страница16/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

— Па то и јесте: ожениће га Матић својом кћерју, и даљи Замфири ће бити Срби... Нека се Замфир врати у Грчку, нека почне сасвим скромно, од једне драхме.

— Тешко је натраг у Грчку, нисмо ми више онај народ, друго смо... нико нас оданде не зове, а кад сами одемо, скоро нас не познају. Отац наш слао је нас две у Грчку код једног свог пословног пријатеља, тобоже васпитања ради. Нисмо се ни једна онде удале. А ја сам била готова и за амалина да одем, само да тамо останем.

— Држаће нас новац, као и до сада што је... останемо људи, а ако смо људи, увек је...

— Новац?! Зар то ти кажеш, Стефане? Дукат је бесмртан, Стефане, и котрља тамо где има младости и живота. Стари Капетанакис није сиромашан, али нигде никога нема, па је прави божјак... Куда ће него у цркву, на литургије, на сахране, где мртав восак и уље миришу. Седи, седи у цркви, док тек црквењак: „Ево вам шешир и штап, досподине Ахиле, 'оћемо цркву да чистимо.” Тера га, а цркву не чисте. Сваке четврте недеље, кад ми платимо да се црква опере, онда се и чисти.

Харисијадес ћути. Откуцавају бројанице, у такту, мирно, као да су руке и живци човека мирни. Рукама својим Харисијадес влада, али на челу се четири попречне боре једнако стежу и растежу. Један мали физички страх смета му некако у целом телу. Заћута и жена. Тужна тишина последњих Грка без деце. Па се Харисијадес јако закашља. Јелена одмах скочи, донесе прашак, и на сребрном послужавнику грчко вино у лепој боци, ванредно умешен хлеб, и, место маслинки, мало сушеног воћа. Харисијадес жудно насу вино у чашу, заломи хлеб, а помаче у страну воће.

— Да је још мало грчкога сунца и мора! — испија вино са задовољством. И шапће: „Артос, оинос”. Свечане речи. Харисијадес говори обично обичним говорним језиком Грка, и хлеб и вино, кад је за ручком, зове: „псома” и „краси”. А кад једе само хлеб уз вино — грчко народно послужење — онда се служи речима писаног грчког језика, лепшим, звучнијим, свечаним језиком нације која има два језика на расположењу.

— Ходи, мила, послужи се: артос, оинос, вино с меденим срцем, како каже наш Хомер.

— Хвала, не могу.

Харисијадес, који прилично пије, као и многи његови сународници, појео је оба комада хлеба и испио све вино. Смирио се, разведрио се.

— Јелена, има право и Морфидис, имаш право и ти: треба рађати децу. Знаш ли како Срби говоре о овом нашем буџаку католичко-јеврејско-грчком? Кажу: „Они фратри уопште не умиру, увек су на броју. Ако неки можда и умре, невидљиво га сахране, и одмах жив стаје на његово место. Јевреји, као и сви људи, поживе, науживају се што боље могу, и збогом! сви видимо да нема старога Фридмана, нема га више да купује переце на киле и части децу. Грци — само умиру. Изумру ли двоје старих без деце, труде се сународници да у ту кућу доведу Грка, млађег или старијег — али тај такође одмах почиње изумирати!... Да се ожени, и може, али деце — нипошто!...” Тако кажу Срби, и тако и јесте. Кућа без деце, јалова кошница. Двоје старих без деце, две мртве пчеле у стврднутом воску... Знаш ли шта ми рече Морфидис једном приликом? Не, не, нећу да ти кажем: Морфидис је бестидан кад говори о потреби макар ванбрачне деце.

Јелена малчице поцрвене, и нагло устаде да нешто спреми. Очи јој дивље, али инспирисане. Харисијадес их не види, пола жмури, успављује га вино.

— Стефане, наместила сам јастучић и ћебенце, прилези, одмори се. Погледај само часом ову слику; данас су дошле недељне новине из Атине. У Америци, богата грчка колонија, деца играју тенис... Види их, као анђелчићи, мали Грци.

Харисијадес је неко време мирно спавао. Па почео помало да кркља, као обично, што је био знак да дубоко спава. Јелена Харисијадес тада поче тихо и горко да плаче. Сузе из оних великих очију само лију, груди се надижу, али се гласак један не чује.

Занимљива је била топографија оног буџака, а занимљиви и начини живота у насељима. По некој ћудљивој случајности, три насеља налазила су се у непосредној близини. Клостер, са својим пространим земљиштем, увалио се у три улице. Запремао је скоро целу једну страну уске и подугачке Јеврејске улице, немачки: Јуден-гасе, од чега је дошао популаран српски израз Јуден-сокак. Све остало у тој уској, малчице влажној улици запремале су јеврејске куће, добро зидане, махом виша приземља, а и неколико једноспратних кућа. На лакат с Јуден-сокаком сучељавала се сасвим кратка и још ужа улица, од чије једне стране је отприлике две трећине заузимао опет зид клостера, а остало куће Грка, кућице имућних, или и богатих чистих Грка, који су као навлаш становали у малим и слабо снабдевеним кућама, као у малим гостионицама, увек некако готови да их нешто снађе.

Животне праксе у тим насељима биле су видљиве и невидљиве, али као обично по паланкама. углавном знане. Дугачка кућа у клостеру носила је ружну фасаду: половина прозора врло ниских, тамо где је рефекториј, канцеларије и магацин за намирнице; а друга половина прозора дигнута скоро под стреју, тамо где је клаузура, библиотека, болница, и гостинске собе. Три прозора на библиотеци, зна се, сада су махом затворена. Пре две године, много је читао један учен фратар, који је невешто починио што се иначе често у клостеру почињава, и отишао као метак из пушке. Дубоко у дворишту су стаје; стан за женску послугу; шупа за кола; шупа баштована; и дрвљаник увек крцат дрвима. Клостер зими брекће од зажарених пећи, греје безмало и улицу.

Срби су говорили: сиротиња се греје крај фратарских плотова, и удише мирис од финих печених јабука; фратри, то јест, пеку месо на лимун-јабукама из Далмације. Све споредне зградице биле су засебне, и опет некако увек с нечим у вези. Једна озидана дера водила је у суседно двориште, где је становао сам један стари рибар, али рибарево двориште је другом дером било у вези са двориштем мајке Луке Млинарића, који се школовао у Риму, и за сада се још није знало каквој ће се струци посветити. У клостеру је владала права небеска тишина, иако се и ту, као свугде где има живих људи, дешавало свашта. Само кад би Лука Млинарић дошао кући, и посетио клостер, чуо би и после поноћи још врло жив разговор из рефекторија, и доста смеха, вероватно на пошалице гвардијана који је био познат као духовит човек.

У Јуден-сокаку, напротив, владао је стално шуман живот. Зујало је просто од отварања и затварања капија; зујало од радости што има друштвеног саобраћаја; зујало и од новца. Много се ту зарађивало, и много се и трошило. Јевреји су истицали нешто светско, на сваки начин нешто непаланачко, а у основи увек жизнерадосно. Ту је било слободе, па чак и еманципације за оно доба нечувене: кћер доктора Рајса постала је певачица у позоришту у Грацу. Ту је било стилова и укуса. Јуден-сокак је сваки час служио у варошици као модел и аргумент. Деце подоста, и у сиромашнијим и у имућнијим кућама. Ко иоле може, гледа да му синови стигну у свет, у школу. или на неки практичан рад. У имућнијим кућама, за женску децу узимају се гувернанте. Послуга, добро плаћена, и у рангу грађана. Из сваке друге, треће куће чује се неки музички инструмент. Лети, Јуден-сокак опусти: лечења, путовања, забаве; а после, многа причања, и нове справе у кујни и модеран школски прибор за децу.

Многе куће имају бар по једног сина „етаблираног”, и бар по једну кћер удату у неком великом граду. Кад се, бива, одједаред сручи, у Јуден-сокак Беч, Праг, Цариград, Цирих, ври по целој варошици. Кћер адвоката Фрелиха, богато удата у Монте Карлу рекорд паланчице! увек изазове нешто нарочито. Дошла је једном у неком чипканом мантилу, и одмах су у варошици страдале најлепше завесе: бојене у црно и плаво, кројене — варошица је носила чипкане мантиле још и дубоко у јесен. А код Милана абаџије, на њеној лилипутанској једноспратници, појавило се нешто сасвим необично. Испод балкончића, на ушрафљеним клиновима, зна се то одувек, висе и клате се две кабанице, сметају улазу у дућан, али то баш и јесте реклама. Те јесени, на балкону, кришом од мајке, ћерка Миланова изводи балет према причању „срећне Малвине Фрелих”, и како она игра, тако се угибају старе даске на поду балкона, и тако се тресу и кабанице. Суботом, лети, зими, у Јуден-сокаку је дечје царство, дечји састанци и забаве. Један од два Јеврејина адвоката врло је учен човек, чита пророке на хебрејском језику, и грчке класике у оригиналу, и то је једина кућа где се понекад скупе Немци, Срби, Грци, и још понеки гост из белог света.

Насупрот, сасвим насупрот Јеврејима, који су потпуно код куће и живе нормално, чисти Грци су живели ненормално, чудно и чудачки. Мало њихово насеље налазило се у поменутој краткој и врло уској улици која је задржала своје класицизирано име, Римска улица. Чим се у то насеље уђе, упада у очи да никога нема на улици; и да улица, и кад се не би случајно завала Римска, нема ничега заједничкога с Грцима у њој осети се нешто туђе. Тај самоуверени трговачки свет живео је у грчу да не попусти асимилацији.

Био је то, у оно већ последње време, један сасвим извештачен чивот. Трговали су свеједнако са страшћу и волели новац, а живели истовремено у врсти метафизике умирања. Зато што су нестајали, једнако их је плашила надмоћ многобројнијих. Али они су хтели да буду и туђи и малобројни, да некако, баш тиме надпливавају, као зејтин воду, оне који хоће да их „прогутају”. С таквим задатком, децу су своју сабијали у калупе, мазили их и кварили само да остану у калупима. Кућице намерно штуро намештене, да удобност не би укућане одомаћила. У том стилу су држали Грци и своје магазе и канцеларије: хладне, непријатне, неудобне, да се нико од њих не би ту добро осећао, и заборавио на особиту технику живота.

Осим језгра тих чистих Грка, било је у градићу и друкчијих Грка, који су се на разне начине „онечистили”, како су говорили чисти. Сасвим сиромашни Грци, расути свугде по варошици, пробијали су се кроз живот прибијајући се домаћима, учили свакојаке занате, надничарили, женили се како су могли, говорили збрку од језика угађајући својим новим рођацима или патронима. Те Грке „чисти” нису више ни бројали међу своје, иако су водили бригу да помогну у изузетним и трагичним случајевима. Та сиротиња је живела, управо изумирала нестајући у туђој средини, избацујући тек понекад особит, оригиналан тип мушкога или женскога пола. За пакост, најлепши Грк живео је у том слоју. По варошици се говорило као о чуду о лепоти и љупкости тога младића, који је одједаред, просто по српски, отворио пекару, зарађивао доста добро, лепо се носио, говорио српски с неким специјалним грешкама које су њему добро стојале, које су и Срби усвајали од кокетерије, а Српкиње и неодољиво.

— Какав Грк! — плануо би неки чисти. — Мелез! Пајац од крпа с једне стране плав, а с друге жут. Какав је то Грк који се зове Цветан! Мајка Српкиња, а отац Грк који више није Грк... А да је Цветан леп, леп је! — попуштао је чисти. — А да је мио, мио је! И да је опасан, опасан је! Са другога краја вароши оду код њега по хлеб, одличан хлеб, и јесте одличан!

— Можда има и нешто друго — вели тихо један чаршиски Грк.

— Ванбрачна деца? то мислиш?

— Ти одмах у грчки специјалитет, иако младић, кажеш, није Грк... Не знам ништа о ванбрачном детету, али слутим ванбрачне жене, ванбрачне, рецимо, тастове, и можда временом и неку ванбрачну касу... и од свега тога, више у вашој Римској, него код нас, а, хоће л' тако бити?

Два Грка, чисти и нечисти, на исти начин развукоше усне: дошло им мило од мушке победе.

— Има и Цветан новаца, Грк је то ипак — поправља чисти, по нагону, финансиску страну. — Нека га, нека једнога дана састави две касе и прода ону пекарницу, или је просто затвори, није то грчка ствар. Нека је прода Србину, или оном Чеху који му је и тако конкуренција, и који боље прави кифле. Да Цветан није тако леп, угушио би га онај чешки кифлар...

На сасвим супротном крају класâ стојало је неколико грчких, или још помало грчких породица, понајбогатијих и понајугледнијих, које су поградиле куће у главним улицама, куће простране, трајашне. То су били Грци који хоће живот под условима какви буду. Такви су били, рецимо, Зијамати, потпуно посрбљени, оба брата угледни функционери у месту, али и даље и трговци. Предак им је дошао у градић биће близу двеста година. Зијаматини су се тиме поносили, и у топле тренутке живота опет говорили да су Грци, и волели да чују да се каже како су они Грци.

Али то је бивало још само по сили неког естетицизма, уметнички додатак. Па, рецимо, Папастергије, који се одједном покајао, конвертирао у чисте, продао лепшу кућу на пијаци, купио малу у Римској улици и, за кога би се можда смело рећи, и задивљао отада у гркштини, и расприродио и своје последње семе, свога унука. У чаршијске Грке спадао је, наравно, и Морфидис. И најзад, најзанимљивији међу њима, необично богати и изузетно културни Георгије Спида. Грк до сржи костију — просто је Атена била из њега — а истовремено Европљанин. Светски човек, отмен човек, у лепом и паметном смислу речи. Штета што није имао мушко дете, наставак имена и лозе. У његову случају, неизбежност изумирања доскочила је на тај начин што му је дала само две кћери.

Грци из чаршије, строго узевши, изводили су једно вештачко или извештачено седење на две столице: говорили су српски радо, али увек рђаво; склапали су пријатељства са Србима, али трговачке послове нису с њима делили. Замфир је свима, чистима и нечистима, био непријатан случај. Помало су се и орођавали са Србима, али пазили да то буде српска девојка, која улази у грчку породицу, прима грчко име, и одмараће се — увек им је гробље било на уму — под плочом с натписом грчким писменима. Све је то било и природно: у туђој маси, он је жив оригиналним својим животом макар у десет процената. Вредно је било посматрати Грке пред Ускрс, све Грке без разлике. Не питајући за трошак, украшавали су цркву и порту брдима цвећа и свећа и ћилимова. Христов гроб — раскош. Тамјан се једнако пали, сва порта мирише. На Велики петак, сви Грци стоје ван столова, и на истој страни цркве, компактна нација; сви истоветни по неком христовски тужном изразу у лику.

Гледају нетремице у оне парадно обучене асутриске војнике који чувају Христов гроб; привиђа им се нешто далеко, осећају да је љубав према далекој земљи предака најзагонетнија љубав, да је бол. У друге недељне или празничне дане, наравно, било је друкчије. Према Грцима из чаршије, они из Римске осећали су презир, али и љубомору, јер су ти из чаршије угледнији, разгранатије тргују, богатији су. Они из чаршије нису презирали, али су се гордили бољом културом, и зрелијим ставом према своме проблему пролажења. Међусобне односе, по свом правилу, ни у ком случају нису прекидали, посећивали су се, иако ретко; врло љубазно разговарали у порти или на гробљу. У цркви су имали столове на разним странама, и, ко зна, али је вероватно, они из Римске су се ваљда понекад усрдно молили Богу да овај или онај изрод из чаршије отсели, банкротира, или умре.

Тако су ваљда уклели, Бога умолили против породице Царанос, која је из чаршије градића прешла у Београд, постала Царановићи, била угледна, усрдно водила чисто српску политику, па одједаред, кад је дошао час пролазности, остала на свега једном члану, на једној неудатој Царановићевој. То је она госпођица Царановић, с црвенкастоцрном јаком косом над као камен хладним челом, што је просцу написала: „Ни за кога, па ни за вас се не могу удати, због поноса.” Умрла је у железничкој несрећи у Француској, а новац, колико га је још имала, оставила тестаментом баш оном Грку, кога је волела, али одбила због поноса. Прва и последња милошта — новац. Мора се изумрети!

Ако се у Римској улици ушло у кућу конвертиранога чистога Грка Папастергија, имао се утисак да је кућа пуста. Не, није, него је мало људи у њој, нема деце. Ено стари Папастергије залива неко цвеће и разговара врло живахно с мачком. Нешто у чаршији, нешто у Римској, стари Папастергије, једно по једно, изгубио је жену, сина, снаху, и сада је живео с већ поматорим унуком.

Њих двојица, као два Диогена, само што је стари био весео Диоген, а млађи суморан Диоген; обојица измирени са судбином до равнодушности, само стари од оптимистичке, млади од песимистичке равнодушности. Знало се да стари има једно мало, кадифом постављено и по ивицама заливено сандуче с правом збирком разних дуката, из времена, сигурно, кад још ни он ни унук нису били Диогени. Дукати дебели, па танки, па још тањи, као млада брезова кожица бледозеленкастожути. Било је углављено, или бар од старца замишљено: чим стари умре, и хумка у грчкој парцели се слегне, и покрије каменом плочом с грчким натписом — унук да прода кућу, покућство да поклони Анки, гробаревој кћери, која је имала ванбрачног сина од некада млађега старог Диогена, а он, унук: кошуље, одело, саднуче и пасош, па у Грчку, на острво Саламис, „у стари мој завичај, где смо тукли персиску поморску силу” — одушевљавао се стари и искрено и извештачено, јер је био рођен у Солуну, и само настањен на Саламини испред Итаке, а данас-сутра биће сахрањен на Хуњадијеву брегу близу Београда. Живели су дед и унук, сада, до крајности једноставно. Стари је ишао на пазар, унук успремао оно мало куће, и кувао. Боца је било више у кући него лонаца. Волели су и они грчко вино с меденим срцем.

— Ми не штедимо; не, није то права реч — ми само знамо да човеку мало треба, и да нема смисла пунити кућу оним за шта човек не зна нашта ће му.

Стари је личио мало на Кинеза: глава велика, косе мало, врат много танак, очи без трепавица, руке мале, ситне, једнако у покрету. Јесте, не зна човек нашта ће му. КласичниДиоген наш бацио је и прост судић за воду, кад је видео да дете вешто и сл

Што је стари говорио у материалном, то је његов унук преносио у духовно. „Нашта ће?” Млађи Папастергије патио је много од главобоље. Слепе очи просто су се утиснуле у главу од неког притиска, а крила на носу су му вечито подрхтавала. Он је у себи често говорио: Живот је закрчен конвенцијама, не треба имати много друштвених веза, не треба много ни трговати; све то трза човека, не да човеку заправо се одморити, заправо заборавити на све.

— А шта мислиш ако би се десило да ти и ја истога дана умремо, а остане сандучић с новцем — чији је тај новац? Сабијали смо у њега труд, рад, бриге, неке наде, и одједаред: новац тај нас не познаје, потпуно је независан од наших смрти. Злато, бесмртно, бездушно, без рођака, без обавеза. Ко сам му ја? ко си му ти? И ко смо и сами себи? неки Грци, неки људи, скупљали злато, чували га, а нису знали нашта ће им.

— Знали су, знали! Сладак је живот од дуката, и знаш то и ти! Мука свакојака да дукат тражиш, мамиш, молиш, зовеш, насилујеш, а кад га већ имаш, онда још ваздан бриге да постане м ој, м ој! Удахњујем му нешто од живота, дајем му нешто од очију мојих, милујем га, разговарам с њим као с дететом, хоћу да погинем за њега, слатко да погинем, јер је м ој, м ој!... знаш то и ти!

— Не знам, иако сам много пута изгледао да знам... То је, видиш, оно ваше насиловање деце да уђу у калуп, буду стари, остану хладни, ничији. Новац м о ј, м ој, син и унук м ој, м ој! затворен и он у сандучић! Ја сам тако и постао одљуд, али сам постао одљуд и према новцу! Неразумљив је мени живот богатог Грка у Римској улици, одавно... Ја мрзим ту улицу!

А пре ње мрзим себе, што сам пустио да ми не дате живети, да ме навикнете на смрт. Црква, религија, гробље, то треба да спасе Грке! Баш који имају религију, треба да остану у својој земљи. Религија има велику снагу, али у туђини наопаку снагу. Овде, у Новом Саду, у Вршцу, нити се понемчујемо, нити помађарујемо, него се посрбљујемо, а нисмо Словени! Заједничка вера, литургија и гробље, то нас усисава! А да нас не би усисало, негуј веру, религију, гробље!... Луд, извештачен живот скроз! Једемо и пијемо извештачено, имамо ванбрачну децу извештачено, гомиламо новац извештачено ...

— Извештачено? — смеши се стари вештак. — Али извештачивати се може с много вештине! и са славом! Грци смо! Извештачене су многе од наших философија, али нико у свету не уме почети без њих. Извештачено смо, не знамо ни сами како, с малим лађицама тукли и давили велике персиске лађе. Извештачени животи су врло различити....

— ... мој, на пример, и толиких нас, сви без жене и деце, сви старци . . .

— ... јесу врло различити, не мари да ли су без деце или са децом, да ли су с религијом која мора у српску цркву... Та религија изигра консисторију у Карловцима, и ми идемо у прекрасну, за нас, колико нас је, и у велику свој у цркву...

— ... али цркву на гробљу!

— ... гробље и јесте религија и молитва, мој сине. Све цркве би морале стојати на гробљима, а не међу бакалницама и по пијацама. На целом Истоку су гробља једини паркови... Зар нису некада гробља била уз цркве... Дакле, у прекрасну с в о ј у цркву... Спида, чаршиски Грк, додуше, али Грк можда бољи него ми сви, знао тај Спида на какве се све начине може извештачено живети!

Превари ти он консисторију, и све овдашње попове, и све нас! „Молим, смем ли сазидати капелу над својом гробницом, то ваљда смем?” — „Молим, молим изволте, изволте господин Спида, сазидајте капелу што лепшу... и олтарчић да има — хе-хе! српски попови да служе, и пару узимају! — звоно лепо набавите, добар фонд за издржавање капелице осигурајте — биће само украс православном гробљу, и поклониће ону тамо дрвењару код католика.” — А Спида мој, Спида ти гробницу као да је египатски краљ, мраморну, надземну, а над њом, хе-хе, не капелу, него цркву, краљевску цркву, басиликé, преко двадесет степени се човек пење изнад гробнице да у цркву уђе... Победа наша! слава наша!...

— ... слава наша, црква над гробницом!...

Док су дед и унук тако разговарали, пролазио је Римском улицом, и баш испред њихове куће, главом Георгије Спида, најбогатији, наотменији, најученији Грк надалеко. Раније, он је у Римској улици свраћао само Харисијадесу и Харисијадеса ради, и његове младе жене ради. У себи ју је звао: „Мала девојчица с великим очима које Бога виде.” Радо се сећао, и препричавао, једну сцену. Стара Гркиња нека, која је надничила код Харисијадесових, и Јелена Харисијадес бациле на ђубре биљку из лонца, јер су пронашле да је сасвим сува. Дошао Харисијадес, видео, и згрануо се: „Корен сасвим здрав, истерао би поново, упропастисте трогодишњу биљку!” А Јелена у плач: „Јао, јао. Стефане, убисмо човека...” Па се Спида мудро одмакао од Јелене, и свраћао даље само старом Христодулу, суседу Харисијадесових, и тамо лепим грчким језиком поразговарао, и чуо ово-оно о комшијама.

— Срчем мало вина на дугачку трску! — шали се Спида пола шалом пола истином.

— Здрава ствар! — намигује стари.

Тога дана, Спида је само пролазио Римском, ишао у виноград начелнику града, у то време Србину, који је скупљао грађу за монографију о грчком насељу у градићу.

Спида је био човек педесетих година, и некако афричкога изгледа: црне масти, густе лако коврчаве и уз лобању приљубљене косе тамне као гавраново крило, тако да су се седа места просто блистала на глави. Ни висок, ни мали, крепак, здрав, ведар, у покретима и тоалети чист, укусан, умерен, отмен. Прадед његов живео је и умро у Атини, као човек осредњега стања. Дед и отац становали су већином у Цариграду, али су имали куће у још неким градовима Балкана. Георгије се родио у Атини, тамо учио француски лицеј, а на неколико места у Европи трговачке науке и права. Путовао је много, читао много. Настанио се био у Цариграду, тамо му се родиле и обе кћери, па онда, због неких банкарских послова свога оца — од кога је наследио врло велико имање — добро је било да он, наследник, нестане са оног хоризонта. Мудар Грк, за сваку сигурност, доселио се у место сасвим без хоризонта. Говорили су за њега Грци — добронамерно, чак и с поносом, јер су га сви ценили и са измиреношћу му завидели — говорили су да Спида ради свега двапут годишње, и да тако заради тачно колико му треба за трошак. Капитал не увећава, али и не крњи. Вози кроз живот као велики сигуран брод по мору. Доиста, Спида није имао ни магазу, ни канцеларију, ни агенте, ни писара. Кад се доселио у градић, живела му је још жена. Становао је близу две године дана у гостионици, док није подигао кућу. Где ће је подићи? Ни у Римској, ни на пијаци, него скоро при крају града, према реци и парку. Врло висок партер за оно доба, с врло високим оживалним прозорима.

Са улице, фасада не дуга, свега пет прозора; кућа се продужавала унутра, у башту. Обојена тамном масном бојом; иза прозора тешке и увек мирне завесе; ти прозори на улицу, бар видљиво, никада се нису отварали, нити је кад ко главу кроз њих поромолио. Наместио се Спида, ушао у кућу, почео да живи начином живота каквим у градићу нико није. Што не значи никакву упадливу или шумну екстраваганцију него један особит, миран метод који једнако пази и предухитрава судбину, не да јој да запрепашћујуће, да препада. Такозваних случајности као да није било у његову животу, то јест, његов живот је био као и свачији, само што он није допуштао ни узбуну ни немир, ни нагло отварање и затварање врата, ни разговор задуван. „Ништа није ни случајност ни „страшно”, ако се човек не усплахирује” — говорио је Харисијадес, и сам миран и хладан, радо је то понављао, али увек додавао, са ироничним осмехом: „Да ми је да доживим кад ће се Спида усплахирити.” Био је Спида мајстор живота, и отмен човек у отменој кући. Мир, увек мир. Млађа кћи Марина имала је у Швајцарској неку врсту авантуре с пастором, који је долазио у завод као наставник етике; па затим врсту авантуре код куће, са доста лепим, вицкастим потпоручником Немцем из Беча. Све је то, као танка водица, без шума и трага некуда отекло. Марина је носила и даље „матроски костим” за девојчице, и добила Немицу гувернанту, образовану, строгу, али и са доста шарма. Опет мир, и добра воља међу људима. Кад је Спиди умрла жена — од тешке анемије просто ишчилела — велика улазна врата су остала закључана, опело отслужено у кући, сахрана извршена рано ујутро. Касније се на гробу појавио уметнички израђен споменик, донесен из Италије; тамносива вертикална плоча, у њој рељеф белога анђела који се благо смеши, и лети је до колена у дивном цвећу.

1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља