страница13/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17
КЊИГА ДРУГА

ДЕЦА

Тако се ствари збивају; увек и вавек

Цветови шљива на мртве падају...

В. Х. Одн (W. Н. Auden)

Ако од гробнице Влаовића, малчице узбрдо, кренете главним гробљанским путем, и потражите, лево и десно, покојнике ваше паланке: под сваким каменом по једна или по више потресних историја. Као по правилу, после доста наглог низа догађаја, историја се сурвава у неку катастрофу. Јесте ли запазили да скоро сви романи доказују то исто? Старе локалне новине, то исто. Судски процеси око неке куће или винограда, то исто: пред изумирање лозе сва је заједница искидана, чланови растурени, и међ њима, и још живима и већ мртвима, ко више ко мање дотучен. Гробље, као старе новине; старе новине, као гробље.

Гробови те деце, иако већина од њих деца из такозваних добрих кућа, леже подаље од гробљанског центра, тамо доле, на проветрини, где се све њише, па и крстови, и дрвени и они од црвенкастог камена, какви стоје и над гробићима те деце. Од четири гробића, три су стиснута као деца у школској клупи; а четврти је нешто мало удаљен, али очигледно у некој заједници са осталима. То су гробови деце из четири разне породице. Ту, између трећег и четвртог гроба, без преграде, ни даскама, ни шанчићем, пролази линија на којој се састају опште и болничко гробље.

Болничко гробље, без стаза, густо сабијене хумке, ту такође, у свакој јами, леже људи из разних породица, разнога порекла, с врло разним животним драмама. А у последњем призору драме, који води у коначни гроб — и на општем и на болничком гробљу, обично, само једно лице и монолог. На болничком гробљу има почешће насилна смрт, злочин, гроб који је први и последњи пут обишао само гробар. Има тога и на општем гробљу, како да не. Људи су браћа, нарочито у општим невољама и на гробљу.

Три другарице, из пажених кућа деца, ишле су у четврти разред основне школе. Увек примакнуте једна уз другу у истој клупи, изгледале су као лецедерске лутке од непрекинутог теста. Дечјег живота је мало било у тој деци. Мирно разговарају па ћуте; па се нашале с неком матором примедбом; па обришу кецељицама сузне очи и заћуте. И кецељице су им тамније но што би требало да су. И имена су им била матора: Константина се звала Кода, Софија Сока, а Тијана Јана.

Кода је била питомо и племенито дете, али ружно дете. На лицу модро грошаста кожа њена оца, бакалина у зеленој кецељи, који се преко те кецеље опасивао челичним ланцем, и, рекло би се, са уживањем корачао по радњи уз звекет беочуга. Корачајући, тек би дрекнуо, али тек онако, налево, надесно, никога лично не ружећи. „Напрасито јагње”, говорио је кум Влаовић. А од матере своје добила је Кода врло бео и кукаст нос, који је за њено, Кодино лице био и одвише бео и одвише крупан. Отац Кодин, пупави и бубуљичави господар-Гавра, довео је, у своје време, своју жену однегде из цинцарлука, где је провео последњу годину калфовања у једну годину берићетног ортаклука.

Показао је укус за чисто оријентални тип жене онога доба. Госпа-Фила је мала и складна као адиђар; гиздавица на свој начин, особен; лења, облапорна, мазна, испотиха ћудљива и злопамтило. Кум Влаовић, који је прве године кумичина брака почео да има неку слабост за куму своју, говорио је касније: Мала, маза, мазга.

Имала је госпа-Фила доста ситне деце, али је главно и најмилије дете господар-Гаврино била она сама. Бакалин је неговао своју жену као свилену бубу. Све јој се на ноге доносило, све у изобиљу примицало. Слабо је излазила госпа-Фила. Седи на дивану извучену усред велике собе, оне над радњом у приземљу, собе с балконом; ноге на дивану, на коленима књига с много слика; смакне књигу на трбух, разреди ребра и протегне се да домаши дечка да га ћуши, не дижући се. Жмури и сањари. Дохвата са столића смокву или бадем, пијуцка хладну кафу и неко слатко вино, из особитих шољица. Шије лутке, и плете асурице као оне на којима Муслимани клањају. Призива слушкињу да растера децу с балкона, да не падну. Свађа се с мачком и мауче. Прича деци страшне приче, и заједно с њима се боји. Кад зазвони звоно у блиском торњу, госпа-Фила креће мишицу као да потеже уже у торњу, и пева бим-бам, бим-бам. А ако пронесу неког мртваца за опело, гуши се од плача и расплаче сву децу. Па их онда теши, дели свакоме по слаткиш или колачић, а она још јеца, и испија чашицу две слатког пића које необично пријатно мирише, и канда успављује. Лети и зими госпа-Фила се одевала у цицане хаљине. — Волим што је циц хладан и што шушти. — Увуче своје мало и меко тело, које се никако није гојило ни мењало, увуче га у крут циц као у порцеланску љуштуру. Само јој глава вири, козја глава оштре косе, са два мутнотамна ока, с великим носом, њушкавим и треперавим, с мазним лењим гласом који ниједну реченицу не доврши гласно и чујно.

Кад је нерасположена, бива, отвори уста да нешто каже, одмахне руком, затвори уста као катанцем. Пошто то прође, онда, што би рекла слушкиња Ержа, „луда као и увек”. Мушка страна у паланци, наравно, пронашла је давно какво се биће крије тамо код газда-Гавре, и говорили су: „То би био задатак за неког хусарског капетана. Пропаде код газда-Гавре, код принципала (тако су га морали звати момци у радњи), пропаде један фини роман.” — Јован Мимић, отац Јанин, човек који „увек зури”, вели паланка, или у патос или у књигу, Мимић одговара, гледајући у патос, као сам себи да говори: — Неће изостати ни роман ни приче, само што ћемо сви у њима поиграти...

Но, госпа-Фила је била задовољна са својим животом таквим какав је. Хусарских капетана, у пограничној паланци према Србији, било је задоста, али госпа-Фила никада није скакала да вири за њима. Од „милитер-параде”, говорила је она сама, највише је волела добош. У вези с гарнизоном, има још само ово: Кода је два, три пута видела,и казала шта је видела — кад у зиму над глухом паланком одјекне меланхолична арија војничног повечерја — Мама, теби су очи к'о две велике сузе, је л' ти плачеш? — Извукла је грдњу, али вребала и даље и мајчине очи, и нешто што је у аустриској војсци било најлепше, доиста: мотив трубе пред ноћни мир... Нешто је крила у себи госпа-Фила, а нешто су крили од света и њих двоје, муж и жена. Кум Влаовић је тражио кључ, паланачки кључ који сва врата отвара. — Он, напрасито јагње, а она, љута птичица, па се сложили, дивота! — Слушкиње су говориле да је госпоја — „Нема шта, добра жена”.

Момци из радње су са задовољством трчали „горе” да нечим услуже принципалку. Одређено строга била је госпа-Фила само према свом првом детету, према Коди. Тек би је премерила од главе до пете погледом који је малу дизао с места. Тражила је од своје ћерчице разне услуге, па чак и да пропира њене хаљине. — Нема ту ништа да се пере и трља, чисто је то. Провуци само кроз воду, а Ержа ће већ уштиркати и попеглати... Треба ваљда и тата да се мало одмори и види од тебе вајду. — Господар-Гавра, то јест, са страшћу је пропирао женино цицано одело, и вештачки га глачао, иако су му руке биле грубе, и врло често још и кораве од разног бакалског еспапа. — Ја ћу,ја ћу! — отимао је сукње из руку жениних — само ја знам да створим да буду хладне као лед, је ли? — Кад доврши глачање, уноси сукње у спаваћу собу, веша их о прозорске куке и о клинове слика, намешта шавове тако да се сукње нашепуре, а блузе оживе кроз размакнуте рукаве. Под најлепше одело намести женине папучице, и онда стоји, гледа, звиждуће.

Знала је, наравно, паланка зашто госпа-Фила не мари Коду колико другу децу. Када год бисте захтели, чули бисте причу о томе, сложену, образложену, као за штампу. То дете, прво, носило се и родило у доба кад се госпа-Фила врло тешко навикавала на свога мужа, мислила да бежи, чак да се веша. Постепено, ко зна како, као омађијана, или што је видела да нема куда и нема како без „фијокаре и две фијочице” у радњи, а фијокаре опет нема без газда-Гавре, те тако, постепено, морајући као и ми сви, баш је и заволела мужа, и отад рађала само мушку и лепу децу, а она сама, како које дете, све лепша, све млађа, све гипкија. — Савија се, брате, и превија као да је расла под бичем циркус-директора — био је коментар протина младог капелана. Бременост, код госпа-Филе, под њеном уштирканом хаљином, скоро нико и не опази; дете се истури као кад из кутије истуриш предмет и кутију нагло затвориш.

Синови се нижу, љубав између родитеља расте, планови шта ће који син постати, хој-хој-хој — прозвижди тек у причи госпојица Тринчић. Кода једина остајала је некако ван те тесне заједнице. Тек после ње кренуше у породици слога, љубав, велике наде. Стога ваљда ни отац није био према својој ћерчици оно штоје био према другој деци. Волео је додуше што има и „девојчицу”, али најстарији син, Жарко, сушта слика госпа-Филина, био је тешка конкуренција Коди као детету и као девојчици. Вијушкаст и гиздав, као мајка, и још, брате, прави „артист”. У дечјој соби рек, трапез, кобила. Жарко комадује и показује, а сви мали Гавриловићи скачу, вешају се, лете, и падају, да је милина. Кад господар-Гавра чује да је тумбање одвише снажно, шаље калфу да види шта то раде деца, и, наравно, да пита шта ради и где је принципалка. Деца, то су синови, принципалка је госпа-Фила, а Кода је Кода, нешто треће. Заљубљен отац је врло себично створење, мушки искључиво створење, а ако је већ поматор, онда и луцкасто створење. За своју срећу, Кода је била ретко мирно, послушно, увиђавно, рекло би се чак и благородно дете. Ипак, у школу и ка другарицама својим бежала је као у избављење. Учитеља у четвртом разреду — „Мој господин” — чувеног у паланци господина Марко Лесковца, волела је Кода са оданошћу, и с неком свешћу која није особина дечја. Кад учитељ уђе у разред, сви устају, а Кода се још и дубоко поклони. Другови мушкарчићи — школа је била мештовита — претстављали су како се Кода клања, трепће очима, „мрда носом”.

Девојчица је волела своју браћу, носала их, певала им да заспе, забављала их кад су досадни; али су та деца, наследно зар, или по примеру, узимала неки нарочит став прека својој сестрици, и умела су то да покажу доста често, и на начин који би и одрасла човека вређао. Деца су као дворске будале: беспослена, безбрижна, партаична, језична и пакосна. Кад деца негде преузму инат или презирање, могу да буду, баш као дворске будале, џелатски доследна. Господар-Гавра и госпа-Фила, уосталом, имали су и сами нешто од дворских будала, и немилост је према Коди бивала понекад врло болна. Девојчица би причала другарицама о свом животу, о браћи, о мајци и о оцу. Тек застане у говору, пљесне руком о руку као маторка, и заплаче. Једном приликом је испричала и оно што је дуго крила у себи, али се покајала, и исправљала затим ствар колико је могла. — Не раде они то увек, само у суботу, увече, и не баш у сваку суботу... Понесу вино из подрума у спаваћу собу, закључају се, и нико их не сме звати. Ми деца не дамо да Ержа остане код нас и да слуша, и изгурамо је из собе... Онда чујемо како звецкају чаше, како се тата и мама смеју, и лупају по поду као да играју или се вијају, и онда ништа више... Сутрадан, мама не излази до ручка, а после подне је увек љута, и ја баш недељом увек извлачим грдње, и деца ми се бекеље... Жарко је једаред говорио нешто безобразно за тату и маму, не, нисам га ја тужила, не бих ни смела, него су друга деца то испричала оцу... Грдњу сам извукла ја, зашто не пазим шта млађа моја браћа говоре... како ћу пазити! — Кода зајеца, Сока је загрли, а Јана приплакује од срца — ја, ја, хтела сам да скочим у бунар, и боље би било да сам...

Сока није лако плакала, али је са узбуђеним учествовањем пратила интимне приче другарица. Док је Кода причала последњу причу, Сока се неколико пута хватала ручицама за своју лепу главу. Јана, кад отплаче, слуша даље увек оборених очију. Она нема матере откад зна за себе, и њена родитељска кућа претставља сасвим друкчији чвор, суште друкчији од љубавних и пијаних вечеринки, а и суште друкчији од чворова у богатој кући Сокина оца. Због прилика сасвим друге врсте у кући, Јана је била далеко наивнија од својих другарица. Кад су се другарице, већ после Кодине исповести, растајале, рекла је Јана тихо, као самој себи, тачно као што њен отац увек говори: — Како је сасвим друкчије тамо где су тате ожењене.

Сока је била упадљиво лепо дете. Али неки сталан грч међ обрвама одавао је нешто љуто и срдито, ружно њено фино лице са дивним устима и зубима, и чинио је маторијом још од оних других двеју маторки. Паланка, живи регистар за све и свачије наслеђене и стечене способности, пошто се прочује нешто из Сокине родитељске куће, говорила би: „Љуто дериште, као и покојна мати јој... Биће да није ни сасвим здрава, болесни јој и отац и мајка... али и окром тога, кад почне севати оним лепим очицама, бежи!” Сока је доиста од своје матере наследила све: и лепоту, и раздражљиву природу, и болешљивост, и таленат за ону одвише тачну реч коју имају лица са даром да скоро непогрешно, али и уочљиво посматрају и уходе своју околину. Да је Сока остала жива, вероватно би постала писац — нека извине приповедачи. Сокина реч, било да поставља питање, било да саопштава шта мисли, или шта зна, била је реч која је забављала и насмејавала, или и реч које се требало бојати. Имала је баналан, одвратно женски дар визуелног запажања, и дар тако нагле анализе да је синтеза испадала као из пушке. — Нећу да ме прегледа доктор Равноселац. Јеси видео како су му брзоплете руке, као да има три руке и ниједна не зна шта ради, зато је онда брзоплет и кад говори. „Мене ни-икада, ни-ишта није болело”, каже он. Пфуј! и то ми је доктор: доктор Равноселац, доктор-брзоплетац. —

Било је Соки, додуше, пуних једанаест година, најстарија међ другарицама, изгубила годину дана школе због болести. Велика извина. Човек, и болест у човеку, то су два човека. За болешљиву а бистру децу важи то исто. Отац Сокин се и сам трудио око детета, а молио је и домаћег лекара — не Равноселца — да се труди око стармале и плахе девојчице. А већ да ће „попа доћи да потсече језик”, била је колико стара толико узалудна претња.

Отац Сокин, господин-Васа, био је поседник највеће и најмодерније колоније радње и у месту и у целој околини. Био је „прва тезга”, како је говорила паланка кад је хтела да га мало призврцне надоле, да га спрегне с газда-Гавром. Господин-Васа, увек бирано одевен и обувен господин-Васа, није био трговац него је био директор Кредитног завода. Одавно туберкулозан старији господин, и богат домаћин, он је својом радњом управљао из Кредитног завода, или из стакленог контоара у дну радње, дебелим стаклима одељеног од свега дућанскога. Иначе, он је чувао и неговао свој живот, и угађао својој доста млађој али врло симпатичној и њему безмерно оданој другој жени, госпа-Јелки. Кућа господин-Васина, управо кућа његове прве жене, била је неки спој тврдих магацина и врло пријатног санаториума. У приземљу, само полуга и катанац, а на спрату један од најпријатнијих, најпространијих станова целе околине. Тешка велика капија, увек закључана; па, по војвођански, дубок „ајнфарт”, прохладан и полумрачан због дубине, где стално гори петролејска лапма; па онда опет капија, понајчешће и она закључана, и тек онда улазак у двориште. У дворишту, магазе као ред малих кућа; све врло чисто, али пуно мириса од разне колонијалне робе, од сувог грожђа, бадема и смокава, преко суве рибе, до оне фине траве из Индије коју Енглези мећу у колаче, а Французи у једну врсту вина.

— Код нас у авлији увек је Божић и кристкиндл — каже Сока. На спрату, из дворишта, дужом фронта и дужом много дужег крила куће, стаклен ходник — авлиски балкон — препун цвећа и удобних столица за седење, дремање, и лежање. Ходник тај се целе зиме греје двема великим блеханим пећима. На крају тог ходника врло модерна справа којом се вода из бунара пумпа у стан. Радња нема никакве везе са станом, нити се у њу може ући друкчије до са улице. То, та радња, врло је простран локал, далеко дубљи но шири, али ипак простран, пун препун робе, на два места с кантама за гашење пожара. Момци не станују у кући; и прописно пресвлаче „дућанско” и „цивилно”. Само ручају, у засебној трпезарији, и, прича се, ванредно су храњени, премда вина добијају само четвртком и суботом. Кад се радња у подне затвори, момци добро оперу руке, и чекају да им са спрата зазвоне у клепетушу, и тек тада улазе у трпезарију. Контоар, у дну радње, прави је мали салонић, с малом апотеком и са финим бифеом. Око пола један, навраћа ту почешће Кредитни завод и држи се врста финансиске седнице. Радња се поново отвара у пола три часа. У то време, предвиђено је, господин-Васа спава, а госпа-Јелка, увек у другој хаљини, чува радњу, и помало сама собом држи модну ревију. Жене, а богами и људи, стану тек на врата радње, привире, па настављају пут. Наравно, госпа-Јелка не излази уопште из контоара, а разговара с најстаријим помоћником кроз прозорче. Петком, знало се, облачила је госпа-Јелка као пламен црвену хаљину. Била је црномањаста, и то јој је добро стојало — бар се тако веровало у паланци; те су у парку бивали прави карневали разноврсних црвених хаљина на врло разноразним црномањастим женама.

— Агнице — рече једнога петка Сока својој старијој сестри — кажи мами да су у петак Христа распели. — Агница, која је мађеху врло волела и у свему се с њом слагала, наравно да ништа није казала, и петак је остао по старом обичају. Госпа-Јелка седи у црвеној хаљини и чита, момци завирују и диве се како могу, и чекају час, заједно с муштеријама, кад ће госпа-Јелка поћи, „горе”, проћи кроз целу радњу — пред њом момак с кључем да одмах откључа капију — и она са уличне стране уђе у кућу.

Три су створења облетала госпа-Јелку са истинским симпатијама и са истинским поштовањем: њен муж; њена старија пасторка Агница, млада девојка за удају, бледуњава, витка и висока на оца, учтива по некој врло пријатној урођеној финоћи; и пријатељ и побратим господин-Васин, и пријатељ искрен целе куће, Миша Богдановић, браца-Миша и чика-Мита. Матор нежења, врста приватног банкара у варошици, имућан човек, најотменији „момак” у паланци који је још увек наде подгревао, у један од не многобројних, заправо малобројних житеља варошице који је „видео свет”. Додуше, имала је та варошица и друкчијих, бољих обележја. Сем чисто паланачких језика и чисто паланачких истурених прозора који су по дну имали стаклену плочу тако да ни уза зид приљубљена мачка не би могла проћи неопажена; сем тога двога, а можда и још десетак других ствари, паланчица је била у неким правцима и напредна, и модерна. Погранична варош, могла је и правилном и неправилном трговином да стиче велики новац; затим, Аустрија је мазила у многом погледу ту пограничну, доста одређено српску варошицу, окренуту тачно према Београду — па је ту бивало европских уметника свирача и рецитатора, било нарочито гувернанти толико, да се у час званичне шетње, по званичној алеји парка, више говорило француски и немачки него српски или хрватски. Један богаташки син је чак, први у целој околини, тада, имао „гувернера”, Енглеза, и изистински говорио енглески, и умео још лепо и да слика, и — тако даље, можете замислити паланачку статистику и паланачка клађења над таквом кућом... али ето, уза све то светско, свет тај није ишао даље но до Беча, до професора-диагностика, а затим, сви из ситих времена и у Аустрији и у Војводини, скоро сви у Карлсбад и у Маријенбад, и тек неки путник, кријући своју диагнозу, и до Немачке, у Хаухајм, несрећну бању, у којој ће, од болести срца, умрети — биће вам невероватно чути, али морате веровати, умреће у Наухајму и лепа госпа-Јелка, наравно кад томе дође време. За сада, „свет” је видео и гледао, углавном, само Миша Богдановић.

Чисто обријана лица, још у оно време; бео, као млеком наливен; увек укусно одевен, додуше и лепа фигура мушкарца; увек пун новаца и готов да части, да великашки узајмљује и великашки заборавља; љубитељ широких гестова мало и фаме ради, али и истински и природно добар човек цела га је варошица знала и волела, деца су трчала за њим и вадила му из џепова „оно што је за нас”, вукли су га на све стране мушкарци и жене, једва да је два пута недељно ручао у својој кући. Живео је Миша Богдановић у својој, старинској али лепој кућици, мало вертепског изгледа унутра: ваздан одељењчића и степеничица; но свугде удобан смештај, и на све стране висе или чуче разни предмети из Цариграда, Милана, Париза, Лондона. У кући су одржавали ред и добру кујну муж и жена, који су знали Мишу Богдановића још као матуранта реалке, дакле опет доказ да је чика-Миша био добар човек. Но, мада је домаћина у његовој кући чекао ручак сваки дан, дешавало се да ту, без њега, руча неко друштванце младих људи, док би домаћин, прошао поред своје куће, наставио даље, до оне светло очишћене месингане ручице коју је требало повући па да се затресе главно звоно у „ајнфорту” господин-Васину. — Ено, ено, бруји чика-Мита! — скакала је на ноге Сока да она стрчи и отвори госту капију.

Долазак истински драгога госта на спрат и на ручак испадао је помало као нека увежбана сцена у позоришту. Гост, дотеран као увек, чист, закићен цветом, на једна врата. На друга, пред њега, домаћица. Шушти и мирише; дише на фине чипке што јој цепте по грудима; од дијаманата на прстима и у ушима сва „блицука” — реч је мале Соке, иначе позајмица немачко-српска, уобичајена у целој паланци; — коса јој стручним рукама прибодена тако да од лица „прави овал”, а кратковиде паметне очи једнако прижмуркују и смеше се. На трећа врата излеће Агница, с кокетном кецељом удаваче која учи домазлук, с витицама око главе (ни напудрована, ни од фризера очешљана) са испруженим обема рукама према госту, који би Агницу покадшто и пољубио. Некако се све троје сруче уједно, поздрављају се и шале, претресу новости у вези с ручком, али онда седају и прелазе на разговор врло миран, далеко од паланачког стила, може се слободно рећи: на разговор културан. Живео је у тој лепој, чистој, укусно вођеној кући један необичан склад, чак нека унутрашња лепота. Агница је озбиљно учила свирати; госпа-Јелка је озбиљно читала препоручену добру књигу и стално претплаћен Л е т о п и с; господин-Васа је остајао на новинама, али на најбољим нашим и немачким новинама, и с коришћу пратио рубрике финансиске, позоришне, и хигиенске.

У таквој кући, с правом бригом и добром вољом за свакога, а тек за Соку, чинило се понекад и немогућно, али, ето, нарушавала је онај склад, правила и видела немиле сцене, баш Сока, и увек Сока. Чика-Миша се са девојчицом нарочито много бавио, и покушавао и речима и сликама и причама да је премами на цетињске погледе на свет, да је преведе у неку детињску веселост, али је слабо успевао. У тој девојчици наслеђе и живот замесили су један несрећан карактер.

Госпа-Јелки је природа дала малу али праву озбиљност, и једну не велику али праву памет. Отуда је долазио и њен ауторитет који је осећала цела њихова кућа и цела варошица. Отуда и особит тон у кући у којој је она била домаћица. Она је говорила углавном општа места, али увек с нагласком некога свога искуства, и тешко је било противречити јој са успехом. Имала је прави дар да импонује паланци, и дар да буде маћеха. Оперисала је са својом памећу вешто: или је бранила истину; или успостављала, после својих дужности, своје право; или налазила, сасвим неочекивано, контакт с људима. Ово последње је постизавала једном ретком дисциплином уздржавања: да се ни у ком правцу не окреће са искључивошћу; или да свима странкама понешто закине, и тако их уједини, смири. Закидала би, у критичном моменту, нешто у праву и своме мужу, и пасторкама, и госпојама у вароши, и господи која су јој се удварала, и самој себи. Имповало је кад та лепа, кокетна, весела жена почне да тражи истину негде ван окупљених људи и укрштених мишљења, често у једној пословици, у неком примеру из историје, или из књиге коју баш чита. Ваздух се одједаред прочисти, господин-Васа сија од поноса, а Агница се просто ваља по мамину аргументу. Наравно да је и браца-Миша имао ту свој део задовољства, с правом, јер се културни живот те породице много од њега богатио.

Сметала је, или, у свима домаћима, скривено пекла, увек Сока. Зачудо, интелигентнија од свих њих, та девојчица није осећала ни моћ ни лепоту културе која је као неки анђео великих крила пролетала и шумила по тој паланачкој трговачкој кући, од јутра до мрака, од дворишних магаза до тавана, где је господин-Васа, у чврстим кутијама, чувао мајушне бенкице и гаћице своје деце. Не, и не! Сока је боље од анђела чула гавране. Увређена и вређана нечим сложеним — болешљивост; мртва мајка; болестан отац кога је обожавала; маћеха, не-мати и кад је добра и кад је строга; обе другарице невољна дечица — Сока је боље чула оне правичности и истине које живот не прича него гракће. Кад дете има моћ да осети своју егзистенцију, и да према томе фиксира тачку гледања, ту нема ни молби ни команде. Паланка би понекад још пирнула у ватру: „Нема деце из другог брака, иначе — иначе: Саклони и сачувај!” — то је била једна од паланачких узречица за сваку замршенију прилику.

Такозвани мутни дани залазили су, наравно, и у кућу — да кажемо слутљиво, као Сока — залазили су и у кућу Сокине мајке. Прво: туберкулоза господин-Васина стално је забрињавала; имао је он тешких часова и ноћи болесничких. Друго: Сока. Матер своју Сока је једва памтила, можда само уображавала да памти што је памтила, али се каприциозно дете, загледано у своју тачку, с горчином стално окретало гробу мајчину. Оца је девојчица волела више но много, и можда с највећом и непрекидном, и увек узнемиреном бригом за његов живот — што је, дакако, мучило и оца и дете. Чим се господин-Васа јаче закашље, Сокине се очи напуне сузама. Кад истрчи пред њега у двориште, и узме му руку, стеже је као да је то само сада и само за два, три тренутка.

У степеништу, отац је дигне у наручје, и милује је, и обоје подрхтавају и ћуте. Сокина једина срећа. Прекине срећу Сока: „Пусти ме, задуваћеш се.” — Волела је дакле Сока оца с љубомором, и зато је била пуна неповерења према свима у кући. Сви поособ су јој били криви што њену мајку нико не помиње, нико на њу не мисли, па ни он, отац њен. Кога да пита? Гра-гра. Коме да се жали? Гра-гра. — Зашто прота, кад дође за крсно наше име, зашто не чита и име моје мајке? — Ама, дете, то није прилика да се помињу мртви... има кад се и то ради. — Кад? где? Ја хоћу да се овде, у кући, прочита њено име... — Добро је што нема у свакој породици по Сока. Али у многим породицама, с разлогом јасним или нејасним, бива да понеко носи у себи одрицање, као што безмало у сваком организму има орган који је примио наследну или разорну болест. Но, све у свему, кућа је ипак прилично добро смиривала Соку, или бар добро крила од паланке Сокине испаде и расположења. Госпа-Јелка је имала такта, и остајала при опробаном методу опхођења: излазити на сусрет ситним и остварљивим жељама девојчице; делити с кућним лекарем сталну бригу око детета, тим пре што је лекар обећавао да ће све то са узревањем девојчице, с новим интересима, нестати само од себе; најзад, ињоривати став Сокин у главном проблему. Није било лако госпа-Јелки. Није било лако ни Соки. Бледо се смешећи пита госпа-Јелка доктора: — Какав је овде код нас главни чвор, докторе?... Ја ћу умрети, Сока ће мене преживети, она има тридесет две године мање него ја, али мајка њена не може устати ни данас, ни после моје смрти? — Ви сте паметна, озбиљна жена, зато, ево вам, у неколико речи, одговор м о ј, одговор, наравно, зато што сте се за одговор мени обратили.

Маћеха је хазард — сви згодици и сви губици су могућни. А Сока је несрећно дете, болесно дете, дете са фиксном идејом, што ми лекари, и код одраслих и код деце сматрамо тешким дефектом. Соки нема помоћи док природа не помогне, ако помогне и она. Сока би мучила кућу и са живом својом мајком. Соку, друго нема, Соку треба волети. — Не прима љубав, докторе, сем од онога од кога хоће! — Сви смо такви, госпођо, на тој тачки, сви! — Страшно је то, докторе. За Соку, онда, велико би добро било да отац њу преживи. — То је тешка реч. Али можете имати право. Ја, лично, мислим да такве закључке не треба правити. Како оно рече та наша Сокица о моме колеги: сви ми правимо брзоплете закључке а често не знамо којим се путем иде до тог закључка, а често и нема пута до тога закључка. Дед да се вратим на нешто ведрије: видите ли ви да ће та Сока постати лепотица првог реда? Знате, ја се тако чешће играм шале, и тражим јој љубавну авантуру међу оним балавцима њеним колегама у четвртом разреду... међу којима, да признам, имам такође два замршена случаја. Нешто и да прецизирам. У шестом Маркову разреду, један је случај сасвим замршен случај... Но, да се растанемо; и ако ја ноћас умрем, молим вас, заборавите све што смо данас причали... брзоплето причали, можда... Врашко дете, та Сока...

Паланку је много занимала онаква кућа и онаква госпа-Јелка, наравно углавном на паланачки начин. Ишле су бескрајне приче о њеним тоалетама, о њеној бисти, о њеном накиту, њеној срећи, њеној вештини и памети. Младе девојке су се радо замишљале у њеној судбини и кожи, пред њеним орманом за хаљине и рубље, у њеном столу у цркви, у њеној бунди кад пролази улицом и сви јој се клањају. Други су се опет радо замишљали као позвати на ручак код господин-Васе. Деца су се играла, и то редовно, „господин-Васе и госпа-Јелке”.

Говорило се, све по утврђеном реду, и о осталим члановима породице. Сви су хвалили свирање Агничино — хормајстор из католичке цркве, њен учитељ клавира, већ ју је и прехваљивао. Знало се ваздан прича, за вас-дуги дан, о Соки: „или не излази са својима, или иде пет корака испред њих, сама”. Било је речи и о Миши Богдановићу; али се ту ништа друго није могло него доводити човека у везу са свима женама у кући. „Да ли се он, строго узевши, не удвара Агници? или, како није ни до сада журио, да неће сачекати Соку? Хоће, тако, понекад, матор момак, као видра, да сише крв свима рибама које наиђу.” А никад исправнијих односа, и никад поштенијег човека од Мише Богдановића! Илустровани његови часописи обигравају целу варош, и може се казати да му се скоро никада и не враћају, али паланка зна да их он тако позајмљује како би му младе девојке лично носиле бројеве натраг. Џепови браца-Мише, кад се с пута врати, пуни су лекова и лекарских упутстава, за господин-Васу, али паланка зна да су пуни мириса за госпа-Јелку и за Агницу.

Језична мала Сока је ово последње, џепове чика-Мишине, можда и нехотице бранила. Претстављала чика-Мишу пред другарицама: — Извади читав ред флашица и кутија и исечака из новина. „Ово, ове пилуле, це-ео Париз узима, о-одлично поправља апетит. И врло се пријатно узима. А ово, рекао ми је доктор, утиче на закречавање о-одлично...” Али мој сиромах тата једнако кашље, и груди да боле, и јауче кад га нико не чује. — Сока брише очи. Одмах брише очи и Јана. Кода, као права маторка, тресе забринуто главом. Она уосталом скоро свако јутро пита Соку како јој је отац, да ли му је боље. Једаред, мала сплеткара додаде и ово: — Била јуче код маме госпојица Ната, и питала за твог тату и за тебе. Је ли, Соко, је л' и она хтела да се уда за твог тату кад је био удовац? —

Хтела је! И још је хтела и госпојица Савета, и она... она госпа-Мара, и још друге... Лорфе! Све би хтеле да буду маћије... Агница би их ваљда све и волела... Ја, ја.. Али како само може мој тата да никада не спомиње моју маму! Моје маме је и кућа у којој седимо... Ништа за то не мари госпа-Јелка... И кад тата каже, и чика-Миша каже да би мене требало водити у Беч, због овога што се кривим у леђима, о н а окреће разговор на друго... Нека, ништа ми не треба, и боље би било да нисам ни жива... А ако се сасвим искривим, и будем грбава као Надица, онда ћу казати тати све, казаћу да о н а воли и чика-Мишу, и учитеља клавира, и великог калфу, јесте, воли их, ја знам, ја видим, а мој тата... — и удари у плач, хистеричан. Другарице ћуте, не теше је, виде да Сока говори лаж и глупост. Деца се ретко варају; као ни дворске будале што се нису. Беспосленост развија технику, па и дар запажања.

Најгрчевитије је плакала мала бунџика кад је плакала од немоћи. И сада је грцала због немоћи; добро је знала да неће оцу ништа казати, и да је отац с таквим разговором не би слушао ни минута. Та немоћ, о којој другарицама није никада говорила — а другарице одлично знале да постоји — она ју је највише пекла. Осећала је мала бунџика, од дана у дан се уверавала, да је она складна заједница у њиховој кући јача од ње, свеједно што је та кућа била кућа њене матере. Нити је могла ући у ту заједницу, нити је могла борити се са успехом против ње; а имала је врашка девојчица интелигенције да ту заједницу види као читав низ међусобних добрих односа, који су сви њу дражили, и још, и појединачно и у комбинацијама је мирно ињоривали.

Престала би да плаче, одједаред, у најтежем тренутку, кад би јасно увидела да је са својим осетљивим жељама, или неправедним оптуживањима, да је ту потпуно сама, без оца, без чика-Мите, без својих другарица. Отпоран карактер, као увек, црпао је снагу из своје усамљености. Говорила би тада Сока другарицама: — Идите! оставите ме!... — Једна шачица нежнога детињег тела, а унутра бије срце као машина. Љубоморно и неприлагодљиво дете подлегало је јачем и бољем, али до краја није подлегло. Борбен живот, страствен живот, ужасна је сила. Он мора бити или спасен, или убијен. Чудно је, рекло би се, да се такво нешто може казати о детету. Може, и мора, јер су деца људи.

Питамо се да ли је тачно утврдио онај велики писац: да политика поступа с људима као са стварима; али да живот тако чини, то је стварност. Коцке, домине, кегле, лопте, врачарске карте — и, где је сукоб, тамо живот подржава супротности, а где је склад, тамо разбија, растурује, дроби. Предигра живота за гробља и гробљанске кронике... Мала Сока је истерала да се од својих издвоји, да на очиглед свих својих, још живих, легне у гроб са својим другарицама. А она друга страна, складна са скоро свима условима да остане везана у животу и у смрти, она је бездушно разбијена упркос свима напорима да се нека верност, лепота и нежност спасу, поцепана, са извесним већ и насмешљиво узалудним и жалосним појединостима, поцепана.

Најтиша и најдискретнија међу трима другарицама била је Јана, врста неземаљског детета, врло плава, врло малокрвна, сва свилена, прозрачна, као медуза. Учитељ се тек нашали: — Вичи, дете, где си, да те не згазим. — Чудна судбина тога детета била је одиста чудна. Јана је трпела детињу тугу због недаће и несреће свога оца; заправо због утучености његове, па егоизма, па равнодушности, па пролома љубави којима невољни човек није више могао да се радује.

Јана није имала интелигенцију Сокину, и није јасно разабирала свој случај, и зато је живела у сталној неизвесности. Из те неизвесности, као и из сваке, долазиле су и наде и очекивања. У сравњењу са својим другарицама, Јана је носила једну светлу детињу меланхолију. Увек се надала бољем, јер је понекад и бивало боље, макар само у илузији. Постала је Јана сујеверна; веровала у добре и рђаве дане у недељи; пребројавала слова на фирмама, и по насловима у читанци. Без матере, без брата и сестре, Јана је живела у кућици мирној као завод за глувонеме, са служавком Анчом и са својим необичним родитељем. Јован Мимић је био човек школован, чак и даровит, врло марљив, врло озбиљан, али човек који није имао среће у каријери: заледио се на све истом месту чиновника у армији аустриске бирократије, на све истом месту средњег чиновничног ранга са скромном титулом и са скромном платом. Јављао се више пута на конкурсе за боља места, био заслужан да их добије, али је увек промашао, и неколико пута против далеко слабијих кандидата од себе. Зато што су неки конкуренти бивали доиста бољи, а други гори, али боље среће но он, извео је Мимић горак закључак: да је он гори од свих и свакога. И понављао је то и пред служавком, и пред дететом, и унео тако у своју кућицу атмосферу потиштености и страха, а у себи, рекло би се, кренуо комплекс инфериорности. Неко од пријатеља узео је једаред преда се Мимића, и врло озбиљно му разлагао куда може такав став да одведе њега самога, а такво васпитање његову девојчицу. Мимић је без протествовања слушао шта му пријатељ говори; и смислио да заврши разговор овим речима: — Такво моје држање, чини ми се једини пут да нађем коначну резигнацију и тоталну резигнацију, и да се смирим, и да више ништа не тражим и не чекам. — Ама, човече! —

Било је да су човека осудили на смрт, и већ је пред пушчаним цевима стојао, па спасен; послат у Сибир, па онда пао у јачу епилепсију но раније; па увек срамно сиромашан и дужан — али, упркос свему... — Остави ти Достојевскога! то је био велики човек, један од највећих свога доба, и који још има да расте... а ја сам просечно просечан, просечно спреман и вредан човек, ако сам и то. Тамо, и судбина и лудост и неправда ставише прст на чело и размислише, и би чудо. А ја да сам био осуђен на смрт, мене би убили као мачку... Не знаш ти, пријатељу мој, какве су то муке, и недао-бог да сазнаш. У себи осећаш, и тачно знаш, да радиш и напредујеш, а у друштву се не мичеш с места на којем си почео... Да, дуго се човек нада: понекад се преварим, и мислим, ето сад је ту! или ћу напредовати као и други људи, или ће доћи жељена коначна резигнација да ме спасе; једно или друго, После видим да је једно и друго далеко; не могу да се смирим, хоћу да полудим, ако већ нисам...

Паланка је неко време жалила Мимића, чак гласно тражила правду, иако су у питању биле аустриске власти. Али кад је све то било узалуд, а паланка има да паланчи, почело се у један мах. и однегде, говорити: да Мимић можда баш и није ни тако паметан и спреман, ни вредан као што се мисли. Мимић је на то одговорио презиром људи, за неко време, па се онда питао да ли то можда јесте тачно, и постепено сасвим занемео. Чамуња, бежи од људи, а став узима према онима који нису баш ништа криви, који су беспомоћни, али од којих он не може да утекне, и који од њега не могу да беже.

Са Анчом је говорио само о стварима домазлука, и то мумлајући и погледа уперена у патос. Јана га је једном запитала, чисто по спољашњој појави његова држања: — Да ли тебе, тата, очи боле, кад увек жмуриш и гледаш у земљу? — Не боле ме очи, него се стидим пред сваким живим створом... Што ме одмêраш? Ако сад не разумеш, разумећеш касније какав је био живот твога оца. — Узбуђеним гласом је шаптао: — Ја сам, знаш, као пљувачка: где је пала, ту остаје; свако је обилази, и метла је обилази. — И оставио је малу немилосрдно не питајући, не марећи, како је њој. Па би онда тамо у примраку врло ускога ходничића стао, ухватио се за главу. „Шта ја то радим? И шта би требао да радим?... Није тешко знати. Да више мислим о животу свога детета, које настаје да живи, а мање о свом личном животу. Кад си створио друго биће, и кад је оно од тебе млађе бар за тридесет година, — ти, натраг! младост, у свима правима, напред!!... Да, али ја нисам Достојевски, нисам ни онај његов испод патоса, иако једнако гледам у патос... Треба резигнирати, смирити се... Ту су књиге, стари моји пријатељи, радост моја до краја живота.” Почео је, наравно, наопачке: да избегава Јану, да га не би ословљавала; и све је више читао. Читао с тим да кад чита нико га не сме ништа питати нити што од њега тражити. Постепено, навикао се толико на тај живот духа и маште да је постао прави манијак књиге. Читање га је пребацило на сасвим другу обалу егзистенције: у сферу све нових интереса и знања: смекшало му лични живот знатно; али га је скоро потпуно, скоро себично одвојило од детета. Лекар, онај исти дечји лекар у варошици који је имао врло велико и право искуство, јер је био лекар-човек, лекар-добар човек, говорио је неком заједничком пријатељу: „Мимићу би требало помоћи. Синоћ, нађем га, седи поред детиње постеље — мала има крајнике — и чита.

Данас у подне, седи поред Јанине постеље, и чита. Ја разумем да човек има, сем тела, и област духа и област емоција; али се чудим што паметни Мимић не зна да то исто имају и деца... Моје би било да му то и кажем; али ко може веровати у други правац човека с којим је књига учинила што с њим... Први пут у животу видим на пракси да је књига и опасна ствар.”

С друге стране, систематско и неуморно читање учинило је да је вредност и иначе интелектуалног Мимића, знатно још порасла. Опазили су то прво људи који су с њим били свакодневно на послу; па онда и други; па се глас пронео, и паланка је сада почела да опет набоље окреће мишљење о свом необичном суграђанину. У Мимићу се због свега тога поново исправило придављено частољубље, уједно и нека неурастенична узмениреност: да сад или никад треба некуда јуришати. Првом приликом, ускоро, јавио се на конкурс. Цела паланка је била узбуђена, то јест, српско становништво паланке. Противник је био само један, и лошији од Мимића. Противник је прошао, Мимић пао. И млађи човек, и далеко лошије спреме, Србин и он, али кандидат оне друге групе паланачких хонорациора. „Истерасмо два гласа више!” — трљају руке победници. „Није било лако: држ, држ, морали смо тамо у пивари прогурати још једног кандидата.” — То је отворен скандал! — грмео је доктор, дечји лекар. Написао је у локалном листу чланак пун осуде „за патологију јавног мишљења по паланкама”, и пун похвала за Мимићеву спрему, интелигенцију, марљивост, скромност; али, сутрадан су новине имале свеж број, а паланка била задовољна што је она жива и здрава, иако ју је доктор Милутин „закачио”. У Мимићу се сад сасвим једнострано разболело оно емотивно: испунио се неким опаким презрењем за све, а у кући је постао нем и глув тиранин, али тиранин.

Месец дана је потрајало у кући страшно стање. Једнога дана, због слабо оцењена школског задатка, Мимић је викнуо на девојчицу просто у јарости. Плач Јанин је био тако потресан, да се отац тргао, и, хтевши ваљда да поправи, још покварио: — Ко ти је отац, добро је што си и таква. — То је уједно био тренутак да Мимић пређе границу свога очинског проблема, покуша бар да окрене леђа личном свом животу. Нова пракса као да му је годила. Стане поред ћерчице, милује је по глави и почне да јој прича. Све тако стојећи прича понекад врло дуго, и лепше од лепшега, о деци и разним школама, о људима и земљама негде далеко, и, што је Јану увек много занимало, о мору, и месецу, о плими, о шкољкама затвореним које одједаред почну да иду. Па приповедач заћути, па се смркне, а Јана онда зна да је време да иде, и оде; срећна што је било оно што је било. То благородно дете никада се другарицама није жалило оптужујући некога или нешто директно. Кад ју је једном Сока из својих увек јасних наслућивања запитала: „А да ли тебе твој тата воли?” — одговорила је Јана са финим избегавањем, али ипак поштено према свом искуству и суду. — Мој тата не воли мене да види сваки дан, јер има много посла и много да чита, али у неку суботу... субота је, знаш, мој најсрећнији дан за све, он мени прича, прича, не знам како да ти кажем, прича ми још лепше него и „наш господин”. — И девојчица сва блиста, срећна што има и таквог оца и таквог учитеља. Сока, некуда загледана, склања Јани косу с чела.

„Наш господин”, учитељ Лесковац, и дечји лекар доктор-Милутин Јовановић, били су две светлости паланке, два фара. Доктор-Милутин, дете богатих родитеља, лепо школован, лепо васпитан, живео је у једној од најлепших кућа у вароши; сам ју је дао зидати, са доста одељења, јер нити он нити његова жена нису имали чврсто здравље, а деце је било подоста, све једно другом до ува. Доктор је, сем другога, врло лепо свирао у клавир. (Обратите пажњу у историји медицине на лекаре који су били одушевљени музичари.) Учитељ Лесковац, врло висок, крупан и здрав човек, становао је на првом спрату изузетно старе, не његове куће; мајушни под стреју утекли прозорчићи; степенице, заправо лествице. Та два човека имали су не само дарове, него праве вокације да буду дечји пријатељи, дечји вођи, дечји избавиоци. Давно су мртви обојица, и сви ми, њихови ђаци и пациенти, давно смо мртви такође, али та два човека као да су се издробила у своје савременике, и од тога траје у генерацијама нека племенитост, нека благородност. Није лако децу разумети, и зато није лако децу ни водити. Али није лако одраслију децу ни волети, стално и предано, и упркос свему. Обесна деца су неподношљива; несрећна деца су неразумљива; болесна деца су један од најстрашнијих знакова питања свему људству. Не зна се ни изблиза шта све трпе деца и најнежнијег узраста. Нема живитне компликације у кући, или у месту становања, која не би дохватила децу са одраслима заједно и, у последицама, била можда и гора и за децу него за одрасле. Заљубљен отац, као господар-Гавра; зачитан отац, као Мимић; савршена маћехинска техника као она у госпа-Јелке — то су озбиљни задаци за децу. То може да има снагу и опасност као она која долази од кајиша на трансформатору. Учитељ и доктор, вокацијом одређени за љубав према деци, знали су да су то, и узајамно су се помагали, и врло волели. Учитељ је говорио: „Кад видим Милутина како са оном својом кутијом, како он, само он жури болесном детету, заплакао бих.” А болешљив доктор-Милутин, који се увек шалио, рекао би: „Овај наш Марко, то је право златно острво у овој нашој бари.”

Званично, учитељ Лесковац је држао четврти разред, али добровољно је држао, у једној просторији, од њега самога измишљени пети и шести разред, народне школе, где је било мало ученика и, у оно доба, искључиво мушка деца. То је била врста не само продужене, него и слободне школе. План је правио учитељ сам, и постизавао ванредне успехе. Био је то човек, да кажемо још једаред, висок, крупан, мало тетак, и необично велике главе. Његово чело, образи, и црна густа брада, то је био читав пеизаж. Имао је стручног знања далеко више но што је морао да има. Увек весело: кад ђак не зна лекцију, он се слатко смеје, расмеје сву децу, и малом лењивцу је горе но да су га избили због нерада. Волео је учитељ Лесковац да се радује, он, и да се радују други људи; и докле год је игда могао, веровао је у срећу људи. Увече, изађе да прошета, и као у разреду од клупе до клупе, застаје од куће до куће, вири кроз капијице, или преко ограда, или кроз прозоре, и тражи лепо и пријатно, и замишља да су неминовно срећни људи ти који су тамо оставили тањир лепих јабука на столу; заденули за икону босилак; или се смеју у дворишту, а заборавили да у соби угасе свећу, па им он превиче преко ограде колико стаје то паланачко осветљење. Ђаци су били жељни свога учитеља свакога дана. Препричавали су код куће његове описе; његова тумачења разних појава у природи и међу људима; тврдили да им, ако само пазе у школи, не требају скоро никакве књиге; претстављали, с љубављу и несташлуком, како кроз оно прозорче вири само осмејак и брада Господинова.

Скоро цео разред, сем Јане, лепо је цртао, јер је учитељ просто чуда изводио с неколико линија. „Зец!” — вриште деца. „Пас скочио на столицу, хоће да дохвати јело у тањиру на столу!” — вриште још јаче. Измамљивао је учитељ Лесковац дарове дечије у сасвим нежном њихову узрасту; имао добре певаче, цртаче, декламаторе, рачунџије, питаличаре. Ови последњи, ако су паметно и досетљиво измишљали питалице, били су бирани, као побогу у француским школама, у „академију”, али то тек од петог разреда. Деца бирају, учитељ само потврди „академца”.

Једна од најбољих ученика, најбољи питаличар и академац, био је, у шестом разреду, Мија Фрушић. Дечко је због незгодних породичних прилика закаснио мало са школом, и имао пуних тринаест година, ушао био већ прилично и у четрнаесту. Учитељ га је, наравно опет добровољно, спремао за приватне испите из првог и другог разреда реалке. Мија је био син Марије, удовице у тај мах, и покојног, вазда напитог а као хлеб доброг кантарџије на житној пијаци, уједно и тутора при једној од „српских” цркава Арсе Фрушића. Умро је Арса далеко пре времена, али неочекивано блажено, на некој манастирској слави, на бденију, у свечаном појању и великом метанисању. Бацио се био и он на под цркве, и није више устао. „Умро у цркви, ко стари патријарси” — говорили су људи. „Опростио му Бог пиће за доброту његову.” После Арсине смрти, Марија, с троје деце, поче говорити — то је онда било ново — да је пролетерка, која нема ништа до своју радну снагу, и уписа се, прва од жена, у неку заједницу радника. Жива, лепушкаста, вредна, налазила је и посла и пријатеља. Али је много напуштала кућу и децу.

Увек је тешко било, и остало, сложити домазлук и посао ван куће, а у оно време поготово. Преко дана рад, увече, почешће, неки договори или разговори, и, наравно, по мушком избору, увек у пивари, или у „бирцузу” чак тамо на вашаришту. То је за оно време било и доста ново, и смело, и опасно, и смешно. — Марија почела код нас еманципацију жена.” — „Марија шпацира, а деца како знају.” „Муж јој био чиновник, писао квите, а она, свакојаковићка, ко зна куда тумара и шта ради.” Толико иза леђа, а у лице је било и горе. Паланка је, што би се данашњим речником рекло, вечити агресор. Деца Маријина, остављена по читаве дане сама себи, ударише такође у неко пролетерство, но без икакве организације, а често и сасвим без потребе. Две ћерке, једна млађа, једна старија од Мије, почеле „слушати”, и увек, место да узму колач или јабуку, тражиле новац. Мија, како је био бистар и поучлив, шта све није радио. Ишао редовно у школу; тишлерисао; прао чаше у некој каваници; чупао траву у порти и хранио попину живину, ишао у рибу са аласима. Учитељ дуже времена није за то знао; а кад је сазнао, звао је Мију својој кући, и с њиме разговарао и овако и онако, и напослетку оставио да буде: или-или. Мија је послушао, изабрао да се окане свега сем школе. Мајка његова се потпуно слагала са учитељем. Али Мија се навикао на друштво старијих, и тражио је такво друштво и даље, но сада не уз рад, него само уз причу, уз доколицу. Добра је страна била у томе што је Мија увек учио од старијих, било на раду, било у разговорима, које је он сам бирао: или да су корисни, или да су корисно занимљиви. Учитељ се из дана у дан изненађивао како дечко своје лекције разрађује, и што све од свога уноси у њих. Кад је лекција била о рибама, Мија је о рибама, о животу риба, о опасностима у којима рибе живе, о лову риба, умео казати што учитељ није знао.

Рђава страна Мијине навике да старије друштво претпоставља својим друговима, била је у томе што ти, старији људи, и прости и непрости, уживају да дечка или младића „кваре”, како се то каже, а требало би да се још оштријом речју каже. Кад дечко поцрвени и збуни се, ори се смеј маторих. Искушења се степенују, док дечко више не црвени, после чега матори опет ударају у смеј, само увек другим и другим смејом. Но, у школи, Мија све бољи и бољи. Спрема учитељу што треба у млађим разредима, и учитељ га, у шали, зове својим асистентом. Нова част већ ранијем академцу.

Некако је одједаред избила код Мије потреба да се дотерује, да се кицоши, сасвим туђа потреба свој осталој деци која су још живела за игру и јурију. Исплакао је Мија код матере сасвим дугачке панталоне, не само преко колена спуштене. То је, у основној школи, било смешно. Учитељ је протествовао; први пут без успеха. Капутић Мијин раскопчан, полу-мушка кошуља, понекад и врста кравате. И што је најважније: тврде, добро уштиркане маншете. Марија га је и ћушкала због тога, али му је и чинила по вољи. Те маншете, то је било најсмешније на њему од свега, али он их је тако озбиљно носио да је најзад смеј сасвим изостао. Опазило се, даље, да Мија, ако не баш негује, али чува руке: прсти му нису, како је раније било, умрљани мастилима разних или свих боја. Коса, већ и одраније, пажљиво очешљана, шешир мало навучен на очи, крупне, светле, понекад мало сузне очи. Једнога дана, поправљајући на глобусу излизана слова, он се потужи учитељу да му једно уво једнако чује шум, и да га помало боли глава, „час ту, час ту”.

Учитељ одмах сутрадан с њим код доктора-Милутина. — Како да ти кажем — саопштавао је доктор учитељу кад су остали сами — дечко је за сада здрав, углавном, али можда не ваља што је отац његов заборавио у њему флашу ракије. Много ваздуха, телесно вежбање, и, касније, врло умерена храна, и, дакако, више но умерено, или никако, пиће алкохола. На то последње треба нарочито пазити, јер како сам чуо од жене — Марија ради код нас понекад — она, Марија, има о пићу, како за себе тако и за своју децу, сасвим супротно мишљење од овога мога... Дечко је добар, врло добар, надам се да ће слушати мене и тебе боље но мајку, и да ћемо га добро упутити... Паметан је некако и сувише, право да ти кажем, некако матор... Ти можда и не знаш: он је долазио код мене због чудног неког повраћања; а једаред сам га нашао безмало у несвести. Не пиће, него живчани поремећај. Сувише рано; морамо га чувати. Иначе, знаш, могао би да се понови онај почешћи случај у лекарској пракси, да отац умре у цркви, а син тамо где је отац требао да умре.

Мија је одувек радо шеткао по разредима, а сада нарочито по четвртом. Имао је додуше сваки час посла: да спреми слике, моделе, глобус, неке справице за просте опите из физике. Не може се казати да је с трима другарицама разговарао више но са осталим ђацима, али се може казати да се академцу и асистенту попела слава у главу, и да је највише волео да на ту своју славу потсећа девојчице. Стане пред прву женску скамију — три врло кратковиде девојчице — али, право рећи, говори другој скамији. Или стане испред пролаза између скамија, намести маншете, и чека да се скупи друштво око њега. А кад се скупи, поставља питања из лекције, гледа задатке, казује имена животиња на сликама, ода понеку тајну Господинову у вези са излетом у околину, или и подаље, бродом по Дунаву.

Сока је понекад постајала тако жива у разговору с Мијом да су је другарице трзале за кецељу; а Мија би опет постајао најпажљивији кад Јана, стидљиво, пружи свој вечито слаб цртеж. Знало се да Мија брине сталну бригу о њеним цртежима. Некада поправи, некада нешто доцрта, некад узме Јанину руку и води је. Смеј се орио кад је једном, цртајући на тај начин разбацану сламу, Мија повитлавао и хватао Јанину руку као мачак миша, а слама се међутим дивно нацртала. У том би зазвонило звонце. Деца журе на своја места, у ставу су чекања да учитељ уђе; а Мија још не полази у свој разред. Учитељ ушао, мало упитно погледао госта у невреме, али гост стоји. И било је некако и смешно и мало непријатно кад учитељ дохвати Мију благо за рамена и преведе га преко прага. Зашто је Мија остао у туђем разреду после звона, нико није знао, па вероватно ни он сам. Кад дечко почиње, или мисли да почиње прелазити у одраслост, он се ужасно збуњује у манирима. Учитељ је то, наравно, знао, и он је свога јуначића добро разумео, и љубазно га испратио рекавши му: „До виђења, Бато.”

Као у свима четвртим, у петим и шестим разредима, и овде је било вребања, слутњи, записа на скамијама, цедуљица у џеповима капута, добацивања неких речи из гужве кад се не може ухватити ко је добацивач. Било је у ходнику кокетерије, било дечачких галантерија, било малих трка двојице око једне девојчице, било витешких заплета између пријатеља: ко је јачи, ко је храбрији, ко није никада изневерио друга, и ко јесте. Јани су мушкарчићи често нудили алву. Кода је већ два пута избрисала на њиховој скамији запис: „Сока воли Мију, а Мија воли Јану.” Сока је опет нашла цедуљу у џепу свога капутића: „Кода се никада неће удати, али ће се њен нос оженити.”

Кода ни Сока нису ништа одале. И ту их је њихов учитељ учио како се треба држати према ништацима који поручују поруке, а не смеју да их потпишу; нити да саслушају, нити да „приме” одговор. Рано почиње и та гадост у човеку. Учитељ је за време одмора ушао у пети разред, и на очиглед неколико дечака мирно избрисао с табле њему лично упућену врло безобразну поруку, заправо питање. Много је знао и умео тај мирни, одлични учитељ. Срета он по паланци не једнога од својих некадашњих ђака који би пропао у земљу од стида да му се спомене шта је некада шарао по клупама. А срета не једнога који и даље шара анонимна писма, и не црвени. Шара сам себи по глави гад и не црвени. Иако ђак Лесковчев, потезао је он, тај, за туђе звоно тамо нарочито где „слушкиња” има да лети са спрата доле. А касније, бездушно избио дечка који је на његовим вратима звонио узалуд. А касније, ко зна, можда ће погинути на улици као демонстрант за бољи живот слушкиња. Учитељ Лесковац је све то знао, и брисао с табле ћутећи; и једнако пресретао и оне што црвене, и оне што не црвене. „Од блата је човек начињен, мој докторе! Имаш децу, имам децу. Знамо.” — „Не ружите децо клупе, то је крађа. Испишите што хоћете на табли. Ко први види, нека избрише и ћути.”

Једнога је дана дошао Мија у школу, па и у четврти разред, без маншета; чист и уљудан некако као питомац из сиротињског дечјег завода. Лепо је изгледао: уредан, паметан, миран. Деца се одмах окупила око њега. Извадио је из џепа кесицу бонбона и дао им да се редом служе док све не поједу. — А ти? — Ја нећу. — Откуда ти то? — Мајка ми је дала кад се пре десет дана преудала. Чувао сам част за вас. — С потпуним тактом деца се без иједног питања разиђоше.

Мија, с трима другарицама, са експертима, поседаше по сандуку на којем је стојао учитељев сто. — Удала се за надзорника страже и апсана. у Полицији. Преселили смо се сад у државну кућу, и много је ту лепше него тамо где смо до сада становали... А он је много строг: одузео ми је слике, и књиге, и друге ствари... Узео је и моју кутију са фарбицама и разнобројним оловкама, што ми је лане, за Нову годину, дао Господин. Каже: то су господска посла; не тегли се преко губера. Јеси разумео? — „Разумео сам” — рек'о сам му. После ме је оставио, мало после ми дао леп ножић; а мајка ми је вратила кутију са фарбицама. Мија устаде, па опет седе. — А синоћ каже: „Кад свршиш шести разред, одмах у неку радњу. Лепо пишеш, учтив си, вредан, па ће да те види Бог. За годину дана ћеш и плату имати...” А момци у касарни кажу да је штета за мене да напустим школу. Он не зна да ме Господин спрема за реалку, а мајка моја зна, и ћути... Како ће све то испасти? Надам се да ме Господин неће заборавити... А они момци у касарни, не умем ни да кажем како су добри, шале се са мном, понекад се и играју, као да су деца, а понекад разговарају преда мном као да сам ја већ човек. Показују ми оружје, причају о скитницама и о лоповима и о шверцерима и шпијонима... туже се да је полициска служба тешка, да је њима често глава у торби. И зато, кажу, морају помало и пити... Каплар Радован прича ми, каже, „Пре твог очува, двојица су нам старешина погинули. Једнога је заклао пијан апсеник, нису га добро претресли, имао је нож... А ни до данашњега дана нико не зна ко је из пушке убио оног другог, док је обилазио патроле. Дум-дум, и готово, оде млад човек под земљу...”

Девојчице гутају речи. Чују нешто сасвим ново. Мија расте у њиховим очима; некако им је сасвим сасвим друкчији. У исти мах запиташе и Кода и Сока: — А да ли ти видиш и оне што су затворени? — А да ли има и женских у затвору? — Јана трепти: — Немој о томе да причаш, Мијо... Ја се бојим. — Кад се бојиш, немој слушати! — пресеца Сока. Мија, пун искуства, већ даље прича: — Прозори на апсанама су код нас сасвим ниски, и гледају право у авлију, где сви пролазе. То је, треба да знате, само полициски апс; а тамо даље, у Суду, тамо је друго, тамо су тамнице. Код нас, кроз гвоздене шипке на прозорчићима, све могу да видим. Неки апсеници цео дан нису у апсу, раде по згради, а већ су и моју мајку слушали, и тако је као да и нису ништа криви. Можда и нису. Они и певају. Ја сад већ знам: који певају, ти нису много криви, и сутрадан су већ и пуштени. — Зашто су их онда затварали? — пита Сока. — Зато што су скитнице, немају куће, иду у крчму, опију се, туку се. Па их после апсе, па протерају, па опет у апс, па селе некуда даље, немају своје друштво. — И ја бих волела да сам скитница — барјачи Сока обема рукама. — Ти си госпојица, Соко — тумачи Мија — али да знаш да међу скитницама има и женских, жена и девојака, каже Радован. Мушки су затворени још и зато што краду и шверцују, а жене увек само зато што скитају... Ух, како су поцепане те жене, и прљаве, и ружно говоре! И мени је једна довикнула нешто ружно, али је дошла стража и грдила је. А она се смеје, и... остави!... Чуо сам од стражара да и туку оне апсенике који су опасни, или прете. Пре неколико дана неко је јаукао, и ја нисам после могао да спавам дуго, све се то чуло код нас... ми смо сасвим близу акана... Пре смо становали врата до врата са баба-Јоком и њеним малим унуцима, а сад прозор до прозора са апсеницима. —

Мија се маторо засмеја. Како се то одједаред промени, као да нас је кошава пребацила где никад нисмо били... — А да ли носиш апсеницима понекад да нешто поједу? — пита Јана. — Носим, дабогме да носим, и хлеба, и сира, и шта имам, само морам да се чувам да ме нико не види. Не сме се са апсеницима разговарати. Али ја разговарам. Пре неки дан су ухватили на вашаришту лудака. Цео дан је тражио перја да метне у дуванкесу. После су га одвели у лудницу. А има сад један што је убио жену, ланци му на рукама, и сам је затворен, и сутра ће га превести у Суд. — Тамо је тамница, је ли? Како је у тамници, Мијо? — пита Јана, и сва дрхће. — Не знам. Питао сам и ја Радована. А он каже: „Не питај, и прекрсти се.” — Јана се крсти; сви се смеју, али нежно. — Отсели се Мијо, што пре, молим те; и немој да слушаш шта у касарни говоре; и немој да идеш код тих у касарни, немој, молим те! — Нико се више Јани не смеје. Деца осетила, на свој начин, непогрешан, како је велики простор где живот не ваља. Ухватиле се, као обично, испод руке, и стегнуле се у клупче девојчице. Деца. Како се самртно уплаше од приче, од псета, од миша, а шта све морају да трпе и да претрпе.

Свануо једнога јутра један ретко непријатан, никада дотле запамћен дан, за учитеља Лесковца. Мији је на одмору позлило, повраћао је, и осетила се ракија. Тог истог јутра Кода није дошла у школу; поручили су њени по деци из суседства да су у Коду заболеле очи. Сетио се тада учитељ, а и деца, како Кода већ поодавно чудно криви хартију при писању, и брка штампане редове. Сока је одмах знала, тачно, и пример: у Чика Јовиној песмици, два пута је Кода за други стих везала четврти, и испао је луд несмисао. Сока је тачно поновила тај несмисао, и слатко се насмејала.

— Не смеј се, Соко, сад кад знаш оно што онда ниси знала — каже учитељ. Сока поче да плаче. Учитељ се тада сети да је она тога дана уплакана већ дошла у школу. — Таман си се ти мало развеселила, а ја те увредио... Хајде, ништа није било... Али ти си већ јутрос била тужна; хоћеш ли да кажеш, зашто? — Сока ћути. Ћути — учитељ је добро разликовао Сокина ћутања — тврдоглаво ћути. Учитељ је само помилова по глави, престаде даље да о плакању говори. Сока се на то још једаред загрцну, али као да се одједном нечега непријасног сетила, намршти се и уздахну дубоко.

А било је у ствари то да је синоћ направила маћехи већ другу сцену тога дана, а отац, љут, дохватио ју је, и, што никада, али никада, ћушнуо је. Девојчица на то хистерично врисну, и баци оцу у очи, љуто и дрско, питање: Ко те је научио да тучеш дете, рођено дете, а никада ниси ни кера ударио! — и излети из собе. Увек би на врхунцу сцене бежала: завршетак сцене је увек био њен пораз, и то је знала. Госпа-Јелка, присебна као обично, просто није примила ни ту сцену. Изашла је за Соком, и после десетак минута је наговорила, или намолила, да одмах иде и оцу се извини. — Што пре, Соко. Ти си паметно дете и знаш да си оца увредила, и да он то није заслужио. Имаш оца какав се ретко има... чувај га, Соко, и воли га. — Помирили су се брзо, и некако сви троје, што је опет љутило Соку. Али добро је спавала после буре, и тек сутрадан се опет сетила шамара, и осећала да је цео догађај пече. Но и то је нестало кад је чула да отац тога јутра опет има температуру. Путем у школу гушила се од плача, и тако стигла и у разред. Истога јутра, Јана није донела ни пропис ни цртанку, и није знала лекцију, и ово последње је било такво чудо да учитељ умало сам није пропао у земљу од стида.

После, — то „после” је једна философски аналитичка појава времена — после, како то већ бива. све се смирило; а што се није смирило, то се затрпало свакидашњим и уобичајеним. Такав је увек ритам невоље, зла, болести. Кад започну, ударе по правилу врло енергично, да би било потпуно јасно да су ту, и да је можда најгоре почело. Затим, следује обично најбољи облик најгорега, како би се човек спремио за мање добре облике, разноразне који се после ређају. Па онда, тако с променама бољега и горега, долази навика, невоља постаје обичност и програм, док болест, или зло, не изненаде крајем као што су и почетком. Мија, према томе, и даље залази у касарну, али не повраћа ракију и не прича девојчицама о апсу и о апсеницима. Јанин отац је поклонио ћерчици једну од најлепших својих књига, с много слика уз путопис некога путника по Африци, и врло стрпљиво јој је објашњавао мапе и регистар слика. Господин-Васа је за осам дана добио килограм тежине; и благодарно је гледао у госпа-Јулку која се бринула о његовој исхрани: а Сока је блажено гледала у оца и — Знаш, Кодо, после оног чуда молила сам Бога да мој тата сад сваких осам дана добије по килограм. — Само су црне наочари на лицу мале Коде потсећале на оно јутро, али то је за сада био најбољи облик најгорега. Сирота Кода: крупан нос, и два велика црна колута над детињим обрашчићима — било је и смешно и туга то погледати. Ђаци, немилосрдно запиткују, а Кода, помирена и сада као увек, признаје мирно шта ју је снашло. — Не видим добро. Смета ми светлост, и видим плаво кад жмурим. И боли ме понекад глава, ето ту, у потиљку. Ако плачем, мама се љути... Сад знате...

Већ се ово-оно и поборавило у школи, и канда је највише сметало необично врело лето и деци и одраслима. Једнога четвртка по подне, већ пред школски распуст, притиснула је страховита врућина. Људи су пролазили, ако су морали, с наквашеним марамама на глави. Ђаци трију виших разреда основне школе, који иду у школу и свако поподне, безмало су сви изостали. Дунав као да кува, вода му жута. Сав свет је на Дунаву и у води. У четврти разред, од девојчица, дошле су само три другарице и Господинова сестричина. Ваздух је гушио већ од ране зоре; сунце пржило: од јаке сунчане светлости Коду су јаче болеле очи и дете је једнако жмурило. После првога часа учитељ је вратио кућама сву децу. А Коди је позајмио свој велики кишобран да боље заштити очи. Наравно да су се све три другарице стрпале под шатру. Кода у средини, а воде је, нежно, као неку слепу старицу, Јана и Сока. Учитељ гледа за њима, и смешно му: испод огромног кишобрана виде се само три пара танких, малих ножица. Па му одједаред дошло нешто тешко: учинио му се, напротив, да та деца још никада нису била смешна. Ето: по врућини, саме, мале, држе се под руку, штите се, воде се, а над сваком од њих стоји нека сасвим друкчија судбина... стоји им, као свима људима, можда и дуг растанак, и, можда, једнога дана, сусрет и неверица да је било што је било, у детињству. „Баш ми је мило што их гледам под тим амрелом, стиснуте као три шибљичице... Еј, децо, децо... Одоше за угао, на Дунав... Тамо је данас ваљда цела моја школа...”

Паланка је доиста потпуно опустела. Што је год могло, отишло је у воду. Наравно, многи леже код куће, главоболни; непливачи се преврћу у врбаку, на хладном муљу; мало даље, читаво туце рибара спава и сви се у сну бришу од зноја. У порти, у парку, само муве зује. Око пет часова, једва, потераше облаци. падоше ниско по варошици, на сваку кућу најахао по један.

Издалека грмљавина. Па муње, као укрштене дугачке сабље. Па онај олујни ветар који је тако нагао да се никада не зна откуда је пошао: у дну улице, Господске улице, задимила се прашина као од велике неке чигре. Дунав нестао. И онда, ветрина хиљадострука. Полетеше испред радњи метле, блехане тепсије, намоти ужета, котарице. Искочише шегрти у лов за робом, и онога часа сви и нестадоше у страшноме пљуску. Толика се вода лила, да је жуборило по авлијама, а по крововима стојала врста ратне лупњаве. Па одједном, као у оркестру на спуштену палицу, тонови ослабеше, инструменти се разделише, и само се чуло како дебело гргоће вода из препуних олука, и тамо, с пијаце, цуркав шум од правилног уливања течности кроз решетке у канале, па у Дунав. Разгалило се одједаред. Ах, ах! уживање! Само се по малим местима може видети како се свет после непогоде радује, скоро кликће шта ето још није крај животу и весељу. Настаде брза нова врста шумова: трк босих ногу, тандркање дрвених судова и лопата да се начини одушка у тесту од блата и ђубрета и покиданог зеленила, те да се покрене и пожури дебела мутна вода по којој се још надимају закаснели крупни мехури. Започињу довикивања, питања: сви живи и здрави! Неко чак и псује, али се осећа да није озбиљно. Граја расте. Човек, пошто је од страха ћутао, воли да виче и говори више него што треба. Деца учас начинила од новина чамце, и циче од радости кад се неки чамац сувише промочи, отежа, полегне, и бујица, иако већ малаксавала, с радошћу понесе бродолом.

Разговоре и грају пресече одједном вест: три девојчице се нису вратиле с купања пре олујине, а и сада их нигде нема. Деца из њихова разреда знају само толико да су последње стигле на купање, под великим амрелом све три, и да сада више нема никога ни у купатилу ни на обали. Кроз главну вест, некако као звиждуци кроз ветар, укрштале су се разне друге вести, и мишлења, која су сада долазила од одраслих.

То што су одрасли говорили, било је пуно бесмисла: према тим вестима или мишљењима, деца су се бар на четири разна места удавила, или се уопште нису удавила, или уопште нису ни долазила на купање. Наједаред неко викну: Децу носе! Па неко други: Деца иду! Али девојчице се нису јављале ни мртве ни живе. Растрчала се полиција; крај обале се дреше чамци и товаре у њих чакље и рибарске „водене лампе”; капије на трима погођеним кућама неко време су се једнако отварале и затварале. Момци из две радње појахаше коње и пођоше уз обалу. Господар-Гавра је до пред саму ноћ трчао од своје куће до реке и до кућа других двеју породица.

Ноћ паде. Нико ништа не зна. Дунав шуми, наилазе увек нове и нове воде, и на њима, наравно, ни знака ни трага. Разговори по паланци бескрајни: о деци, о породицама, о купатилу, о Богу. Чим се утврди несрећа „за коју нико није крив”, потрза се Бог. До поноћи је било пред кућама света, и посета по клупама. Па одједаред оно што се зове — чистац. Шкљоцају капиџици, кораци брзају. Занимљиво би било знати из које цивилизације или религије је остало „глухо доба” баш у поноћ. У поноћ се по паланкама и иначе осети „глухо доба”, а после неке несреће, или злочина, још много јаче и јасније. Домаћин се и по трећи пут враћа да види је ли капију закључао, јер се „жене боје”. — „Угаси ту свећу, чкиљи као на гробљу.” На магистрату туче дванаест; те ноћи цела паланка броји ударце; и не само у једној породици људи налазе да је „дванаест” ужасно дугачак одброј, и мисле да би то требало некако реформисати. Најзад мир, паланачки мир, аустриско-паланачки мир, где давно и давно није било ни побуне ни рата; и још и онај карактеристични паланачки мир који нестаје кад се паланка истински престаши од нечега крупног и ретког, али још увек не толико потресног да се у лепој тишини не би могло заспати, и сутра орно устати, и регуларно паланачки функционисати.

Чим је сутрашњи, миран, опран, сунчан дан свануо, детаљи око несреће, боље рећи нагађања и комбинације кренуше у свим дименсијама, утолико више што су три погођене куће остајале у необичној резерви. Обе радње затворене; код Мимића капци на прозорима, а Мимић није дошао у канцеларију. Служавке се не појављују. Чак је и полиција необично закопчана. „Замршена су то посла, кажем ја вама” — вели неко. „А ја сам вама то казао пре него ви мени, и молим лепо да се то зна.” — Пауза. Она двојица се гледају право у очи, са изазивањем: који ће од њих смети превалити преко језика више и јаче. Уздржали су се. Доктор-Милутин пролази, оборених очију. Неко га пресретне, дискретно, радознало ћутећи. — Могу вам рећи да има и четврта погођена кућа: учитељ оне несрећне деце. Не могу да га смирим. Ван себе је. „Нека сврше школску годину како знају, ја не могу стати пред ону празну клупу.” Углавном се у целој варошици осећало уздржавање. „Сувише је много и страшно” — рекао би неко поштено и искрено, и јурнуо улицом даље, као да бежи од тога што је тако много и ужасно. Један од оне двојице пресечних дуеланата одушио код куће: „Наравно, господин-Васа је Кредитни завод; газда-Гавра позајмљује и, мора се признати, дискретан је човек; а Мимић, Мимић није некаква важна личност, али њега, Боже прости некако брани оно дивно његово дете.” — брбљивац одједаред умуче, као да је сам себе пецнуо у врло малу своју важност, па можда и у срце.

Тако три дана. Нити се што види нити се што чује. Новине се ујутро разграбе: ништа. „Неће их никада ни наћи.” — „Мора их вода избацити”. „Шта има да избаци — пену — мала деца.” Па се опет прекине празан разговор. Паланка тешко подноси догађај који нема реп, свеједно да ли је несрећа или срећа у питању. Још један дан, четврти: тада се нека госпа јавила са одређенијом бригом. — Ама шта ти људи, тако затворени, једу! — Друга госпа развуче усне, с правим сажаљењем, за прву госпу: — Ала питаш! она двојица газда, да су жива и здрава, и џакови и сандуци пуни и препуни. Имају чак и сваки свој бунар у авлији... Мимић, то је друга ствар; и право је чудо да се Анча не види на пијаци. — Као да је то чула госпојица Тринчић, комшиница Мимићева попела се на дрво, и не узалуд: једна црно повезана глава, Анча, искрсну између двојих врата, и с кокошком у руци и слепим фењерчићем, замаче у подрум. Мало после зачу се брзо угушен ропац заклане живине — „Немају меса, наравно, ко би га и имао на ову врућину... Да није отишла банкок-кокошка? Анча ми једаред рече: „Немам једно пиле у резерви, а оне банкоке не да прстом дарнути, а камоли заклати...” „Сачувај и саклони!” — пецну нешто у срцу и госпојицу Тринчић. — „Што кажу: сувише је страшно... Одједаред, као гром, и још горе: нити си што видео ни чуо, а деце нема” — носи госпојица Тринчић извиђачке мердевине и медитира.

То, смрт без узбуђујућих сцена, без сведока, без једног крика, без суза — то је варошицу и страшило и збуњивало. Загледају се људи у своју децу и премиру. С друге стране, вајкају се, не знају — као људи, забога како да се држе према суграђанима који су се, ето, затворили и ћуте. А не би знали како да се држе ни кад би несрећни људи одједаред стали пред њих.

„Шта знаш, док деце нема!” „А шта ако су жива?” Прекину се најзад то стање после пуних осам дана: од нежне деце остали скоро сами костури, једно клупче, као да су девојчице биле везане или се грчевито загрлиле. Породице су се споразумеле да децу не растављају, да их сахране у троделном сандучићу у заједнички гроб. И узалудно би било, можда и немогућно, растављати и састављати оне костурчиће за посебне сандуке и посебне породичне гробнице. „Ни умирале, ни умрле, просто нестале” — шаптао је неко за погребом, који је, погреб, према свему чудноме, морао бити што је био, необично једноставан и тих. Школска деца су ишла мирно, запрепашћена што цела једна скамија може одједаред да умре. Госпа-Фила, мала и ситна, једва се распознавала међу својим синчићима. Госпа-Јелка, увек тактична и одмерена, остала је код куће, болесна. Ни Агница није ишла за погребом: скоро испрошена, „не ваља се да иде на гробље”. Господар-Гавра носи пакет свећа и велику боцу зејтина. — „Фали му само зелена кецеља” — шапће неко. Господин-Васа и Мимић, иначе баш не најбољи пријатељи, иду један поред другог, али сваки загледан у своју тачку. Над гробом је неколико речи свега рекао учитељ Лесковац. Већ су сви мислили „да је готово”, кад учитељ некако дубоко из срца завапи: — Људи, браћо, да ли нисмо сви који смо овде могли што учинити да нам поживе та добра деца, или је морало тако бити!... Пре осам дана, жива бића, данас прегршт ситних коштица. — Неће им бити тешка земља, а ни оне неће земљи бити тешке... Чувајмо децу! Опростите ми што тако говорим; ја сам учитељ и друг мале деце, ја знам како су заплетени и осетљиви животићи мале деце...

Свршен или несвршен учитељев говор, три свештеника, сви заједно, брзо сручише гомиле текстова. Неки људи набраше обрве, да ли због учитељевих речи, или због поповске офанзиве. Жене су плакале. Почеше да јецају нека деца, а Мија се гушио од плача. Господин-Васа кашље. Он и Мимић ухватили су се сада испод руке. Спуштање троструког ковчежића у земљу, било је језиво. Обојица очева гласно јецају; газда-Гавра, блед као крпа, заборавио је да свеће раздели сакупљенима с три грудвице земље. Па онда, свештеници буквално наврат-нанос скидају одежде и бацају их по црквењаку. Журе, њих, само њих, чека фијакер. Ђаци из петог разреда, у стихарима и са чирацима у рукама, стоје поред раке; а кад су се сви разишли, примакоше се на сам руб раке, и гледају оштро у раку. Мушка деца воле и да знају, и да памте, и да осете. Сасвим последњи још стоји пред гробљанском капијом учитељ. Закоракне, па стане. Све већи размак између њега и гробља, и деце. Последњи пут их је видео под својим кишобраном, а сад, сад су све везе прекинуте, а он је ту децу учио и научио да читају и да пишу и да раде. Заплаче се горко. И чисто се прену цело гробље. Само за тренутак. У паланци нема гробљанске меланхолије, сем понекад, пред вече, кад у току дана није било погреба. Погреби у паланци: или богаташки театар, или сиротињска досада. Гробар с лопатом и момак из Погребног пале цигарете. — „Саклони и сачувај свакога!” — покушава да остане у стилу момак. „Само, чини ми се, за онакве газде, сахрана је била и сувише клот.”

Данима после погреба паланка се још није смирила. Шта хоће? Хоће да види ране, иначе јој је тешко веровати да их има. Миша Богдановић се и брани и прекорева. — Ама имате ли ви душе, знате ли ви шта смо доживели! Није то смрт у три куће, то су три смрти у свакој од трију кућа. Не знам ништа! Васа је болестан, и не примају, Мимић иде на посао, али ћути као камен. Код Гавре, знате, запалило се буре петролеја, и човек има и жалост и штету...

Паланка је имала нешто увиђавности и стрпљења да још почека оне који ће на крају ипак проговорити и показати ране. Али Мимић! тај никада никоме ране показати неће! томе се мора судити! „А дрвени философ, зна се, чита. По њему, можемо сви поумирати, и могу сви мртви поустајати из гробова, он чита!” Али кад се сазнало да је Мимић поклонио у Дом за сироту децу све Јанино, од писаљке до постеље и постељине, мала пушка поче да нишани на другу страну. — „А хоће ли сад господин-Васа поклонити Сокин мираз?” — Жене се погледаше, као оно мушкарци кад на седници тек запитају: Има ли ко да гласа против? — и онда отклимаше главама сложније но што се икад једногласно гласало... Да, пуста је позадина богаташа и капитала. — „А кад си већ потегнула реч: Шта је сада са тестаментом прве жене господин-Васине, Сокине матере? Она је одредила нарочито располагање с њеном кућом и виноградом за случај женидбе господин-Васине, или смрти једне или обе њене кћери... Да ли неко води бригу о томе?” Жене опет једногласно отклимаше главама.

По паланкама, сем у поноћ, има још једно глухо доба, а то је у подне. Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне. Има пауза живота у поноћ, и иста таква пауза у подне. По паланкама, замор и дремљивост јављају се двапут у 24 часа. Зато је ваљда у варошици тако мало концентрације, јер концентрација тражи неуморан напор и скоро надчовечано истрајавање. Без концентрације у себи, паланка живи од данас до сутра, од самих „нових” догађаја, од чињеница једне једине стварности.

Новине паланачке, то је наштампана општепознатост. Паланчанима је потребан туђ живот да се освеже, да се продуже, безмало рећи: да се пробуде. Отуда појава, и невероватна и страшна: да људи време своје, маште своје, дају туђим животима. И шта је ту, на крају крајева, главни узрок, и шта је све последица тога узрока, ако неко зна тај узрок?... На тај и сличан начин често су разговарали доктор-Милутин и учитељ Лесковац. Доктор је имао велико искуство, стечено и на деци, али нарочито на одраслима. Ја лечим децу, а упознајем родитеље. Излечим дете, а видим да родитељима у понечему нема спаса. А учитељ је имао огромно искуство радећи и живећи једнако са децом, с правом, малом, детињском децом. — Деца, мој докторе, то су људи; и то бољи део човечанства. И деца, као и одрасли, говоре и раде глупости и пакости, али само деца могу додиривати врхове племенитости, и бити у тим тренутцима чисти као анђели. У старијим разредима те моје мале народне школе, ја сам ти доживео муњевита измирења правих непријатеља — непријатеља због родитељских непријатељстава, не заборави! — доживео сам коначна и свечана опраштања увреде, кад су плакали исте сузе увређени и увредилац — доживео сам резигнације до краја, до краја, тоталне и озбиљне резигнације можда за цео живот. А о потреби пријатељства да и не говорим: не може један без другога да живи! А о оданости пријатеља, такође и да не говорим. Твој Бошко, сећаш се, хтео је да физички насрне на мене што нисам доста брзо, одмах, увидео чист поступак његова друга и пријатеља. — А шта буде после од такве деце? — пита доктор. — Буду одрасли, онакви какве их ти боље познајеш него ја. Ти улазиш у куће кад његово величанство бол завлада, и видиш „хероје” изближе, него ја. — Па шта је то онда? свет натрашке? деца ваљају, људи не ваљају? — Бојим се — вели учитељ — да такво нешто и јесте, нарочито по паланкама, где нема самоће, нема стојања пред огледалом због савести, нема концентрације, нема свог живота, своје одговорности.

Рекох ли ти то већ толико пута... И то се онда наслеђује кроз крв и кроз обичаје. — Ти видиш дечји свет, и зато видиш уско. — Учитељ отреса главом енергично, и одједаред, по свом обичају, засмеја се: — Знаш, мислим да би школе онда ваљале, кад би у једнима одрасли учили децу, а у другима деца учила одрасле. — Добро, не даш своје, али... зар није било, и биће, ванредних људи пореклом из паланке, и који су остали на раду целога живота у паланкама. — Наравно, али то су појединачни случајеви, индивидуални програми живота и рада. Свеци и хероји нису никада из престоница. Те, такве људе, или вокација усами, или невоља усами; концентришу се ваљано, и онда, ако су снажни, свеједно је одакле су пореклом. Овај наш Мимић, мислим, не да се паланци. Ја га много волим, и врло радо с њим разговарам, али он се не да ни мени, и право има! — смеје се учитељ. — Само, код њега су, изгледа, рђаво организоване лепе снаге: нити може да се откине и бежи, нити може да се помири и срдачно служи људима у месту где се нашао. Има додуше једну велику извину: нит је доктор, нит је учитељ, него аустриски чиновник. — Да, да, — загледао се доктор у човеково незнање — да, има Мимић ванредних способности, честит је до сржи, али нема те особине вокацијом сједињене, упућене, одређене... Питање је сада: где је вокација? у природи човека? у неком дару његову? у професији? — У крви и у традицији, докторе! Лоза, па родитељска кућа, докторе! Па још — опрости што улазим у твој речник — и још и она вакцина која се зове култура. — Па Мимић је културан, културнији од мене и од тебе.

— Од мене, сигурно, од тебе, не знам, али у његовој култури недостаје с в е т, свет ван Аустрије!... Не рекох ли ти малочас да Мимић не уме да бежи и побегне! — Свет, да, свима би нам требало, свима нама Србима који смо се овде доле стиснули као на дну цедиљке, у овој великој држави, културној држави тамо негде г о р е... Али, видиш, Мимића бије још и несрећа. Срећа и несрећа, то су фактори живота и у животу владара, и у животу просјака. Изгубио је жену у најгори час; друштвена и материална немоћ му убија дух; и сад још и та ужасна катастрофа с јединим дететом... Може ли се, Марко, такав сложен случај, сложен почевши од Аустрије и свршивши са Дунавом који дави, може ли се све то сложено свести на један, на неки један узрок; као што ми, лекари, а, мислим, и ви, васпитачи, погрешно верујемо, и узалуд тражимо? — Мислим да си поставио тачно питање, важно питање, али тешко питање. Често сам мислио, гледајући, онако по паланачки, у животе других људи, па ево, у овом часу, и у Мимићев живот, рекао бих да је Мимићев живот сав од последица. Од разноразних последица, а нико не може знати узроке свих тих последица. Узрок... а шта је узрок том узроку? па све тако даље, у бескрај... Изгледа да је узрок случајност, а послецица стварност, на жалост. Ја сам мислио да је то само код нас у медицини тако: поплашили се коњи, случајно; два човека с напуклим лубањама, стриктно стварна последица... али биће да је уопште тако... да, да, узрок случајност, последица стварност... Само тако се и могу и з д в о ј е н о везати једно за друго; иначе, како ти рече, краја нема!... Дакле, окани се узрока, него дохвати последицу за врат, и, ако се игда може, промени угао живота... Кажи оном Мимићу да бежи рецимо у Бразилију, далеко од Аустрије — смеје се доктор-Милутин. — А кад си већ тако добар да лекаре и нас васпитаче некако спрежеш, да те питам шта ћу ја са оним мојим, или шта ћемо обојица са оним нашим Мијом? Ја осећам да се у њему, или с њим нешто догађа; да му прети нека, рецимо, случајност, која може постати узрок некој последици.

Није дечко више здрав како треба; није више паметан како треба — а узрок не видим, а кривице, мислим, нема. — Пошаљи га сутра код мене у ординацију... или — смеје се доктор оним својим благородним смејом који је тако добро чинио његовим пациентима — или му саветуј да заједно с Мимићем бежи у Бразилију... А сад, за растанак после оваквога нашег разговора, да ти кажем још нешто, велику моју утеху: Човек има срца. И у паланци човек има срца. Ја верујем у једину аристократију, у аристократију човекова срца.

Дошла је јесен, богата, дебела сремска јесен, кад виногради, они са старом лозом и они са американком, изгледају као нека бескрајна свадба. Вино се лије, ораси се тресу, суџуци се месе; умазан је од шећера и шире цео Срем. Тако читав месец дана. Па онда „Сви-мртви” и „Сви-свети” — католици хаџијају на гробље; српски гробар вири, превирује: „Цвеће, цвеће, а ништа за појести.” А сутрадан, по свима кризантемама, права, црна јесења киша, па и по која пахуљица снега. Још један сутрадан, изведрило се, али јако застудело. Сви оџаци терају дебео дим; ложе се пећи и кува се бољи ручак. Зима. Деца, натронтана, вијају се с ветром, раскопчавају дебело одело: улећу у кућу и питају: може ли се нека палачинка с ногу појести, и добију или палачинку, или шамар од шале. „Сад ће поднем ручак је фини: излазите, не сметајте ту.” У први прави зимски дан паланка је као нека фламанска слика: трпезе, весели разговори, топла фуруна, шарена вунена одела, пси у кујни — празан живот, пуне оставе.

Усред тог првог, финог, потешког јесењег ручка, кроз паланку просто прозвижда новост: У апсани Полиције осванула мртва млада девојка, ухваћена ноћас у скитњи и при пијанци; а на лешу је преглед лекара јасно утврдио знаке грубог силовања. Како кривци ни у сну нису очекивали смрт девојке, били сасвим далеко од тога да смрт њену хоће, збунили су се, преплашили, запрепастили, и одмах све признали. Кривци су: каплар Радован, три полициска стражара, и Мија Фрушић... Варошица изгубила потпуно моћ говора. Као кртице у рупе, све се завукло у куће без једног знака радозналости. Напротив! Први пут у сто година можда, напротив! попели се чудо и покор на врхунац, и погодили људе негде у дно срца... Радован, увек честит човек, отац двоје деце, има одликовање за човечност у својој тешкој служби. А Мија, дечко, дете... Чули су ту вест родитељи, чула су је и деца. Једни другима не смеју у очи да погледају. Некада касније, паланка ће препричавати: Нико није доручао, оџаци су престали да се пуше — али сада, сада је паланка у своме срцу доживела оно што је најужасније док у човеку има човека: непоправљивост, ненадокнадивост. А у том очајању још једно очајање: кривци нису злочинци, него бесрамници и несрећници. Стид и срам је погодио паланку право у образ и у срце.

Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе. Ко је крив? Како? Зашто? Људи, браћо!... Све су то помисли и мисли, а паланка је изгубила моћ говора. Паланка има срце.

Један снажан песник је писао: „Неко има славу, неко трпи срамоту. — Он може, она мора; нема ничије кривице.” Докле год у овом свету један има славу да може и сме, а други има срамоту да трпи и мора, дотле је свет царство зла. Престравила се паланка од себе, од царства зла у себи.

Неки стари људи се најзад, као на прстима, извукоше кроз капије, које су нечујно отварали и затварали за собом. Један од њих спази у пустој улици судског писара, и таман да му приђе: онај отресе обема мишицама и скоро трком утече. Други старац пође у стан учитељев: све закључано, нико неће да чује, не сме да чује куцање. Трећи пође ка порти и парохову стану: гвозденом полугом затворен улаз који се иначе никада не затвара друкчије до куком, за коју цела варош зна где је. Тај трећи старац најзад стаде насред улице, ухвати се за главу и поче викати: Радован је честит човек! а Мија је добро и послушно дете!... шта је ово, људи, браћо, људи, људи!...

Вратише се три стара човека у куће, и улице су опет сасвим пусте. Да је други случај, полиција би се видела и чула, а сада... Но, све, све се мора поднети. Непоправљиво, ненадокнадиво, мора немоћни човек носити и поднети. Свака зла и погана реч стоји на човековој савести као камен тешка, али мора се носити и подносити... Полако се отварају прозори и врата, људи провирују, прелазе праг — страшно је, као да су из ужаса ушли у ужас. Неко невидљив одједном повика: „Воде их сад из полиције у Суд.” Али паланка, погођена у савест, нема радозналости. На тај глас, све побеже с прозора и са капија. Нико није гледао ни видео кад су кривце спроводили. Нико се није ни злурадовао, ни крстио, кад су кривце спроводили. У паланци, здравој и живој и увек разговорној, и увек на доконом скоку и са фотографским апаратом који слика кроз зидове, слика и окреће филм — паланка се гуши, и повраћа саму себе. Паланка има срце. Само, ето, много треба путовати да би се стигло на дно тога срца.

Радован рашчињен: куд су две звездице, куд је дугачка сабља — нико не вири. За њим тројица младих и лепих бивших стражара, у цивилу своје браће или својих отаца — нико не вири. За њима, Мија, под мишку га држи и води судски момак — нико не вири. Дечко је избезумљен, уплакан, штуца грчевито, као да му у грудима пуца. Ноге му се једнако саплићу; стопала се изврћу на све стране, обућа прљава, обућа онога који се те ноћи није свлачио. Од корака до корака, дечко, види се, чини напор да иде напред, али ноге његове чине напор да иду некуда натраг, у јучерашњи дан, у детињство, у некуда, у никада више — и нико не вири.

Новост паланачка тога пута била је огромно тешка и велика, и непрестано јој се нешто још и додавало, из прошлости и из будућности. Из прошлости: четворо добре деце пропало — зар то може бити! Из будућности: Нема лека, нека лека! — Марија чучи, лице заронила у крило, и шапће, или тек врисне: „Нема лека, нема лека! Мијо, сине мој, куда ћеш сад! Мијо, људи, ја сам крива, зар може мајка не знати да јој дете није легло у постељу!” — Радован клечи пред судијом: „Нема лека! Судите ми што брже, одмах, и на смрт! ја сам најкривљи, ја сам убио и ону девојку и оног дечака убијте ме, што пре, не могу да трпим стид и срамоту!” — Мија, на сва питања, и она која хоће да оцене догађај, и она која дете штите и спасавају, виче једно те једно: „Крив сам, крив сам, судите ми!” — С тим се речима другога и последњега дана испитивања и срушио у несвест. Тога је дана цела варошица, као на литију, кренула да моли судије за милост. Претседник суда је примио изасланство, и, сав узбуђен и он, рекао: — Милости ће бити, али лека, људи моји, нема! Дечко је од јутрос у болници. Одрасли морају бити осуђени, али с обзиром на... на милост у којој смо сви сагласни као да смо сви и криви — с обзиром на милост, казне ће бити временске, и, надамо се, да ће доћи и до скраћења казни. Све млади људи, радни људи, способни људи...

Од душевних и телесних мука, Мија се за неколико дана стопио у дете од седам, осам година. Па је оглувео, ослепео, и после три недеље дана, иако без свести, у мукама умро. Живот је уосталом изашао био из њега још у Суду. Мртвога Мију гледа доктор-Милутин, и сва болница: — Онолики дечак; сада, као оборен зечић... Савест... кад се дигне — џелат.

Преживела је све то, како и мора бити, паланка. Доказала је, како би рекли философи, да може да буде и супротно од онога што јесте: ћутала је, жмурила је, страдала је, показала право људско срце. И тако заслужила да се опет врати у оно што јесте. — „Кад добро промислиш шта је било: због оне неваљалице, пропалице, страдали су толики људи, и чак и једно дете...”

*

Последњи одјеци кронике, с последњим параграфима, то, пошто прођу године, прича гробар онима који се интересују за гробље, посећују гробара, ходају с њим по стазама уређеним и запуштеним, пажљиво слушају сваки гробарев податак, сваку гробареву и гробљанску мудрост забележе... Било је пролеће; гробље уцветало од цвећа баштенског, али нарочито од уцвалих воћака. — Ево вам, под овом великом шљивом, то су гробови оно четворо деце... Да, да, дечко је био сахрањен у болничко гробље, али близу ту, и свет говори и данас: да се његов гроб помицао док није дошао сасвим близу гроба оних девојчица, његових другарица...



Седите ето ту, на ову клупицу, да, нечија је била, ту ћете лакше писати. Питате да ли ко обилази те гробове? Обилазим их само ја. Право рећи: шљива роди сваке године као луда, и, ако нећемо ми, други ће, дођемо сви из куће да шљиву оберемо. Шта ћете. Жив човек је жив човек. — Како? пита прилично оглувео гробар по два, три пута. А, јесте, то и ви добро знате, први је умро Васа... како оно беше, да, Димитријевић. Хе, чекајте, и то је прича за себе. Његова друга жена није га дала спустити у гробницу где је сахрањена прва његова жена, и прво његово дете, син, који је умро као мало дете, него га је положила у нову гробницу, његову и своју — тобоже. Јер, ту, видите, он опет није дочекао своју другу жену... А шта ће сад даље да буде? Ево. Лези и умри онај њихов велики пријатељ, онај банкар, Богдановић — ено, тамо, његов будибогснамски споменик, види се и овде. Он, тај Богдановић, можда и знате, као посрнуо био мало у имању, продао кућу, пустио браду, и онда, одједаред умро. Димитријевићева удовица је тад намислила да два побратима буду заједно у гробу, али се показало да нова гробница није доста велика да прими и побратима. и после и удовицу Димитријевићку. Онда је Богдановићу, ваљда по његовој жељи, подгинут тај споменик од којег се птице плаше... Шта ће сад даље бити? Како се оно звало, да, Агница, старија ћерка Димитријевићева, ваљда и знате, умрла на великом имању свога мужа — канда је био Вла', Мађар, шта ли, али много богат — умрла од неке страшне заразне болести, и она и још доста чељади на имању. Није могла дакле бити овде пренесена... Напослетку, удовица. Удовице, брате, тешко умиру! Отишла у своју стару бању, и тамо, за столом, напрасно, ипак умрла.

Не знам право како је то ишло: овде сви помрли, нема коме да се пошаље депеша. После смо чули да је неко време, као стари гост, била спуштена у крипту Санаториума, па кад се нико није јавио да је пренесе, сигурно негде тамо сахрањена била. Овде је нема. Ето вам. Сад још запишите: ко је последњи, чак из Америке, питао за гроб оне три девојчице. Гавра-бакалин и његова жена. Остарели, смешно обучени, и говоре смешно, некако заносе. Они су давно, пошто су пропали, и сви синови им се разишли — а нису баш ништа нарочито ни постигли — стари су отишли чак у Америку, код Жарка, најстаријег сина — он тамо, у некој малој вароши, држи чајџиницу. — Гробар заћута. Кроничар му даде неку бољу банкноту, и он пође. — Хвала, и немојте мислити да сам вам нешто нетачно испричао. Гробље не лаже, па ни гробар. — Кроничар остаде сам. Тишина. Нечујно су слетали цветови с грана шљивова дрвета... Деца која немају детињство или су несрећни људи, или умиру... Слажу се цветови шљиве по гробовима.

1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља