страница12/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17
ВЛАОВИЋИ

Неколико гранатих и некада јаких и чувених породица набило је своје породичне раке до саме површине земље. Нема их више. Једну од тих гробница. на врло угледном месту гробља, црквена општина се већ тридесет година спрема да „испразни”, прекопа. поново прода. Али гробница Влаовића, то је нешто друго него неки општински одбор и његова одлука. Боји се општина мртвих Влаовића! Кад се кроз раздробљен камен по ивици раке завири унутра, види се угао старинског металног сандука. А тај сандук, судећи по углу, није сандук, него читава мала кућа. Тако је и требало за силну људину Марка Влаовића, човека римски крупне и четвртасте главе, који је последњи легао у гробницу Влаовића на паланачком гробљу. Треба, то јест, знати, да Влаовићи нису паланчани, и да тамо у свом селу имају још једну, већу, и истински своју гробницу. Како је дошло до тога да се један део Влаовића пресели у паланку? Није уопште дошло до тога. Сви су они остали везани за своје село имањем, традицијом, једном искључивом и страсном љубављу за живот на селу, за бескрајну слободу коју имају велики поседници на селу, за шарене и луде ћефове газда које само њихово село хоће да трпи, и још се њима и поноси.

Него је један Влаовић, од пизме, кад се посвађао са сеоским попом, купио гробницу у оближњој паланци; и по наредби тог тада најстаријег Влаовића, сви се Влаовићи имали преносити на паланачко гробље „док поп-Тима не отпутује на онај свет” — Кад поп-Тима отперја — говорио је инаџија Влаовић — пренећемо све наше опет на село, у наше гробље. Богами ће нам требати пола гробља сеоског! — Наравно да је поп-Тима отперјао; али су полако отперјали и сви Влаовићи, и нису стигли да превуку своје мртве у своје родно село. Има тако Влаовића на два гробља, али их нема више у животу.

Не сувише давно живела су још два потомка, сестра и брат, чудаци обоје, живели на остатцима имања и са остатцима породичног поноса и пркоса. За то двоје Влаовића се може рећи да нису становали ни у селу ни у варошици, него у шумици при забрану једном који је још био њихов, и носио доста леп приход нарочито због лова на птице. Ни Лекса ни њен брат Јосиф нису надгледали паланачку гробницу. Али је општина ипак, само као пробала рећи: да се та напуштена рака мора прекопати. Тек пошто нестаде Јосифа, а Лекса, последњи изданак породице, сасвим задивља, општина као дохвати енергично ашов и будаке, као кидиса на гробницу. Кад, неочекивано је пресече стари господин Аврам. Тај стари, врло стари господин Аврам, откад не миче више никуда из паланке, познат је по томе: што је некада крстарио по свету и био ужасан трошаџија, а кад је све спискао што је имао, на питање једног пријатеља: „Шта бисте радили, чика Авраме, да сад којом срећом имате некадашње своје имање” одговорио мирно: ”Потрошио бих га.”

Био је стари господин Аврам некада велики трговац и морепловац, давним пореклом из Херцеговине. Један од оних старих бачких насељеника Херцеговаца који су водили трговину без дућана и тезге, возили робу ситним караванима и бродовима, седели месецима у Венецији и Риму, и тако свршавали и трговачке и банкарске своје послове, богатили се толико да им је преостајало и за задужбине и фондове народне. Чика Авраму, додуше, није преостало ништа, ни за старост, а камоли за неки фонд, али му је у срцу остало старо пријатељство и широко живовање у кући његових пријатељâ Влаовићâ, а нарочито у кући Марка Влаовића. Ето тај се чика Аврам сад испречио пред црквену општину — иако је живео од неке помоћи из те општине — и дрекнуо је колико је игда онако стар још могао да дрекне: — Испразнити? Ко то сме да „испражњује”, волео бих ја да видим! Црквена општина? Не познајем! Марка Влаовића не може „испразнити” нико, и никада! А сигурно не док сам ја жив... Има ли још кога да посведочи да сам ја био онај пријатељ и побратим Влаовића који је имао кључ од њихове куће да улази и излази како хоће, да износи из куће што хоће... Ја још знам, иако други не знају, ко су били и шта су вредели Влаовићи! Знам шта су имали и колико су народу давали и оставили... Ја им знам намештај, и коње, и сребро, и вино... Ја им знам збирку икона! Ја ево још чувам у овој мојој „јазбини“ клавир Јосифа Влаовића који је плаћен читавим имањем... Ја сам, на тугу моју, преживео и оца и сина и унуке, али можда и срећом, да не дам да се узнемирује побратим мој Марко, и добротвори моји у његовој деци... Ако је неком наспело да умре, и легне у велику гробницу, а општина нема места — лаже да нема! — ево, нека легне у овај клавир, има места за троје и четворо, и подржаће фино ово дрво дуже него зидови општинских рака...

Извол'те, господо, баш би ми и мило било да после моје смрти не узме црквена општина и клавир, јер црквеној општини све треба, и никада јој доста није... црквена општина хоће Марка Влаовића да испразни! чусте ли људи добри и паметни!... Пацови и кепеци данашњег времена гмижу по Марку и нису му ни до глежњева.... Ха! ха! ха! Знате ли, пацови и кепеци, ко су били Влаовићи? Донесе срески суд неку пресуду, а Марко поправи, и његова вреди!... Поп проповеда, а господин Стефан Влаовић заповеда, иако не иде у цркву!... Жандари с пушкама и перушкама на калпаку треба да уђу убици у собу и да га вежу, па не смеју; а Стефан Влаовић улази гологлав и голорук, и одузима убици револвер као што се сањивом детету узима лутка... Да, док је њих било, било је у овој старој српској дереглији реда, и поноса. и стида... и, и, и лепоте, да и лепоте је било док је Јосиф свирао, и Марко, дед његов, јахао, и сваког обилазио и народу помоћ делио!... Свршено! Умро си и ти, Авраме, с њима! Спустише Влаовићи ленгер у гробље, и нема више како треба ни Србина, ни богатог човека, ни поноситог човека... А ови пацови сада не спомињу више Влаовиће ктиторе и добротворе, него препричавају само њихова чудаштва, њихов мрак и пропаст... И још носе будаке и ашове да их прекопавају! Пфуј! пацови, глодари, кепеци!

Породица Влаовића била је стварно лоза Влаовића, јер су они, живећи на селу, дуже трајали него што трају варошани. И оставили су за собом, као и све дотрајале породице, и добро и рђаво, да се и овако и онако помињу; али зачудо, о њима се сачувале углавном тамне романтичне приче, историја њихове дегенерације. Помињу се или бесни ћефови богатих домаћина, или маније чудака и болесника.

Хладна и ситна паланка тако им се ваљда светила, у оно доба, што није могла да им дорасте ни телесно, ни духовно, ни имовно; није могла да их стигне у просвећености, није могла да их стигне ни у трагичној пропасти. Остало је од Влаовића задужбина и грађевина, остало доста на пут изведене чељади, али то се слабо казује и памти. Сви они који у новцу оставе заслугу, имају чудну двојну судбину код потоњих нараштаја. Новац њихов и имање немају биографију; не пита се за њихово порекло и квалитет. Том се новцу држе парастоси — уосталом парастоси на које нико не дође — и под обрачун о том новцу се поређају сваке године бар десет важних потписа. А они који су новац, ко зна како, али свакако с мукама нагомилали, они имају биографије, и углавном страшне или смешне, за што већу забаву наредних генерација. Као да није правило и закон на овој земљи да се породице све одреда најзад изнуравају у последњим смешним или јадним потомцима! То је закон свеукупне историје човекове: све јако или велико заврши напослетку трагедијом или комедијом, јер друкчијег завршетка нема. А посматрач је често неки буђав нараштај, који нема храбрости да зна да под другим и новим именима он, нараштај, води порекло од оних несрећника или пропалица, њиховим се новцем школује и дичи, а гробове им кад-тад прекопава.

Надживела је изумрле Влаовиће Лекса, Лександра Влаовићева, у године зашла неудата сестра последњег нежењеног Влаовића који је носио лепо библиско име Јосиф. Она је под крај живота становала, за кирију, у некадашњој чељадској кући некада њихове шикаре, и имала приход свега још од једног малог забрана. Претстављала је Лекса сама собом ранију снагу и поноситост Влаовићâ, и све чудаштво последњих Влаовићâ.

Као што је за живота Јосифова никада нико није чуо да јауче или да се жали, или тражи начин да промени судбину — Јосиф, несрећник, тукао је сестру сваког месеца једаред лудачки — тако да смрти њене нико није од ње слушао причања о Влаовићима, ни о њиховој слави и моћи, ни о њиховом сумраку и срамоти. Кривог рамена, ваљда и од боја, увек усплахирена од муклог трпљења и страха, сува и сива, скроз недружевна, остала је само још траг Влаовића, споредан, последњи траг читавог збора снажних и људевних мушкараца. Угледавши је понекад, док је још излазио, господин Аврам би се брзо скрио и посматрао је. Увек иста: прионе уз неко дрво, и вазда стиснутих песница гледа око себе као да некога или нешто чека. Аврам мисли у себи: „Борила се ту јака крв с јаким духом, и једно је друго појело... Упустили су Влаовићи Лексу... Нису никада ценили жене, и нису разумели да је у Лекси не само жена него и човек... Могла је Лекса с поносом бити последњи Влаовић!... Боже Господе! како ли то бива, и кад се деси да се истањи и препукне у једној снажној породици оно главно... Сећам се, некада, на броду за Венецију, посматрао сам једног бродског ужара. Плете уже, пева, препуне му шаке кудеље, уже се уврће, дебело, чврсто, дуже и дуже. Па одједаред, кудеља стане да бежи, ужар не може да задржи, стане да му се уврће у руци само бедан канап, па пукне и канап, и ужару остало у рукама још ваздан кудеље, али из ње вири само као неки фитиљић... Тако некада од Влаовића остаде само Лекса, а од праве Лексе само фитиљић....”

Прадед Лексин и Јосифов, Корнел Влаовић, види се и по имену, већ се родио као дете родитеља који су бирали сину име господина. Био је и остао Корнел Влаовић житељ села, али је напредовао по варошки у писмености и у идејама о својим дужностима на селу. Звали су га грађанином, и оцем у селу. Звали су га и свецем у цркви. Да ли је побожност његова била одиста неко светаштво. или само врста дисциплине и неке естетике, не зна се. Уосталом, и ово последње би за она времена значило много. У кући својој владао је Корнел Влаовић некако по манастирски. Од суботњег бденија (које се, наравно, тамо на селу, служило само у његовој машти) па до свршетка службе у недељу, по кући се смело само шапутати, и груба реч није смела пасти. Суботом увече, сви укућани, милом или силом, измивени и очешљани. Брачни парови породице суботње ноћи спавају раздвојено. Раздвојене су кћи и мати: „да им се мало језик подвеже и смири”. Пред иконом крсне славе, у „великој соби”, гори мало кандило, а прислужује га жена која је „чиста”. Пред иконом Господа Саваота блиста велико кандило, у које се, пошто је глава на рамену редуши, мора доливати зејтин целе ноћи. „Hoh је света. Дању можете баш и да заборавите... И велико кандило да ми пали само мушко чељаде, а после, могу наставити да доливају жене.” — Кад се у „велику собу” десило једном нешто мало више „житејско”, Корнел Влаовић је дао до зидова срушити тај део куће, подигао нову „велику собу”, пределио је од куће ходником и прикућком у коме је стојало све што је потребно да се прослави понеки домаћи празник религиозног карактера. Преноћити је могао у „великој соби” само мртвац.

Јединац син Корнелов, после две кћери, био је Марко. Марко се оженио пуком сиротицом, али лепотицом, и подигао је себи другу кућу. Опет ниску, само пространу, с много соба, све једна у другу. — Никада да ми се врата на собама не затварају! 'оћу да живим у целој кући, нисам пуж да се завлачим у једну љуску.

— Снабдевао је Марко своју кућу свим потребним, па и непотребним, луксузним стварима. Он је први поручио „ролетне”, „порцулан”, сребрне кашике, скамијице под нож и виљушку, и нарочито невероватан избор четака и прашака за одржавање реда и чистоће. Марко је био човек силног костура. Седео је у нарочитим столицама. Шака му прави буздован. Кад би узео гушчје перо да пише, морао га је ноктима држати. Жена му је једва стизала до струка. Волео ју је, али се никада с њом није саветовао ни о чему. — Имаш ти доста и сувише посла у нашој кући, и кад чујеш друкчији разговор, боље сама изађи, јер ти се и од слушања може забунити глава. — Марко Влаовић је иначе и сам имао манију домазлука, лепе чисте куће и покућанства, блиставог посуђа, негованог одела и рубља. Хранио се, међутим, врло једноставно и умерено, као сви који више пију него што једу, и за кухињу баш није много марио. Али што се тиче собног успремања, био је гори него жена, права наџак-баба. Мушка чељад је имала да риба подове, јер, „женске руке добро је ако и варјачу држе како треба, и женско око никада не види да ли је чаша чиста. За рибање дасака треба мушка рука и мушко око”. Рибали су дакле момци, и то сапуњавицом у које је Марко сипао нешто што је нарочито поручивао, и од чега се даске стезале и постајале глатке као стакло. Кад се подови осуше, Марко приклекне у дну једне собе, дограби и хитне ћилимче, и оно сад има да клизи по патосима кроз неколико соба, док се не заустави при зиду. Ако запне пре зида, лом је у кући. Одело четкају све по две жене: једна прелази четком, друга прстима вади перца и прашину. Марко тек скине однекуд бео чаршав, и згази га, да види да ли су жене добро очистиле и ђонове обуће. Све у кући морало је да се риба и трља и „с оне стране”. — И дериште то да изрибаш и с оне стране! разумеш? шта ме гледаш, изврни га на наличје, и пери! — Изветравани су и дрвени и гвоздени предмети. — И штап износи на ветар! Шта се цериш? Видећеш да после: к'о нов дође.

А кад изађе из куће, Марко је лудовао за коњима. Коње је гонио уз врисак оних који су у колима, и оних који су око кола. Јахао је „козачки”, он, онако гломазан, и као вихор би понекад улетео на коњу у ходник своје куће, или у ходник окружне болнице коју је много помагао и чешће посећивао. Јер тај Марко, силни Марко, бојао се болести. Нешто од тога страха било је у њему урођено, а опомињао га је и лекар, јер је много волео и пио ракију. Ракија се код њега у качари пекла, с ракијом се кувала нека јела, чак се и неки колачићи прскали ракијом кроз фино сито. Бојао се Марко, како је сам говорио, не смрти, него боловања и болести — јер у болести треба све навике у животу да променим, а ја онда више волим да умрем. — У болницу је ишао, тврдио је, да уходи како се болује.

Марко је имао три сина. Сва тројица лепи као мати, али размажени у оној удобној кући, и самовољни. Корнел Влаовић опомињао је сина Марка: — Претерујеш са удобностима. Кад се у сеоској кући почне живети сувише господски, да знаш, или страдају огледала и столице, или синови и кћери. Марко је при рођењу свакога сина чинио завештања. Школовао је своју децу, путовао с њима у два маха у Италију, претплаћивао их на књиге и листове. Новинâ је у кући Марковој било више него у варошкој читаоници. Најстарији син је свршио трговачку школу, тражио да му отац да известан капитал, отпутовао некуд на Левант, трговао, али тамо умро од маларије. Марко је био очајан, путовао да га „макар на леђима донесе”, али није успео.

Средњи син је у паду с коња оглувео, отишао у калуђере, и у манастиру, као добар економ, учинио добра. Али је пио прекомерно, и није ни средњи век дочекао. После смрти другог сина, Марко је, за срећу свог јединца, добар део имања преписао једној српској установи. Сви су му честитали, а он је суморно вртео главом: — Имам једног сина, а имам две задужбине. То мирише на кољиво. — Најмлађи син, Стефан, био је даровит младић, али необично напрасите нарави. Влаовић он, Влаовић отац, и сваки час се њих двоје дохвате. Мати одмах пребледи, и моли мужа да пази шта ради и говори. — Не заборави, Марко, један нама је остао, тако ти Бог помогао! — Марко се као стишава. — Један један, али Влаовић. Ваљао, не ваљао, познаће се у хиљаду. — Једном се отац и син опет покошкаше због расипања. Али тако да је син био онај који је оцу замерао расипање. Падоше потешке речи. Сутрадан, као за инат, Марко даде опет неку тежу своту за трећег јахаћег коња у штали. Стефан плане: — Смрт ће га узјахати, да знаш! — дограби пушку, улети у шталу, и убије на месту најлепшег коња, коме је Марко дао име Ластић. Марко сад дохвати сина за десну руку, и тако је изудара кундаком пушке, да је Стефан дуго морао ићи у болницу и лечити прсте мањим операцијама и трљањем. Све се међу Влаовићима свршило ипак витешки. Отац је обећао да село и паланачка улица никад неће сазнати куд се управо денуо Ластић. — А тебе ко запита за прсте, увек, и до смрти, говори: да си коњу давао шећера, а ниси знао да се коњу пружа шећер на длану а не у прстима... И да запамтиш: људи се свађају као пси, али се мире као људи.

Стефан се у свима школама одликовао. Али кад му је отац умро, напустио је права тако рећи пред последњим испитом. — Зар не жалиш, Стефане, забога? — Не жалим. Доста школе, сад долази право учење. — Зарио се у књиге, и сам је радио. Почео је чудно да сазрева и да постаје збиља фигура необична. Плахости нестало, миран је као неки мудар старац. Постао је скоро манијачки правдољубив, и живео до настраности једноставним животом. — Ја економију не волим. имање мора посрнути, али тако је и право. Много је било, и још много има у нашим шакама — Помагао је сиротне људе радо новцем, запослењем, и, као правник, саветом. Стари људи су говорили: У Стефану као да је Корнел Влаовић... Али толике правде не беше ни за Корнела, и никада... Бог нека Стефану да здравље и дуг живот. — Стефан је, међутим, био слабашан, и то се много истицало зато што је био висок безмало колико отац. Лик је почео одједаред да му се мења. Лепа његова глава добила физиономију птичију. Мати лебди над њим, претворила се у светицу од поста и молитве. Али је срећна. Стефан њен на све људе у околини утиче очаравајуће. Правдољубље његово и снажна мудра његова реч решавала је као мађијом старе спорове између тешко завађених, спасавала неколико пута очајне људе од непромишљених одлука. За Стефанова старешинства у дому Влаовића први пут долази до речи и Влаовићка. Марија Стефана Влаовића имала је право да мужу казује шта опажа у кући и на имању. Имала је свој сто у цркви, није стојала за степен ниже крај мужевљева стола и кад муж не дође на службу. Кућом је управљала она сама. Целом кућом, сем живинарника. Стефан Влаовић почео је да гаји и воли живину, птице домаће. — Свет је заборавио сасвим да су то птице, Божје птичице, а не само печење и ситнеж за чорбу. — Стефан се све више повлачи као економ и „газда”.

У својој соби је с књигама; или, сасвим напротив, у забрану је с птицама; или је крај великог свог живинарника у којем ври птичији живот и граја. Волео је Стефан страсно музику. Сам није знао свирати, али би позивао добре свираче у кућу, а одлучио је да ће му обоје деце учити свирати: син у виолину, а кћер у клавир. Тада је купљен онај скупи одличан клавир који је после доспео у „јазбину” чика Аврамову, и био нуђен за гробницу. Али при слушању музике, сви су запазили, Стефан грчи лице, и као трза се. — Слух ми је вредован... Нико не зна шта је то, ако сам нема ту срећу и несрећу. Ја чујем Бога у свирци, али ако је мало јачи звук, мало нечист или пиштав, ја сав дрхћем и морам да бежим. — Једнако је молио да се тихо свира. — Тише, још тише, да звук буде тих као светлост.

Полако полако, с почетка неприметно, продао је Стефан доста земље, раздао људима без добре подлоге доста новца. И одједаред за доста велики готов новац купио шуму, наравно, подаље од његова села и завичаја, тамо где има шумâ. Сад је истински напуштао кућу и усамљивао се. По два месеца се не враћа. Али не због неког доброг шумског газдинства, него зато што се манијак у њему све више испољавао. — Не обарајте дрвеће, не плашите ми птице! — И најпотребније крчење шуме дражило га је до безумља. Момцима шумарима је давао немогућа наређења. Шума је дивљала, сама себе гушила и насилно крхала, али Стефану је то право било. — Не лупај секиром, не могу да гледам птицу која се боји и запомаже. Јеси ли глув, не чујеш ли то запомагање, ту страшну писку? — Само су по ивици шуме сечене гране и купљени суварци, и то је био безмало сав приход Стефанов од „горосече”. Тишина и тајна шуме усхићавале су га, бескрајно га усрећивале.

Марија и Стефан имали су двоје деце: Лександру и Јосифа. У Лекси је било више снаге и духа него у брату, али брат је био финији и даровитији од ње. Културне способности су код Влаовићâ нагло се дизале у последње две, три генерације, али је породица као материја и имање опадала нагло. Чест је то случај. Нарочито у сиромашним и малим народима и срединама. Културна свест постане одједаред један страстан ентузиазам, и просто сагорева људе. У Лекси и у Јосифу је било чисто то, замах и дар за културни успон, за лепоту. Али породица се као породица гасила. И како чешће бива кад се породица затире, последњи остаци мушких особина суну у девојку, не могу у ној ни природно ни практично да се развију како треба, усправе се још последњи пут у неки пркосни отпор, или манију поноса, и најзад угину. Лексу су после навршене четрнаесте године силом, везану у колима, враћали из вароши, из завода. Хтела је пошто-пото да учи школу као Јосиф. Врискала је хистерично: — Немојте ме убијати! — Ама не можеш, дете, ићи у школу као Јосиф, јер се девојчице не примају у ту школу. — Онда ме пустите да учим неки занат. Хоћу да будем баштован, да негујем цвеће, да имам лале целе године, да све мирише, да и другим људима дајем семе. — Ми овде баштованских школа немамо. Лексо, сине — умирује је мати. — Ја ћу ићи тамо где има школа. Ја знам и где има, и шта се све тамо учи. — Стефан милује своју кћер: — А ти не опажаш да сам ја баш на занат мислио, кад сам купио за тебе клавир, и удесио с учитељем из варошице да долази к нама. Научићеш лепо свирати, и то је и занат и вештина. — Ја волим кад се свира, али ја нећу да свирам... Није за нас Влаовиће сад време да свирамо... Зар ви то не видите!... и Јосиф би требао друго нешто да узме место виолине.

Мајка и ћерка се код куће сложише у тузи и бризи. Марија Влаовићка види да ћерка њена добро цени стање и пропадање њихово, и плаче горко пред њом, и тужи се да ни мужа ни сина не разуме. — Све у кући и на имању замире, а њима свеједно... Као да спавају, као да су у заносу... Све нам је, Лексо, слабо: и домаћин, и коњ, и жито. Ствари у кући и у стајама попуштају. Сваки час нешто пукне, и сложи се на земљу као да му је душа изишла... Велики орман се сасушио, мердевине се јуче под надничарком распале, столице политиране се љуште као да су у врућој води лежале. — Неће, мама, онај клавир да пукне уздуж и попреко, да се не правимо смешни пред људима. Продајемо што се не продаје, капу људи више пред Влаовићима не скидају, а у кући банда! Јосиф удара по оном пустом клавиру као да је помахнитао, а тата жмури и будан спава. — Немој, Лексо, тако, Јосиф дивно свира, зар ти то не чујеш, и зар не мариш? — Не чујем и не марим, јер видим да би друго требало да радимо сви... И ти канда спаваш!... Име нам се више не држи! — виче Лекса. — Ја најмлађа треба то да вам кажем! Име Влаовића треба спасавати и за њега радити... Влаовићи, то је наш клавир и наша музика, зар још не знате, не знали, дабогда, никада ништа више, па да се мука сврши што пре!... Хоћемо ли се ми још дићи, мама, то те ја питам, и то ми кажи!

Јосиф је био прави господин и уметник. Све је у њему постајало облик. Мање је школа учио него његов отац, али је више знао и могао. Сирова творачка снага сеоских газдâ претворила се најзад у даровитост и израђену осетљивост. Не зна свет како су скупи ти даровити синови бивших сељака и сеоских газдâ! Или исцветају на неком огранку који се много удаљио од стабла, или се стабло обали на земљу, затрули, али из једнога чвора се извија дивна грана, и тренери, док се од самоће и треперења не умори и не сасуши.

Јосиф је имао знатан дар за музику. Свирао је прво у виолину, и умео оцу свом свирати скоро „тако тихо као што је тиха светлост”. Али му је Стефан Влаовић још подрезивао нокте: — Да не гребеш жицу, и да јој боље нађеш оно место где пева. — Кад је Лекса оставила клавир, Јосиф је прешао на клавир, и ту доиста далеко отишао. Звали су га по околини, и у варошицу да свира. Мрзео је паланку, и није у њу одлазио. Једнога дана је морао да пројаше кроз варошицу, и да остане у њој неколико сати. А кад се вратио на село, узео је перо и написао на листу хартије ово: „Записник с једног људског збора... Сви били присутни... Деца се вукла уз зидове и ограде док сунце није зашло. Одрасли су мучили своје ближње, да би истерали неки смисао за своје властите животе. Улице као да су нешто скривале, од једне тачке надаље угибају се у земљу и нестају. Дућани буђави. По дућанима, газде, шегрти, и муштерије жучно расправљају, јер сваки час нестане нека пара, није добар рачун. Неколико мутних адвокатских и мутних берберских пенџера имају исте жуте засторе. Чиновништво ситно, откинуто од великог апарата, без друге будућности до сутрашњег дана. И две „отмјене” породице су присутне дају тон, и старају се да некога нечим задиве и задену му жаоку зависти у срце... Све плесниво. Нема ни праве јагме за имањем, ни сиротињског поноса на кућу и име док последњи потомак траје. Као да су сви на отслужењу неке робије. Ништа не воле са страшћу и радошћу. И децу гледају да што пре школом или удајом смакну с врата. Кад пред мрак стану да се с треском приклапају шалоне, руке и лица која се ту помаљају некако су потпуно безосећајна, свеједно им је и то вече, и сутрашњи дан, и дани затим...”

Ова хартијица била је мало сведочанство да је у Јосифу лежала и извесна вештина писања. Али писац од њега не би могао постати. Воља да нешто пише, да напише то што је написао, трајала је толико колико је трајала и његова нервозна одвратност после посете паланци коју није никако трпео. — Читав дан ћу сад да преседим крај мога живинарника, с мојим финим кокицама и пловчицама, да заборавим паланку и часни збор њених становника. — Нежну пилад потура себи у недра, ту их греје и успављује, и чини издалека прстом знак да нико не галами. А после, седи за клавиром читаве сате, и свира чудесно, и истински све што хоће, и све што је за клавир написано.

Лекса је задивљала. Матери је помагала у домаћем послу, али без воље. Њу је разапињало нешто друго. По неком мушки јаком нагону осећала је она некадашњи ранг Влаовића, и скоро презирала оца, па после брата. Борила се Лекса са својим карактером. У тој девојци птичијег лика, као и у оца јој, у девојци тананој као шибљика, гушила се и романтика несрећне младости, и романтика породичног замора, и трагедија једног споредног и занемареног члана породице. Мушкарац у Лекси није могао да дође до израза. Нико је није слушао. нико је није ценио и ништа од ње очекивао. По читав дан, лети и зими, лута она кроз забран, бежи од собе и од оних који су у соби. — Хладно је, Леско, иди кући — рећи ће јој неко. — Не осећам да је хладно. — Чика Аврам, док је још залазио: — Шта радиш, Лексо? — Цепам дрва и спремам по кући. Друго ми не даду да радим. — А шта вечито ходаш по пољу? људи говоре свашта. — Не могу ништа рђаво говорити, јер ја рђаво не радим, ја сам од Влаовићâ... А морам да бежим од Јосифа и његовог клавира? Толика грмљавина, а никад капи кише... Не знам како и ви, чика Авраме, не осећате шта је с нама. —

Преживела је Лекса у самој својој породици два тешка сентиментална пораза. Некада је свога касније презираног оца, лудо волела и ценила. Али отац тај ју је извадио из школе, и, затим, очигледно је било да отац Јосифа више воли и цени. Волела је Лекса некада брата свога можда још више него оца, лебдела над њим, окруживала га нежностима, хвалила се њим. Чекала је бар неку Јосифову пажњу: бар да Јосиф осети у њој човека, и личност, да понекад с њом људски поразговара, можда нешто и учини за њу, пошаље је он у баштованску школу. Јосиф је био Влаовић, женску чељад није ценио много, а сем свега другог имао је свој унутрашњи и врло затворен живот. И са оцем је само преко музике и преко живинарника био интимније везан. Имало је у Јосифу од самозадовољности даровитог човека, од познате себичности даровитог човека који је сам себи најбољи изговор за све. Сирота Лекса, увек злослута Лекса, Лекса је некако на мушки начин била позвана да ради за неки безлични идеал, за неки далек циљ, била створена да се жртвује за нешто јуначко. Али таква каква, касно се родила у гнезду Влаовићâ. И зато је живела стегнутих песница, са оном особитом енергијом злослутог чекања која је врста осветољубља несрећних и споредних. Кад је Јосиф отишао био на страну, Стефан Влаовић се с мало више пажње и нежности окренуо кћери. Али је за све већ било касно. Стиснуте песнице, стврднут мозак, гордост бића које је све изгубило само је још то била Лекса Влаовићева.

Пошто се Јосиф вратио, отац и син се још више саживеше у музици. Један свира, други слуша, а све остало им је туђе. Не питају више ни откуд оно што једу, ни ко им постељу стере, ни ко у болести ствара око што траже. Последњи цвет на уморним Влаовићима — уметност. Од чега живи уметност? из чега се рађа уметност?... Сељани, наравно, нису имали много смисла за уметност и њене проблеме, али музика је музика. И село је заволело да слуша, и научило да разликује и финије цени чар свирања. И кад се код Влаовићевих свира „тихо”, пролазници безмало на прстима ходе крај куће.

Стефан Влаовић је већ поодавно имао своју кроничну болест, болест слабе крви, болест безболну, с којом је као са добрим другом испод руке полако силазио низ степенице овога живота. Лекари око њега нису имали много посла. — Оваквог пациента сигурно нећу више никада добити. Она двојица тамо на селу, и поред музике, просто се васпитавају за смрт. Ја као хоћу нешто и да сакријем, а Стефан одмах: — Немојте, ја се ничега не бојим, ја знам шта долази. — Да ли од времена оне свађе с поп-Тимом, или из личног уверења, Стефан Влаовић је давно престао ићи у цркву. То му је општина сеоска много замерала. — О, господин Стефане, па бар овог света ради, који се угледа на вашу породицу. — Иде моја жена редовно у цркву. Ја сам на други начин побожан. Бојим се Бога, и, верујте, више ништа не треба. Изгледа да је то заиста доста било. Неколико чељади Стефанове куће, неки рођаци и слуге, просто се за живота посветише гледајући у занесеност свога господара музиком, и у љубав његову за птице, и слушајући његову реч: да се Бога треба бојати. А као што се Стефан Влаовић Бога бојао иако у цркву није ишао, тако је иконе сабирао, иако се пред њима није крстио и Богу молио. Стару збирку икона у њиховој кући он је с разумевањем и укусом попунио.

Тај мирни и тихи Стефан Влаовић све је теже падао на душу своје кћери. Лекса је била пуна отпора против смрти. Све је чекала да ће се једног дана нешто из основе променити, да ће онда започети рад неки који ће се дуго и дуго радити, и у којем ће она имати велику улогу, осветити се коме треба, и спасти што треба. Она, Лекса Влаовићева. Није зато много тужна била кад јој је отац умро. Али на сам дан очеве сахране Јосиф доби неки чудан напад: страх му је обузео тело и душу, дрхтао је, нечега се бојао, пригушено врискао. Је ли то био отсев страха Марка Влаовића? Уопште, несрећни последњи Влаовић почео је да се грана на све своје претке који су потегли да Влаовиће понесу сумраку и западу. Пронашао је да му ракија добро чини, отера му напад. Наредио је да кандила горе стално. Претворио је једну собу у музејчић, повешао иконе, и звао сликара неког да га пита може ли по зидовима израдити фреске. Па је онда једног дана решио да ће да се жени. Али о девојци која ће тобоже постати његова жена, говорио је сасвим неразборито и фантастично. Па се онда јави у њему потреба да промени место становања, да бежи некуда. Тражио је новац од Лексе, и претио јој ако не набави онолико колико њему треба за одлазак у Италију. — Тамо ћу видети фреске и тамо ми је и девојка. — Добио је други тежак напад, и пао у постељу. За понеке породице и лозе, слабости и болести могу да буду оно што је за здрав народ рат или глад: подигну се млади и јаки. Али код Влаовића је канда већ с Марковим страхом од болести, и са Стефановом храброшћу пред смрт, отпочело приближавање тачци нетвораштва. Јосиф стаде мучно да осећа ланце наслеђа и порекла, узе одједаред да растура и уништава бездушно све ствари које су значиле ланац генерације, укорењене обичаје Влаовићâ.

Збирку икона је једнога дана просто избацио на авлију, а затим је поклонио младом сеоском попу. Кад је сазнао да је поп то на друга врата опет унео у кућу, побеснео је и начинио лом и покор по кући. Мати му је те ноћи занемогла много. Живела је још толико да види како син њен растура и поклања намештај, посуђе, чак и одело. — И твоју ћу бунду поклонити, биће ти одмах лакше. — Кад је Марија Влаовићка после годину дана сахрањена, остадоше брат и сестра у скоро сасвим празним собама. Меланхолија код Јосифа изби сад свом силином. Седи на неудобној клавирској столици, ћути, не једе, неће да спава. Све „житејско” је у толикој мери ишчезло било из потреба Јосифових, да се просто није знало како и од чега живи. Лекса га служи срдачно. Свим силама је запела да спасе брата и Влаовића. Заварава га да једе. Одобрава му што је све старо избацио из куће, и што не воли више ни да свира. — Мораш се мало угојити, па ћу ти онда лепо наместити собу с новим стварима. — Јосиф је једаред дваред попустио, а затим је стао да једним каменитим ћутањем и немицањем с места одбија све како би само леш одбијао. Лекса једном покуша мало строга да буде, али брат је одгурну неком страховитом снагом, и дрекну гласом из којег је сиктала злоба. И онда опет утону у ћутање и немицање и нејело.

Меланхолија Јосифова показа се затим на периодично стање само. Прекидали су је напади гнева. У таквом једном нападу дочепао је сестру, која му је приносила лек и шољу с млеком, ударио је шољом у главу, окрвавио мало, а затим избио душмански. Уђоше дакле Влаовићи у последњи теснац мрака и јада. Напади гнева се враћали некако редовно, једаред у месец дана, и сваком таквом приликом би тешко страдала Лекса, која је брата неговала и смиривала, не допуштајући да ико живи сем ње види Јосифа у том стању беде и срамоте. Он удара, она ћути. Он баци столицу за њом, она дигне столицу и сама се њоме немилостиво удари, да би се болесник задовољио и смирио.

Понекад, Јосиф је тражио да свира. Та свирка је мамила сузе на очи сваком живом, а Лекса се, негде скривена, гушила од плача, ударала у груди од немоћи, јер су и код ње живци већ сасвим попустили били. За клавиром, једнога дана, Јосиф доби удар у мозак. Изгуби говор, и скоро сасвим ослепи. Као што се маленој лађици у бурним валовима само јарбол помало показује, тако је у Јосифу понекад стари разум светлуцао. Не би човек тада рекао да је онако страшно и докраја пропао. Гестовима је говорио, појединим акордима на клавиру казивао шта осећа. И лекар се тешко узбуђивао. — Кад се човеку стане одузимати што је имао, онда се тек види колико је много имао. Јосиф је сад седео као дрво, и, срећом, све више немаран и неосетлив на све. Само би се болно стресао на неки неправилан и груб шум. Још један ланчић везе за покојног оца, и последњи траг дивне једне музикалности: фино уво, вредован слух, божански знак уметника.

Ето тако је Леска Влаовићева постала најзад мушко и Влаовић, последњи Влаовић. Отворила је стиснуте беспослене песнице, радила и трпела за име и понос Влаовића колико крупно живинче не би издржало. Одрицала је пред људима све јадно и пропало по цену брутално гордог одбијања сваке помоћи. Увек раздражена и горка, мумлала је у себи: — Помоћ! То бесрамници хоће да баце радознао поглед у кућу Влаовићâ! Не треба ништа, данас, ни икада! Кад је још Влаовићима што требало од села! — Та велика Лексина лаж, јуначка и мученичка, то је био последњи образ Влаовића.

Имање, колико га је још остало, нестајало је. — Нека иде све! нека Влаовић поједе што је Влаовићâ Јосиф је четири године дана седео непомичан, и био ношен и преношен на рукама сестре његове. Лекса је управљала кућом „тихо као светлост”. Понекад само, с малим пакосним обрачуном. Кад Јосиф и кроз сав мрак свој напипа да удари сестру, она би ударила песницом о тврди орахов сто за којим је ручавао дед Марко, чуо би се тресак, на што се несрећни Јосиф прекидао као да га је електрична струја такла... Чика Аврам је у то доба некако још мало живео, али Лекса није дала ни њему до последње истине о Влаовићима, до страшног последњег документа о стварности једне гранате и добре породице. Стари је препричавао о Влаовићима само бајке и приче из сећања свога и срца свога.

Лекса је преживела брата за пуних пет година, пет гладних година. Понудити јој што, ножем ће ударити. Смањила се као матора птица. Верује сад и она у смрт, и чека је, и не боји је се нимало... Како је страховито дуг и сложен процес, у једној породици, док се изради нека мирна надмоћ. Марково страховање од болести, па Стефанова храброст пред смрћу, па Јосифов страх од свега, па Лексин животни отпор, па напослетку њен монашки и скоро светачки мир пред смрћу. Кад је продала последње парче забрана — Јеврејину, који је удесио да Лекса никога не види и ништа не потписује — пође Лекса, једног леденог пролетњег јутра, с лествицама и са ужетом у руци до старе болесне брезе у забрану. Али се није обесила. Уметници су били сви последњи Влаовићи. Пала је мртва низ грану, лака, сува, равна црној земљи.

Ипак људи узму да брину о погребу. Али о Лексиној сахрани, ко и како да брине! Гробница у селу је била пуна. За метални сандук уосталом и нема новца. Чика Аврам лежи тешко болестан у болници. Сећа се своје „јазбине”, каже да је и ова сиротињска болничка класа јазбина, и с неким светлим поносом на своје Влаовиће, прича: — А кад сам једаред боловао код побратима Марка, у двема сам собама лежао, преносили ме из постеље у постељу да ми буде мекше и свеже прострто... А данас, сви сте ви пацови, пацови и кепеци. — Неко ипак превезе леш Лексин у паланку, и стаде се заузимати да се нађе места у паланачкој гробници Влаовићâ. Црквена општина не да: „Решили смо да то једаред прекопамо и парцелишемо. Нема више гробница колика је сала за балове у Великој кафани!” — Из поштовања према Влаовићима ктиторима Лексу опојаше три попа. Некадашњи чувари некада њеног забрана однели су је до обичне сиротињске раке на паланачком гробљу. А гробницу Влаовића, зачудо, општина ни до данас није прекопала! Осећа можда на неки начин цела паланка да та гробница држи и чува један понос, који и њој годи. И све остаје како је било. Ако некога од умрлих житеља пронесу кроз западну гробљанску капију, погреб мора да прође крај Влаовића, који су ту дошли са села, и тек од ината, али донели нешто што паланка нема. Чим погреб стигне, онај шестострани, црни, зарђали, и завазда угашени фењер за кандило на њиховој гробници застрчи некако оштрије но иначе, и показује погребу пут. — „Даље, даље, тамо доле, ка окрајку гробља, овде нема места, видите ваљда колика је попреко и уздуж гробница Влаовићâ, и то само оних што се инатили с поп-Тимом... даље, даље.” — Што су тамо негде на окрајку гробља и Лексине кости, не маре за то Влаовићи; никада нису много ценили женску чељад.

1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља