страница2/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17
ГОСПА НОЛА

Гробница Лазарићевих, иако нису сувише давно изумрли, то је данас један испроваљиван подрум пун корова и крша од цигли, гранита и оградних мотака. Тај разбијени труп стегао је и избацио увис неколико крстача мање-више сатрулелих. Све крстаче надгорњава једна, доста очувана, која се усправила као катарка на полупаном броду. Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком. Госпа Нола, „живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада беше припето ваздан бродића, шлепова и дереглија. У гробници, сем госпа Ноле, случајно, сами мушкарци, наравно и њен муж, гос-Тоша. Около наоколо, по гробљу, а богами и подаље од паланке, расејани су гробови оних што некада беху везани за госпа Нолу, или за њеног мужа, или бар за имање њеног мужа. Тамо на обронку, у јевтинијој и тешњој гробници, лежи сестра госпа Нолина, лепа Јулица, и с њом њен „Маркиз”, њен средњи муж, други од тројице. Први од тројице, доктор Мирко, један од најугледнијих грађана варошице, ео га тамо под оним густим бршљаном, са женом и сином, и без потомака.

Трећи муж Јуличин, Марко Поповић-Срба, још је доскора живео на последњем остатку гос-Тошиног салаша. Живео је некадашњи лепотан запуштено и недостојно. Два пута је са успехом био оперисан од рака. „Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила. По уској стазици од Лазарића гробнице дође се, на северу, до зида између православног и католичког гробља. Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и учесник у злочину, али доцније, чудним путевима живота, нека врста зета госпа Нолиног. С оне стране зида спава његова жена, Паула, Тотица, бивша служавка и присвојеница госпа Нолина. Такође на католичком гробљу, нико више не зна где, сахрањен је и шлајфер с плавим наочарима. Рајнхарт, од госпа Ноле прозвани Лука. Шлајферова жена лежи далеко, у Немачкој. А уз дрвену католичку капелицу легао је на последњи одмор живахни „господин жупник”. Једним невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста. Крај гробљанског бунара, дала је госпа Нола сахранити несрећног пијаницу ветеринара, а после је ту дошла и Пава ветеринарка. А опет невидљивим конопцем везан је за госпа Нолу и гроб, или можда почасна гробница чувеног инжењера и професора у аксонској, некад малог Швабе у кући госпа Нолиној. На ћувик гробљански, изравнат с катарком госпа Нолином, попео се увек високо летећи и високо учени господин Јоксим, претседник суда. И тако даље. И данас је над гробом госпа Нолиним чувена игра сенки. То трепти, то се плете и укршта, то клеца; то се откида и лебди. Нико не зна и не види откуда долазе сенке, али оне долазе.

Причало се у своје време дуго по паланци како је госпа Нола усвојила Тотицу Паулу. Тај случај је први по реду истакао био какво је срце у госпа Ноле. Објавиле локалне новине да ће бити помрачење сунца, и да ће се лепо видети у тај и тај дан и час. Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала у себи податке о положају сунца према прозорима на њеној кући. Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола. Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне. — Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим. Ма јеси ли ти икада видела да се тај прозор изјутра зацрвени? — Нисам. — Па који се онда зацрвени? Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи. Или је и она чула о помрачењу, па се боји. Помилује Паулу по образу, и протресе је за витицу пуну пантљика, па рече благо: — Јесам ли добро казала? — Ја не знам, госпоја зна. — Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји.

— То је та швапска црква и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види. И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце на небу не види... У шталу да је привежеш!... Морам говорити с њеном мајком, узећу је на бригу као своје дете, не могу пустити да добра и лепа девојка остане луда, и вуче батине од мужа целог века.

Јачи део живота госпа Нолиног био је живот удовице. Она није ни десетак година провела с мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику. Да је нешто Лазарићу било суђено да у овај дан испраћа с нама госпа Нолу, био би то човек близу сто година стар. — Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали. Јесмо ли у младе наше године толико пута слушали да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе. — Имаш право. И својим очима сам некада гледао чудног младожењу Тошу, и чудну његову „младу”, велику и јаку као добар момак... Чудо је и испало. И несреће, и добра дела, каква се ретко стварају. Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац. — Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.

Кад се поворка спустила с гробља, разговор пређе на обичан летопис. Падају имена, цифре, анегдоте. Стигоше међутим до госпа Нолине куће и пред чувену стражњу зелену капију за колски пролаз. Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала. Старински, изупотребљаван, тесан, слабо негован, блатав и прашљив, зазврји пре пет сата ујутро, данас-сутра, као амин у молитви. Госпа Нола се вози на њиве, у кукуруз, у млин, на салаш, у неко село. Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.] — Мене је често возила до циглане, па и до бостана мога, који баш није био успут. Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче. Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се? Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена, натраг с прекачком, а кроз ту прекачку, ако је ветар, продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту, још и сав изломљен од влаге и сушења. Руке крупне, јаке, увек без рукавица. Кочијашу Јоси, који, чим зајесени, облачи вунене рукавице с једним прстом, смејала се: „Мећеш руке у футролу, и тако и возиш! Промичу ти кајиши, коњи те не вермају.”

Лети, на седишту крај ње, вечити штаубмантл, који никада не облачи, само седи на њему. Кишобран тамнозелен, огроман, закрпљен с дебелом мотком и пребијеном куком. Ако ће само проминути неку од својих њива, веже џепницу на врх кишобрана, устане у колима и размахне неколико пута тим барјачетом, да би радници то видели и знали да је она ту и да може наићи... Али све је то њој добро стајало... мислим, нарочито она њена униформа. — Е, та се тоалета после попунила. Кад је госпа Нола оматорила, обесила је цвикер о широкој црној пантљици. Синови моји, који се тамо врзмали због Јулице, описивали су тај цвикер: огроман, страшан и кад виси и љуља се, и кад се усади на крупан нос госпа Ноли. Један ђаволски шегрт, причало се, везао таљигашком коњу оквир од старих наочари, и претстављао: госпа Нола. — Чекајте, да ја још оно моје довршим. Возимо се, возимо, а она ретко да реч проговори. Дрема, види се да је увек уморна. Али ће сутра опет поранити. Кад се приближимо циглани, ја њој знак руком, а она знак ципелетином у леђа Јосина, и ја искочим. Никад се није руковала. „Ајд, збогом!” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин. Је ли теби врабац под капом?”

На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница. Заједно с кочијашем скида госпа Нола котарице с јајима, зелени, живином, ракијом, брашном, сељачким пешкирима и ћебићима. У сваку руку дохвати по бутић, и преноси их до месарнице. Виче Мађара, који је водио радњу: „Да примиш, мериш, и одмах записујеш. После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу. Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика.

У тасове спушта добру пару. Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тако је и с поповима радила. Цркву воли, попове не воли, и зачас им добаци неки прекор, али цркву гледа и поклања јој обема рукама. „Да дате оправити оне рипиде! Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке! Ја ћу платити, колико буде.” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и кад дође из цркве. Ми, њени пословођи и слуге, долазили смо недељом, после службе, на правдање и на молбе. Ту ти ври од салашара, наполичара, преподаваца. Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне. „Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема. Немојте да опет испадне нула више!... А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш. Из цркве идем, брајко, и прозирем те као стакло! Истину! Не врдај, не лажи!“ И истина се говорила, и све се разјашњавало... Једне недеље, тужи се момак из млина баш на саму госпа Нолу. Вели, он и жена му Ката мало да не гладују; ето и види се на њима, суви су као трска. Тражи или већу плату, или више брашна. Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш. Од сутра већ, и плата ти је већа, и део у брашну. Али ако се до Митровдана не угојите и ти и Ката, знај да вам је о Митровдану Ђурђевдан, везујте пинклове и селите у другу службу.”

А кад суд и званично прође, сви добијемо по чашицу вина, једну и не велику. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће. — То је тачно. Ја сам бивао у њеној кући. Никада никакво пиће није окусила. И госту се само у малој флашици доносило... Али ако није пила, добро је јела. Оним јаким, здравим зубима огули батак одједном, и некако са задовољством пусти кост да звекне у тањиру. Кад сврши ручак, воду пије из „бокалчета”, мало мањег него што некима стоји на умиваонику... Знам и то да после ручка никада није спавала. Слаже пасианс, игра домине, чита новине, или неку „стару књигу”, што је значило књигу прича или песама из њеног родног краја. Па остави све, затвори очи и певуши. Укућани су причали: кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара. И Тоша, добри Тоша, кажу да је о том причао: „Онда, овај, моја Нола к'о да је заљубљена.” Увече попије само теглу млека, и у девет сати спава. А сутра, с петловима на ноге. Сиђе у авлију, у доњу кућу, где се хлеб меси и где млађи спавају, ту јој испеку комад меса, донесу салату, само мало посољену, једе је лист по лист, из руке, напије се воде, доврши своју униформу, па хајд у штајервагн... Да није било других мука, живела би ваљда сто година.

Станојла Перчинова видела је Тошу Лазарића, старог момка, свега једаред пре него што ће се за њега удати. Кад је по неком трговачком послу наишао, неочекивано и за њега, у малу варошицу на граници Србије и Босне, где је живела породица Бошка Перчиновића, досељена једну или две генерације раније из Херцеговине. Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и при раду у пољу, на начин калуђера, плео у перчин. Отуда им име.

Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало бадемастих очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен — загревала би се госпа Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства... Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве. Ја по висини, као нешто мало и сећам на оца, а по свему другом ни на оца, ни на мајку. Родих се у некој дебелој кожи, и она ми све кости поравнала, и дошла сам трупац. Лепом човеку се морају и кости видети, јȁ! На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину рукавицу, јȁ! [То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор. — Гос-Тошино друштво се на то слатко смејало. Јасно је било свима да је код његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад дешавало да промаши мету, а виче ура]... После сам се још — наставља госпа Нола — удала у ову ситу и масну земљу, и за матора мужа, па, шта ће друго, заволела сам јести, и потхранила снагу да бих каруце могла вући. А моја сестрица, сасвим друга, ударила сва на своју мајку. Ми смо од две матере деца, и ја сам од Јулице скоро осамнаест година старија. Јулица је танка као сенка; вуче на глави грдну црвено-златну косу; кожа јој бела, и хладна као у рибе. Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла, добро и јест, а ако нисте, и нећете. Ја сам је прозвала златном рибицом; и шалила сам се с њом, кад не слуша, да ће је мачка појести.

Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује. — Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има његову сузу. Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер... Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте... А ја, фала Богу, и одрасла сам, и прерасла сам, и за севдах не знам, али нека ме што мало такне у срце, око плаче. Изгрдим момка, оног пустог коцкара Милана, кога би требало и да избијем, али ми одједаред дође жао што је слуга, и окренем се и шмркам. И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га.

Станојлина мајка беше жена наших јужних сиромашних крајева. Знала је у браку с Бошком за две ствари свега: за велики рад у кући, и за ретко страсну љубав према мужу. За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена. Бошко се после смрти детиње променио према жени и кући. Био је додуше и даље човек који зна зарадити — ванредно вешто је посредовао у трговачким пословима —, који уме прилично почувати оно мало што му је остало од оца, али му се нарав преврнула, и сујета лепог човека порасла.

Дошао нераван, сваки дан друкчији. Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га. Али Милици његовој драга његова лепота, драга јој његова гиздавост, потегне и ради, двоструко, кришом од мужа ради и по туђим кућама, и Бошко се понавља као нико у варошици. Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути. Знала је поодавно да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час окрене згодну страну своје природе и свога говора. Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштала је и њу ружна девојчица. — Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив! — Бошко међутим одједаред окренуо нову страну. Заволео девојчицу, и потсећа жену на неке слатке речи малога покојног њихова синчића. — Не тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима. Расплаче се и Милица, заплаче и мала Станојла, као да зна за тугу родитеља, и по кући се разлије нека благодат. Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи говети. Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет, прозирао људе и ствари, па и себе, знао је своје мане. Прозрео је и своју кћер, кад је поодрасла, лепо учила, рано истакла особит карактер и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави! — А Милица је умела да опрости и заборави и била срећна. И тако је и умрла, срећна, само много изнурена.

У домазлуку је матер у свему заменила Станојла. Радила је девојчица као црв, удешавала оцу, поносила се њим. За своје младе године, много је знала, бринула, и самовала. Бошко, још више него пре, или по трговачком послу на путу, или по личним стварима у вароши. Станојла све опрашта и заборавља, као и њена мати. У Бошку се тако и сувише успавала одговорност оца, и он се једва годину дана по жениној смрти поново оженио. Узео је жену с којом се упознао на броду путујући за Трст. Довео ју је, и венчао се с њом. Чудна беше та жена. Говорило се по варошици да је Туркиња; па Јеврејка. Бошко је тврдио да је Талијанка, и позивао се на црквене књиге. Мала и нежна, коже болесно беле, косе ватрене, очију некако превешених и скривених, нерадница, пробирачица, нова млада је врло необично изгледала у домазлуку Милице Перчиновић. У варошици се причало даље: да јој је отац кријумчар, па робијаш; а после, кад се боље открила природа странкиње, да јој је мати вештица. За Нолу и за њених шеснаест година, дошла су велика искуства и искушења. Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору. Пасторици својој се додуше није наметала ничим, али се издашно користила њеним радом у кући. У Ноли поче да расте гужва од питања и колебања. Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи. Уздигоше се тако у њој један разум и једно достојанство, који су били прави украс.

Нола је осећала да чува нешто од чега зависи сад и њен живот и живот њена оца. Дође после годину дана међу њих једна мала, као лептир лака девојчица. Крстише је Јулиана, и прозваше одмах, мати, на туђинску, Лиетом, а Нола, на српску, Јулицом, а Бошко час овако, час онако, како је већ њему било дато да у згодан час стане на праву страну. Кад се родило дете, Станојла још боље упери у своју околину и својих пет чула и сву своју храбру памет. Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и људе. Волела је и она живот, и баш зато почела да цени своје способности. Слично својој матери, само Нола више памећу и карактером него срцем и страшћу, она се извешти да спречава да јој живот буде омашка. Радила је у неком старешинском замаху и у кући, и над очевим рачунима, па и над малом својом полусестрицом. И ван куће се девојачки њен живот определио особито. Зато што је нико од младића није волео као жену, Нола се почела с младићима дружити. Покушала је ићи у лов, и заволела лов, ловила и крупнију звер, постала одличан стрелац, и била, како су сами ловци говорили, једини ловац на свету који не лаже. Мало-помало, од шала би истина крупна: Нола поста редак човек, истакоше се јасно ванредне црте карактера: истинољубивост, правост, озбиљност, човекољубље.

Прођоше године од Бошкове женидбе. Талијанка се мало смирила, али је остала туђа свему и свакоме. Бошко је с поносом друговао и саветовао се са својом кћери. У тај час примирја и навике, како то већ бива, упаде Тоша Лазарић, богат поседник из оних равних прекосавских земаља где никада нису били ни Бошко ни Нола.

За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин. Али је брзо придобијао људе благошћу и „контеношћу”. — Ја сам, овај, контен, како гођ ви ус' теднете — тако је свршавао послове. Бошко и Тоша просто се заволеше. Али се господин Тоши више од Бошка допала његова кћи. Гледао је у Нолу као у икону, и простосрдачно је признао да је „проп'о”. До верења је дошло брзо. С једне стране, добро оматорели али кочоперни Лазарић изјавио је да му се девојка допада преко сваке мере, да је, „такво штогођ” желео увек за госпођу у својој богатој кући, и да је срећан што није „пренаглио” да се раније ожени. С друге стране, Нола је Лазарићу рекла хоћу, а пред оцем је објаснила поступак. — Морам ићи, зато што овде не могу остати. Прилика ми је да се удам сад или никад. Ко би ме од наших момака узео, овакву људесину! И још, ти стариш полако, и све си више под влашћу жене. Јулица расте и биће лепа и фина девојчица. Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме... Немој да плачеш; ја се радујем што ћу имати своју кућу, а Тодор, видиш, води ме радо. Он је богат човек, послови његови су од сваке врсте, а ја волим да радим, и да служим на неком озбиљном раду. Јака сам, вредна сам, хтела бих да нешто велико дочепам, да се борим, да ђаволу комад из уста искинем, како већ рекох јутрос и пред Тодором... Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију. Та и врапци су код мене бесни што су сити. А ти ћеш госпођа да будеш, да се у каруцама возаш и да заповедаш. Барем да се једаред види ко су Лазарићи и Лазарићке...

Раскрстио сам за срећу пре две године с оном Мађаричетином; овај, више волем сам да кажем... И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.

Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод руке, и корачала за њу неприродним, ситним кораком до цркве и до олтара. Прича се, при повратку је скинула венац с главе и носила га у руци; и Тодор је младу држао за рукав, јер више није хтела да се води испод руке. Отпутовали су сутрадан по венчању.

Паланку је, наравно, запрепастила одлука и енергија гос-Тошина; али кроника паланачка није о првим данима младенаца сачувала ништа важније. А није ваљда ни могла. Госпа Нола, као чиновник који је стигао на дужност, одмах је живот претворила у свакидашњицу. Препричавала се ситница: да је гос-Тоша дао урамити венац младин, и хтео га обесити о зид у спаваћој соби; а госпа Нола узела венац и затворила га у велики орман за зимницу. Паланка није сазнала за пријатну сцену том приликом. — Добро да ме разумеш, Тодоре. И ми волимо успомене из младости, само, знаш, у нашем крају остављају венчане венце тако само католици, Швабе, а ја ти, брат си ми, не волим Швабе... Ништа мени, Тодоре, доброто моја, није код тебе необично... Оно, ако баш 'оћеш да будем искрена, ево шта ми је необично. Свако подне у Бога, у комшилуку кукурече неки петао, галами као луд. А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива? Или увек спава, или баш сео за ручак, и има добар апетит, и не да се узнемиравати. Ето, тај Мата ми је необичан, и волела би да га видим. — Слатко се исмејаше гос-Тоша и његова Нола, и о венцу више не беше помена.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља