страница4/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Било је то једног септембра месеца, пред крај већ, кад је позна јесен на прагу, и кад је вече као ноћ. Још је то после подне наишла и олуја и јака киша, и небо се није рашчистило. Црни дебели облаци јурили су као махнити, преметали се један преко другог, а било их је, како бива над равницом, толико као да се потоп спрема. Ветар је пиштао непријатно. Код Лазарићевих, сви су некако имали потребу да се забуне, да не чују шум ветра и цурење воде. Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана. Јулица се забављала с двема младим мачкама и са својом дугом златноцрвеном витицом. Госпа Нола је ходала из собе у собу, учвршћивала на окнима све куке, да ветар мање тресе прозоре. То је био час пред ноћ, час кад се у многим људима, па и у госпа Ноли, по књишки говорећи, мења ритам. Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне. Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат. — Седи, тако ти Бога! јуриш к'о за неко зло! — љутну се те вечери гос-Тоша. — То ми је одмор — одговорила је искрено госпа Нола. Био је то ипак непријатан тренутак. Гос-Тоша нарочито у предвечерја није добро разумевао своју младу жену. У њој је кувало; снаге њене су радиле како би је што боље спремиле за све тежи задатак.

Око десет сати, кад су већ пошли да легну, чуло се одједаред, кроз густ ваздух, сасвим добро, да се на друму зауставила кола. Мало затим, шушањ и корак, и ударац у гвожђе не на огради, него на прозору. Сви троје у соби погледаше се, па се још једаред погледаше гос-Тоша и госпа Нола, и онда, као мађијом покренути, сви троје се упутише прозору на који куца неко ко није ушао правим путем. Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога. Људи се спуштали с таванских степеница у соби до њих, а човек пред прозором у по речи окрете да бежи.

За трен ока је све било јасно, и све било ту. Три човека под маскама, двојица са секирама у руци. Страховит крик девојчице, која се занесвестила. Један од нападача је још удари и обори. Други дочепа Нолу за обе руке. Трећи је с подигнутом секиром тражио од домаћина сав новац и накит. Гос-Тоша се занео, па дошао к себи, па опет посрнуо и сео. Госпа Нола се прва сабрала. и сабрано рекла: — Не дирајте човека, кључеви су у мене, даћу сав новац из касе и из ормана, накита немамо јер га нико од нас не носи. И пошла је вучена за руке, према соби где је држан новац. Док је откључавала и вадила новац, из друге собе се опет зачу крик девојчице, ужасан, онда збрка шумова од покрета безгласних људи, и напослетку све пресече тежак мир. Држећи је једнако за надлактице, разбојник је госпа Ноли мирно заповедао где да му у џепове ставља новац у хартији и у металу. Журио је, и није све однео. Вукао је затим госпа Нолу, тачно знајући где је други пролаз, до у ходник, отворио кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује звизак. Жена се скаменила, избезумљена, како је после говорила канда и не толико од страха кодико од онога што човек може да буде и да ради. Прошло је око три минута до звиждука: ужасно много времена. Госпа Нола је за то време рекла сама себи шта је тамо у соби чека. Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи. Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти. Како су за госпа Нолом сва врата остала отворена, неко од млађих најзад чу, или осети несрећу, и разбуди се сва кућа.

Паланка је ћутала као преплашен мишињак. Крвава и тајанствена романтика прешла је меру. Истовремено с вешћу о ужасном догађају на салашу Мој мир, сазнало се да је други богаташ, отац два сина, добио уцењивачко писмо: петнаестогодишњи и десетогодишњи дечаци биће одведени, осакаћени, или убијени, према томе да ли ће ту и ту под каменом у врбаку лежати мања свота од оне тражене, или ништа. Па онда, убиство Лазарићево тамно је; Бог један зна шта се ту још крије. Зашто је убијен кад је госпа Нола дала сав новац? Шта се дешавало у соби у којој је остао гос-Тоша? Да ли је познао злочинца? Да му није здерао маску? Ко зна, у екстремним моментима храбри су често баш најбезазленији, и баш због безазлености. Или се девојчица освестила и она нешто учинила што је ситуацију заплело? Тајна. Гос-Тоша је мртав, а девојчица се тргла из несвести тек при удару који је оборио и убио њеног поочима. Језивост притиснула паланку и околину, као камен. Лазарић је сахрањен некако кришом и уз шапате. У већем броју су дошли на сахрану само поседници са удаљених имања — На прстима иду! — посматра господин Јоксим. После погреба, одмах се вратили својим кућама, и то на најбољим коњима. Говор протин је био кратак, опрезан, с једном једином, и то некако мимонесеном алузијом на насилну смрт доброг и мирног човека; као да је прота страховао од нечијег прислушкивања. По главама људи укрштале се мисли о богатству, о жртвама имања, али разговори о том остајали су за после: сви се некако бојали нечијег прислушкивања и скока. Онај богаташ са уцењивачким писмом, и његови синови, нису се виђали нигде пун месец дана. После је отац опет стао ићи у радњу, а дечаке је пратио у школу чувар. Власт, као обично у случајевима хајдучије, и немоћна, и нетражена. Хајдучке дружине нестају онда кад више не ваљају и саме се истребе. Док су организоване, свако очекује сигурну освету, и злочинце не туже жртве и не гони суд.

Овај догађај је данас кроника врло старог гробља. Али баш данас се чује опет о слично комбинованим разбојништвима. Предају се покорно своте новца маскираним људима, одводе се деца, промашен злочин се понавља новим покушајем, на истом месту, на истим људима. И власти и данас немоћне, често и нетражене.

Гос-Тоша је нестао као што нестају људи који нису нигде сметали и нису нигде били неопходни; као људи који нису ништа ново мислили, и ништа старо одрицали. Он се вероватно мирно одмарао, и вероватно био у рају. С тим се слагао и господин Јоксим. — Рај, то је оно што Бог најмање има да учини у овом случају, где му је један ретко добар и дарежљив човек стигао размрскане главе. — На томе се и паланка примирила, за неко време. Ускоро, салаш, резервисани салаш Лазарића, пређе у чисту надлежност варошице. Мој мир је напуштен, претворен у станове за служинчад и у оставе, а намештај добрим делом пренет у надзорников павиљон. Госпа Нола са сестром преселила се у кућу њихову у вароши. То је била пространа старинска кућа на један низак спрат. У приземљу, два улаза, колска капија и гостински улаз, и два дућана. До госпа Нолине удадбе, два дућана беху свега једна велика радња с вином. — Је ли, Тодоре, да ти нећеш да у твојој кући поваздан грме бурад с пићем, и купе се пијандуре? — Нестала је винара као да никад није ни била. На спрату, ваздан уских прозора, и пред сваким прозором фикус, који смета отварању и затварању. И то се размакло. — Један фикус на свака два прозора, доста. Балкон на кући огроман, као неки вагончић, а на њему никада нико не седи.

— Балкон је знаш — тумачио је гос-Тоша раније жени — волела моја мати, и он је екстра дозидан; то се и види, пљуни па залепи изгледа. А ја, као младић, уживао сам кад су мачкови на том балкону, направили клуб, и с њега се, већ разумеш, завитлавали на стреју и на кров. Да пукне човек од смеја... Мјау! Буп! Мјау! Буп! А на сокаку се кревеље неке фукарске мачкице, и мисле да је на гос-Тошином балкону рај! — Сад је тај балкон лепо дотеран, због Јулкице; мачака нема; цвећа има. У њега је упрла очи паланка. Шта ће бити с удовицом Нолом? Нешто се мора збити, јер није нико тек онако само богата удовица и универзална наследница. А Јулица, сирота, тешко је настрадала. Девојчица је између две занесвешћености била сведок најстрашнијег момента. Лежала је у постељи око два месеца и добијала нападе ужаса. Лечио ју је млади доктор Мирко, човек кога госпа Нола није бадава много запоштовала и заволела. Али је девојчици остало трзање усана, нека заплашеност у погледу, мало ослабело памћење, и слаба воља да ради и иде у школу. Доктор Мирко се надао да ће се то временом изгубити, скоро је тврдио да ће тако бити. А што се школе тиче, госпа Нола је већ раније запазила да Јулица тај напор и одговорност не воли. Девојчица је била нежна некако од опште немоћи, што се научно каже: била вегетативно биће. Кад стане крај фикуса, и она је биљка која се боји да буде помакнута са свога места. Наравно да је све то знала паланка. Паланка све зна, и што је било, и што ће тек бити. „Удаће се за официра.” У оно време, и на оном месту то је значило нешто посебно. Официр-младожења, мали и шарени аустриски потпоручник, представљао је кауцију којом би се могао мањи музеј озидати и снабдети. Затим, жене официрске се с мужевима својим пребацивале од турске Босне и Херцеговине до аустриске Пољске, од Мостара до Беча и Кракова, оне су дакле биле нека врста објекта за репрезентацију монархије, и зато морале бити лепе, богате, егзотичне нечим. А по могућству имале бити и жене млака срца, да би се сачувале од много човечних и националних реакција према разним „народностима” великог царства, и животима тих народности.

Године су одмицале. Између помајке и поћерке долазило је до малих размимоилажења. Госпа Нола ради, а Јулици дуго време; Јулица тражи од госпа Ноле да се госпа Нола промени, а госпа Нола чека да се Јулица промени. Јулица се као и мења помало, сад на своју, сад на госпа Нолину; али госпа Нола, да би за длаку. Ни о погребу мужевљеву, ни после погреба није темељно променила тоалету. Ни праве црнине, ни вела, него оно што је навикла да носи при раду, и због рада. Мало се као збунила од многих посета; мало јој је непријатно било што се том приликом увек помињале и страшне појединости догађаја на салашу; а одвратне су јој биле увек исте гримасе и фразе, и лажне сузе и оне глупе црнине за кондоленције. Отмене госпе из паланке долазиле су у потпуној црнини, иако није увек лако било наћи у гардероби све што треба. Најгоре је било за рукавице, и један пар се позајмљивао по реду и чреди. „Треба јој, госпођи удовици, натрти нос. Остала за Тошом велика богаташица, а побогу, као они њени коњи, грау па грау. „У неке дане, ипак, као да је госпа Нола додавала мало вела око врата, и узимала, у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних удовица које остају у жалости без икаквих животних брига; којима је са имањем дошла и врста слободе; које су здраве и јаке карактером и осећају да и саме нешто могу и вреде; које се можда опростиле некако неравног ортака.

Али, прво, госпа Нола није била без брига. Сем свега другог, филијала тамо доле није добро стојала. Талијанка се вратила, тобоже оболелом мужу, а стварно, после потрошеног „мираза”, вратила се на рачуноводство своје пасторке. Бошко се придигао, поправио, за годину дана. Онда је дошла његова смрт, и нов „мираз” Талијанки, која је претила да ће доћи, и, или тражити дете или... (Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје. Једаред, све је било спремно, разболео се гос-Тоша. А кад је пошла госпа Нола на подушје — за смрт јој је јављено касно — вратили су је депешом с пута: у млину се појавила ватра, а један транспорт стоке је задржан зато што је она пропустила да среди и потпише нека овлашћења.) Друго, госпа Нола се брзо сама ухватила у свом удовичком ачењу, и тргла се у пуну своју свест и снагу. Мужу није дизала нарочит споменик, а на свекров је дала уписати само име и презиме, и године рођења и смрти. Затим, „свету” је почела поручивати да не може ни до шест недеља бити свако после подне код куће, јер су њени послови економски, и зависни од стотину случајности. Наравно, паланка је знала да је ту много измишљенога, и стала је вребати удовицу на улици, и при излазу из капије. Једне вечери, с леђа је ословила опет нека свежа удовица: — Не видим, кажем, Лазарићку на гробљу баш никако, а тако бих волела да се нађемо и поразговарамо. — Махните се, госпа Лела, гробља те гробља; а ако је до разговора, ево ћу сад да вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш Швајцарац, можда сте га кад видели, бео као сир с једне стране, а риђ, скоро црвен, с друге.

Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи. Две кравице је већ ранио. Јутрос, привезали га за кола, дали му да грицка што највише воли, и разишли се сви послом. Кад, једно салашарско дериште узело гранчицу, па једнако њоме бику под нос. Ја опомени, па попрети и повијај, али бадава. У мушкарчићима, знате, ја их много волим, и волела бих мушку децу, али у њима ради сам самати ђаво. Бик трпео и трпео, па одједаред мукну као гром, издиже кола, пребаци их на леђа, обори их опет и напола смрви, а с другом половином стаде да јури уокруг по авлији као у циркусу. Дете оно, на срећу, некуд ускочи, а бик, слеп и луд, право на мене. Све то за минут. Јȁ да сте видели госпа Нолу, тешку топузину! Бежала сам као да имам четири ноге. Али стигао би ме сигурно, да га нису она разбијена кола лупала по ногама. Улетим у амбар, па преко клипова горе у таванче. Бик развали авлијску капију, сав се раскрвави, и онако крвав потеже друмом, и свали се напослетку у кукурузе. Ту се заглавио. И сад, што вам је животиња племенитија од човека, доста му било што се заглавио, дошао к себи, и дао се ухватити и везати као неко теленце... А овај ваш кукуруз, душе ваља, сила је: разјареним биковима снагу ломи. Да човек не верује, док не доживи... Ето, драга госпа Лела, после свега мога петљања и рада, мене још и бикови вијају. Уморим вам се тако сваког дана, и кад дође предвече, ја, место у шетњу до гробља, сасвим као и моја стока, ударим челом о стају, једем, и легнем да спавам.

По Јулицу још не беше дошао официр. Место ње удала се Паула за авлијара Љубу. По годинама, на њу је био ред. Љуба и Паула молили су да пређу у млин, а по потреби ће радити на салашу и у вароши у кући. На Паулино место је дошла друга Тотица, старија жена, чија је кћи служила чак у Пешти, и, како је Тотица тврдила, личила много на госпојицу Јулицу, коју она због тога много воли. Можда је Тотица имала право. Јуличина лепота није више била она прозрачна и фина лепота ваздушастог бића. Узрела је у Јулици девојка. Изгубила се некуда правилност црта и љупкост израза, и утолико јаче истицала егзотика типа. Бледа, мршава, с јаком косом црвеног металног сјаја, изгледала је као далека нека туђинка, и све је човек очекивао да ће проговорити језиком који нико не разуме. Ход је имала необично леп, лепе ноге и леп корак. Црквењаков син, дечко, Марко Поповић, који се сам прозвао Срба, необично леп и бистар, али напуштен и неваспитан, рече једном у кујни госпа Нолиној, где се врло добро осећао: — Мени је госпојица Јулица као једна циркуска играчица, што сам је видео. Ишла је по жици, уф, не умем вам испричати. Сукњица кратка, довде, и цакли се као сунце, а ноге, их... Шта се ти мргодиш, баба Като? ти то не разумеш! — А ти разумеш, срам те било, балавац! — Госпа Ноли су то препричали. Она је знала Србу, и волела га. Имало је у том дечку нешто право мушкарачко, слободно, а опет љупко. Свугде стигне, све види и зна. На шиваћој машини Паулиној нешто запело, сва се кућа збунила, Срба долетео и нашао шрафић који је попустио. Али да већ види девојачке ноге, то госпа Нола није знала. Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила. Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка... Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити... Ипак, у последње време видим на њој неку промену, неки мали пркос; усићи се, не одговара или извлачи речи као ћудљив коњ влаће сена...

Истина, од оне несреће јој је остала мана, и што је старија то јој све више смета... Хајде, полако, даће Бог да буде боље, ако и не сасвим добро... Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу. Чудно говори и много зна, тај балавац... Дете без матере, готова несрећа... Вечито је међ слугама и међ одраслима... Морам колико сутра разговарати с његовим оцем, кад дође, што рекао прота, по харач... Том ћу приликом мало и тог оца претрести. Све ми се чини да он од мог дара цркви одваја за себе... Све су краћи и краћи рокови његових нових потраживања... „Не ваља зејтин, госпа Лазарићка!”... Не ваљаш ти, мој брајко. К'о сви црквењаци, више је у биртији него у цркви. Жена у гробу, а ћерка, место да мајку замени, келнерише... И ту сам наказност први пут видела у овој благословеној земљи... Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама...

Као што се каже да плодној и широко пространој реци Нилу нико не зна изворе, тако се никада нису јасно знали почетци човечних и милосрдних дела широко прострте госпа Ноле. Ко зна кад је заправо привила к себи Паулу. Јер је младој Тотици и пре помрачења сунца завидио цео онај свет Тотица што се сваке јесени и пролећа нуди у службу по богатијим крајевима, и нарочито међу словенским живљем. Ко зна откад је она заправо мајка Јуличина, јер сталну и редовну бригу над дететом никада нико сем ње није водио. Тако исто нико не зна кад је и како се црквењаков Срба пребацио у госпа Нолину кућу сасвим, и под условима одређеним: да у кући остане, да буде добар, и да ће онда госпа Нола бринути за њега док човек не постане. Тек је једнога дана освануо преобучен; добио нове књиге и потпун прибор за школу; показано му било место за госпа Нолиним ручавним столом, и постеља у собици где је у углу стајао госпа Нолин сто с „књиговођством”.

Одређен је био да крсти Паулино друго дете. Прво дете, крштено у католичној цркви, девојчица, умрла је. Друго дете, синчића, госпа Нола је, мало законом, мало својом елоквенцијом теслимила очевој страни. препоручила православљу, нашла кума који се зове Срба, послала кумовски дар при крштењу, и обећала присне кумовске везе и дужности за будућност, примила их на себе свечано, радосно, и са оним њеним чудним поштењем које је формално сијало око њене главе и око сваке њене речи. И тако је, просто статистички узето, госпа Нола набрала троје деце и једно унуче.

Иако она никога није законски усвајала, њена реч и воља, њен очигледни и искључиви живот за друге, толико су већ импоновали паланци, да нико није нарочито питао о односу те чудне породице према имању госпа Нолином. Тек кад је госпа Нола стала искрено причати: да је Србу заволела до слабости; да може читав сат да посматра како се игра тај ретко леп и умешан дечак; да јој годи поносит став који дечко има према свему што стане пред њега; да је Срба права слика мушког детета из њених крајева онда се свету учини да се конци мрсе, и госпа протиница се реши да оде и мало пропита госпа Нолу. Протиница није била тип брбљиве жене. Могло би се рећи, напротив: слагала је речи једну на другу полако и некако вертикално увис, и одједаред би прекинула недовршену реченицу као да је с последњом речју ударила у плафон, и онда би подуже ћутала. У таквом једном моменту госпа Нола устаде да донесе послужење. Протиница ћути, једе колаче, маше лепезом од палмова листа, и чека да госпа Нола одговори на њено као узгред бачено питање: о стању у кући с тако „разним светом”.

— Како да вам кажем, госпа протинице. Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене. Али ако ћете ми на душу веровати, не знам ни шта је у мени, и не знам ни шта ће бити са имањем. Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива... А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић! То је ваша дужност домаћице, старатељке и поседнице, и грађанке! — Много је то заплетено за мене, што рекосте. У нашем крају, зна се, има огњиште и имају се деца, и имање и кућу преузимају огњиште и деца. Ја имам сестру, а она ће, даће Бог, имати децу. А после тога, то је тако далеко! ко зна хоће ли још бити имања, а ако га буде, ко зна ко ће све бити на њему!... Што је далеко, то је Божја брига, велим ја. Нас две, маторе жене, нећемо више бити живе кад дође до онога што је далеко. — Госпа протиница замаха брже лепезом: Но, но, маторост ћемо оставити за други пут.

Све на исти начин, без јасна и видна отпочетка, једнога је дана нестало из Србине собе госпа Нолино „књиговођство”, а створио се у том углу још један кревет, и уселио се у кућу мали Шваба Ханс, која је госпа Нола, као и његова оца, прекрстила у Луку. У случају малога Швабе почетни процес у госпа Ноли био је ипак нешто дужи и мучнији. Опирала се у себи, природно за њене појмове, да узме под окриље туђинче, и чак је решила да није њено да брине швапску бригу, али је умиљатост Швапчета напослетку победила.

Био је то синчић једног амбулантног оштрача, чудног човека. Мали, мршав, увек у плавим наочарима које ваљда ни за спавања није скидао, вечито кашљуцав и кијавичав, око врата му стално истегљен вунени шалић, за појасом кратка кецеља од мушеме, на ногама, лети, женске папуче с потпетицама, а зими незграпне филцане ципеле и у њима врели црепићи омотани крпама. Два прста нема на левој руци; зна Свето писмо; станује у некој напуштеној општинској стаји, коју је вештачки очистио, наместио и украсио као вертеп, с полупреградама и разним одељењима све уједном простору. Српски не зна говорити, мада годинама ту живи, и углавном од српских кућа зарађује, јер Немице домаћице само оштре своје ножеве и маказе. Зарада „шлајферова” је увек мала; он стварно мало и наплаћује; не труди се да има више, некако као да нарочито жели да буде сиромах. Зове се Рајнхарт. — Како? — запрепастила се госпа Нола кад је први пут чула то име. — Какво је то име? Викнути га човек не може... Не знам ја за имена у њиховом календару, али кад за мене ради има да се зове Лука, иначе ми не треба... Чудно име, а чудан и Шваба, Шваба који не уме да заради! Да се људски окући. Него се вуче од врата до врата, врти онај точак, и купи крајцаре. Просјак! И увек сав капље, зато ваљда и не излази из кашља и назеба.

Добио је шлајфер сина већ као постар човек, с једном младом женом с којом се саживео био, и после и венчао, некако на основи јаких религиозних осећаја својих и њених. За лепу Хермину је млади жупник тврдио да је права ancilla Dei1.

А господин Јоксим, велики пријатељ жупников, додао: да је девојка, као таква, можда и родила сина посредством непознатих сила. Свако вече, шлајфер се премести пред отворену капију жупништва, и тамо ради. Окреће свој мокри точак и преврће на камену оштрице. Сав занесен. Челик сичи, вода капље, хладовина сиге мирише, сечива се обнављају и светле. Кроз плавило наочари, вероватно у плавој светлости, види оштрач кад жупник улази у сакристију, за вечерњу молитву. Пожури да заврши посао, гурне своју фабричицу уза зид, улази у цркву и он, и остаје у њој подуже. Тако завршава дан и рад редовно. Говорили су неки за њега да је сиромаштво узео као покајање, да је некада морао бити други човек, да има на души неки терет. Кад се оженио, тврдили су људи да је и Хермину узео за покајање. Али је Хермина изненадила. Раније увек лепо обучена, па и „намештена”, сад се сложила с мужем у врлини сиромаштва. Жупник је говорио да су Рајнхарт и његова жена један примеран пар, препоручивао њихов пример вернима, и тврдио да су у њему самоме утеха и радост. Млади жупник је био омиљена личност међу православнима. Врло образован, широкогруд, весео, помало и даровит човек. Писао је песме, заносио се генијем старих Римљана, историју и књижевност старог Рима знао је сјајно, често је с правим полетом проповедао, и онда му је глас одавао особиту моћ и лепоту. Понекад је малчице више пио. [„Од муке што нема више старих Римљана”, говорио је извињавајући га, пријатељ његов господин Јоксим.] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас. Држао је много до свог, одиста, финог стаса, и до своје бујне косе која је просто играла му на глави при ходу, а волео је да хода гологлав. Због тог стаса и те косе дешавале се ситнице које су мало сметале бискупији. Поручено је жупнику из бискупије у два маха, „с поштовањем за његове способности, и за лепу репрезентацију, али баш због тога”, да не остаје на шеталишту сувише дуго, да не иде откривене главе, и још неке маленкости.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља