула за шлафрок младе госпође, и чудила се какве то могу бити кућне ципеле од златне коже, у шиљак, и с великим петама.

— Елегантан свет то облачи за бал, а зна се шта се носи у кући . — У десет сати није продрло ама баш ништа. Изгубили ваљда сви главу, како ће Енглезима скувати ручак. Ко ти зна шта једу. — У једанаест се појавила на улици Енглескиња. Сама. — Куд ли је пошла без мужа!... гле, куд је потегла! Ју, кћери, отвори прозор, превичи јој некако да ће тамо оставити штифлетне у блату. — Хода Енглескиња по градићу као по својој кући. Загледа у ниске прозорчиће. Загледа и свет њу. Да је млада, види се. Да је богата, види се. Да је Јеврејка, и то се види. Али што је обучена! Одело, ципеле, шешир, све у складу, све фино и све необично. Тамноплав сомот с мрким кожним украсима. Шешир сав од фине мрке коже. Ципеле са уметцима од плавог сомота. У руци штап. — Сва у кожи к'о ловац! Локне, Боже да ли су праве? — Па зар не видиш како јој је дивна коса! — Пази, рукавице, на шест крупних дугмета. — Али штап, побогу! Штап носе само матуранти и старци. Старе жене, ни оне га не носе, него се воде под руку. Здрава и млада к'о срна, а штап. — Енглескиња најзад застаде пред излогом, јединим излогом од једноставног великог стакла. Загледа кроз врата, па још једаред погледа предмете у излогу, који ни по чему нису имали везе са апотеком. Огромни јеленски рогови; апотекаров трофеј, ако је тачно. Велика јапанска ваза и две шољице са штапићима којима Јапанци једу пиринач; егзотична куповина госпође апотекарке на једном броду у Фиуми. Лепо ручно огледало, босански послужавник, и дугуљаст суд с решетком, за кување рибе; главни згодици за лутрију. Енглескиња се мало насмеја и уђе. У апотеци се све скаменило на месту. Чекају да се отворе уста, и огласе речи нечувене, које ће ову угледну радњу, и оба стручњака у њој збунити. Апотекар је заборавио да се поклони. Фармацајт се прибра, и рече гласно шефу: — Ко зна, можда ће казати латинско име лека. — И поносан што ће дочекати муштерију која говори латински, искочи пред тезгу и поклони се дубоко.

Енглескиња тад, мало чудно изговарајући, али сасвим разумљивим немачким језиком запита да ли имају неки не баш много естетичан лек за мало кученце које је прешло на ненавикнуту диету. Све се илузије одједаред разбише. Апотекар поче да говори некако нарочито баналним фразама, као од потребе да покаже муштерији својој да се овде не вреди правити важан. Из апотеке је Павлова жена једва изашла, толико се света међутим скупило пред вратима. Апотекарица је вирила кроз прозор: — Елегантна! Налик на мој костим од резеда свиле. Баш ћу и ја тако дати мало подићи појас. Дошла тања, а богами јој струк може да има 70, а 65 сигурно.

Ако је Енглескиња била чисто јеврејски тип, Павле се учинио паланци чисто енглески тип. Павла је скоро тешко било познати, и то је оно што је за људе значило изгледати енглески. Друга клима, друга храна, други обичаји животни, и човек изменио боју коже, покрете, глас, ход, а већ да се не говори о начину одевања. Павле је ојачао, али некако оматорио и огрубео. Кожа на лицу добила тон ружичаст; лице велико, нигде му краја нема од силне избријаности; много црне обрве Јове граничара, на оној црвенкастој кожи изгледају неприродне, као извучене. Ћосавост, у оно време, била је нешто толико енглеско, да се све остало на лику Павлову мање запажало. Коса, наравно, није Павлу израсла, али он је сад носио скупу, фину перику од тамносмеђе косе, по енглески глатко причешљане и уз лобању прионуте. Одело ванредно, сиво, од танке, чисто вунене енглеске материје која се не може угужвати, и има особит пад од своје тежине и лакоће истовремено.

Кошуља је бледоплава, мекана и танка баш као она џепна марамица која је некада очарала Бранка; и нека весела кошуља, какве су обично кошуље на Енглезима, јер им је мило што леже на потпуно чистом и добро истрљаном телу и кожи. Џепови на оделу прави, правилно припеглани. Пуни џепови, и стално увлачење руку у њих и претурање по њима, упропасти линије и стил одела. Ако треба нешто понети, Павле носи у руци кожну торбу с много одељака. У лику Павлову је извршио промене и енглески језик. Спор темпо говора, паузе у говору, многобројне врло кратке речи, доносе собом слабо размицање усана, приљубљене усне, и услед тога крутоћу браде. Покојни Јова граничар говорио је народски: да опора воћка веже човеку уста. Е, сад је његов син имао везана уста као да му је стално међ зубима опора крушка. Над тим устима је искочио снажан јеврејски нос, обао и меснато грбав, широких ноздрва с јаком тамном унутрашњом покожицом. Тај нос је давао Павлу нешто маторо и грубо, чак и нешто строго и немилостиво. Господин Јоксим сасвим озбиљно рече: — Још нисам видео нос који би био толико независан од простора и времена.

— Господин Бранко, ви сте сигурно већ више пута били с вашим старим другом? — пита господин Јоксим . — Слушајте, окром шале, то је невероватно како се тај наш човек поенглезио. Не знам да ли се само поенглезио. Рекао бих да се у великом свету поново родио. — Допадао вам се дакле што је постао скроз Јеврејин, и основао чисто јеврејску породицу. Па ми смо тог вашег новорођеног Павла сасвим изгубили!

— Нисмо га никада ни имали у смислу оном који ви сада држите на уму. Косово, дакако, не значи за Павла много. Он је светски Јеврејин родом из неке паланке, као толики други. Тако га морате и гледати, и волети, и читати оно што пише. — И ви можете тако, Боже прости, шематички извученог човека да волите као брата? — Не, ја га волим у суженом обиму, просто као Јеврејина, баш као Јеврејина. Јеврејин је изузетан пријатељ; он може човеку да буде одан упркос свим променама и сметњама, и одан скоро с неком религиозном ватром... Живот је нас двојицу тако рећи раставио. Али само тако рећи. Ми смо браћа. Ја осећам то кад у очима Павловим читам оданост и привезаност безмало да кажем псета једног. А знам да он то чита у мојим очима. Али да оставим ту метафизику. Павле је пример енергије и способности. Он ради као машина. Гледао сам, пише новинске чланке у три језика, као машина. Показао ми је коресподенцију своју од осам дана; то вам је пола савета, наравно, претежно јеврејског; и ту вам се обрће благо немерено; ту читате нешто судбинско... Потенцијâ имају ти Јевреји! У сравњењу с Павлом, ја сам неактиван, некористан члан друштва. Моја знања, у сравњењу с Павлом, мртва су, и мој интелектуализам хладна ствар... Знате шта бих рекао, господин Јоксиме: у сравњењу с јеврејском расом, ми Славени смо лишени не животне снаге, него животне глади. Оно што философија зове ens appetibile. Јеврејин с глађу и апетитом зарађује новац, негује сина, чува расу. Да, прво та животна глад, па тек онда снаге и потенције... Ако будете вољни, ја ћу вам једаред прочитати из оне моје несрећне и покојне тезе оно што сам забележио о „акту и потенцији”, како сам то видео у јеврејству. — Ама, да ли се ви не варате мало кад сувише уздижете Павла, особито на свој рачун? Слушајте, Каленићу, ја му не волим она честа писања о најразноврснијим стварима. Боже прости, као програм у циркусу с тридесет разних и нових тачака.

— Такав је Павле тип, и такве су му способности. Разуме музику, даровит је новинар, има смисла за лепу литературу, и у крви му је економија и финансије... Не, Павле је славан тип и човек који нешто зида, и нешто ће за собом оставити... Тамо, усред Лондона, у богатој и културној кући, родиће се данас-сутра неки мали Мориц, или Давид, и порашће, и научити, као и његов отац, и како ред заповеда, неку струку; али прави његов позив ће бити да узме живот с пуним освајањем, да живи с творачком глађу своје расе, и остави за собом потенција и за породицу, и за расу... Погледајте само ону нашу обичну фрау Розу. Једним пламичком је само још жива, али од животног апетита њеног преостаће још и за Морицова Морица... Да, оно еns appetibile није ни у философији, ни у науци, ни у положају, ни, наравно, у некој докторској тези, па није ни у нама Славенима, него је у јеврејској раси. — Биће, мање-више, како кажете. Апетит Јевреја је неутољив. Они зато ваљда никада неће изумрети. Знате како је писао Достојевски: једнога дана, цео свет се урнише и пропадне, кад, на врху рушевина седи Јеврејин... Али то ваљда није истина. Достојевски је писао многе неистине. Само, зачудо, увек има право... Али да се вратимо у реалност. Јесте ли се упознали са Енглескињом? Паланка већ зна и прича да јесте, и кажу: узела богме Енглескиња већ и фотографију Бранка Каленића. — Све је тачно, а опет све није тако. Идем чешће код Павла. По енглески идем на чај. Нисам до сада никад пио чај, али налазим да је то врло пријатна ствар. Или бар пријатна онда кад чај спрема госпођа Стела. Донела из Лондона неке просте земљане судове, али то су вам као неке лепе играчке, а ми око чаја као добра деца.

Занимљива Јеврејчица је госпођа Стела. Има образовања, лепо свира у виолину, доста лепо пева. Певала је неке тужне енглеске, па још тужније јеврејске песме. Прилично зна немачки, и можемо да поразговарамо. Заборави, па тек окрене енглески, али да видите ђавола, господин Јоксиме, ја разумем све. Причала ми је како се удала за Павла: из љубави и из рачуна. Она је једино дете имућних родитеља, трговаца, и за њу је потребно било да заволи онога ко ће пословима знати управљати. И ту ми рече једну лепу ствар: — Код нас, Јевреја срећа је увек и ствар разума. Отуда су наше среће и разноврсније, и дуже могу да трају него код других народа. Од тога имају нешто и Енглези. Ја волим живот у Енглеској, и увек стрепим да нешто не дође што би мене, или моје, изгонило из Енглеске. — Од Павла је чула да се ја интересујем за јеврејске проблеме, и врло ми је дирљиво захвалила, и имала у очима нешто од оне оданости којом се само Јевреји везују за човека... Јесте чули: страх ју је да нешто не дође и не изгони је из Енглеске. Јевреји се стално боје људи, и зато воле пријатеље безмерно... Цело једно вече смо разговарали о Јеврејима. Фрау Роза није учествовала у разговору, али је седела за столом, срећна. И нехотице сам је сравњивао с мојим покојним оцем. Тешко болесна, пред прагом смрти и вечног растанка од Павла, блистала је у срећи. Могла је парафразирати мога оца, који је говорио: да нисам несрећан, био бих срећан, парафразом: зато што сам срећна, не могу бити несрећна... Негде сам, господин Јоксиме, видео слику католичког свеца, с блиставим сунцем на грудима. Ето тако ми се причинила оне вечери фрау Роза, једноставна Јеврејка и мати.

После две недеље Енглескиња је отпутовала. Много је ствари накуповала по околним селима, научила мало српски, оставила за собом добар спомен. Фрау роза се хвалила свету: — Све сам доживела што сам желела да доживим. Ако унук доће после моје смрти, не жалим. Биће добар као и мој Павле, и добар као Павлова жена. Много добро дете, чисто га видим. — По договору са женом, Павле је остао. Бранку је објаснио: — Да будем с мамом колико још могу, али и да не изгубим везе с овим крајем и људима, ни пословне везе, ни пријатељске везе. Највише могу остати два месеца; затим морам путовати безусловно. Стање моје матере је тешко. Не умем ти казати шта ће значити за мене губитак те жене, тог учитеља и добротвора мога. Извукла је она из мене снаге које ја не бих никада извукао. — Пре подне Павле је остајао у бироу, а после подне је писао. Сад је Бранко боље видео Павла-писца: нервозан, малодушан, амбициозан, уплашен од критике унапред. — Ја сам многострук, као већина Јевреја интелектуалаца. Али као и други Јевреји, мислим да немам довољно личне личности. Судбина наша не допушта нам да живимо за искључиво једну, чисто приватну ствар. Парадоксално звучи али ја бих рекао да чисто „луксузног” Јеврејина нема. Раса, расна трагедија не допушта Јеврејину да крв потроши на личну амбицију. Јеврејин мора јеврејству оставити децу и новаца. — Павле је довршавао драму. Она је убрзо и давана у суседном већем граду. Била је и фрау Роза на претстави. Седела је круто, као припета, између сина и директора позоришта, и била срећна. Последњи пут.

Све је било унапред спремљено и предвиђено, и мртво тело фрау Розино пренето је у градић неки у Аустрији, откуда је снажна Јеврејка некада залутала или с планом дошла у крајеве српске Војводине. Бранко је размишљао. — Како је дошла, тако је и отишла. Пепео њен ће се помешати с пепелима неког Јеврејског гробља, новац ће Павле однети у Лондон, а ми смо овде били само подлога за пузавицу која је расла и уједно путовала, даље, даље.

— Павле, кад се вратио, закључао се у кућу и никога није примао. Можда је православни Павле читао кадиш; свакако је остао недељу дана у самоћи и размишљању, у мистичној заједници сирочета с покојним родитељем. Први је у кућу ушао Бранко. Језовито. Фрау Розе нема; биро је затворен; собе пуне кофера и путничких торби; јединац син и наследник је енглески поданик: чика Јова остаје на гробљу потпуно сам. Другови се срдачно руковаше. Павле изгледа порушен: није како треба обријан, није спавао, пред њим кутија с прашковима. — Е, мој Бранко. Овде је сад једна кућа ископана, а ја не путујем него селим. — Облише га сузе. — Додај ми ту лулу, да запалим, па да изађемо мало до Тисе. — А што си пропушио? И то на лулу? — Има и горе. Бранко. Кад ме потера несаница, тражим све чешће инјекције, тешке, оне што подривају... Али то се све још може поправити. Хајдемо.

Пролеће, и укрштени ветрови: млаки, хладни, топли, јаки, умерени, слаби. Тису не може човек да позна: гони енергичне и брзе таласе, и на изврнутој води показује све боје, од тамно блатаве до пенушаво беле. Одмичу таласи ипак некако у редовима, као да су по линијама притегнути. Само овде-онде, где или пешчани пруд сече правилан ток, или матица врти своје коло, тамо вода тек одједаред скочи увис, распрсне се у широка крила, и та крила, баш као да збиља одлете, нестају у парици запада. — Како је данас Тиса необична. Пази како прелива обалу. Љуља се као море. Ево. потсети ме на стихове Лазе Костића: „поносни бељци, срчани ждрали”. Лепо је то казао Лаза, за воду.

Можда густе мишиће и гипке покрете коња доиста не може ни камен боље измоделовати него еруптивно избачена маса густе, гипке морске воде, која јури неуморно. А зелено-сиво ждраљиње крило, које човек ретко уочава, слично је доиста оштрим млазевима воде, којима ударац ветра даје мах да лете, а лете дотле док трају ударац и бол. — Допада ми се како си то казао... Зашто си престао писати? Пиши шта било. Дневник, бар. — Велиш, бар. Кад бих дневник писао, ја не бих сматрао да пишем бар. Не пишем га, али га мислим. Мислим га без поетизирања, онако како га живим, и веруј ми, Павле, понекад ми се чини да ће ми од тог „дневника” нешто прснути, глава или груди... Не пишем ништа, и сигурно нећу ништа ни писати. Нека врста усмене моје литературе постоји, и, да видиш, почео сам да ценим добру и поштену усмену литературу људи. Господин Јоксим је фини усмени критичар; штета само што није увек фино оно што му се подмеће за критику, па мало застрани. Знаш шта ми је јутрос казао поводом драме Рибарићеве? Вели: Рибарићев разум је добар, али је штета што је техника тога разума само техника разума, а не техника интелигенције... да отера свога јунака у врсту аскезе, он је сматрао неопходним да му у душу метне неку мистику. Не! Разум води и у аксезу! Разум који се служи техником интелигенције, и увиђа све своје границе, тај разум води у резгинације, а резигнације у аскезу. — Ето ти, Павле, парче усмене критике из овог нашег ситног градића! ... И ја тако, колико могу, у предавања своја уплећем мало свога дневника, мало дневника других људи... Јуче сам у осмом разреду причао о једном младом византиском базилеусу, културном, енергичном, даровитом, па ипак промашеном, пресеченом. Јасно ти је, да је ту било одломака из дневника и мога, и Миланова, и још других.

Један ђак скаче: „Па то је, господине, неки византиски Хамлет.” — Други скаче: „Не, то је био младић пун херојске активности, од рушевина правио нову државу.” А ја бодрим моје младиће да код куће још размишљају, и напишу ми нешто о том. А у себи велим: полети, наде, охрабрења, обећања, остварени резултати, и одједаред, дим, дим...

Тиса се ућутала и смирила. Воде имају тај човеку неразумљив контакт с човеком, да ућуте кад је човек много срећан, или много растужен. Павле премешта у други крај уста енглеску лулу, а преко луле се смеши енглески, мирно, паметно. — Слушам те, не одобравам ти све, али можда ти мало завидим што си тако јединствен. Ти си историчар по вокацији, а песник по природи, и увек си то. Ти видиш рад само као твораштво, као лепоту, као трагедију. Ја видим рад као зараду, што већу и јачу... Има и у том лепоте, Бранко. То је виртуозност, то је као свирати у клавир, то је питање уметности духа и вештине прстију. То је један сложен посао, као нека симфонија! Ту има берзе, ту има журналистике, ту има лицитације, ту има демонског везивања и стезања чворова на једној огромној ловачкој мрежи у коју се све хвата. Ту има, како рекох, свирања и читања партитуре брзо и непогрешно. Ту има ларме и буке, и има увек и једна фина мелодија која у једном трену занесе свет. Али ти се не смеш занети, ти не смеш уживати, ти мораш читати јасно знаке по туђим занесеностима, и трезвено их додавати у твоју симфонију рада, рада ради зараде, што веће и јаче... Али, Бранко, остаје сад још моја лична трагедија. Личност у мени има амбицију писца, а ту, ја мислим да не могу даље од импровизације. Ту личности мојој смета јеврејство моје. Мени све иде од руке, ја све брзо и лако стварам, али то је баш карактеристика импровизовања, а импровизовање је карактеристика човека који није јединствен, нема један корен, један крст, један језик, једну личност.

Јеврејин нема тла, нема тврдог непомичног корена, нема језика, и зато нема слободу личности. Јевреји су свугде импровизатори! велики и гениални, некада, али ипак импровизатори, и страховито тежак задатак Јевреја је у томе да од самих импровизација граде свој континуитет. И граде га. Јевреји су доказ да се може од самих импровизација, привремености, повремености, сталног путовања и сељакања, створити један плодан континуитет живота и снага. Али и један континуитет трагедија, јер импровизатори нису јединствене личности. — Кад си већ тако задро у проблем, дед да теби прочитам ову цедуљицу коју носим собом већ поодавно, јер сам обећао да ћу је прочитати господин Јоксиму: — Код Јевреја, сва историја и сва расна традиција везује се за Бога. С тим у вези може се поставити ово питање: Што Јевреји немају државу, једно тле, један језик, је ли то просто историски феномен, дакле последица догађаја, или је то битни услов да Јевреји у сваком свом покрету остану вођени, или гоњени, само од Бога. Ја верујем у последње. А кад кажем покрет, узимам реч и појам у смислу Аристотелова места, то јест, да покрет није само промена места, него свака промена у количини и каквоћи. У људма нису покрети и акти, него само потенције. Активисање потенција долази споља, од другог. Ланац покретача и покренутог није бескрајан, он се задржава на ономе што је чист акт, а то је Бог. Али сад. У земаљским обичним радњама, потенције се не активишу директно од Бога, него од разних симбола. Сви народи, сем Јевреја, покрећу се дејствима од стабилних симбола и идеала: завичај, тле, језик, држава.

Јевреји су ту нашли нешто и генијално, а чини ми се и богохулно, бласфемно: нашли су симбол и идеал који ће, некако као Бог, бити чист и вечит покрет и промена, нашли су то у новцу. Новац је сам собом апсолутна кинеза; вечито и апсолутно прометање, путовање, претварање количинâ и каквоћâ. Новац је без сна и замора, као Бог. Новац, стога, неисцрпним снагама активише потенције. А како је новац лак и шаљив, он активише и веселим снагама. Код других народа, активисање потенција иде некако ритуално, увек је ту на неки начин светиња праотачка. Код Јевреја, новац активише вештинама, жонглерски. Новац је гениј импровизације! За час потенцију пребаци у акт; али и акт спетља, кад треба, за час у потенцију само. Отуда у јеврејској активности много веселости и ироније. И то у свима областима стварања и рада. Нема јеврејске поезије без ироније. Нема јеврејске логике без игре духовитости. Нема јеврејске мудрости без вида. Увек прискаче импровизација. Али отуда произлази нешто трагично: да Јевреји знају за све врсте емотивности, сем оне једне с којом се никада не шали и не импровизира, емотивност око своје државе, родног прадедовског тла, рођеног, јединог језика... И тако даље. — Интересантно си проширио моју идеју о јеврејским импровизацијама... А оно о разликама између Јевреја и других народа, и кад је позитивно, ужасно усамљује Јевреје. — Да, усамљује. Читава једна тема, и теза би могла бити разрада чињенице: Јевреје издваја, с једне стране Бог који их води или гони, с друге стране новац... Оно највише, и оно, како бар ми хришћани верујемо, најниже... Ево ти још мало пословничког материјала из мојих фиша. У вези са сиромаштвом и богатством, велика већина јеврејских пословица спомиње новац, пару, чак монету и валуту; дакле се по јеврејски и сиромаштво и богатство зову „новац”.

У славенским пословицама, руским и српским углавном, сиромаштво и богатство зову се сиромаштво и богатство, дакле су стање духа пре свега... Чешће се питам, Павле, кад мислим о сталном враћању јеврејског проблема у историји, да ли не би требало спровести осиромашење Јевреја уопште, и видети шта би онда у тој раси настало. — Павле прасну у чудан смеј. — Настало би то да би на врху сиромаштва седео Јеврејин — чуо сам за господин Јоксимов цитат — и тај један Јеврејин би савладао сиромаштво. Али то је, наравно, порука господин Јоксиму само, који не воли и не разуме Јевреје. А ти добро знаш: Јевреји се деле на богате и сиромашне, и они сиромашни врше своје дужности кроз врлину сиромаштва као и хришћани. И они су, знај, друже, од две врсте Јевреја, боља врста... Хајдмо сад кући. Ова вечерња сета ме враћа на мисао да сам сâм, да ми је умрла мати.

У варошици већ сумрак. Фењери су некако несразмерно високи, и не зна се право коме и где светле, јер су куће већином сасвим ниске. У пекарници тиња неко мало осветљење, изгледа да је свећа. Зашто гори, не зна се, јер су сви пекареви легли, пошто устају одмах после два сата у зору. Свеједно. Ништа се на овом свету, па ни у овој паланчици не разуме добро. Што рекао господин Јоксим: Не зна се ни зашто светле звезде онда кад цео свет жмури. На клупи пред кућом Павловом лежи пас фрау Розин. Дигао се, задржао Павла у корачању, и загледао му се у очи. Павлу се очи напунише сузама. Пас се тад узиже на две ноге и положи главу господару на груди. — Не знам ни како ћу га оставити — шапће Павле Бранку. — Хајде, Чупоња, хајде матори мој, кажи лепо господин Бранку лаку ноћ па да нас двојица идемо да вечерамо и да спавамо. Пас арлаукну језовито.

Враћајући се кући, под утисцима свега што је те вечери чуо и видео, Бранко осети да се мешају у њему језа и топлина, тужне претставе о животу Павлову, и неко топло осећање од своје згрчене егзистенције. — Куда ће Чупоња? чија ће бити кућа? хоће ли се сачувати траг од Чајновића? како ће бити Павлу, тамо у белом свету, са женом која је његов завичај погледала као неку панораму: и, касније, са сином који никада неће проговорити српску реч; и међу људма који неће моћи разумети Павла онда баш кад ће му бити потребно да неко разуме и другу половину његова бића и свести... Тај Јеврејин са две крви, тај православни Јеврејин неће имати лак живот... Ја сам ипак можда на јаснијој служби, у једном свету који нема за мене ни доста простора ни доста ваздуха, али који ми је ипак ближи од свих светова у прошлости и садашњости.

Те ноћи Бранко није могао да заспи. Мучи и њега често несаница. Сео је у постељу и узео да се забавља. Мислио је о великој екскурзији коју спрема с неколицином ђака, до Рима и старе Лације. Мислио је како ниједан од ученика неће да се одлучи за чисту историју. Мислио: како је тешко писати историјско дело ако човек није истовремено и уметник, песник. — Ако историчар не уме свести једну историску област на три, четири јаке и оригиналне личности, онда бадава прича чињенице, онда ништа од те историје није стварност. — Па му пролећу испред очију слике Рима, и он се узбуђује. Па онда мисли о својој несаници: — Око два по поноћи осетим неке сасвим необичне снаге у себи, могао бих зидове помицати, одговарати на најтежа питања, решити проблеме друштва и градова.

Али то је баш час кад никаква снага не треба. Око два по поноћи све заспи, и керови и петлови, друмови су празни, звезда више нема, болесници или су умрли, или и они спавају сан окрепљења. А ја, до ђавола, баш онда имам надљудску снагу! Па је мислио о брату Светиславу, који је очас постао чувен окулист, једини у околини, и ради и богати се, и сва породица сад њему окреће. — Сад бих мирно могао банути у свет и ја... како? куда? у авантуру? Да, баш у авантуру! — Бранко погледа сат: два после поноћи: — Аха, то је час моје надљудске снаге, а сутра ћу опет бити просечан. — Бранко се засмеја. — Хајд, лаку ноћ, снови пусти! осећам да ми се спава, и хвала ти, Боже.

Павле се вратио у Енглеску. Претходно је утврдио везе с једним јавним бележником: да брине о двема кућама, с тим да једну од њих, ону која је служила само за ренту, прода, а другу да издаје, без левог крила које има да остане намештен стан Павлов у родном месту. Да брине још: о млину у оближњем селу; о неким хартијама које се не могу пренети на светско тржиште; о српској школи у личком селу чика Јовином; о двема много сиромашним јеврејским породицама у варошици. Хонорар јавном бележнику био је тако условно и верижасто предвиђен од Павла, да је на крају прве године администрације испао много мали, и јавни бележник, побеђен, морао је хитно да захвали на послу. Паланка се задовољно смеје: — Није мала ствар: снизити проценат јавном бележнику. И то овом великом мајстору нашем! То је победа! И још га нагнао у бегство. То је, богами, што се каже, адмиралска победа: без права на икакву отштету. — Павле је пренео послове на једног адвоката Јеврејина. Смеј још већи: — Е, сад се сударају два адмирала, и занимњиво ће бити видети који ће потонути. — Потонуо је сеоски млин Павлов; продат, да би се подмирили разноврсни трошкови. А затим се све смирило и уједначило.

Проредила се много и преписка између Павла и Бранка. Ситне ствари не вреди помињати; крупни догађаји су сасвим други на два краја света. Кроника паланачка не одмиче. Бео лист пред њом чека. О сину Павлову сазнао је Бранко тек кад је детету било две године. — Дали смо му име старог деда Исака, незаборавног нашег пријатеља, мога и маминога. А решили смо, жена и ја, да дете носи презиме материно. — Бранко изговори гласно, као с неверицом: Исак Брок. И уздахну.

Кроника паланачка чека. Бранкову љубавну историју није било вредно забележити: сувише кратко и једноставно. Заљубио се био у сиромашну девојку која је помагала себе и породицу радећи фини вез и шав. И девојка је заволела Бранка. Кад је то постало јасно, дигла се паланка: — Зар шнајдерку да узме! — Госпа Лепосава ћути, али је невесела. Девојка, мирна као бубица, показа се храбра: отишла у Америку, ујаку, који је био дрварски трговац у неком градићу у Канади. Иду године. Кроника бележи само неке кратке знаке, више календар него историју. Кад је Павлов син навршио осам година, и добио одликовање у школи, дошло је Бранку дугачко писмо. Писмо је како-тако потписала ћирилицом Стела Брок Чајновић, а Исак Брок се потписао само латиницом. Послао је Исак Брок фотографију своју, и фотографију свога коња и свога пса. Бранко је одмах одговорио, честитао родитељима и сину, и послао фотографије бачких домаћих животиња, од дивног коња до огромног једног гусана. Али за све то кроника метну само кратак знак, и не преврну лист. Прођоше још неколико година. Бранко је у свом млађем сестрићу нашао једва једном историчара, путовао с њим у Атину, па друге године у Рим, али и то је кроника забележила само кратким знаком.

Једнога лета и једнога дана стигоше многобројни кофери Павлови у паланку, стигоше, као обично велики пртљаг, малом брзином. А одмах затим великом брзином стиже и Павле. Стигао је ноћу. Бранку није јавио ништа, и сутрадан није отишао до Бранка, него му је послао писамце и позвао га к себи. Кроника преврну лист. У писамцету је стојало: — Дошао сам, друже, да останем овде подуже, а можда и сасвим. Спреми се да ме видиш болесног; али се не узрујавај, јер сам ја још бодар и снажан. Више сам унакажен него болестан, више избачен из друштва него из живота. Дођи што пре. — Бранко је отрчао. А успут му је паланка већ саопштила да Павле има лупус, и да се разишао са женом. Павле није дао Бранку да друга загрли. — Болест није прилепчива, али је врло ружна. — По једном образу, мало по једном увету, малчице и на једној страни носа, покрили су Павла модро-црвени лишаји и ситне крастице. Павле више не носи перику, ћелав је, скоро сасвим без косе, порушен је много, у очима сјај туге и резигнације. Мирно посади Бранка према себи, и да би га још умирио, нашали се: — Боље би било сад да сам женско, и да носим „шлајер”. Жене с лупусом лепо излазе у свет, под густим велом... Добро је ово, засада. Али кад се више разједе, мораћу се зазидати у ову кућу, у моју драгу кућицу... Знаш ли да упркос свему имам неко осећање радости, што сам дошао! Хвала Богу што ми мајка није жива... и стари Исак, добри мој Исак, који ми је оставио све књиге... Договорили смо се, жена и ја, да одем за дуже време, због детета, да ме не гледа оваквог, да му се душа не испуни грозом. Главно је сад мали Исак, а све остало споредно. Сећаш се, тако је говорила моја мати, онда кад сам ја био главно... Храбар сам сад, Бранко, истински, не правим се. Ја ћу овде радити, с породицом се дописивати, с тобом дружбу обновити, нов живот почети...

Видиш ли, под каквим се све околностима може нов живот почети... Немој ме гледати са зебњом, Бранко, немој. Да си ти био у одељењу за болести од лупуса!... ово није ништа; мало ми смета лепоти. — Павле се горко засмеја. — Кажем ти озбиљно: нов живот. Сад су моје главне мисли: да процес болести може бити благ, и дуг;... па затим, да може Бог бити милостив, и дати да од друге болести умрем пре него што ми се од очних капака, уста и носа начини... Али Бог је милостив, мислиће и Бог на мог малог Исака. Јеси видео слику? Лепши је од мене и Стеле. Нешто има од деда Јове граничара, али оне црне очи сасвим су у енглеском типу лика... А како си ти, Бранко? лепо изгледаш. — Хвала, добро сам. У Италији сам се упознао с једном младом девојком, фином, музикалном, доста начитаном, и сад једно другом пишемо, и то је у мом животу нешто много радосно. Римљанка је, с њом сам обишао околину Рима. Од ње научио талијански... Али, драги Павле, сад је по свему томе опет пало нешто сетно. Како, забога, да се тако разболиш? откуда ти баш та, тако ретка болест? — Није тако ретка; само, као увек у животу, несрећни се крију, па се не зна колико их је... Не брини за мене. Ја ћу кућу лепо да инсталирам, и онда ћу ући у хармонију новога живота.

Павле је Павле. Паланка докле узе став поште и респекта. Наравно и радозналог ишчекивања. Унео је Павле, кажу, у кредитни завод опет много новаца и хартија; завод одједаред процветао. У кући му се презиђује и преграђује, удешава се врста удобног малог санаториума. Паланка шапће: — Тако болестан, а још Енглез. — Повео је Павле из Лондона болничара, момка који у кући не скида бело одело, а на улици носи врсту униформе.

Поштарка, већ много оматорела, предаје сваки дан мистер Џиму пошту за Павла, пита како је господин, научила неку енглеску, разуме доста Енглеза, допада јој се, једном речју; почела и она нов живот. Мало се побојала кад је чула да енглески болничар обучава сад Ружу Циганку која је стала у службу код господин Павла. Ружа Циганка је била позната у варошици надничарка, дугогодишња радница код фрау Розе, сирота жена са доста деце и жена ретко милостива срца. — Је ли, Ружо — пита поштарка — 'оће ли онај да оде кад се ти научиш послу? — Неће тај мицати док му иде она плаћа. — Али главни болничар Павлов остао је Бранко. Не растају се никако. Не могу да се наразговарају. Нових тема има. Радују се један другом као да су дечаци који не могу да дочекају да сване дан и да се иде код друга. Пред вече шетају крај Тисе. Забораве понекад и лупус, и прохујале године, и сву своју прохујалост, и чини им се: матуранти, су, и негде их чека неко велико изненађење. Тешка болест сузи болесника. А брига и љубав за осуђена човека, прошири живот доброг створења. И Бранко дакле започео нов живот. Затворе се он и Павле, и потону у једном фином свету резигнација. Свет резигнација је нов и богат свет. Понегована резигнација, то је уметничко стање. Резигнација не зна за страх, она брише оштре контуре свима стварима, и болести, па и смрти.

Павле седи пре подне у бироу; има завој око главе; виђа се с људима и отаљава послове. После подне скине завој, чита, пише, чека Бранка. Понекад су тужни: кад се јасно покаже да болест на лицу напредује. — Уво ми се погоршало. — Бранко види како се скруњују суве љушчице од затворених раница, и како крваве нове ситне ранице, и разрушавају полако али неумитно оноликог човека.

Фина марамица Павлова скоро је увек мало крвава, иако је завојна газа стално при руци. — Мораћеш, Павле, ове године опет на матурску вечеру. Има пуно ђака који те знају по песмама и драмама, и желе да с тобом разговарају о школским приликама у свету. — Откуда вечера сад, у јесен? — Нисмо приредили вечеру одмах после матуре; одложили смо је за сад, пред разлазак студената. — Рђаво се осећам, не знам да ли ћу моћи. Имам мало и температуре. Кашљем. А знаш ваљда, уосталом и видиш по очима мојим, ја сам доста напредовао у извесним дрогама које дају сан али узимају снагу. Сутрадан, Павле је лежао у постељи, а Бранко је морао сам на вечеру с матурантима, односно студентима. Магла. Голо грање се пробада кроз маглу као страшила. Паланка је сва зловољна. Треба дрво набавити, треба ципела, треба одела. Кредитни завод је пун меница; Јеврејин Штајн пун облигација; дуг је испунио Фрелиховицину „конфекцију”, иако је она поодавно на гробљу; дуг је и по свим шустерницама дуж пијаце. Имућни свет има додуше и одела и дрва, има и каруце, али напољу је мокрота и блато, а ветар сече. Вечера није била весела. Разиђоше се брзо. Младићи решише да оду до кафане. Професор Каленић стоји на ветру и гледа за њима. Одмичу, осврћу се, нешто довикују професору што ветар мрси и брка. Замакоше. Ветар брише. Уврће око ногу Бранкових панталоне као крпе, па их опет исправи и надува, увлачи се кроз њих леден, и Бранко дрхти и премешта се с ноге на ногу. Учини му се да тамо у магли наиђе сад друга група матураната, па опет друга, па још друга, и напослетку њихова, она „срећна и одабрана”. Скоро трчећи сави он у прву улицу, и нестаде у жутој магли Тисиној. Прође крај реке. Грозна: као блатава ораница. Па окрену натраг, и до Павла.

Сва кућа осветљена, два лекара код болесника. Павле спава, једнако спава. Доктор Јовановић каже да је срце слабо; пациент није раније казао да је морфинист; то много мења све. Запаљење плућа још није сасвим јасно, али срце већ не ваља. Позват је сутрадан специалист из Беча. Као обично, пред великим именом болест се мало примири. Павлу је доста добро, не спава му се, добио је два писма из Лондона; Исак пише оцу: — Мама ми је све казала; није то за мене ништа страшно; татице, мораш одмах да се вратиш у Лондон, твојој кући и твом послу, који без тебе не напредује добро. Шаљем ти слику моју и мамину, и слику мог новог ловачког кера, који је паметан као човек. — И Бранко је добио писмо из Лондона. Госпођа Стела се вајка и каје, каже, да је човеку дужност да прими и сноси све што га снађе, и да је она само на велико наваљивање Павла пристала да се растану. Моли Бранка да одмах све припреми, и да или он допрати Павла у Лондон, или њима брзојави да се спремају на пут.

Бранко је сачекао да прођу бар неколико дана. Из Лондона стигла је међутим депеша, пуна слутњи. Бранко је одговорио не саопштивши истину, јер је Павле тако желео. — Ја се осећам боље. Причекајте док се дигнем. — Павле је доиста све мање кашљао, али све више спавао. Кад се пробуди, чита писма, гледа слике, гледа се у огледалцету и радује се што се на лику више не појављују нове ранице. Хвали се тим лекару, а лекар га теши и храбри, али запажа да пациент, док разговарају, непрестано дрема. Доктор спрема инјекцију. Пациент спава. Доктор опипа било, и диже Павлу обе руке увис. Павле спава. Кроника преврну лист: Ој, гробље!

Господин Јоксим не може да смири Бранка, води га пред доктора: — Ево нека вам каже наш драги доктор Јовановић који увек говори само оно што збиља јесте. Лекар се тужно смеши: — Да, господине Каленићу, Павле ваш није знао да умире, и, ако смем рећи, не зна да је умро. — Тешко ми је због сатрвена живота његова! Због напора и великог рада тога још младог и несрећног човека. Он се сатирао журећи да сврши задатак свој. Задатак његов је био страховито тежак и пожртвован, то ја знам боље него ико, и можда само ја... Постао је Павле човек, угледан човек, стекао имање, оставио породицу, али он је просто сагорео... дим, само дим. — Дим се потврди и кад је тестамент Павлов отворен, и у њему прочитана жеља Павлова да се тело његово пренесе у Немачку (Немачка је већ тада имала неколико крематориума), да се тамо спали, а пепео пренесе у родно место и на православном гробљу — „где ми је и отац“ — сахрани. — Ужас! — грозио се Бранко. — Мати му лежи у Аустрији, син живи у Лондону, отац сахрањен у оном делу гробља у који несрећни Павле не може лећи, јер православна црква осуђује сагоревање лешева... Може ли бити више пустоти у животу једног доброг, увек племенитог човека! — У последњој вољи својој сетио се Павле и установа и појединих људи, и Срба и Јевреја. И болничара Енглеза, и Руже Циганке и њене деце. Бранко је пратио мртво тело Павлово у Немачку, а жена и син дошли су право тамо. У лепој капели крематорија седе њих троје, дубоко потресени, и као уплашени. Неко свира на оргуљама псалме, а пламен, тамо иза гвоздене завесе, прождире Павла. Бранко дрхће, чини му се то врста злочина. Кад се вратио кући наставио је да има то осећање. Дрхтао је док су урну, без свештеничке асистенције, закопавали негде при самој огради гробља.

Рече му један ученик: — Па ви сте, господине професоре, нама са одушевљењем говорили о спаљивању код старих Римљана. — Јесам. И то је сад прилика да научите да су одушевљења, сирота наша одушевљења, непоуздане ствари. Друго је спаљивање старог Римљанина, а друго спаљење мога друга и брата Павла! — И наставио је Бранко да носи у себи тешко осећање одговорности неке. Чим кога познатог сретне, гласно почне да се отпужује: — А ја спалио Павла, спалио! — Па брзо пролази, и тихо у себи шапће: — Дим, дим...

Бранку већ поодавно не ваља лево око. Али он ћути и трпи. Затвори лево око, и чита само десним. Заболи га од тога глава, он шета крај Тисе, скине шешир и добро му чини ваздух и свежина по челу и темену, и главобоља прође, и наставља се читање и живот једним оком. Приметише прво ђаци: да „господин Каленић жмури и чита”. — Чу то директор, па колегиум, па Бранков брат, очни лекар, а онда, наравно, није више било него корак далеко да и Бранко стане у ред паланачана који иду специалисти у Беч. Диагноза није постављена дефинитивно, али је промена начина живота наређена као неопходна. Бранко је добио годишње отсуство и отпутовао у Рим. Рим је био леп као ружа. Римљанка је Бранка дочекала како само Талијанка може кад је и Римљанка, и лепа девојка, и израђена душа. Марта је имала стару мајку, и стару неудату сестру, и стару двоспратну кућу између дивног старог пута Виа Апиа и дивног брежуљка на којем стоји класична црква Сан Ђовани ди Латерано. Од прихода те куће живелаје породица пристојно. Ту се Бранко уселио кад се венчао с Мартом, и ту је, сав срећан што је у Риму, и што га Марта воли, изгубио лево око. Зачудо, десно, врло кратковидо, поправљало се.

Улазио је Бранко у године, постајао ваљда далековид, и то му је вратило неку нормалност вида. Писао је и матери, и брату, и господин Јоксиму, да ће скоро доћи, али никада се више није вратио кући. Постао је секретар једном богатом Америчанину, историчару, који је живео у Риму и радио на делу о Јулију Цезару као државнику. Разлагао је Бранко господин Јоксиму: — Немојте мислити да је то од сиротиње. Не. Ја сад зарађујем, могу рећи, врло много. И све с помоћу моје драге историје, мојих историских знања, и све ван школе. У школу се не бих желео вратити никада више! За мене, школа је доста тужно место ако човек није више ђак, него професор... Ево сам, мало касно, престао бити професор, и постао само историчар. Наравно, што знам и видим другоме „предајем” и сада, али ви знате да ја нисам славољубив. Добро ми је, и безмало, да кажем да сам срећан. У Риму живим, стари век видим око себе, са женом се слажем некако као с мојим драгим и незаборавним друговима, Миланом и Павлом. Све је, господине Јоксиме, тако мирно око мене, отмено мирно, без журбе и плахости. Рим је храм, школа, и лечилиште... Понекад ме само много тишти мој стари бол: зашто од читавих разреда, од даровитих људи, од истрајних озбиљних радника, остане само дим?... Како ви мислите, драги господин Јоксиме, о овоме: да је родна земља понекад мало крива за судбине својих добрих синова... Павле је постао Јеврејин Брок у Лондону, а ја сам муж Марти Мињарди у Риму. Лепо. Али зашто само то, и само дотле?

Као што је све у паланци коначно пресуђивао и печатио господин Јоксим, тако је било и с кроником о Бранку Каленићу и Павлу Чајновићу. Док је још био орнији и веселији, господин Јоксим је понављао: — Ја се не одушевљавам Јеврејима, али видим да је с њима Бог. Све своје најбоље снаге и мисли дадоше и Павле и Бранко, на крају крајева, Исаку Броку, Лондон, Вест Сентр. — А кад је већ сасвим оронуо господин Јоксим, и за смрт се спремао, уздисао је тужно: — Бранка Каленића, најбоље дете које је ова варошица родила, не прихватисмо кад је требало и како је требало. То је срамота за нас све, и срамота и за оно гробље тамо.

1   ...   7   8   9   10   11   12   13   14   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља