страница5/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Али жене су волеле стас и косу господин жупникову, а оне су, поручено је у бискупију, углавном пуниле цркву. И тако је бискупија зажмурила. Црква је жупнику одиста увек била препуна. И није било тачно да су је пуниле само жене. Научио је жупник и људе и децу да се редовно моле Богу. Мали Ханс је лудовао за црквом. Често је министрирао. Тога малога Ханса је жупник волео необично, и некако као друга. Играо се с њим, правио му змаја и лађе, причао приче, задавао загонетке. Мали је показивао особиту оштроумност, волео нарочито рачунске питалице и коњичке скокове. Жупник га је научио да из Енеиде преприча лепе делове, и мали се прочуо као неко чудо. У гласу тог детета је било нечег нарочито милог и умиљатог. Кад се он и жупник смеју, то је била права музичка хармонија. Жупник је имао у гласу нешто светло, а дечко нешто топло и мазно. Једна старија хористкиња католичке цркве, која се жупником много одушевљавала, казала је једном: „Наш господин жупник, кад проговори у мраку, као да се светло ужегло.” Господин Јоксим је хористкињино мишљење, или искуство, препричавао, и додавао: — За нежењене људе, то нагло осветљење у мраку, ја мислим да није добра ствар.

Нико не зна кад је започело присно друговање Србе и Ханса ни како се збио први судбоносни контакт између госпа Ноле и Ханса; ни зашто је Ханс необично, сасвим необично заволео госпа Нолу. Просто је изневерио и господин жупника и цркву. Седи и као жедан слуша шта госпа Нола говори, и кад она каже нешто згодно, он тапше рукама или скаче у месту као пајац. Два пута су ухватили дечка како се подвукао под сто госпа Ноли, само да не иде кући.

Осетила је тако госпа Нола да јој је суђено да макар једног Швабу на свету заволи. Давала је дечку бонбона, звала га на ручак, купила му књиге које је много желео; једаред и тиролски шеширић који је Ханса просто очарао. Као у сваку љубав, и у љубав према детету човек клизи слеп, па и луд. Госпа Нола се понекад трзала: — Ама то дете клеца тамо пред олтаром у швапској цркви; то не зна чисто мој језик; то лудује за тиролским шеширом. Шта ћу, волим га, и све што јесте као и да није. — Однекуд се ту уплео и жупник. Са аргументима који су били јасни и убедљиви: дечко је несумњиво даровит; отац не може живети колико треба да га изведе на пут, а нема ни средстава; мати је млада, она ће се преудати. Тих дана пред госпа Нолу испаде на улици и Хермина, некако свечана. Јасно је било да јој је неко напунио главу великим надама за малог Ханса, и показао јој правац који води у остварење тих нада. И тако је мали Шваба не само ушао у госпа Нолину кућу, него убрзо задобио све њене симпатије, и пробудио у њој још много нових начина волења и радовања око детета.

Госпа Нола је први пут у животу изгледала срећна. Два своја мушкарчића она је волела на разне начине, из разних побуда, и то је њеном срцу доносило ширење и пуноћу. Њен живот постаде разнолик, богат смислом и новим вољама. Малог Луку је волела баш као дете, као неку драгу играчку, као нешто што њу мази. Србу је волела као маторца, нешто крто и поносито, нешто српско, што ће много труда и муке да стане, али ће бити од њега радости не само њеном срцу помајке, него и чудним њеним немирним носталгијама, које је сад мање сад више јасно, али непрестано осећала, и с којима је и у гроб сишла. Она је од Србе очекивала не толико личност колико тип: или неког Бошка, или бар човека који ће бити сличан онима што силазе с планине. Однос њен према Срби био је стога свима непознат; чак је и господин Јоксим касно прозрео ствар; паланка је није слутила.

Мали Шваба, четврто дете госпа Нолино, био је кржљаво дете. Мален, ликом безмало ружан, сем очију, али спретна и грацилна тела, у покретима нежан и скоро артист. Умео се поклонити; лепо пружити неки предмет; сложити оно мало своје тело у наслоњачу на много начина, са финоћом неког пажа. Личио није ни на оца ни на матер. Ружно у његову неправилном лишцу било је друкчија ружноћа него она његова оца. Ванредне очи, не само ватрене, него формално од ватре, нису биле лепе лепотом очију његове матере. На жалост, рано се показала јака кратковидост, и наочари на детету још су додале непријатности лика. Али умиљатост, својтљивост, и нека мекана васпитаност озаравали су дете: „Госпа Нола стекла пажа”, шалила се паланка. „Трчи и носи јој кишобран. Отвара новине на страни где су извештаји с пијаца и вашара, јер то госпа Нола мора прво да прочита. Кад је боли глава, иде на прстима. Давно нечишћене домине опрао је у шпиритусу, и глачао их кожом од старе рукавице жупникове. Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или воћку, или живог скакавца, или комад погаче. Госпа Нола, наравно, створи му и скакавца.” Једном ју је неко запитао: како то да баш Швапче толико заволи. Госпа Нола, што обично није бивало, не одговори подуже, па онда рече одлучно и искрено: — Не знам ни ја још, а камоли ви, колико га волим. За сада видим толико да је то дете које уме бити срећно, и то ме весели и теши ме, и одмара ме кад понекад дођем кући сва пребијена од натезања по економији... Уме бити срећан, и то је његова срећа... Јулици и Срби чиним много више, они више и траже, али њихово радовање је сасвим другачије. Боже опрости, радују се као керићи који дочепају комад меса и једу га у свом буџаку. А Лука нема буџака, ето то вам је.

Једно преподне дошао је до госпа Ноле претседник српске црквене општине да замоли за неки већи прилог. Почео је поиздаље, мало га је срамота не само да опет тражи, него да тражи више но иначе. — Даћу вам, што да не дам. Није новац за то да се закопа. И, право да вам признам, не знам на шта би га трошила. И немам на шта да га трошим. Имање одбацује само мало мање него док ми је муж живио. Поплаћам све што морам, и остане доста. Четворо деце имам сад, али, ето, ниједно од њих ништа не кошта. Паула тка за све нас, и заради што поједе и обуче. А она је сад већ и свој госа. Јулица ми надгледа кућу, и брине о дечацима кад ја нисам ту, па и она заради што поједе и обуче. Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче. — Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима крајцаре... Јулица ми рече и нешто горе. Оно што за те крајцаре купи, наравно ситнице којекакве, даље продаје... Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш није мило да то за Швапче кажем, али морам истину говорити: на том је детету Божји благослов. Не осећам га, као и да није ту, знам га само по његовој умиљатости и ваљаности. Чист, уредан, учтив, послушан. Све му иде од руке. У школи први; богами, и овде код мене, први.

Једнако нешто измишља, и све неко добро 'оће да чини. Чим дође из школе, обуче се као доктор Мирко, и лечи животиње, и, да видите, и излечи их. Дошло ми да му се и ја јавим за пациента: у грудима, овде, нешто ме много гуши и пече. Али би сигурно почео да плаче кад бих се ја потужила, ја, његова Нена. Сва деца ме зову Нана, а он прекрстио у Нена... Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је. Мати и отац држе се као прст уз прст, а за њега много не питају, баш и ништа не питају; а и мали слабо иде к њима. Нађу се код жупника, и толико... Ко је, и шта је, побогу, онај у плавим наочарима? Чандрка по цео дан на оном точку као проклет. Удари киша, он не иде кући, него себе у точак завије у кабаницу, и шћућури се негде под стреју, као да куће и огњишта нема. А увече у цркву. Жена његова, кад сврши домаће послове, 'ајд у цркву и она. То им је сав програм. — Претседник се слатко смеје. — Смешно вам, о чему све ја бригу водим. Шта ћете, узела сам дете, па сам се закачила и за родитеље. И преко њих некако и за оног њиховог попа. Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно. А с малим Луком, да видите, ђаволски жупник само на мом језику разговара. Зауставих једаред матер Лукину, нарочито, и запитах је шта она мисли са дететом које је, ето, одличан ђак. Запитах, и чисто се појаках, јер ми паде на ум да ће га тако доброг тражити натраг. Кад вам она, као да смо уговор направили, не само ја и родитељи, него и жупник: „Господин жупник каже: дете је Божје, а не материно и очево.” — Како Божје?! Да нећете од њега попа да начините? — планем вам ја, господине претседниче. — То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај... Осетих да сам се осрамотила, и да сам можда и дете изгубила, али моја шлајферка баш ништа, само уговор потврдила. Гледа ме са захвалношћу, и каже: да ће с малим све бити како ја за добро нађем... Је ли то рачун, је ли што друго, Бог ће знати...

Ниједна ситуација се не држи. Одмичу године, одмиче све. Утврдите нешто материалним и моралним подупирачима, одмиче, и носи и подупираче. Госпа Нолино имање и трговина траже све више стручњака и скупих мелиорација. Њу саму, изморио је посао, одговорност, бриге. Јулица је отворила кућу друштву, и с тим друштвом око удаваче ушло је пуно трошкова, галаме, трзавица, па и сплетака. Госпа Нола никако није могла да уђе у стил тих седељки с прописним оделом, и строго прописаним послужењима у пет сати, и после шест сати после подне; остављала младеж себи, а онда се дешавале ствари које је госпа Нола још теже разумевала него прописне колаче и виљушке с четири или с три зуба. Срба је већ био у горњој гимназији. Добро је учио али се није најбоље владао. Шваба и одлично учи и одлично се влада; али уједно истиче неку чудну журбу у напредовању, која се госпа Ноли учинила некако хладно пословна и спекулантска. Успео је да добије дозволу за полагање два разреда у једној години. У кући је важило да Лука, млађи, хоће да стигне Србу, старијег, и буде с њим у истом разреду. Срба је међутим једнога дана саопштио својој помајци: да ту има и жупникових рачуна. Жупник види да шлајферово здравље не ваља, боји се у последње време да ће он бити премештен, па да његов Ханс — Срба дрско подвлачи — сврши школе што је брже могуће. Госпа Нола није на овај реферат одговорила ни једном речју. Није имала јасан поглед у Хансове планове, а Срба јој у том тренутку дошао несимпатичан. А да га посрами, уздржавали се, јер је у последње време осетила да је напуштају стрпљење и хумор, да пренагљује, да је некад баш груба у скраћивању процеса.

— Разан свет, што рекла протиница, па ми у глави неки пут бучи баш као у млину. — Човечну своју трпељивост није госпа Нола изгубила, али је с хумором отишао добар део благости. Ћутала је, често гутала речи, а то њеној природи није добро чинило. Живот јој је дошао туп. Бесмисао њене удадбе мучио ју је сад, јер је боље увиђала бесмисао живети за богатство, тећи, чувати, бројати новац. За кога? То је питање избијало почешће. Проблем туђе деце окренуо је и своје друго лице. Знам добро: како деца расту, тако се отуђују и од рођених родитеља. А шта мене чека... Добро каже паланка: пансион. Госпа Нола се горко осмехну. Знала је она и остало од паланачких разговора. Паланка дотури коме треба све што хоће. Бежична порука, то је изуметак паланака. „Госпа Нолина кућа, склониште за децу шлајферâ, црквењакâ, и белосветских пустоловки. Шта би рекао Тоша, да је жив?... Напослетку, сам је Нолу изабрао... Нит госпођа, нит дама. А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...” Сирота госпа Нола. Мало се доиста заморила од тог живота без личних амбиција и задовољстава. — Да ми је разговора с неким паметним човеком, или да ми је да видим планину! Губим стрплење и вољу за рад. Понекад мислим: прснућу... А глава ме сваки час боли... Чини ми се, душе ми, да сам слуга, или боље да кажем, роб. Роб имања. Изгибох због оних њиветина за које се нисам родила, и које не знам чије ће бити! Храним и браним децу која нису моја. Не знам понекад за шта Бога да молим.

Да ми да снаге да ону земљетину, што лежи као нека породиља, да је шчепам и исправим, и начиним од ње брда и планине!... Ех, Боже! мислим што не мислим. Нисам то ја. Али је истина да сам изгубила стрпљење, а то је као да човек и памет изгуби. За све треба стрпљења. Ваљда ће ми опет и доћи. А сада, да ми је, или да та деца брже расту, или да се са мном нешто збуде... Ах, ала ме боли у потиљку и по темену, као да ми је све у глави у ранама... Напушта ме ваљда здравље...

Те јесени госпа Нола се разболела. Први пут откад је жива, озбиљно, с легањем у постељу. Велика ватра, болови у ногама и рукама, неочекивана слабост срца, врло јаке главобоље. Стадоше улазити и излазити доктори, јер се у први мах мислило на неко тровање. Као обично, није се од првог трена могло знати шта је; лекари запиткују болесницу, нагађају. — Горуштина, залепио ми се језик за непце; а на руке, ноге и главу ми се наставио бол, да већ у кревет овај не могу да станем. Додајте ми нешто да бол ослаби, и онда ме више ништа не питајте, него чекајте; полако, неће утећи оно што је. — Сутрадан, Јулица хоће да позове једног лекара из околине, специалисту за срце. — Тај много зна кад срце зна лечити, само што му ја не верујем... Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи. — Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да повијем. Или да одмах престанеш плакати.

— Ти се шалиш, Нано, а не знаш како се све у кући преврнуло без тебе... Одлутала и моја керуша, и нема је да се врати. — Твоја керуша, буди без бриге, тамо је иза порте где су и керови, и доћи ће кад огладни. — Одмарај се, Нано, нећу више ништа да ти говорим. — А шта је са Србом? Како ме баш то питаш? — Госпа Нола разрогачи очи.

Има два дана по два сата апса у гимназији... Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна. — Па што га онда тужиш, кад те је тако лепо молио — прошапта госпа Нола некако тужно. — Зато што је и карата играо, тамо у апсу.

— Госпа Нола премести хладну крпу на слепе очи. И с канабета у мојој соби наједаред нема десет круна... хтела сам да платим вешерку. — Доста, Јулице! — Па тренутак затим: — То не може бити! Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење... И донеси Нани једну лимунаду.

Пред вечеру, ушао је код Нане Срба. Леп младић. Лик ведар и безбрижан, као да је све на свету добро, и цео свет Србин! Ход и став, ко не зна, мислио би да је то млад доктор дошао да обиђе болесницу. Госпа Нола, иако то крије, гледа с неодољивим задовољством. — Иди, Србо, види се у огледалу, и кажи да ли ти личи да идеш из апса. — Срба се сагао, пољубио руку госпа Нолину, и стао да се смеје смејом за који би тешко било одредити да ли је дрзак, или наиван, или просто млад, јер младост је ту да се свему смеје. — Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди. — Није учење, Нано, знате и ви добро да није; учим ја лекције, него не знам да слушам.

— Нико, брајко мој, не зна да слуша, него мора да слуша... Јеси чуо, Србо! То нека је последњи апс, јер није ти први... Зар је теби апс занимање и забава, ако Бога знаш?!... Доста с Грком! да изађеш једаред на крај ти с њим, кад он не уме с тобом. — Обојица имамо доста крајева! — Престани шалити се. Болесна сам. — Настаде тајац. Срба тихо дође до кревета, и поче, гласом из једног сасвим новог регистра: — Нано, да седнем ту. Мало је седео, па извадио из џепа хартију и оловку, и зачас нацрта госпа Нолину десну руку која је остала с претећим уздигнутим кажипрстом, и изгледала, онако крупна и строга, врло смешна у рукаву од ноћне кошуље с два реда веза. — Нано, ево видите да није истина да се љутите. — Госпа Нола га помилова по сагнутој глави, и намести раздељак. — А шта је било с картањем, Србо? Славна забава! Бата Рајковић, у другој соби у апсу ја због безобразлука а она због бога Зевса — и кроз зид играмо транге-франге. Шта бацаш, шта носиш, изброј штихове, плаћај, — све кроз зид. Узео сам Бати двадесет крајцара, све кроз зид... Ето, Нано то је било с картама, без карата. — Ја не видим ту шалу, и кажем ти, Србо, да све то некако није добро, и није прикладно... Иди пред огледало, погледај се, па ћеш видети да те и Бог на другу страну шаље.

Сутрадан је госпа Ноли било мало боље, и како је напољу стојао тих и топао јесењи дан, њени прозори, окренути баштици, били су широм отворени. Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду? — Каже ти Нана: певај и свирај, сине, волим кад си уз песму и свирку весео — предаје Јулица кроз прозор. Срба заузима позу свирача под прозором, пољуби тамбурицу, и по тамбурици и окинутом једном звеку посла пољубац Јулици.

Тамбурица Србина је била лепа, седефом ишарана. Купио ју је он сам, од уштеђеног џепарца. Свирао је на два начина: или извлачио оне нечисте, потмуле, тужне тонове који сећају на гитар; или сецкао брзо, све брже, у ритму игре и подврискивања. И подврискивао би заиста, само тихо, загушено, страсно. Госпа Нола је желела да Срба учи свирати у виолину, али он је сам друкчије решио — Нано! вама свирам! — Срба је, међутим, више певао него свирао. Мераклиски, севдалински. После сваког стиха песме откине грудма и главом по један уздах, и прелије га муклом каденцом на тамбури. Све тише и тише, удаљујући се вешто од прозора, и дајући илузију да се неко кроз песму опростио, и одлази невиђен и неуслишен. Госпа Нола, сама у соби, узбудила се. Волела је и песму и Србу. Још серенада није била сасвим престала, а госпа Нола чу нечије кораке у башти. Свирка се прекиде. Мало затим чуше се и Србини кораци: враћао се под прозоре. И како већ бива, да здрави сматрају болеснике отсутнима из живота, или бар глувима, Срба се не постара да Нани уштеди непријатан довршетак серенаде. Он гласно позва: Настасе! и томе је госпа Нола знала да је то један од њених старијих надничара. Разговор између Србе и Настаса ишао је с почетка с брда с дола, док не изађоше на тему. Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове. Буђелар, кажу, као глава купуса. Газди је страдало једно око. Добиће на то око, казао је Влајко судијама, монокл, па све у реду... Баш да га човек и не жали, газда Мојсила. Можда ће отсад боље контролисати кантар и мање закидати. Да буде поштен, доста му је и једно око...

Моја помајка каже: Мудрој глави доста и једно око; а ја онда као велим: и поштеној глави доста једно око. — Настас се смеје у себи: — Прогледаће газда Мојсило; кажу, већ назире. — А Влајка су добро тукли у апсу, али није казао где су новци. Кад изађе с робије, он ће, казао је судијама, у Америку... Шта велиш, Настасе, би ли и ти у Америку? И ја бих. И све се спремам да то једног дана кажем и Нани... Не волим, брате, ове наше школе. Све којешта се ту учи, Настасе, веруј! Све неки покојни цареви, неки покојни богови, и неке животиње којих више нема, и неће бити. Буди бог с нама! Да ми је нешто друго... Е, збогом Настасе, и до виђења у Америци — смеје се Срба. А госпа Нола отаре зној с чела и седе у кревет. Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук. И као да све што јесте, није, она осети неко задовољство, и наду, и пусто неко миље у грудима од певања. Млад, топао, фини баритон, који просто бира куда ће проћи: кроз лепо мушко грло на којем јабучица подрхтава, кроз беле зубе, на усне које је севдалиска песма научила отварати се и затварати... Бошко, Срба, неки лик човека испод планине... Госпа Нола блажено задрема.

Доктор Мирко је добро лечио госпа Нолу. Она се осећала боље и боље. Што се каже: почела се враћати радостима живота. Једног јутра, пошто је слатко доручковала и до последње мрвице појела прописани доручак, рече Јулици: „Е, још два, три дана, па ћемо скинути ову кошуљу с два реда шлингераја, и престаћемо јести танак доручак из десет ћасица и заклопаца. Доста шеге и параде с Нолом Перчиновом!... Донеси, Јулице, новине, да видим шта ме чека у свету и међ живим људима. — Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама. — Нисам хтела да ти говорим док си била болесна.

Сва три писма су од матере моје. Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала. Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст. Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета... Нано, ја знам све, добро, али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она унапред поручује да овамо не би дошла нипошто... Пише, ако би ти пристала да ме пустиш, и ако би ме ко пратио, да то не будеш ти. Каже, туга јој је да се потсећа на кућу нашег оца... Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе... Могу ја и сама да путујем, ако ме пустиш. — Госпа Нола је упрла очи у Јулицу и чекала. Мирно. Враћале јој се старе снаге, борбеност и одлучност. Јулица, збуњена, дигла поглед и закачила га за икону над постељом госпа Нолином. — Не пребацуј ме погледом, него ме право гледај! Е, тако. Чекај, још мало! А сада, иди, склони се од мене, не заглављуј ми врата у смрт или у здравље, оно што ми је Бог досудио. Данас — сутра, видеће се куда ћу ја, па ће се онда знати и куда ћеш ти. Иди сад. — Туђа кост, шаптала је госпа Нола кад је Јулица изашла... Гле како ме опет заболи глава. Баш ми не даду оздравити. Онај се прекјуче разабира у разбојништвима и 'оће у Америку, а ова сад у Трст, и за мајком у неваљалство и пропаст... О, Боже, знаш ли ти шта ће да буде — уздахну полугласно, и трже се, јер се у тај мах створио крај ње Шваба.

И он већ младић, али сасвим другога и свога кова. Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола. Прошао је кроз целу варошицу носећи зембиљ, и у њему ваздан травака по које је ишао у оближње немачко село с једним другом.

— То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао, за вас, читко и лепо... А овде, донео сам вам и мој задатак, за који сам био похваљен. Професор ми је, гледајте, словима исписао најбољу класу. — И онда је Шваба још испричао и сан свој од ноћас, да госпа Нолу мало насмеје. — Ви и Јулица, снивао сам, спремате се за бал. Обадве имате дугачак шлеп, и у коси перје, злато и сребро. Ваша лепеза је била дивна; од цветова, живих, који се једнако отварају и затварају, као да вам из руке цветају. Па онда, и керуша Нера пошла с вама на бал. Кад сте сели у каруце, ја, као мали сам још, почео да плачем, хоћу и ја на бал. Однекуд изашла Паула, а ви јој наредили да донесе велики послужавник, метнули сте на њега лепезу, и тако сам и ја, с послужавником и лепезом у рукама, стигао на бал. Засвирала је музика, и ја сам се пробудио. — Госпа Нола је миловала Швабу по рукама, и није знала да га већ дуго милује. — Глупости говориш, Швапче, али нека. Метни ми, богати, тај мелем за главу; место златног перја. А ти још мало поседи код мене, код твоје Нене, која никада није ишла на бал, нити носила шлеп и лепезу. — Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину. Хтела је још нешто рећи, нешто пријатно и лепо обећати Шваби, али ју је савлађивао сан, брзо, неодољивошћу оних дивних дремљивости кроз које се човек радује што ће заспати, и што ће се после пробудити. Видела је госпа Нола још, кроз занос, како младић на прстима прилази прозору и навлачи завесе... И осетила срећу, или варку среће, сирота госпа Нола.

Скоро четири недеље дана је прележала. Доктор Мирко јој није тумачио болест. Рекао је да бубрези нешто мало нису били у реду, и молио да још неко време пази на храну и одмор. На салашу, у млину, по дућанима, очекивали су госпа Нолу сваки дан. „Контрола хоће да нас изненади.” Али госпа Нола је одлагала излазак још, јер је настала тмура позна јесен с непрестаним хладним кишама и ветром. Ходала је дакле само по собама. Видела је и сама, а видели су и други, да се много променила. Опала, побледела, у очима добила нешто сузно сјајно, лик остарео и доста се смрешкао, али у црте ушао онај фини склад који се јавља кад престану дуготрајни болови и човеку буде опет мило живети. Јулица, не питајући, дала да се сашије за госпа Нолу домаћа хаљина, некако по моди и на женску; а госпа Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што сви кажу да јој такав крај добро стоји. Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према самој себи. — Гле чуда! само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колика разлика. Друга жена... Лице, ноге, руке све је друкчије. Ко зна, да се почнем друкчије облачити, да ме очешља онај ко зна чешљати, да променим начин живота, остајем више у кући... Можда би баш и требало то да чиним, ове деце ради. — Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале. Она виде себе одједаред у плавој хаљини с чипкама, у финим ципелама, и осети сасвим стварно како јој растресена коса пала по врату, додирује јој образе, оквирујући јој лице и чинећи га мањим. Слика се шири. Врата од гостинске трпезарије отворена, господин Јоксим седи за столом. Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије црну каву, турску.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља