страница3/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Што се тиче ручка, некако је госпа Нола убрзо стекла Матин апетит и обичај. При јелу, не трпи да је прекидају, ни за што, ни за кога. То је нарочито важило за вечеру. — У економским кућама је вечера одмор, и нећу да ми се залогај хлади ни за чији ћеф, па ни за љубав. — Једне вечери је ипак успео да се пробије до госпе Ноле и гос-Тоше, за време јела, надзорник са салаша. — А што ћемо куповати нова кола, кад су стара још добра — одговара преко залогаја госпа Нола. — Јесу још јака, али су стара, отрцана, а ја, знате и сами, сваки час морам да се возим до суда, до грунтовнице, до адвоката... срамота је, на онако излизаном сицу, и на оним препотопским ниским осовинама. — Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки. Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола. А сад извол'те да с нама вечерате, да једемо, да више не разговарамо.

Давно и давно, кад је Тоша био млад, живео је он на салашу са оцем и млађим братом Петром. Кућа је била газдинска, пространа, али приземна, онаква каква се затекла од деде. Само је поправљана, и како је имање расло, појачавана. Над сваким прозором кров, то јест, кровна грађа продужена над стакларију, да би сваки покрет на тавану изазивао гуд стакла по свима собама.

Пред прозорима гвожђе, укусно изведено у повијеним шипкама и ружама, али дубоко у зид забивено, и дебело и тешко као на апсанама. Цвеће у том гвожђу изгледало је заробљено и тужно. Каранфили се промаљали кроз шипке жудно. Изнутра по прозорима, још и дрвени капци. Улаз у кућу је само један, масиван, окован, једнокрилањ Свуд око куће брисан простор, башта чак доле, иза споредних зграда. Два везана вучјака, и једно пуштено чобанско псето. Ноћу, стражар кућни обилази зграде и дува у рог ако му се неки шум учини сумњив. Овако су изгледале куће по свима великим имањима, и то је донекле био и стил и обележје господства и богатства. Лазарићи су били богати. Крили су новац углавном по кући, како се радило у доба малих локалних штедионица. Говорило се да су Лазарићи и чудни. Сви су богаташи чудни, јер из богатства израстају егзотичне биљке: или културни луксуз, или порочни луксуз, или тврдичлук и грозница нагомилавања новца. Два брата Лазарића, оба блага и добра, нису се слагали. То је у неку руку био ред у газдачким кућама; запето стање је замењивало тајанственост. Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук. С друге стране, Тоша са својом Мађарицом, и на тој страни је владала нека врста социалног луксуза, дакле културног луксуза. Тоша је имао амбицију да буде угледан Србин и грађанин, и помагао је српску општину и све српске установе, чашћавао функционере, па и менице потписивао и плаћао. Два дела куће је везивао, наравно и делио, ходник, таман, дуг, пун ормана у дебелим зидовима. У тим орманима је било, као у свим старим кућама, свега и свачега, архив и старинарница.

Никада се није могло све извадити и претрести; само се с времена на време избацивало на ђубре оно чиме се „ето, неки сиромашак могао сит накористити, али, шта ћеш, пождерали мољци, расцрвоточили црви”. Говорило се да све газдачке куће имају по тим ормарима и скровишта за људе, с везама и према тавану или подруму. Заиста је крађа и препада у оно доба било почесто. Војводина је богата, сви воле новац и узимају га како могу. Тачно је било, код Лазарићевих, да се у обе половине куће из по једне собе могло мердевинама узаћи на таван. Јер су тавани код њих били израђени као магацини, били пуни полица и фијока. У кући је живело много млађих: велика економија, и два домазлука. „Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек. Али никад није ноћивао у вароши. Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш, својим колима, на коњу, или фијакером. Некада с револвером у џепу, некада и без џепног ножића. Чудан бесмисао, и опет неискорењив обичај у том крају, да поседници, богаташи, охоли на богатства и преимућства, по цену глава својих нису излазили из куће као други свет, с малом паром у новчанику. И хвалисали се још издржаним опасностима, препадима и оробљавањима. Ту врсту јунаштва су неговали и људи страшљивих природа. Такав је био ред. Откупљивали су се уцењивачима, па и разбојницима, оним што су носили уза се, у новцу или накиту, или су пуцали, застрашивали, рањавали, па и убијали, и сами били убијани. Густи војвођански кукурузи, то се заборавило, имали су врсту летње хајдучије. А зими се кидисало смело, на људе у кући и за столом при вечери. Све то била је нека врста отмене богаташке карактеристике, неког тобож племићског страдања.

Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња. Никоме нису казали шта је однесено, никога нису сумњичили, интервенцију власти су спречили. И то је била тако нека врста отменог држања оних којима се може да буду покрадени, и који према разбојницима узимају као неки ритерски став. У кући, наравно, повлачили се разговори, али опет у стилу отменог чувања интимног догађаја. Као знало се да су Петра напала двојица. Кућна послуга, између себе, доказала је неучешће. Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да се она некако сасвим слагала са сенком авлијара Љубе кад чисти и накида се над метлу. Тоша је много волео Љубу, и разуверавао оца; и још се и смејао старчевом сведочанству помоћу сенки. А стари му је паметно одговорио: да он често седи у авлији на сунцу, и познаје сенке свих укућана, и да је сенка, по њему, гора још од огледала. Мало помало, о сенки је чуо Петар, па Швабица, па Мађарица, па и Љуба. Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и радио башту, и није марио за своју сенку, утолико више што се старац више није сунчао. Браћа се после тог догађаја измирила, старац је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и умро неколико месеци касније. Једно време, паланчани, шврљајући по гробљу, застали би пред гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна разбојништва, стварна и измишљена, а затим је све утонуло у заборав.

Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама. Она, у својој дебелој једноликости, и у својој вечности преживљује углавном само јаке моменте. Вечност паланке, то је важна, и можда не доста уочена ствар. Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свугде присутна. Велики градови су састављени из многобројних паланака, великоварошка гробља из паланачких гробаља. Тамо и тамо имамо множину малих кругова рођака и познаника, који су живели, разговарали, везивали се и истребљивали се на начине како се то ради по паланкама, кроз односе и сударе малих калибара. Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у паланачком оквиру, па и менталитету. У свету бачких паланака салаши су нешто нарочито. Они могу бити уско везани за своју најближу паланку, а могу сачињавати сасвим засебну сеоску организацију која се успешно брани од сваке заједнице с паланком. Лазарићи, на пример, држали се врло резервисано. Паланка је тако тек после извесног времена сазнала да је Петрова Швабица прешла на други салаш, и да се Петар верио с ћерком поседника неког трећег салаша. А што се посредно и касно сазна, то паланка некако пушта низ воду. — Скандал и новост морају бити врући — тумачила је попадија од Вазнесенске цркве. Ипак се после свадбе запазило нешто врло занимљиво. Петар се добро оженио, и срећан је, али, сасвим насупрот ранијем свом начину живота, сваки час долази у варош.

Тоша, да би се све обрнуло, приволео се кући, и почео да цени породични живот. Таман је паланка поставила серију питања и сумњи, сазнаде се неочекиван и прост одговор: да Петар нешто није добро с плућима, и да Тоша има задатак да брата спреми за пут и лечење. — Чим је негде више него један доктор, шиј црн барјак — протумачила је попадија од Госпојинске цркве. Петар се поправио и остао код куће, и ствар је легла. Али после неколико месеца дође погоршање и браћа отпутоваше у санаториум у Штајерску. Тоша се вратио и донео добре вести. После неколико месеца, опет погоршање, и хитно путовање Тошино. Сад су почела долазити писма с рђавим вестима, и најзад депеша Петровој жени: да морају одмах натраг, „много је ларме у лечилишту, Петру треба тишина”. — Ми најбоље знамо која то тишина — смешила се стручно млада гробарка у разговору с једним парастосом, годишњим, доста веселим, чији су приређивачи већ поодавно претурили враћање из санаториума, тишину и остало. За мало више од годину и по брака, а Петрова жена је сахранила мужа, крстила ћерчицу, и вратила се родителима. Паланка сад поче да назире авет раздеобе имања. — Стари ће се повампирити кад осети који ће салаш на лето да дели његову жетву. — Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан. Мирно, и као увек. Кад је све било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и правду, да су сви задовољни, да гос-Тоша најлепше говори о снаји и о беби, и о свима рођацима снаје и бебе. Вратио се гос-Тоша својим друштвеним функцијама као да ништа није било, ни смрт, ни деоба имања. Имало је на тим врашким салашима неког господства, које је паланкама много сметало, а паланка њему скоро нимало.

Гос-Тоша је био човек попустљив, поводљив и дарежљив. Стари Лазарић је понекад беснео: — Школу ниси хтео да учиш, економисати не знаш. Све ћеш сфурдисати! Кад ја умрем, и поделите се, теби ни до ручка неће стићи имање. — Али нико никада не може ништа предвидети, јер се ниједна ситуација у овом свету не држи. Тоша је наследио и део братовљева имања, а напредовало је и множило се све што се његовим назвало. Трговци на велико и мало говорили су да је Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог праведан. Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у касу и под кључ. А ја велим: Шта сам пре подне зарадио, с тога ћу после подне ја, Тоша, да скинем кајмак. — Волео је став и господство. Као многи економи старога кова, предавао се радо, тако да кажемо, култу некога култа. Наравно, код њега је све то било више ствар естетике и форме, него интелекта и идеје. Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка. — Гос-Тоша је доиста волео неки очигледан култ, неко освештано место, неку репрезентацију оних који култу служе. Он је, додуше, новац давао увек за благородне циљеве, али је и благородност осећао, по речима господина Јоксима, некако као округао или ћошкаст облик. Такав какав, гос-Тоша је имао правилан нагон да иде у колектив, јер је то био једини начин да постизава оно што му годи и импонује му.

Волео је да буде члан неког одбора, да буде тачно присутан члан на седницама, да буде добротвор и утемељач. Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке правила које говоре о разним врстама добротвора, о њиховим разним правилима да као такви улазе у разне секције, и да у извесним случајевима имају право на два гласа. После једне оснивачке седнице, шаптали су чланови у шали: Тошу смо требали метнути у секцију за ликвидирање друштва и плаћање дугова. Функције гос-Тошине везивале се у основи за једну малу политичку страст његову, за србовање честито и одлучно, и помало парадно. Једаред је гос-Тоша седео осам дана у затвору због неке приредбе о Св. Сави. Тиме се поносио. — То ми вреди, што рекао Јоксим, колико папирној икони сребрн оков.

Помињући лепе друштвене особине гос-Тошине, и безазленост његових уживања, људи су пола у шали али пола озбиљно тврдили да је задобио и лопове, и разбојнике, и писце претећих писама. За много година никакав сумњив знак око његове куће, никаква крађа ни уцена. Он није прешао у варош ни кад је остао сасвим сам на салашу. Као потпредседник ватрогасног друштва, тачно је ишао у ноћну инспекцију када дође на њега ред, и враћао се после поноћи сам, на коњу. Постепено је и сав онај тврђавски режим у кући попустио. Стражар је само у зимске мрачне ноћи ходао целу ноћ око куће. Пас на ланцу је био један и много матор, и љубитељ добош-торте. Пролазници, који би имали нешто на брзу руку да сврше с гос-Тошом, куцали би штапом о шипке ограде, а гос-Тоша би сам отварао прозор и јављао се. На једном прозору се гвожђе много раздрмало али није оправљано. Мађарица, код свог јаче од педесет година старог господара, уседела се, уранила, потеже је и чула, и надзор њен није вредео скоро више ништа. Млађи су је тужакали да не пази по кући, не чува. Гос-Тоша благо одговара: — Доста је она чувала и кућу и вас, сад ви њу чувајте.

Некако пред женидбу, кад гос-Тоша беше с оне стране средине између педесете и шездесете, изабраше га истовремено за претседника удружења великих поседника, и за претседника сиротињског стола. Гос-Тоша се појавио у кавани ретко елегантан, и срећан као дете. Водили се озбиљни разговори, и гос-Тоша је изненадио „идејом” о запослењу сиротињских жена. Само је господин Јоксим, за другим столом, пецкао: — Предводи велике богаташе, и предводи сиротињу. Једино је наш Тоша могао то да састави, да буде и коза и купус. — Дупли претседник имао је ваздан посла. Идеју о запослењу жена преузео је додуше одмах потпредседник, али је остало и за гос-Тошу. Отварао је и затварао седнице све вештије. Научио је речито одобравати добар предлог, и умешно склањати рђав. Противнике је врло тактично смиривао, па и измиривао. Тако до женидбе. После женидбе, имао је гос-Тоша сваки час и неки свој оригинални предлог. Истина, донесе га, али га свагда не проведе. Кад дође до гласања, он гласа поводљиво, и срдачно честита онима који су добили већину, свеједно да ли је тим прошао или пропао његов предлог. Идуће седнице, међутим, ево га с неким „амандманом” за онај предлог. Ревизија, господо, молим лепо. — Постало је јасно да иза Тошине велике претседничке столице присуствује још једна присутност. Заиста је госпа Нола сарађивала. Муж јој реферише, она или одобрава главом, или не одобрава укрштањем или пуцкањем својих јаких прстију, и онда следују предлози за ревизију, а између њих се плете критика на гос-Тошино држање у седницама. Он се брани како уме.

Некада и изненади жену. Та ти ваља, Тодоре! — обрадује се госпа Нола. Некада се сплете и празнослови. — То ти је, Тодоре, кора без ора. Не ваља ништа. Остави се тога. — Једном приликом, упаде у такву дискусију, и у неко гос-Тошино празно шепртлење, момак којије имао да преброји штајервагњ Госпа Нола, љута, на момку нађе нишан. — Шта си оно урадио? Шта ти имаш по твојој глави да мењаш боју, и да шараш точкове, и правиш од мене вашар? Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе.

Кад се млада госпа Станојла довела, и показало се да ће ту сад да потече један миран живот са скромном и паметном женом, гос-Тоша даде једног дана ударити над улаз своје куће на салашу таблицу с натписом: Мој мир. У складу с тим натписом, домаћин је све више волео да остаје у кући. Ревносни претседник се почео тужити на безброј седница. Брижљиво облачење је попустило. Рукавице су сасвим нестале из гардеробе. По цео дан остаје гос-Тоша у собним ципелама, и у нечем што је можда прародитељ данашњој пиџами, у широким панталонама, и некој врсти женске рекле с мало дугмета и много гужваљака од прилегања и лежања. Један сламни диван у трему, и један кожни у ручаоници, много су били заузети, и удубили се као корита. Имање је почела да обилази све више и више госпа Нола. Малчице су као узеле ноге да издају гос-Тошу. Очни лекар му баш зато даде одлично стакло, и откад натаче наочари, гос-Тоша не избија из куће и много чита, нарочито пољопривредне ствари. (Госпа Нола се једаред вратила с њива сва црвена. — Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!) Толико се гос-Тоши осладило читање, да је поручио читаву једну малу системску библиотеку.

А кад прочита неку књигу, поклони је читаоници српске општине. Прочуло се гос-Тошино читање, и разговори о том га толико дирнуше, да је прешао на стално снабдевање књигама из пољопривредне и варошке читаонице. Жупанија га за то одликовала медаљом. Беше то нека тешка емаљирана плоча, читав тањирић. Гос-Тоша је као мало навијао да оду да захвале лично и он и жена. Госпа Нола је оклевала. Гос-Тоша онда реши да иде сам. Госпа Нола на то узе медаљу и гурну је у ормар међ стари порцелан. Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту.

Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова. Узела је у администрацију све велико и разноврсно имање свога мужа, земље, људе, жене, децу, стоку, новац, купце и продавце, посреднике, адвокате. Као филиалу, администрирала је и тамо далеко доле кућу своје некадашње породице. Јер, после неколико година брака, и неколико љубавних и новчаних скандала лепе Талијанке, морала је госпа Нола озбиљно посредовати. Отпутовао је једног дана гос-Тошин адвокат с пуномоћју, с „миразом” за Талијанку, и с једним „писменом” који су потписали и Бошко и његова жена. Ослободила је тако госпа Нола свог оца од велике беде; утолико веће што је он у то време већ много био оболео. Попијен од оне скривене туберкулозе коју, типично, добијају лепи, витки брђани, још је држао своју дивну главу, и очарао њом адвоката. Годили су му комплименти и утехе, али је шаптао резигнирано: — Та моја глава, то вам је као кад зао ветар уврне петељку и загуши цвет, и цвет се још мало држи, али је већ мртав... Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.

Са адвокатом је отпутовала и једна старија жена салашарка, да понегује болесника, и да га касније преведе кћери, ако хтедне поћи, и ако могадне. А Јулици, девојчици од дванаестак година, наређено је било да крене с адвокатом и са свима потребним стварима, то јест, да се коначно пресели код сестре.

Гос-Тоша и његова жена, на тај начин, стекоше дете. Госпа Нола се изненадила како је Јулица изишла девојчица чудне лепоте и нежности. Лако се и присвојила, као сва залутала и несрећна деца. Цела кућа је некако набубрила и просјала од ње. Гос-Тоша се подмладио и раздрагао, добар и благ је и иначе био, и просто је на јуриш задобио своју поћерку. Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице; разговара с Јулицом час као с бебом, час као с маторком. Кад се девојчица већ сасвим свикла на нову околину, и показивала много јасних знакова да јој годи живот у богатој кући, госпа Нола, једне вечери, подуже је причала с малом о њеној матери, о болесном оцу њихову који ће можда скоро доћи, о чика- Тодору и његовој реткој племенитости. Па је заћутала; миловала дете док није заспало; а затим отишла у своју собу и горко се расплакала. Пробудило се у њој цело срце. Пробудила се цела жена, мајка и чуварка деце. Па се дигла слутња, или бар питање, да ли ће Јулица, тако друкчија него и отац и сестра и поочим, да ли ће моћи бити прави извор радости у кући. Па се јавио неки меланхоличан стид, можда први пут у животу Станојле Перчинове, што је ружна и незграпна, што се није могла удати како се удаје, и имати деце. Па неко кајање и самоосуђивање, што се кроз безазленост и доброту Тодорову провукла у ову кућу.

Па страх од великог новца и поседа, од живота који сав има стојати у служби имању. И онда опет неки порив, неки глас нагона и позива, нешто јасно и једино лепо: постати пријатељ деце, чувар деце, ма чије, свачије. У госпа Ноли почели се сређивати нагони, интереси, потребе, можда и страсти, можда и егоизам жене. Те је вечери отпочела у тој јакој и смелој жени њена права функција, из које ће затим излазити све њене замисли, одлуке, покрети, речи, дела. Тих дана се десило и оно са служавком Паулом. Пошто је укћерила своју полусестру, напуштено и збуњено дете, решила је да усвоји и младу служавчицу, која не види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.

Дете у кући, то је сад значило центар у браку госТошином, баш као што је госпа Нола, ранијих година, створила центар у његовој кући и имовини. Гос-Тоша је сад прави човек, има жену и дете, заљубио се поново у своју Нолу и ишао за њом као куче. Салаш Мој мир сав се преображио. Дозидали су још једну терасу. Гвожђа су била препуна цвећа. Чуваркућа на крову појавила се и разрасла се у читаву башту, а то, кажу, значи срећу. На велики оџак су усадили црвену вртешку, птицу са дугачким репом. То је желела Јулица. Намештај су попунили, иако то није желела госпа Нола. Ормане у ходнику су претресли, и метнули у њих мирисаве травке. Јулицу су облачили као лутку. И гос-Тоша је опет елегантан и отмен, и без рукавица није излазио с поћерком. Само се госпа Нола не мења. Предала се великом послу, и не може друкчије да се одева него раднички. Никоје промене нису могле да успавају у њој оно нешто мушки трезвено чиме је пресецала све заносе и илузије.

Тако је пресекла мужа свога када се, по доброти, по доколици, а и по гордости, почео мало рано заносити плановима о миразу Јуличином, о удадби и спреми њеној која ће бити нешто што ретко бива. Гос-Тоша, како већ јесте код једноставних људи, уживао је не толико у оном што се спрема да уради, колико у слици тога и дејству од тога на суграђане. То је уосталом проклето општечовечанска црта: да се види да има. Замишљао је гос-Тоша, и пуштао да дефилују пред њим, лица његових знанаца у паланци онаква каква ће бити на први глас о миразу који гос-Тоша спрема поћерци: нека згрчена и узнемирених очију; друга разливена и забезекнута; трећа скоро побожна од респекта. Колико је фантазија имао тај гос-Тоша да у стварности види оно што речма никада не би умео описати! Једне вечери, поведе он разговор са женом о том будућем миразу. — Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац. И шумарак је Шваба подигао. Додали би Јулици нешто и у новцу, удали би је за бираног човека, па има само да седи и да ужива. — А што да седи? Не треба много да седи, боље је то и за њу и за столицу. Што се тиче имања, ако ћеш мене послушати, а знам да 'оћеш, ништа нећемо куповати. Ништа! Ни сад, ни после. Добро ће бити ако сачувамо што имамо. Јер је тешко сачувати, мој Тодоре, да ти ја, млађа од тебе, кажем. Ми, Перчиновићи, сишли с планине, не шугавци, него људи од соја, радили и стекли, нико нам није био неки нарочити расипник, и, како знаш, што имасмо, не сачувасмо! Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема... веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем... Јулицу држи и спрема поочим крај жива оца и мајке... Видиш ли ти тај рачун!

Живот, мој Тодоре, прождире као гробље. Нико није крив, а имања нема, породице нема, што је било доста, постало мало и јад и срамота... Чу ли, на погребу капетанову, оног вашег ђаволског господин Јоксима? Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо. Вели: „Сви ми, и све простране сермије, стаћемо без гурања на ово мало наше паланачко гробље”... Јȁ... Ништа нећемо куповати, Тодоре; а ако умеднемо сачувати, нећемо бити сироти ми, ни ико наш, па ни Јулица. Веруј мени, која сам ти из теготиње дошла, није сиромах онај који нема, него онај који је имао па изгубио... А што кажеш за Швабу: да буде један мање, па Шваба ти и здесна и слева. Дућан ти држи Шваба, касапницу Шваба, Мађар, шта ли је, све је то Шваба, и свуд по имању их има. Ако ко, ја Швабе не волим, говор им не волим; веру им не волим; јела им не волим. Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање. Једни другима добро не мислимо, а опет заједно таљигамо... Тако је ваљда и свугде у свету. То ти, видиш лепо, не може бити узрок да купујеш имање. Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више. Право да ти кажем, душу грешим, али им ни децу не волим. — Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом против свога предлога, и честитао јој.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља