страница15/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17
ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ

Мали градић, који врло давно живи, много шта је доживео, многим крупним људима конак био, али никада до неког нарочитог угледа није дошао. Постојао је у доба Римљана; има и сада остатака од утврђења римских, и познијих против Турака подизаних; лежи на великој пловној реци; — али је био и остао без нарочитога ранга. Уз саму раскрсницу политичких тенденција и ратних експедиција, а увек ћошак. Али, за понешто и за понекога баш су ћошкови добри. Као оно што ветар сабије откинуто лишће негде у миран ћошак, у градић је судбина сабијала емигранте, бегунце, авантуристе, луталице.

У један мах, у новија времена, живео је у варошици врло учен судија који се озбиљно бавио историјом, па и историјом градића: трудио се да студијама и неким урбанистичким уређајима врати успомене на прошлост, успостави ранг варошице. Али варошица би и остаде без јачег угледа и поред нових назива улица по именима великана из историје старог Рима. Понешто је окренуло чак у смешно. Типична пиљарица, дебела, у ћурку, с кецељом преко ћурка припасаном, не може да упамти да њен кућерак у бившој улици „Белог зеца” стоји сада у „Пробусовој” улици. Папуџија Рака отишао у полицију да пријави свој стан под новим именом, и мртво заборавио да станује у „Тацитовој” улици. А полициски писар, први комшија Ракин, такође не може да се сети Тацита. „Хо, жива мука! а да се питаш: зашто?”

Градић остаде без нарочитог угледа можда и отуда што лежи преко пута Балкана, тачније, према Београду, па се историска кретања збивала тамо, а у варошицу стизали само отпаци историје. Принц Савојски освојио Београд, а у варошици промена само та да се из ње преселило у „немачку варош” у Београду неколико немачких породица. Па је Аустрија брзо изгубила Београд, узели га Турци, а у градићу промена само та да се неке од оних породица вратиле ћесару, и пребегло још десетак грчких породица с Балкана. Отпаци историје. Нека крупна личност, нека колонија: дођу, оду; поседе, претопе се, изумру. Трговина, као увек на границама, нечиста, прикривана, већином транситна. Стоји ли: памук, вероватно је дуван. Стоји ли: стакло, пази! вероватно су драгоцености и важне хатије. Запљусне мало у тихој ноћи река, чун примили обали, искоче два човека и извуку сандук из Цариграда, или заливен сандучић из Београда, или отпрате трећега човека подаље до друма, где већ чекају кола да пребеглицу одвезу у Банат. Леш, мртва глава — никада; варошица је остала без историскога ранга. На Балкану су устаници и инвазије; у Србији се одмењују династије; из Београда бежи кнез — а у градићу, на усамљеном гробу лепе Гркиње с Коринтскога земљоуза грлица свила снездо, и чува у њему два ситна јајета.

Али ако је историски значај варошице остајао неважан, живи живот је имао шаренила. У неком сокачету, под виноградима, јави се тек неки гост први пут на позорници историје. Свет живи, нагађа, препричава; полиција се прави забринута. Па тај гост-глумац нестане, а читава трупа, национална, политичка, трговачка трупа започиње свој подужи репертоар драма и комедија. Емиграција значи разне језике и обичаје; интриге, спекулације; лепе жене, загонетне прошлости; нагла богаћења или осиромашења, бројно опадање, пропадање. Гробље паланачко тек види неку плочу с непознатом азбуком: постоји плоча који годину, препукне, падне, однесе је ноћу каменорезац, или је сакрије у неку гробницу гробар. У старим новинама варошице има фељтон „Нестао гроб”. Градић, доброћудан, мио, прима досељенике прво као путујуће позориште, па као људе и браћу. А кад се колонијица разврежи и оновчи, домородци омрзну и куну наметљивце и туђинце. „Гле, дошли дивљи да надмоћају и надмудре питоме! отимају права, и рад, стичу!” — „И побеђују нас бољом културом — ваља признати“. — „А ми ћемо њих смлатити нижом културом, него шта! Кад нижа култура не би била здрава, не би је Бог дао!” Па се победници и побеђени, надмоћи и порази избркају у малој варошици без великог значаја. Остане на живу послу само време. Не оно време што тамо на Балкану тече, хуји, носи, него време које се припије на једном месту, и само једе, једе.

Основно становништво варошице било је у то време, пре више од осам деценија, шездесетих година прошлог века, углавном двојако: Срби и католици. Једни су се називали по народности, други, бројнији, по вери. Још неких сто година раније, католици, који су по вери били и господари у земљи, бележили су и оне друге по вери: „Толико православних породица, толико православних душа, великом већином Срба, нешто Грка и Цинцара.” Па су Грци и Цинцари долазили и одлазили, било их мало, па знатно више, па много, па мање, сасвим мало, и већ на измаку у доба за које је овај запис везан.

Затегнути односи између Срба и Грка настајали су баш због вере, због онога што је везивало и изједначавало оне који се нису међу собом једначили. То учини да се православље — иако се на обе стране много до њега држало — да се оно намерно није помињало, намерно се и једни и други звали само Срби и Грци. Срби су тада већ давно и давно имали две лепо одржаване и редовно опслуживане цркве, са угледним свештенством и са имућном црквеном општином, али, сем пред судом и полицијом, нису се називали православнима, него Србима. Црква је српска, школа српска, Божић и Ускрс српски, свештеник српски попа, литија српска, календар српски, кујна српска, пост српски, сплетке и инат српски. Ено, преко пута, Србија и Београд, слободни и своји, па како да се Срби с друге стране реке зову друкчије него Срби. Грци, последњи Грци, имућни, или и богати, надмени — иако су морали са Србима у исту цкрву — звали су се такође само Грцима, а пред судом би добацили свом тумачу, ко на добром ко на левантско-француском језику: Grecorthodohе. А кад су Срби некако дознали да на француском језику Grec значи и варалица, нарочито у картама и у новцу, сковали су шаљиву узречицу: „Питај га да ли је Грк или Грек?” Католици су се звали католицима, стално и мирно, зато што су тако у једну заједницу обухватали Немце, Хрвате, Шкоце, евентуално Пољаке и Чехе.

У тој главнини становништва и кућа постојало је у речено доба и неколико оаза, насеља која су своју или овлашно или јако истицану индивидуалност ревносно неговала. У свакоме од тих насеља било је доста посебних интереса и обичаја: животни планови и неке носталгије, посебне; рађање и школовање деце регулисано посебно; дружење, посебно; начин живота и манири, посебни; јела посебна; среће посебне. Тешко поверовати, али живот свашта може! У малој варошици, и још у залеђу њену, пулсирају три посебна живота! Прво насеље: католички манастир — звани, кратко, на свима језицима, клостер — с врло великим ограђеним земљиштем, и с неколико увек закључаних улаза. На једном месту, свега, црква, осредње величине, нимало лепа, избија на улицу. Кућа за становање, увучена и невидљива споља, дугачка је, приземна, старинска, али некако ведра, па се ваљда због те ведрине и врзмало по њој доста и фратарскога и цивилнога света. Вратар клостерски на једнокрилним вратима имао је ваздан посла. Друго насеље су чинили Јевреји, углавном Јевреји с немачким језиком. Синагога им у кући јеврејске општине, а општина, сем суботом после подне, увек затворена тешким и лепим храстовим вратима. Имају приватну јеврејску основну школу, и, расејано по граду, доста предузећа и магацина, већином без исписаних имена и фирми. Треће насеље су чинили Грци, малобројни „чисти” Грци, за разлику од аклиматизованих и асимилованих Грка с кућама у средини града. Грци, и једни и други, поодавно су већ истиснули Цинцаре; а неке своје сународнике, због конкуренције у трговини, а и из приватних разлога, приморали на исељавање; а све више својих сународника, старих, усамљених, од туђине побеђених, узалуд богатих — испраћали на гробље, у грчку парцелу. Чисти Грци су оне из чаршије с муком трпели, и презирали; они из чаршије су то ињоровали. Сви заједно, колико их је још остало, завлачили су се, више-мање, у чауру од свога језика и писма, свога богатства и своје независности богатих људи, своје традиције и отмености. Отменост та, у већој или мањој мери, била је стварна, долазила од више културе, од богатства, и нарочито од једне лепе грчке учтивости према свима људима, која је разоружавала, некада заправо и збуњивала.

Жене и људи показивали су се на улицама већином у оделима тамних боја, добро сашивеним, од доброг материјала, али увек једноставним. Можда у кравати, или на једном прсту под рукавицом, дискретан брилант. Као што су некако страшљиво били учтиви, страшљиво су се и лепо облачили и китили. Много се у куће затварали: друштвено, сем неких изузетака, били до крајности уздржани и неповерљиви. Био је то углавном средњи свет, цивилизован скоројевић: ни феудали у држави, ни домаћи набоби, него луталице-богаташи који стално за нешто стрепе. Жене њихове на улицама увек журе. Стари људи ситно корачају, руке им на леђима, глава махом оборена, као да међу стопалима траже шта ће рећи ако их ко ослови. Чим млађи Грк изађе на улицу, осмех му искочи и формално се смрзне на лику. Шешир скида нагло, скоро узбуђено, хоризонтално га удаљи од себе и подржи у ваздуху. Женама Српкињама просто затрепти срце од таквог поздрава, од респекта који им одаје „фини свет”. Сви „чисти” рђаво говоре српски. Ограничавају се да учтиво и вешто поставе Србину или Српкињи питање на које ће ословљени имати дуже да одговара. Гледа Грк своме сабеседнику љубазно у очи, као да га безмерно занима онај дуги одговор, тако дуг, да се после њега сасвим пристојно може одмах опростити и отићи даље. Стари Христодуло је имао обичај да шешир држи у рукама докле год разговара са женом; понекад и с неким нечистим Грком кога презире и док га савршеном учтивошћу збуњује, мери га и чита. Код куће, нарочито док разгледају грчке новине, Грци су врло живи, устају, седају, са серијом интонација изговарају понеку реч и пет пута узастопно. Као сви Грци, у сва времена, од Илијаде, сви су били политички врло емотивни, у политичким разговорима нагли и праскави: вичу понекад — али само код куће.

Један млад Јеврејин чија се башта сучељавала с баштицом грчке куће, потслушкивао их је много пута, и одлично имитовао препирку два Грка, иако није знао грчки. Не звучи лепо новији говорни једик Грка: скоро све дифтонге изговарају као и, ичу, а и није ни звучан ни благородан глас. Језик у устима некако им је дебео, сливају речи, говоре вртоглаво брзо. Међусобице личне природе брижљиво су избегавали; али ако се нека није дала избећи, трајала је недељама и месецима, с тим, ипак, да никада не дође до прекида у општењу. То због отмености и због „странаца”. Нађу ли се на улици два ривала у трговини, или два огорчена противника у ствари неке афере тамо далеко у Атени — како је реч изговарао учени Грк Спида — или двојица неједнако васпитаних, од којих је једноме онај други до хистерије несимпатичан зато што га је једном видео како три пута на нож нагомилану со сипа у тањир чорбе — нађу ли се, љубазно се осмехну, прописно се један другоме загледају у очи, и измене три до четири фразе тако глатко и течно, као да нешто из џепова њигових говори.

Велики крст у њихову животу, и притисак на њихов понос, била је околност што су са Србима имали заједничку цркву и богослужење, и црквену општину, и, према потреби, добијали две или једну собу за грчку школу у згради српске основне школе. Консисторија у Сремским Карловцима није дозвољавала ни посебну црквену зграду ни посебну општину, само, у одређеним размацима времена служење литургије на грчком језику.

Али, по идеји Грка трговаца Русидиса, Грци су бар донекле доскочили: основали су, у моменту кад их је било више, фонд за грчку школу, редовно опорезивали свакога трговца према количини увезене робе, редовно плаћали тај порез, још и даривали фонд. Дигли су га тако до знатне своте, и онда, добрим новчаним маневрима утицали на управљање у заједничкој општини. Утицали, али, наравно, често се натезали, па и свађали са Србима у разним питањима. Богослужење на грчком језику, и с грчким пјенијем, хоће ли бити сваке треће или четврте недеље? да ли и у неки празник? како ће проћи избор или наименовање свештеника или ђакона Србина који су у богословији више или мање добро научили грчки, који имају или немају појма о консервативном грчком црквеном језику који није ни стари, ни нови говорени или писани језик, него нешто између трога — и према томе свештеници и ђакони имају ли права на награду већу или мању? хоће ли или неће моћи и даље остати као чтец грчких антифона Србин дечак са дивним гласом, коме је крајње време да иде у шегрте? итд. Предлози, жалбе, оптуживања, ишли су сваки час у Сремске Карловце. Срби су утврдили пословицу: „Свађа се као Грк”, а Грци: „Задрт као Србин у црквеној општини”. Школа грчка у правом смислу речи већ поодавно није постојала у време које нас овде занима. Све мање грчких породица, све више бездетних породица. У то време свега је један Грк учитељ радио у једном сопчету српске основне школе са оно неколико грчке деце, и с једним бројем српске деце чији су родитељи желели да им се деца колико-толико користе том наставом у језику, и с неколико старијих Срба дечака који су учили грчко пјеније, јер се то добро плаћало приликом литургија на грчком језику.

Таква су ето људска посла! Свађе, сумњичења, горка сећања — а у ствари једни су другима корисни, једни другима додају од својих енергија. Грчка школа је укинута 1871-ве године, али су и последњи Грци омогућавали да српска деца уче грчки од Грка, и имадну у образовању свом неку корист и од тога. А Срби су и последњим Грцима отварали врата у своју школу и цркву. Онај солидни школски фонд Грци су најзад оставили у српској општини, а Срби су последњега Грка гледали у старости и болести, и заклопили му очи. Тај последњи чисти Грк био је сасвим сам, и врло богат, дакле још једаред сам. Јер новац — страшна авет кад падне ноћ и човек остане само с њим — новац ни душу ни лепу реч нема. Бацили су старом Христодулу парицу у сандук, сујеверног обичаја ради. А милошта, или је добровољна, или је нема.

Питање деце био је један од језивих проблема изумрлих Грка. Бојали су се да рађају оне који ће се после њих претопити; бојали су се да живе с младима који полако изневеравају језик и родну земљу. И између себе су се све мање дружили, због страха од неке заразне асимилационе наклоности. Издалека, породице су се посматрале, и на један скоро манијачки начин сумњичиле: колико је ко изневерио. Наравно да су осећали, храбрији и говорили: да су сви они изневерили завичај. Утолико више су у животу неговали врсту аскетске технике у опирању асимилацији. А кад дође до кривице, волели су да кривицу преносе на друге, у прошлости или у будућности, дакле, у будућности, на своју децу.

Чаршиски Грк Морфидис, отац троје деце, волео је, уосталом добронамерно, да копка по проблему деце пред чистим Грцима. На први поглед Морфидис је чинио утисак Европејца; на други поглед утисак Грка трговца који ради нарочито са Оријентом, при чему се под речју Оријент имало разумети нешто и етнографско и политичко. Према политичким приликама, Морфидис је повлачио границе Оријенту. Трговао је у млађим годинама много и са Одесом, и оданде се и оженио, Рускињом. Интелигентан, интелигентно флуидан, Морфидис је био човек који зна језике — и српски је говорио течно — зна политику, зна могућности и апсурде у политици, трговини и приватном животу, уме флуидно размазати грешку, обрлатити реч. Лукав је био виртуозно, на увек други и други начин. Прилично висок, мало погрбљен, блед, с цвикером на јаком носу. Говори много, али доста лепо, новинарски занимљиво, дрско, неодговорно. Каже, и некако утекне. Он се у варошици и у земљи потпуно одомаћио. Дружи се с Јеврејима, са Србима, с Немцима, мирно једе и спава, не мисли ни селити ни изумрети. Кад би га Грци у том смислу интерпелисали, одговарао је: „Нисам постао ни Србин ни Јеврејин, грчки сам поданик на хартији, а заправо сам космополит, а „космополит” је и грчки појам и грчка реч.”

Најслободније је устајао против немања деце пред Стефаном Харисијадесом, једним зачудо сталоженим и хладним Грком, човеком у годинама кад је неко већ био отац, или вероватно неће више бити. За Харисијадеса се говорило да је хладан као мраз, а у трговини бездушан као гвожђе. Сасвим нетачна оцена. Харисијадес је био човек врло паметан, до краја разложан и увиђаван, увиђа олако што је најтеже увиђати: да и други имају право. У трговини није имао грчку срећу, а у животу поготову никакву. Врло висок, тежак, у ходу се помало љуља. Чист Грк, који се у туђини не осећа добро, и може понекад скоро да се расплаче над успоменом на родни крај — тај као мраз хладни Харисијадес. Својим сународницима је говорио покашто тешке истине о богатству, и теже о емиграцијама. „Виљушка са свега два зуба: или се претопити, свеједно да ли богат или банкрот; или изумрети.”

У разговору с Морфидисом скресавање истине је ишло врло далеко: сева, сева, па удари гром, и онда умукну обојица. Тада, од исте грађе начињени, слични са оним јаким меснатим носевима и дугопрстим рукама банкара и спекуланата — осете одједаред да сем два њихова гледишта по некој ствари, има и друга, коначна ствар: досељеници ради стицања, то су пијавице на туђој земљи, и морају или пући и пролити туђе у туђе, или се осушити.

— Знаш ли за ону нашу рибу са Самоса: кад је избаце на копно, она се надима, па одједанпут пукне! говори Харисијадес. — Разумеш шта хоћу да кажем?

— Разумем. Надимамо се, надимамо, богатством, бољом културом, бољим трговачким знањем — и одједаред, сјај почиње да бледи, засењивање слаби; уз то бројно опадање, деца се не рађају, стари чудаци се усамљују, и напослетку: „тешко самима!” како каже наша песма, напослетку умирање без достојанства и жалости, смрт последњих, смрт последњега...

— Ако хоћеш трагедија, ако хоћеш комедија скиталицâ... Пре, некада, моји Харисијадеси су стицали, и бар једно дете желели да врате у Грчку. Па онда, то дете, дете скитницâ, пође у Грчку, а заустави се негде на Балкану, умре негде у неком Букурешту... А сад, деца скоро више и немају од старе крви, претапају се најкраћим путем. Хја, животу не можеш натурити технику... живот ради свашта, па се и скита... И добро је док скитнице не силазе с друмова. Али у Аустрији, овде у овом нашем буџаку, у Римској улици бити колонијица последњих или претпоследњих Грка... — Харисијадес се јако закашља, једва стаде, и одисаше дуго. Патио је од астме већ као млађи човек.

Он се два пута женио. Прва жена му је умрла кад је родила друго дете, мртво. Оставила му је сина, паметно и љупко дете, али слабуњаво дете, криве кичме. Мучио се Харисијадес са сином доста дуго, па кад је видео да детету без неге и пријатељске милоште нема живота, решио да се поново жени. Једна удовица његових година устезала се, због туђег детета. Харисијадес тада оде до Сремских Карловаца, и узе младу девојку, чудну, која се занесено радовала што ће одмах бити мајка, имати дете.

После смрти родитеља остале су биле две кћери. Једна се удала за Србина, на село, а друга је чекала Грка. Била је та Јелена, лепа, тужна, и паметна девојка. Хтео ју је један богослов, па један трговац с великим виноградом. „Не могу за Србина, ја сам Гркиња, морам чекати.” И дочекала је Харисијадеса, двадесет и три године старијег од себе. Маћеха и пасторак, дечак од дванаестак година, заволели су се много и искрено. Јелена је грлила малога и шаптала му: „Кажи ми мама, мама, ма-ма!” Ћућоре њих двоје, шале се, мали паше кецељу и помаже мами, измишљају једно другоме радости и изненађења. Како већ бива кад два несрећна створења нађу срећу — држе је обема рукама. Па се дечак разболи, да умре. Годину дана је лежао, исисао своју срећу до сржи: Јелена је живела само за њега. Измишљала бајке о његову оздрављењу, о леку за његова „слаба леђа”, о још једној малој беби која мора доћи да их буде троје за познату игру „три друга и магарац који увек жмури”...

— Тата ће нам купити лепог малог магарца који је од детињства лола, и увек се шали, увек жмури. После дечакове смрти, Јелена Харисијадес се просто скаменила. Осушила се, ситно нежно њено лице се некуда строшило, једва је с профила било могућно разабрати лепе, племените црте. Остадоше само изузетно, скоро немогућно велике, и сада још веће очи: као на портрету „Сузана Фурман”, од Рубенса; очи које допиру до носа, одузимају нешто од слепих очију и од образа, и којима, чинило се, Јелена и гледа, и слуша, и мисли. У кући је радила као роб. У цркви стојала као жалосна врба. Скупљала је читав мали музеј дечакових ствари: „Мама твоја то мисли на тебе.” Ено је, опет трља дечаков месингани чирачић, који је имао зарђалих места без лека. Трља енергично и захуктало, чисто се задише. Престала је нагло, остала с крпом у руци на пола пута кад је проговорио Харисијадес. Говорио је преко обичаја темпераментно, после једног разговора с Морфидисом.

— ... Слушам га само: сто речи говори место десет! а кад српски говори, онда три стотине место десет! Мило му је, пасја њушка, да не говори матерњим језиком... Изрод!... Жена му такође изрод, говори француски, и говори још три пута више него он... Деца, изроди, мешају три језика! ... Он и она ће умрети, на француском језику, наравно, али деца њихова ће ово мало колико нас још има обрлатити да заборавимо да смо Елини... да смо Хелени — прелазио је Харисијадес на класични језик, да би реч имала више истине и снаге. — У цркву не долазе ни кћери ни син: он понекад само; Рускиња редовно. Гледам је, мислим у себи: ето нас под једним кровом грчко православни, српско православни, руско православни, и сваки нешто друго... Гледам је, крсти се, по руски, под брадом, брзо, брзо бар двадесет пута; шета по цркви као по улици, пали свеће, клања се, и опет удари, крсти се, бар двадесет пута... А ако је мало после потражиш очима, отишла је, сто празан, не блиста из њега, по руски, читава бижутерија!... Ако надживи мужа, сатрће имање, и деца ће постати — томе и нагињу балканске или светске скитнице... Уосталом као и ми, као и ми сви... Елини... Хелени... Зато је боље немати деце.

Јелена Харисијадес је подуже оћутала. „Стефану је данас тешко у грудима, или је имао неприлике у општини” — мисли у себи. Па не одржа да не каже лепу реч о деци.

— Боље је имати деце, Стефане, боље! Друкчији је био наш живот док смо имали малога. Без деце, нема ни породице, ни школе ни цркве ... Српска деца нам поју у цркви, не знају шта говоре, терају шалу, уче српске просјаке да Грцима кажу: Парасху кирије... Нема без деце ни народа, Стефане...

— Можеш се преудати кад ја умрем. Ја бих и волео, Јелена, кривду сам ти учинио кад сам те младу узео.

— Ја сам била срећна кад си ме узео: Грк, и угледан човек, и дете... Теби је данас тешко, Стефане. Али немој да говориш против деце — све нас је мање и овде, и у Карловцима, и у Новом Саду, и у Вршцу: дошло време крају, па нешто прети... На први мразни дах ћемо свенути, цела ливада одједаред... Ја волим децу, ја... ја... сећаш се, једаред смо говорили да тамо у сиротињи грчкој потражимо неко дете, сећаш се?

— Извини, Јелена, извини. Нисам добро, а и љут сам на Морфидиса. А кад је човек љут, требало би да оде од куће, и, као наш Темистокле, да изађе на обалу хучне воде, и тамо да се изразговара и извиче... А о деци, извини, ево како сам често мислио: Можемо немати деце, па ипак бити Грци и живи. Кад неко стар онемоћа, или умре, довести на његово место Грка готова човека, да одмах ускочи у седло. А можемо имати деце, па опет да не будемо ни живи, ни Грци. Јеси видела Замфирова сина? постао ортак Матићу. Фирма гласи: Матић и друг. Фирма је Србин, а Грк, који друкчије разуме посао него Матић, он је ортак без имена.

— А можеш ли, кад затреба, наћи тога готова човека? писмом или депешом да га поручиш? одакле”?... Отац мој, без мушке деце, пропао је чекајући одмену... Зна се да смо мртваклук, да нас је тако мало да не вреди неко да долази и овде започиње посао. Српски прота ми је говорио: „Ми Срби дошли смо овамо читав народ, и давно и давно, и још имамо муке за опстанак. Множимо се из дана у дан, земља под нама пуна наших костију и зноја, дакле наша, али има ко је старији и од нас, па бране живети.” Према нама, због вере, Срби су старији и домаћини, па сметају када год могу... Треба се борити, отимати, децу имати, ортачити се са Србима тако да они буду ортак. Треба узимати њихове девојке и погрчавати их. Треба ићи у позориште и у циркус, а не само у цркву и на гробље!... У цркви, ми једва имамо венчање и крштење, имамо опела и парастосе... Кажеш за младога Замфира. Он је из Карловаца, познајем га добро. Грци — увек све натрашке — место да се отимају за њега, нису га хтели у ортаклук: нема доста новаца, а паметан је. Узео га Матић. Па сад ако се млади Замфир не ожени — а по нашем рецепту не треба да се ожени — радио је за Матића, који уосталом има безброј кћери.

1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља