страница14/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17
ЉУДИ С КАШИКАРЕ

Насеље се звало Горња Варош, али о вароши није могло бити ни помена: на узвишици која се постепено дизала из главне улице која се постепено дизала из главне улице малога градића, то је био само окрајак градића, заправо село. Становници, „кућепоседници” и остали, пука сиротиња, оновременска потишена сиротиња: надничар, слуга, кочијаш, вешерка, овде-онде занатлија с радионицом у ћошку кујне, занатлија за преко нужне оправке обуће, одела, посуђа, дакле сам мајстор-крпа. Леп положај узвишице и јевтиноћу земљишта утврдио је марвени лекар, који је почео туда да пролази у нови логор стоке за клање; а понекад се и возио туда, на шинтерским колима, која су мртве и још мало живе псе носили на Кереће гробље. Густ багрем је растао по том гробљу без хумки, и силне пчеле су зујале над покојницима. Али људи, тако, воле да местима дају ружна имена. Ветеринар је био човек који је имао прилично новаца: тада су још небројене свиње лифероване из Србије у суседну монархију, Србија је добро плаћала комисију за преглед свиња, а претседника комисије, ветеринара, још и мазила. Купио је ветеринар лепо земљиште на узвишици, петнаест степеница над нивоом варошице: али, опрезно, ипак близу варошице, док се не види може ли се тамо становати, није ли, према јавном мишљењу, срамота за господина да оде у Горњу Варош.

Саградио је ветеринар приземље, подзидао фасаду доста испод теренског нивоа, тако да је кућа, са друма гледана, изгледала као мало утврђење. Насадио је башту: купио баштенски намештај пре но што је и трава добро освојила; жена обесила на прозоре густе чипкане завесе; две ћерке свирају у клавир — просто вила, и једно господство! Подиже се ранг Горњој Вароши. Брже-боље, прекопута, сазида кућу апотекар, и потуче ветеринара рекордно. Фасада куће два пута дужа, пред кућом лођа, тавански прозори округли, украшени, као ред медаљона, метеоролошка кулица — нису људи бадава прозвали апотекара „господин Васа-барометар” — и из куће се чује клавихармоника, риче као оркестар кад је апотекар добро расположен. Стадоше ницати куће као печурке, све са даљим рекордним тенденцијама, али и с тенденцијом остати ближе вароши, не отићи „међ оне свакојаке”. Ускоро се подигао читав кварт чудних кућа и лепих башта. Општина је новом насељу дала име Виле, а Горњоварошани су прозвали насеље Луди сокак. Бунили су се против тако увредљивог назива и полиција и прота, али воља народа воља Божја, остаде Луди сокак. Виле су се ређале докле је трајао калдрмисани горњоварошки друм. Тек одатле надаље, наређено је, има насеље убудуће да се зове Горња Варош. Дакле се сад тачно знало, што рекао апотекар, где почињу Црнци, они што живе у уџерицама, пола године једу пресно: лук, парадајс, воће и лубенице, и са својим некалдрмисаним друмом се боре као Давид с Голијатом, то јест, савлађују га. Кад је блато, прелази се преко на штулама; кад је снег и поледица, дивота; кад је летња прашина, Горњоварошани зину добро и гутају, и певају песму: да је тачно толико мање прашине на друму; кад се лети краве и овце, враћају кући збогом! суседа ћемо тек сутра опет видети, кад се узвитлана прашина слегне.

У општини је исцртан нов план горњега дела варошице: Виле; Горња Варош; Кашикара; Кереће гробље. Шта је била Кашикара? Један комад потпуно ненасењене утрине, просечене средином пороном — не понором, није било тако страшно, него пороном, сухим коритом поронулога потока који је не сувише давно туда жуборио, и окретала се на њему и мала воденица, тако мала да је коло било усправљено, а лопате по њему као кашике. Отуда воденица-кашикара, а после Кашикара над пороном. Виле су постале мода, и у кварту вила цена земљишта је стално скакала. По закону заразе, почела је и Горња Варош некако да се тоалетира, па су кућице и плацеви и ту бивали скупљи. Од Керећег гробља, наравно, склањао се свако ко је мало држао до себе. Јевтиноћа је царевала само још на Кашикари. Једнога дана ниче над самим пороном кућерак, налепљен и неокречен, са два прозорчета, с баштицом уском колико кућица, па малчице даље још ужом, врста репића за кућицом: тако је био измерен, обележен и плаћен плац. Кућицу је градио сам власник, са женом, с једним вазда пијаним, јевтиним зидарем, и са једним дечком који је материјал за градњу копао и скупљао у порону. Власник је био Горњоварошанин Сава Бајић, шустер по занату, некада крпа, а после пођонар, до чега је много држао увек, а најенергичније откад је подигао своју кућу. Енергично је одбијао да „удара флеке”. — Не замери, брате, ја и би', нисам душманин ни теби ни флеки, али ето жена не да, вели, зна се сад већ да сам шпециалист.

Чим окречим кућу, написаћу над врата: Сава Бајић врши само оправке ђонова. Пођи тамо до Кузмана, он ради флеке да не може лепше, свеједно да ли ће ти се флеке лепити или шити. — Прионуше Сава и жена, олепише, окречише, плавом зидарском оловком исписаше црквењак и Сава фирму. Собичак, кујничак, човек, жена и двоје деце. Праг пред кућом као шамла, малчице се дрма; с једне му стране, од старога српа ударена стругалица за блато, с друге стране укована крупна коњска потковица. Имао је пођонар доста посла, понекад и среће, иако не у сразмери с потковицом. Купише нешто намештаја, направише од куће трпанац, једва су имали где да спавају. Још се родило и треће дете. Али, по неком мудром распремању Одгоре, умрло је друго, и опет све остало на старом реду. Суботом увече, ако је вечера мало боља, па вера у живот порасте, Сава и његова жена разговарају, много желе неки комшилук, маштају да некада дозидају још једну собицу, и докупе земљишта за башту. Обоје су много волели купус, и чим кажу: башта, загрцну се од смеја, што обоје одмах виде читаво поље једрих, плаво-зелених, увек као росом умивених купусних листова, које човек и пресне да једе. Прођоше две године, комшилука нема. Сава се онда осмели и закорачи у „пусто”. Прекопа и уради свега нешто јаче од аршина ширине — тврдио је он — општинског земљишта себи за кромпириште. Кромпир истерао, уцветао, кад ето иду они што мере и израчунавају квадратне метре терена. Сава стрепну. А они, те ближе Сави, те даље од Саве, погазише мало кромпира, али се извинише, и најзад пободоше мотке и затегоше ланац поштујући оно што Сава, право рећи, није поштовао. За неки дан, потом дођоше мотикаши, зидари, и дунђери, и кућа стаде расти као из воде: проста, сиротињска, али око два пута већа но Савина.

Власник се појавио тек кад су, једнога дана, довукли на растављеним колима диван орах, добро већ одвркао, с гужвом жила и земље око корена. Усадише дрво за кућом. Власник, снажан, груб човек, с ваздан прстења на обема рукама, изврши над рупом у коју ће дрво заденути, неке мистичке покрете, у дубину, у висину, уокруг, кросред. „Џин да буде, родан к'о њива, леп к'о црква.”

Чуло се да је власник богат алас, али живи у Банату. А ту се уселила још доста млада, врло крупна жена, сама самцита. Тишина дању, тишина ноћу. Сава размислио, и закључио да ће ипак ноћ бити меродавнија. Заиста, посетиоци: дроњави, прљави, чупави аласки момци. — У зао час комшилук — вели Сава жени. Јасно: нова кућица на Кашикари врста је берзе и магацина за ону некада златну трговину са Србијом, а преко Србије с Турском, коју су, уз реку, рукама и ногама веслали аласи, а главом водили крупни чаршијаши са обадве стране. Потрајао је тај немушти комшилук око годину дана. Једне ноћи чу се лупање и викање споља и мртва тишина изнутра. Пробуди полиција Саву. — Можете ли ви, комшилук, некога да узовете? — Да ме Бог сачува да могу, ако би баш и било некога унутра. — Уђоше с калаузом: све празно, ни жене, ни крпице одела. Сава је био много добар човек, пожали жену: — Ко ће знати од какве је невоље ту живела као курјак, без цепке дрвета зимус. Али, вешта је била да уори време, да је нема кад неко куца, и да је код куће кад је нико не тражи. Е, тако, уорила и сада, утекла на време испред вас.

Беше и увиђаја и истраге, али сви и све као у земљу пропали. Кућа остала пуста, зарасла у коров. У неке, буде уступљена општини, а општина одмах нађе купца. Јавио се Сави, као будући комшија, чиновник Пантелија Рајић — тако се казао. Купио је, вели кућу: наравно, са дугом: оправиће је како могне, и доселити на Кашикару — кад ми ето Бог не даде боле. — Сава га је, као увек и свакога, срдачно дочекао и испратио, казао искрене речи. Заправо, није га испратио, јер чиновник Пантелија Рајић, по наређењу ћерке, није улазио пођонару у кућу, позвао га пред кућу. Кад је гост отишао, Сава, са женом, приђе ближе ствари. — Чиновник, на Кашикари — то је чудно. Оно, наравно, чиновник не може купити кућу у вароши, али не може ни живети на Кашикари... Чиновник држи до себе, он до смрти станује у туђој кући, али живи међ господом... На шта ће то да изађе, не знам. А рек'о би, добар човек. — Жена одмрдну раменима неколико пута, и замисли се. Није у тај мах мислила на чиновника, него на кромпириште: да га комшија некако не смота. — Ама и боље је било без комшилука... Гледаш га, слушаш га, не знаш право ко је и шта је: богат, сиромах? добар, рђав? грабљив да узме туђе, поштен да те остави да живиш како ти је Бог дао?...

Кућа се поправља, помало, на прекид. Пита Сава зидара да ли ће бити ограде. Зидар се подругљиво смеје. — И без ограде тешко плаћа; оно, дасака има пун Дунав, само не лове с мрежом. — Ограду ипак наместише. Тад се први пут појавила, да остане цело после подне, госпојица Ната, ћерка Пантелије чиновника. Ограду наместише како нико никада није: само с једне стране, према Савином кућерку. Сава се добродушно и паметно смеје: — Још нисам видео ограду која два краја не састави, и нема врата... Ајде, да чекамо шта ће даље бити. — Жена је љута. — Оделио се од нас... А канда му заповеда она помодарка. Добар дан утрини и корову, а нама леђа... Господа — к'о оно кад почне кврцати по крову, па не знаш да ли пада киша или бије лед... Неће ваљати тај комшилук, видећеш... Али пронаћи ћу га ја ко је и шта је, јал је киша јал је лед; сутра идем да перем степеништа у магистрату... Слушај, Саво, да учинимо шта можемо и шта не можемо, да и ми њему подигнемо такву ограду, пред нос. — Немој, не ваља одмах с комшијом у инат. Не знамо још људе какви су по срцу, ако су луцнути у глави... Шта се љутиш! мени његова ограда спрдња.

Жене бивају енергичне као олујина. Савина жена ће одрадити и позајмити, али ће довести даске. Само, хитра и сувише, мајстор већ ту да отпочне рад, кад се она запитала како да се постави ограда, да ли да се кромпириште загради уз кућу, да ли да остане на утрини. Сава подржа поштење: кромпириште остаде ван његова имања, између двеју ограда. И остаде на миру, јер још није било нових насељеника по Кашикари. Само су се Сава и жена мало посвађали. — Није требало његов инат дочекати с нашим инатом, али јесу ли се две жене успркосиле, ни топ не помаже...

Пантелија Рајић и јесте и није био чиновник. Био је у суду, у архивском одељењу писар. Жена његова и кћер Ната гласиле су се „чиновничке”, а Пантелија је говорио: писар у суду. Па је једном, по савести, узео да пред женом и кћерју некако диалектички објасни ствар, то јест, да направи рупу насред моста, и да буду две добре половине, а не буде цело.

— Ја да знам, и да јесам чиновник, нити знам, нити јесам. Али што знам, ово је: када год се праве неки прописи у суду, једна су страна чиновници, друга, послужитељи. А где су писари? Међу чиновницима да су ме кад иментовали, нису; али ме нису иментовали ни међу послужитељима, никада! А засебно се писари не воде, колико ја знам, а ја знам све, јер ја преписујем све, све,... смртну пресуду Јакши Биберу сам ја својом руком преписао... Е, сад, пошто метлу и портвиш никада нисам узео у руку — у суду — а перо не испуштам из руку, мислим да нисам послужитељ, и да некако долазим уз чиновнике.

— Дођеш му некако као даска преко оне рупе на мосту, како си малочас рекао — засмеја се Ната. — Увек си некако много тачан, као да увек смртну казну потписујеш... Али добро је и тако. Мајка и ја ћемо и даље казати: чиновник, а ти прескачи ону рупу а там', а сам'...

Кад је Савина жена донела информације са степеништа у магистрату, тачне информације — магистрат и суд су кућа до куће, „виде једно другом у трбу” — Сави дошло утолико милије: ближи му и својскији мали човек, топлији однос ће бити уз сиротињски споразум. С тим се, међутим, није могла сложити ниједна женска страна. Нема жене која није и пријатељ, и непријатељ и свом најрођенијем. Суседи се нису здруживали, ни дружили. Преко лета је свака кућа имала своје госте из вароши и из Горње Вароши, а кад завеје снег, две куће као два непомична и мртва брода у зимовнику. Делиле су их две ограде; делио их је онај аршин земље — Горњоварошани га прозваше„Савин кромпир”; — делиле су их жене. Кад је време сетве и жетве, деле их и кромпири, кад дође зима, испречи се нанос снега који нико не чисти и нико не гази. Па онда како се свет једнако мења, променио се с њим и аршин земље. Пронашла га деца неких нових Кашикарлија — продирао је полако у живот и уз порон — а и деца из других улица и буџака. Набије их се двадесетак дечака и девојчица, трче, скачу, чувају, док могу, кромпир. А кад забораве, шта ти ту нема: Свети Сава и ђаво; Индиски океан и галије Александра Великог; поља, мора, буре, тамнице. Полудео и кромпир, сабио се уз ограде;

Сава је те јесени вадио груде с муком подилазећи под плотове. По себи се разуме, тарабе су деца ишарала, побила доста клинаца и ексера; повешала сваки отпадак и потрошак, а кад је нужно било, довлачила старе цигле и камење, и све после игре остављала где се нашло. Па су и одрасли почели да употпуњују сметлиште. Нестаде кромпиришта, остаде само успомена и име. „Прођи, богати, кроз Савин кромпир?” — „Ђаци то у Савин кромпир.” — „Престао човек да плаћа аренду” — говори више зубима него језиком госпојица Наталија Рајић пробајући пред огледалом нов шешир којије сама начинила.

Око сметлишта, око питања ко ће и којим редом да га чисти, дошло је до врсте сукоба између Рајићâи Бајићâ — преко плота наравно — па је онда дошло и до првог упознавања очи у очи свих из чиновничке и свих из шустерске куће, наравно, на земљишту неутралном, испред кућа. Пантелија и Сава су предлагали да се углави чреда, или да се земљиште подели у два дела, и свака страна о једном да брине. Жене севају очима, а не слушају шта се предлаже, осложавају у себи прост проблем са стотину појединости. На Савиној страни уз њега и жену, стоји и старији син Мирко. (Млађи је већ годину дана у Америци.) Мирко је момак, двадесетак му је година, лепо развијен, плав, жутокос, као златна лала. Уопште је имао нешто од лале: мало крут и невољак на покрет. Био је и на речи шкрт; а у амбиције се никако није разумевао, једва га је отац прогурао кроз шегртску школу. Некада несташан као ђаво, — отац му је морао, по коњски, ћустеком сапињати ноге — касније га је нека велика помирљивост и добра у души смирила и оплеменила. — „Сава је добар, али Мирко је доброта” — говорили су Горњоварошани сасвим тачно. Ради Мирко са оцем цео дан, а неку своју зараду не обрачунава.

Волео је само, уосталом као и његов отац, да се „једно његово зна”: чаша, боље две, три чаше пива недељом и празником, и дебела дипломатска цигара: „пушиш, пушиш, и не можеш да попушиш”. Уза то је Мирко гајио најпростији, али и најсложенији сан: рад и леб, жена и деца, и мир, мир. Тако и сада, стојећи усред непомирљивости, узео је реч да ово каже:

— Ја ћу ето чистити два пута, док ваша страна једаред, само да буде мир. — Па одједаред, гледајући љупко у суседе које први пут види изблиза, одједаред, и са неочекивано развезаним језиком: — Ја, овај, све... овај, ја ципелу не могу да крпим, девојку не могу да волим, пиво не могу да пијем, ако није мир... Госпојицу ћу ја послушати, ако нешто устреба кад дође ваш ред да чистите...

Ната Рајић га пресече потпуно ван тона, нечовечно, лажно: — Госпојицу сасвим изоставите! она неће чистити, и не чисти ни око своје куће, а камоли по туђем ђубришту, које сте ви, ваша кућа и направили, кад сте ту ђубрили и сејали... Вадили сте силан кромпир, а рупе остављали. — Ната је говорила што није видела, и што није ни било. На Бајићевима се опажало, чак и на Савиној жени, да их је нешто много заболело.

Ната је била бар седам, осам година старија од Мирка. Заправо, већ почела да матори. Иначе, изнуђивала је назив госпојице: помодарка, од сваке крпе вешта да нешто направи, носи шешир, с метлом је нико ван куће није видео. Преписује рецепте за ретку туршију, да би могла о томе говорити и тачно лагати. Кућа јој је сасвим завртела главу. Што је на кући дуг, није марила; није се сећала одговорности и дужности које чекају ма и најскромнијег поседника; ето, на пример, дужности да се чисти оно што граничи са имањем; или наређење од грађевинског одељења у магистрату да се ограда или доврши или сасвим уклони како би се знало — боже здравља, због регулације — да ли је кућа на улици или у башти; и тако даље.

Кућа је Нати ушла у главу као магла у шупљину: испунила и замутила све. „Ја сам јединица, стари ће умрети, кућа ће бити моја, ја сам удавача са имањем” — тако је фантазирала. И како је свако имање несрећа, Ната изгуби сваки здрав поглед у живот. Фантазира даље: „Просци ће обијати врата, а ја — мало се поиграти с њима, а, богами, не мислим се скоро удавати... Још неко господар на моме добру?... Ако и оматорим, не мари, наживећу се, а кад хтеднем удаћу се, и квит пос'о.” Магла је сметала да види да је већ оматорела, и да се просци не јављају. Они из вароши не траже младу на Кашикари; а Горњоварошани не гледају с поверењем у госпојице. За три године Ната је имала три просца — све их је са задовољством и презиром одбила. Па се просци некако истребили; баш као што се нагонском емиграцијом у неком крају истреби нека дивљач.

„Савин кромпир” је остао запуштен буџак и ругло, и добијао је нешто лица кад су Сава или Мирко, некако из благодарности за некадашњи кромпир, мало чистили и плевили. Мирко је у један мах решио да пролаз калдрмише, и покрио половину старом циглом и каменицама, па је одједаред и он заузео став: „Нека сад они калдрмишу другу половину.” Уосталом, како се Кашикара даље насељавала, аршин земље је постао врста уличице, био гажен, и зато мање закоровљен. Но, дошла је и друга невоља: тарабе је требало сваки час подупирати и поправљати; деца су домашала родне гране ораха, који је у току година ванредно напредовао, царски се разгранао. Тај је орах почео да игра врло важну улогу у животу Рајићевих, а касније, видеће се, играће извесну улогу и у животу Бајићевих.

Ната је осетила да је и тај орах имање, и бранила га као лавица. Заборави на углед и ранг, свађа се са дечацима, цичи, у папучама излети из куће, баца за децом што дохвати. Немоћна, расплаче се, и каже истину: — Не отимајте туђе, тај орах је наш хлеб! — Наравно, хлеб је још увек углавном долазио од Пантелије писара из судске архиве, али орах, родан као у бајци, помагао је породицу више и више. Брање ораха звало се код Рајићевих у кући берба, и заиста је требала моба берача да се род скине. Прочули се у вароши ораси, одлични за све, а нарочито за фино слатко — плаћан је род као на лицитацији. Орах је растао као да има разума: прво је гонио увис, још увис, да не би гранама сасвим поклопио и замрачио кућу; па је престао да се издужује, и почео да се шири. Шума, велика шума воденикастог зеленила кад га обаспу ресе, а величнаствена тамна шума кад освоји угаситозелен и миришљав лист. Прецепиш ли лист, шумски хладан мирис просто засопи. Оно што се над њихову кућу надносило, Савини су прво кресали, не знајући ни сами зашто, од страха, и мира ради. Па им је онда зеленило, и дебео хлад, и љуљање тешких грана улепшавало живот. Сећали су се како је некада, једне јесени, Пантелија први пут прешао к њима да види колико је рода на гранама које су „прелутале куд не треба”, па отишао кући да реферише, па се вратио да каже: Ната допушта да оберу плод те године, штета њихова није велика. Мирко је сутрадан прешао у комшилук, усудио се да уђе у кујну и преда саксију лепог цвећа, од чега се Савина жена врло нерадо растала. — Заметнуће се ваљда неко пријатељство — тешио је Сава жену. — Тешко је овако живети. — Ната се пренеразила кад је видела Мирка, примила поклон хладно, шкљоцнула добро бравом кад је нежељеног госта испратила. Отад, у време бербе долазе по два човека с лествицама и сепетима, и носе сав залутали род газдама.

Рајићеви су се чешће саветовали: Ово, оно, ништа не ваља — дрво тера своје. — Кућу пођонареву да одувамо, не можемо; велике гране да посечемо, унаказићемо дрво и — упада у реч Пантелија — и можда засећи у живот, и, сачувај Боже, убити дрво! — Па се сви троје загледају као некуда у мутну будућност. А огромни орах, као оркестар, на сто грана стотином начина лелуја и шуми над чашицом људских живота које ће надживети, заборавити.

Промичу године на Кашикари као и другде: закон света ради на Кашикари што и другде: успрема, распрема; доноси, односи; у све књиге не може стати шта му све не долази на ум. Запазили су у обема кућама да се нешто игра с њима, да се у исто време на две стране дешавају промене, јављају новости. Кад се Мирко женио — има доста година — Ната је јаукала од страшног чира на мишици, којег се стално сећа. Кад се Савина жена спремила да на позив млађег сина путује у Америку, Пантелија је дошао у велику кризу да на време плати последњи део дуга на кући, и да плаћа доктора који му је лечио жену. То је била једна од прекретних тачака у животу госпојице Нате. Решила се била тада на врсту еманципације. И личила јој је еманципација, личило јој је да се мало позуба са судбином. Каже народна песма : „Зорену вишњу нико не трга” — па се вишња разбрекће као да се и коштица претвара у месо и сок; простије речено: Ната оматорела, престала да боји косу, раскрупњала се, али вешта да шије, одева се како пуном телу најбоље стоји, и још је помодарка кад изађе на улицу. Кад је банка запретила да метне руке на кућу, Ната се решила да почне зарађивати, да шије за друге.

Понос чиновничке кћери је цвилео; али после суза се охрабрила памет, и Ната, намргодивши се само према Савиној кући, објави пријатељицама поруку и услове: „... да се зна, само код куће радим, само за боље фамилије, и само док не платим што је отац узајмио због куће... кућа је данас-сутра моја, па волим да помогнем... а свакако да даље не говоре они којима нешто сашијем.” Наравно, сви су говорили. И чудили се како на Кашикари има вешта шнајдерка — ту реч Ната није чула својим ушима. Уосталом, престала је презати: пада новац, сладак новац, па јој је мило. Ускоро, било је могућно видети Нату и у некој туђој кући за шиваћом машином. — Само код мајорице, морала сам, дошла мојој кући да ме моли — шта није било истина — па сам зато морала онда и код њене сестре, капетанице. — Ната лаже, али ради. Исплатила дуг, послала матер у бању. Као да је, прилично висока, још порасла, и још се угојила. Човек. Пантелија, пун респекта, преписа кућу на кћер. Као искључиви поседник, Ната одмах поче да располаже. Малу собицу на крају куће изда двојици аласа: једном матором, дрском, који се сећао куће вероватно из других времена и једном млађем. Почела Ната да пише признанице и да прима кирију. Отац некако наслути да је то час, и наваљиваше да се Ната уда. — Немам времена! — одговара Ната одлучно и важно. Престала је да шије. — Апсолутно не! — Уз своје кирајџије почела је да се добро снабдева рибом. Отвори широм прозор од кујне: — Пржим сома, кадим мало пођонарима. — Говорило се да је у неком ортаклуку с једном рибарском дружином, да млати паре и паре, да неће да се уда... Брига је! — уздисале су удате Горњоварошанке. Орах је тих година додао још један спрат на круну. Људи долазе из вароши да гледају дрво. — Ми смо, знате, скромна чиновничка кућа, али ето ора' мој могао би стојати у авлији цара. —

Тих година, у ортаклуку са својим орахом, ако не са аласима, Ната подиже ограду са друге и треће стране. — С лица ће ограда бити округла, као код апотекара. С мојим ора'ом, ја сам двор на Кашикари. — Матори рибар је то чуо, и казао на ухо младом: — Њој двор, а онај који је посејао и ора' и кућу, одлежао у Митровици... Ајд, ајд...

Којег дана је Ната довршила нове делове ограде, Бајићи су ископали бунар. — Приближисмо воду, родисмо се поново — радује се Сава. Па је Мирко крстио другог сина, и приредио вечеру куму и куми, а Ната, с оне стране, смешка се: „Галаме пођонари, а не знају моју новост: данас ми била два општинара, и нуде доста лепу цену за кућу, да је продам, да ту, око ора' подигну расадник.” — Не продајем, господо! апсолутно не! — Којег дана је Ната сахранила мајку, те вечери је Мирко изгубио оца. Под орахом, стари Сава је таман испио флашу пива, раширио руке као да некога хоће да загрли, и пао главом по столу, мртав. Орах једнако учествује у свему, закривљује две куће, са по једном силном граном додирује кровове и као да их вуче ближе један другоме. Неколико година их је тако примицао, док се опет није десило нешто на обадве стране. Мирко се разболео од запаљења зглобова, а старом Пантелији дадоше у суду малу отпремнину, и решише да ће му, зато што је одано и од срца служио и суд и судије, да ће му давати до смрти малу месечну помоћ. У оба комшилука суморан дан. Мирко има велике болове. Ната преврће кобне цифре. „Отац спао на трећину прихода; ограде још нисам исплатила; не знам тачно колико ми је преко четрдесет и пет...” искриви усне подругљиво. „Још држе аласи, док држе!... Требала сам се удати... Сад... мањ ора' овај ако ће ме узети. Једини рентијер за мене... Ух, ала сам сама!... бар да је неки комшилук... Седим синоћ на месечини, и мило ми кад чујем како се кабао код пођонара диже из бунара... ђаво ће знати шта мије... матора, луда..”

Сиротиња је жилава; а како и да не буде, кад на њој свет стоји. Пантелија је почео писати по Горњој Вароши писма и молбе, а Ната, сведавши „апсалутно” на релативно, сашила је неколико хаљина за одрасле, и читаву малу гардеробу за дечје сиротиште. Отишла је да прими новац, и том приликом видела завод. Тужно и мило: деца се играју, весела су, има пред њима живот, дуг живот. — А шта вам је оно тамо? — Склониште за изнемогле и сироте старе људе. Хоћете ли да видите? — Ната се згрозила. Самохраност, сиротиња, милостиња. Миле, поштапају се, без зуба говоре, без зуба једу, кашљу, нико да се насмеје... живота пред њима нема! — Да ли само женске држите? — А, не, — одговара безмало шаљивим тоном средовечан човек — имамо и кавалире, ето тамо, преко ограде. они живе у другом павиљону. На Божић и на Ускрс ручају сви заједно, и чуде се куд се денуо онај ил' она који су још пре пола године с њима седели — смеје се безмало раскалашно средовечни човек. Нату је нешто потресло у темељу. Враћајући се кући брзим кораком она одједаред скиде шешир с главе и баци га у јендек међ коров. По закону живота ваљда, дошло је одмах још једно кушање Натине скрушености. Те вечери, најприродније, матори алас јој предложи да се узму: — Имаћу ја неку иљаду, имате ви кућу, па би могли... — Ната отскочи као ножем убодена, и тога тренутка откаже аласима собу. У оно доба, власници кућа могли су на своме имању и аждајисати. Интервенција Пантелије није помогла, аласи „излетеше”. — Продаћу ове године све до последњег ора', презимићемо, а после, видећемо. —

То „видећемо”, код јаких природа, не значи очекивање да се нешто само од себе поправи, него значи: видећемо како ћемо поднети што је дошло, или што смо изазвали. Ната целу ноћ није спавала. „Издавати собу и трпети ко зна шта све? шити? Шта и бежим од шивења, кад оно једнако трчи за мном. Сместићу се у собици ја, с машином, и отворићу шивару... али само за рубље, да ми не долазе и не изволевају на проби неке простакуше... Најбоље би било удати се... остаћу после оца сама самцита... кућу имам, али кућа нема разговора, кућа је брига а не ослонац и одмена.” Па се поче сећати времена кад ју је, давно, неко доиста просио. „Тројица, и сва тројица, као по договору, шустери, као да их пођонар слао... Они, додуше, нису били пођонари, него прави мајстори, али зар је моје да будем шустерка!... А после је дошао алас: Ната аласка, крпи мреже...” Сва је поцрвенела од неког отпора, од енергије не хтети, која је већ код мале деце велика, а код одраслог човека може бити страшна... „Видећемо...”

И видели су да се још може, видели опет некако истовремено на обе стране. Мирку остадоше зглобови по рукама — па и у колену једном — натечени, али радио је, и чак и више но пре, јер се Кашикара полако насељавала, а сваки насељеник, наравно, цепао ђонове. Ната се решила да узме у стан ветеринарског помоћника, и да кува за њега. — Није то ништа, кувам већ за нас, па ћу кувати мало више, и то је све. — Али то није било све. Требало је кувати доста више, поставлати, приносити, односити, прати судове, и рачун је био траљав. Ната поче закидати, а то, наравно, учини да се двоје поречају, али се некако измирише: ветеринаров помоћник је обећао, пред зиму, угојену свињу. Па се онда показало да жена Миркова, као да је полудела, све више тражи. Мирко, кад се женио, није узимао на ум шта то значи узети гробареву ћерку с православног гробља; задушнице, даће, парастоси, научили су Миркову Селену на пите, на вино, на пилав.

Добри Мирко тад поче да прима и флеке, испочетка некако кришом, отприлике као Ната шиће. Али народ разгласио, и Мирку под старост пришише старо очево име: крпа. А Ната, имајући пред очима угојену свињу, пристала је да ветеринаревом помоћнику и рубље опере. — „Али само сада, кад сте, кажете, у невољи... знате, оматорела сам, леђа да пукну.” И заиста су пуцала леђа; и пекао је Нату стид, кад је први пут унела туђ веш, и осетила како као гусеница мили по глави реч: вешерка. Села је под орах и горко плакала. Седи на шамлици, по старачки, обгрлила стабло колико може, и шапће: „Хранитељу мој, пријатељу мој!” Погледа, тамо мало даље, отац њен седи на другој шамлици, и језа је прође од главе до пете: слични, не као отац и кћер, него као две старости. Загледа се у своје руке: малчице дрхћу. „Остарела сам, све ме боли, кашљуцам, за машином сам некада тако уморна да мислим пашћу по патосу и заспати... Ено, и онај Мирко, гледам га кад полако хода и руши се на десну страну од болова у колену — и он је већ стар, а он је млађи од мене... Еј, Нато!... Отац ти прима милостињу! Срце ми се кида док га гледам како се спрема да иде по милостињу, и кад се врати срећан што доноси милостињу... Милостиња, кућа, ора' — ето то је сад моје све... Не знам да ли ће онај држати реч и помоћи зимус са обећаном свињом; нешто је престао говорити о том... Видећемо... Алас, онда, да се само мало боље обукао... Свеједно, кад оца више не буде, и отпадне месечна помоћ, издаћу целу кућу, а ја ћу у онај собичак: мало шити, мало ора'... видећемо...”

Опет једнога дана, закон живота, побогу као онај орах, дохватио обе куће. Миркова жена, већ у годинама, и са двоје одрасле деце, напустила мужа; а Пантелији отказаше помоћ, а човек још није умро. Да ли се нешто изменило у устројству суда, да ли старац сувише дуго живи — тек, пресекоше приход. Старац, и уплашен и постиђен, безмало клечи пред ћерком и мрмља нешто, моли за опроштење. — Да идем, Нато, у сиротиште... Али се бојим да ме неће примити, имам тебе, а ти имаш кућу — проклета да је, и кад сам је купио, а сад би лепо у сиротиште, па без бриге до смрти. Нато, не љути се... Има ли још мало од оне моје отпремнине? — Обоје плачу. Ната некада није имала срца, али старој Нати порасло срце. Загрлила оца, теши га: — Има још мало од твоје готовине... не бој се, нисмо још просјаци... ту је кућа, и ја још могу да зарадим. — А језа је пролази због старости очеве и своје, због болести, и, најстрашније, због самоће која њу чека...

Кад су појели последњи остатак од Пантелијине готовине, стари је умро. Уклонио се пристојно с туђег имања, и није досадио ни сиротишту. А нешто касније, опет у обема кућама промена. Мирко је довео много млађу од себе жену; старији син на то напустио кућу, а млађи отишао да служи војску. Ната опет променила кирајџију: издала целу кућицу, сем собичка, оном матором аласу који се међутим оженио. Мирко ударио дашчицу над врата и исписао: Мирко Бајић, пођонар, врши и све друге оправке. А Ната прибила на трећој страни ограде дашчицу: Шваља, у авлији. Ту је сад закон живота оставио те две куће на миру за доста година: да живе, јер се и тако може живети. И могло се. Мирко удешава младој дрўги, троши на њено одело што има и нема, некако са слашћу је дозива чудним њеним именом: Лагана, и ради, ради, иако су му руке све кривље и круће. Старији син му дотури од времена на време малу помоћ, а Мирко се онда крха: да ли да то остави себи за дуван и пиво, да ли да мало покрпи трошну и никакву кућу која просто прети да се сруши.

Па онда подели новац на три дела: један део младој дрўги; један део себи; трећи део опет Лагани, да причува да га он не попије, па да чим пре поправе кућу. Нати се навлачи на једно око, али шије јадна стара колико игда може. Са орахом се бактала још неку годину, па га је онда уступила аласу да га он бере, а род дели с њом попола. Жена аласова јој је, за то, како кад, дотурала мало ручка, мало колача. Закон живота ето тако досудио на обе стране милостињу. Само што је Мирко примао помоћ од сина отворено и хвалио се; а Ната, на позив аласке, узме котарчицу, обори повезану главу, нешто прими, нешто одбије — имам и ја то, хвала — а не говори истину Ната, још не говори.

Једне јесени, много мокре, кад је Кашикара закисла такорећи до труљења. — орах, не сасвим први пут, али први пут после много година, омануо. Алас је псовао жестоко и грубо. Хтео је, вели, те године да доврши ограду. Ната слуша како говори као да је кућа његова, или тек што није, али ћути као миш — и да купи жени сребрн ланчић с крстом, око врата. Ната, уплашена као да је она крива, понуди свој део ораха уз малу неку цену, с тим да њој одвоје ево само ово џакче, и да јој аласка понекад увече скува мало гриса у млеку. Напунише јој то џакче, вешто је покравши и ту. — Не види, слепица. — Аласка поможе да Ната џак пренесе у свој собичак. У собичку хладно. Ната извуче испод миндерлука котарицу с дрвима, наложи ватру у малој фуруници. Кад је синуло црвено, кад је заструјала топлина, Ната осети самоћу, страшну са моћу.

Као да је закована у тој собици, и нико јој не може ући. Усплахирила се, нешто ју је дизало са шамлице и вукло некамо. Насмешила се тужно: „Капије на кући нема, свет је сав без ограде и врата, отворен дању и ноћу свима, ајд, Нато! али — старост.” Па се решено дигла, извадила из сандука две крпе, села за машину, прошила крпе у врећу, напунила врећу орасима, заметнула је на леђа, и изашла из собице. Мрак. Кашикара се не види од кишног испарења; овде-онде слаба петролејска светлост, као фосфоресцирање над мочвари. Да је било месечине, да је Ната могла видети своју сенку, видела би слику погрбљене старе Циганке или просјакиње с торбом на леђима. Куд се денула Ната чиновничка кћер, и госпојица Ната са шеширом и у лепој хаљини. Ната поседница, Ната, удавача са имањем! Шта све човек није, и не буде у току живота, шта све закону живота не пада на ум! И сада му је пало на ум нешто сасвим неочекивано. Ната је пошла где никада није била. Право пред Миркова врата. Закуца, и усплахирена, не сачекав ни реч ни знак, уђе. Мирко развуче уста у задовољан осмех, али остаде потпуно миран; механички дохвати врећу и скиде је на под. Ната тек тада каза: добро вече, и као задувана, из истог потеза додаде: — Ево, донела сам вам мало ораја, Мирко. — Мирко се сада разнежено насмеши, и рече мирно: — А, од нашег ораха? е, хвала, хвала, комшинице. — Па се онда узе извињавати: — Знате, навикли смо овде да кажемо: наш орах; годинама, лети, зими, с нама је живео, волели смо га... А обрали сте род? — Јесте, видите какве су ми руке од љуштења! — настави Ната у Миркову тону, интимно, суседски, пријатељски. — А где вам је домаћица? — Е, била, па је нема — развео руке Мирко, али као у шали. — Додијао сам јој младој ја стар, па вам Лагана одлаганила, као птичица одлетела...

Пре два дана сам једва добио развод брака од жене, хтео сам да се с Лаганом венчам, а она је ваљда зато и утекла, да је не вежем за себе... Ето сад сам сам, сасвим сам . — Та реч паде као камен. Заћуташе. И ћутали су док се камен од нечега није растопио. Живи људи. Суседи, који су се најзад нашли, који су се сад за тили часак заволели. Наложили су ватру, спремили белу кафу, накрцали ораха. Изгубила се Натина усплахиреност. Седе, стара жена и стар човек; живот прошао; ништа више не могу започети... Али ко зна шта закону живота још може доћи на ум. Седе Ната и Мирко, почели једно другом да говоре ти, смеше се, разговарају интимно, забрину се, па препричавају беспослице. Одмарају се од нечега, годи им. Ната устаје да дода дрво у пећ; Мирко јој својим кривим прстима сипа другу шољу кафе, и реже средину хлеба на коцкице. Милина — ни прошлости, ни будућности! Две старости, две светиње.

После осам дана брујало је по Кашикари и Горњој Вароши да је попа испитао другобрачног Мирка Бајића, и близу десет година старију првобрачну Наталију Рајић. Ната је продала кућу аласу, и заплакала само због ораха. Оправили су Мирков кућерак, и проживели пет година нераздељиве заједнице, пет година мучног и срећног живота. Ната је сасвим слабо видела, и само домаћи посао могла вршити. Мирка су мучили болови од подагре. Кад нешто закрпи и заради, и кад одмину болови, то је за њих двоје старих био празник. Не може Мирко ове недеље ништа радити, има болове, ја не дам да ради — загледа се „ћорава Ната” у муштерију, да зна коме говори. Трошила је новац од продате куће срдачно, само да Мирку буде лакше и мило. Старо Натино срце научило шта је нежност, шта је милост. Много су празника доживели сиромашни старац и старица. Живот је богат, пребогат, богаташ бескрајан. Ната и Мирко су се грчевито волели, грчевито су се узајамно избављали од самоће. У чудном и неисцрпном људском животу и то је био роман.

Ко је први умро? ко је ипак остао сам? Хе, закону живота свашта долази на ум. После пет срећних година дошла је на ред завршна глава романа. Роман без милости и љубави? Не, бог љубави је на Кашикари научио нешто. Ната и Мирко, обоје са штапом у руци, с малим завежљајићима под мишком, Ната и Мирко су с нешто новца од продате Миркове уџерице кренули у сиротиште. Врло рано ујутро, кад је Кашикара још спавала, стигли су лепог септембарског дана у шумицу пред зградама сиротишта. Сели су на своје шамлице, које су понели као последње од својих имања. Говорили су како сунце топло греје, како је и ту лепо. Ујутру је било необично меко: да се човек наслони на њега и утоне као у душеке. Наизменце су Ната и Мирко имали мале несвестице, као да одиста тону у мекоту јутра. Придрже се узајамно док несвестица не прође. Знају они то одавно: главно је да Мирка не севају руке. То су били, и још увек су, ето и ту, пред сиротиштем, њихови срећни тренутци: кад одумину болови у зглобовима Мирковим, кад несвест понесе, па опет остави човека на миру.

Дошло време да се улази: пријављени су, а кад би баш и хтели да се предомисле, немају куда. Закон живота је велики домишљан: кад човек нема куда, сиротиште је слатко. Загрлише се чврсто, у дуг загрљај. Па Ната зазвони на улазу у женско, а Мирко на улазу у мушко одељење. Мирко, да ли због убогаљених својих руку, испусти шамлицу. Ната, пожури, диже је. Опет се погледаше, са старачком оданошћу, у којој живи једна једина, последња милошта човекова. Мирка пустише унутра. Ната је почекала још минут два сама. Осетила је сузе, али се уздржала.

О Првом Божићу, Ната и Мирко су ручали заједно. Последњи ће им то бити ручак. Последњи ручак никада нигде није био весео. Мирко је једва јео, трпео болове, и отишао би да легне да му није било жао Нате, жао да Ната остане сама. О Ускрсу затим Ната је заиста била сама. Она је дакле остала да живот досамује. Можда је тако било и право, она је годинама сејала самоћу.

1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља