страница17/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

На хоризонталној мермерној плочи два врло мирна стиха из хора трагедије. Црнину својих кћери за мајком дириговао је Спида са укусом. Марина је спустила сукњу до земље; а глава, с црвенкастоплавом косом под великим црним шеширом — прави портре. Старија кћи, Софија бледа као мрамор, дивног раста и хода, носила је мали црни шешир, била скоро забрађена црним крепом.

Георгије Спида није ништа нарочито радио, али је увек био нечим заузет. На један уметнички начин је био заузет просто животом. Држао се своје сопствене девизе: „Најтеже је у животу живети” И објашњавао ту девизу: „Као што човек мора темељно умрети, тако има темељно и да живи. А то значи: да увек има неки задатак, неку дужност, неки „посао”, како се то каже, за себе и за своје, или за друге људе, за живе или за мртве.” Стари Папастергије је са одушевљењем говорио о Спиди: „Једини човек који зна нашта ће му оно што има и што зна”. Спида је са својим кћерима радио више и боље него швајцарски заводи и гувернанте, нарочито са Софијом, која је, као и отац, и много путовала и много читала. На пут је ишла сама. Градић се дубоко загледао у ту појаву, говорио о њој и више но што треба, али Софија је, као и њен отац, распростирала мир око себе. Спида, кад нема Грка учитеља у школи, ишао је да га замени, подучавао децу. Читаве књиге је водио о својим сународницима у варошици: ко болује од нечега хроничног, коме стално треба и помоћ и савет, како би и болестан могао радити. Спида је зајмио књиге свима интелектуалцима у варошици, чак и гвардијану у клостеру. Гвардијану, који је волео птице, донео је једном с пута папагаја. Спида је помогао новцем Цветана да отвори радњу, и он га саветовао да то буде пекарница.

— Да сачуваш лепоту, то ти је најбоље занимање.

— Шта ће ми лепота кад сам сиромах.

— Чувај, чувај и поштуј лепоту, то ти је велики пријатељ и ортак у животу.

Живео је Спида, један од последњих Грка и с гробљем наравно. Бринуо о грчкој парцели усрдно, подигао алеју туја, старао се о цвећу. Шимшир је орезивао сам, на грчки начин, да расте повисоко као дрвце, на врху да има перјаницу. Пред Ускрс би сваке године дао поправљати камене украсе на гробовима Грка које је знао а који су и умрли и изумрли; и нарочито, где се игде могло, на гробовима знаних и незнаних, давао је свежим црнилом извлачити грчке натписе. Шета по гробљу, надгледа, чита опроштајне речи помрлих Грка, саставља их, чини му се да чита у камен исписану грчку књигу, бележи понешто за монографију начелника града. Па се тек пред неким натписом дубоко замисли, заборави на садашњост. Кроз неку, овде у варошици исписану реч великана Грка везује се са светом, са законима неумољиво јасним, са истинама које задиру у религију, философију, свакидашњи живот. На једној плочи, неки, ко зна откада мртав Грк, дао је исписати речи Хераклитове, ево сада бригом Спидином свеже извучене. „Смрт је све што видимо док смо будни; а што видимо кад спавамо, то је сан!” Ограде више нема на тој гробници, стоје само подупирачи... Спида се наслони на један од њих и прочита текст још једаред. „Дакле, између смрти и снова — живот... мало живота! Не, не! снови, живот и смрт, заједно, то је велики, моћан живот човеков.” Па оде даље, седне на клупу крај женине гробнице, и загледа се како је све лепо, чисто, неговано. Ограда јака, подупирачи камени... и мир, мир. Гробови су као комадићи цркве: не врше се никакве човечије нужде... и годишња времена су ту само украс и поезија...

Ту, тако седећи, пожелео је једаред Спида да подигне капелу над својим гробом. Пожелео не онако како је тумачио Папастергије, пожелео метафизички. Па онда пришао и објективности. Зидање је почело с гробницом, која је већ испала мала капела; а затим се наднела архитектонски врло складна, солидна, отмена, и тамо на гробљу, заиста некако велика црква. Зидајући ту цркву, Спида се навикао да иде на гробље сваки дан, послоч и по дужности; а кад је све довршено, и црква освећена, наставио је да иде на гробље често, по симпатији. Али, здрав као што је био, с вештином да живи телом; главом и душом, чим сиђе с гробља, опет је радостан човек. Преобуче се, и с ћерком Софијом иде у шетњу, далеко изван града. Носе доглед, посматрају, разговарају, заћуте. Софија, својим складним, лаким ходом води, отац за њом скакуће преко рупа и шљунковитих наноса дуж реке.

„Да уђем у своју гробницу” — рекне тек у себи Спида. Навикао се да улази у њу. Висока, надземна, с нормалним вратима, гробница га често дочекује отворена. „Сунча ми се гробница, још је празна... али како стоји на површини земље, сунце ће можда понекад завирити у њу и кад ја будем мртав у њој... Да ли ја то отимам од смрти нешто?... Само узимам још нешто од живота: сан један, леп сан о гробљу и о онима који су мртви... Мртви? мртав је човек само кратко време, док лежи, видљив, међу живима. После, није више мртав него је нестао... Волим цркву на гробљу... и лепе свечаности око оних који су нестали...” У тестаменту је Спида назначио да жену пренесу из садашње њене гробнице у гробницу под кровом, кад њега буду сахрањивали.

„Прво да унесу мене, па њу до мене. Тако стоји у тестаменту за сада, а ко зна шта ће се још морати додати, ко ће све затим бити унесен у гробницу. Неки Спида из Цариграда, који ће доћи у моју кућу? Или зетови, људи сасвим других имена? Можда Србин? А куда с њим ако буде Немац?... То је са женском децом: само јалова стара девојка још мало подржи име... Знам извесно: Софија се неће никада удати... остаће Спида... Али, знам и то, кад се нађе сама у свету, још ће више лутати по путовањима и Бог зна где ће кости оставити... Не, не, долазиће она кући, долазиће тачно у тестаментом одређени дан за велико опело... опет у дубокој црнини, онако лепа и ретка... Усталасаће се онда, једаред годишње, свет у варошици... У пролеће, на Ђурђев дан, сунце, зеленило... Уочи тог дана велико бденије, пуно свештеника и народа у „Спидиној капели”... А ја и жена испод цркве одмарамо се, одмарамо... слава Богу што смо живели!... Па ће и то проћи, и друго доћи. Нема више ни Софије, нема ниједног Грка... Треба у правила о фонду унети: Кад црква постане српска, онда, у велики пост, једаред годишње, парастос свима Грцима који су овде живели, лепо живели, живот је леп! били имућни, помрли, изумрли... слава Богу што су доживели!... А ако после и Срба више не буде... Не, не, слава Богу што ће их бити...

Силази Георгије Спида с гробља уском уличицом, свет га учтиво поздравља; гледају, као увек, носи гранчицу бршљана са женина гроба. Лако корача, смеши се, љубазно отпоздравља, пријатељски пита људе и децу: како су, деци поклања нешто шарено што вади из џепова — сиромашне мајке су децу тешиле да има то и то у чика Спидином џепу, — скине елегантно шешир свима пре него што ће скренути за угао... „Леп је живот, слава Богу што живимо!” и Георгије Спида све отскаче у ходу, осећа се безмало бесмртан.

Онога дана, кад је ишао у виноград и пролазио Римском улицом, одједаред је укочио корак испред куће Харисијадесове: нешто га је гонило да уђе. Пружи руку да ухвати кваку на улазним вратим, па се откиде, опружи корак, прође кућу, и тек онда стаде да размисли. Док је он размишљао, Харисијадес се у сну растајао од душе. Кад је Спида стигао у виноград, Харисијадес је био мртав. У винограду још, чуо је Спида да звона гласе мртваца, мушко лице. Кад је сишао у варошицу, сазнао је да више нема онога коме је тако јако пожелео да уђе у кућу на последње виђење.

Харисијадес је сахрањен, по грчки, с великом помпом. Грци сви у црним оделима, с великим свећама у рукама, бледи. Остала жена без деце, кућа угашена. Тестамент Харисијадесов је био дирљиво састављен. Све што је имао, оставља жени, пошто испуни неке мање његове жеље. Нека га се сећа, али, млада, нека се уда, „изађе из штурог живота који је племенито носила”. Завршава се тестамент реченицом: „Ако сам у нечему остао до краја живота савестан и прав, нека Бог даде радост мојој жени.”

Седам месеци после Харисијадесове смрти родила је Јелена Харисијадес сина, малога Грка. И Римска улица, и грчка чаршија, и Јуден-сокак, као по договору не поставише ниједно питање. Само су се фратри у клостеру урнебесно смејали, и мешали много латинских речи у разговор о догађају у њихову суседству.

Јелена Харисијадес се затворила у своју кућицу са сином и са старом Гркињом — оном с којом је убила човека — и близу годину дана остала тако, а пријатељима поручила да жели да се ни за часак не удаљује од своје неочекиване среће, сем кад иде у цркву, где ће се нада се, виђати и са својим старим знанцима. Из цркве, иако јој је била сасвим близу, кући жури полутрчећи. Стара Гркиња је причала да код куће гуче, вришти, плаче од среће и радости. „И сваки дан је све лепша” — довршавала би Гркиња — „видите ваљда и сами.”

Мали Грк је био сушта мајка, ретко лепо дете с невиђено крупним очима, и, већ после пола године, с јасним јаким грчким носем.

Кад је мали напунио годину Јелена је отворила врата своје куће, приредила част, обукла се скоро раскошно. Помињала је мужа, сећала се његових племенитих речи у тестаменту: нека Бог даде радост мојој жени.

Убрзо се десиле још и ове ствари. Морфидис, продајом-заменом, узео је Јеленину кућу у Римској, а њој дао једну од својих доста већу и много лепшу у Господарској улици, куда се Јелена одмах и преселила. Спида је почео посећивати удовицу свога старога и цењенога пријатеља. Једнога дана се пријавио у посету млади Лука Млинарић, послат је од начелника града ради неких података о Грцима у Сремским Карловцима. Млади Замфир, после врло профитног обрачуна, напустио је ортаклук с Матићем, преселио се у Господску, почео самосталан рад, обновио старо познанство из Сремских Карловаца. Цветан се преселио у Београд, отворио тамо фину пекарницу, али задржао и ону у градићу, и долазио сваке суботе да прими пазар, и да узме листу потребних ствари од Јелене, ствари које се могу добити само у Београду, или их може набавити само Цветан.

Тако је почела отмица о лепу Јелену.




1 Слушкиња Божја

КРОНИКА ПАЛАНАЧКОГ ГРОБЉА ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
1   ...   9   10   11   12   13   14   15   16   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља