страница6/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву. Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно. Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо. Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота. Она говори о деду и оцу, о томе како су старином с планине, и како је у њих било снаге и лепоте ако не богатства. И како је судбина хтела да она дође у равницу и на велико имање... И онда она несрећа на салашу; па после деца, и оне наде, и можда и неки нов, бољи живот... Госпа Нола се трже, али се поново занесе. Неколико дана, па и ноћи, трајало је то фантазирање. Једва, једнога јутра, она осети да су ишчезли последњи отрови болести и нестале све магле раслабљености. Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице. Трљала се затим јаким пешкиром и тресла се од смеја. — 'Оди де, Паула, кад си већ ту; 'оди, истрљај ме добро где стигнеш, као што замореног коња трљају да му скину маглу с вида... Охо-хо! још јаче! — Скоро љутито, и сасвим гласно, госпа Нола настави за себе: — Куда то ја, матора жена, застраних... Какве чипке, и какво сребро, и какви разговори с оним канцеларијашем који би умро на мразу и бодром ваздуху поља и друмова... О, Богородице!... Паула, кажи Јоси да за пола сата кола буду упрегнута... Баш волим ово бљузгаво време... амрел немојте заборавити... види јесу ли котарице са заклопцем код куће... и трпезарију добро изветрите, и кандило запалите... Хајде, брже, шта ме ваздан гледате...

Вози се госпа Нола на штајервагну, прија јој јесењи ваздух, чист и оштар, и некако и мекан после кише. Земља, тамо где је поорана, црни се као сомот, а порасла је од упијене кишице као квасно тесто. Кукурузи не шуме, него сичу: с-с-с, јер им је јесења шума већ сува. У пазусима лишћа стоји вода као у чашама. А по друму, доста исквареном, барице, и млаке. — Ух, лења равничарска вода! — гунђа у себи госпа Нола бришући се по рукаву од блатњавих капљица. Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе... Да ми је с овом памећу још једаред почети... А шта би почела? Исто то још једаред... Једна судбина за једног човека... никуда из коже, и од Божје воље... Само да су она деца друга, могло би се с њима певати, с младости... Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати... Еј, смрти! Али пре тога да ми је још планину видети... Јосо! да ли би ти, Јосо, могао да добро ошинеш те коње, и да окренеш сасвим другим путем? некуда тамо где сам се ја родила и одрасла. — Јоса диже руку и узима бич. — Могу ја, госпоја, да ошинем, да шта ми је бич него за то... али други пут овдека нема... Оно је некада било, оно, на пример, одакле сте се ви довели, а сад, даде вам Бог сермију, кас' ти једно царство, и само да уживате... Хе-е, мир! Ђаволска кобила... види издалека зелена кола Протићева, и зна, бештија, ко је тамо упрегнут... 'Оћемо ли, госпоја, поред гробља, или ћемо на шикару? — Ето видиш да има више путева. — Госпа Нола уздахну. — Терај поред гробља, туда је најкраће и сигурно да не залутамо. — Јоса се окрете, готов да се насмеје на шалу, али се не насмеја. Госпа Нола гледа у се и тресе главом, забринута, тужна.

Штајервагн је био за госпа Нолу што за другог канцеларија. Ту она изради свој дневни ред, и категорише своје бриге и случајеве у економији и у кући. На том штајервагну се и пребацује, у мислима, наравно, у свој незаборављени родни крај, и опет враћа оданде стварности и чињеницама. — Паула и Љуба испали добри спекуланти. Потседају ме, иза млина купили баштованлук, а кућу саградили пола на мом земљишту... Младост граби, тако је било, и биће... Већа је брига Срба. Кажу код нас да нема зла из којег не може изаћи добро; али Срба некако неће добро. С ким се дружи, како се понекад изражава, и, што је најгоре, лакомислене је природе, не прима ништа к срцу. Срећа је што у школи напредује. Мене слуша, морам признати, али после опет удеси да ради друкчије... А Јулица, то је оно што је мој отац говорио: да неко може да бира ко ће и какав ће бити, а неко не може. Баш је тако с Јулицом. Ту се две крви нису могле слити. Сада је нешто нарочито крв вуче мајци... Куд је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу. Али шта би и куд би без мене, и моје куће, и Тодорове доброте... Овамо-онамо, најсигурнији је Шваба. Кажу у овом крају: солидан к'о Шваба. Е, баш се та швапска вера мени поткопала солидно. Ја га и волим и не волим, али шта ћеш, кад њега воли Бог. Где га не сејем, ниче, и увек у добар час. Кад грдим, њега нигде на земљи нема, и ватру поједу други. А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме... Море, не зна човек шта га чека; може се десити да ме он у старости не остави и до гроба додвори... Гле, опет почела киша. Ух, какав ми је амрел, сав се усукао док сам боловала. А бадава га и отварам: прска одгоре, прска одоле, меси се блато на блато. Шта је овде Бог наваљао пусте земљурине! Нигде шљунка, нигде коштице, пропадаш као у тесто.

— Види-дер, Јосо, јесу ли у предњем сицу моје чизме, па ако јесу, окрени лево у кукуруз, да видим какав је тај американац. То је Љубин проналазак. Бајаги ситан, али чест и сладак, да га живог једеш. Баш да видимо и та швапска посла.

Кад се госпа Нола по рђаву времену враћа кући, на степеницама је дочека Јулица са сувим собним ципелама. Госпа Ноли је то врло годило, и увек, док ципеле навлачи, нарочито мило гледа Јулицу и сажаљиво мисли о њој. — Волим је, и да је друкчија мало, срећнија мало, ја бих била најзадовољнија мати и баба. Лепа, сад има и мираз, али нешто је у њој како не треба. Оно трзање уста се поправља и губи; добро је казао онај мој доктор, ваља му памет. Али ето, школу, није волела, а и домаћи посао не ради с радошћу. Нешто је распиње. Не воли сад ни друштво. — Шта радиш Јулице? Је ли ко долазио? — Једнако пада киша, нико није био, само је пекар донео мокре переце... да, поручио ти, Нано, господин Милушић из банке да ће доћи због рачуна. — Па био је јуче, и све смо средили. Шта ће опет? — Јулица се мало збуни, како се збуњују девојке: почела да тегли поруб на блузи, и не одваја очи од њега. — А да се тај сакатов не врзма око тебе? Ти из банке знају добро рачунати... Ама, шта си ти у тој хаљини, кад је оволико захладнело? — Одједаред је настала сцена. С много узбуђења, Јулица је признала сестри: да хоће, или да иде код матере, или да се уда за Милушића. Госпа Нолаје почела да муцка од навале разних питања и помисли. Је ли то Талијанка спремила неку смицалицу? је ли Јулици тешко у кући? је ли посреди рачун, или љубав? Доста је брзо ипак свела сукобе у себи на следеће: као сестра, морала би попуштати; као мајка, не смем ништа пропустити, морам управљати тим полуболесним и слабим створењем.

Сабрано је рекла Јулици: — Причекај, сине, да се пресвучем. Прокисла сам, видиш, скроз. — У тај мах се чуло јако ручно звоно на капији. Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне. Врата на кујни, и онда мртва тишина. Чуло се канда у целој кући до тавана како Милушић, кога нису примили, рамље низа степенице, дрвене, шупље, старинске, и како се за њим заврнуо велики кључ на гостинском улазу. Госпа Нола, после издате заповести, ушла је у своју спаваћу собу, и ту размислила. — Према њој силу не смем употребити; с њом не могу дуго расправљати; не смем заборавити да је она у овој породици доживела тежак случај и понела последице; ако је љубав према Милушићу, свршено је све. — Госпа Нола засузи. — Све се разбија. Ја сам мислила да она у овој кући постане боља госпођа од мене, али у њој је проговорила и зрела девојка и она друга крв... Шта Бог да. А моје је да помажем ... Али ћу ипак још покушати да... требала сам то израније спремати. Много сам ван куће, не ваља то, не знам шта се збива. — Кад је стала пред Јулицу, видела је да су и њене очи уплакане. Сузе збуњују и јаке. Госпа Нола рече недотупавност: — Можеш радити шта хоћеш, али у Трст нећеш путовати, и нећеш се удати за оног болешљивка. — Па онда, осетивши да је то у ствари заповедање, свирепо, она загрли Јулицу нежно, и стаде јој нешто дуго шаптати. Јесу ли то биле само нежности? јесу ли били предлози условни? је ли била она једна реч коју у моменту нужде увек нађу јаки људи, они што успостављају своје воље, али пробијају уједно и врата на неком ослобођењу које и оној другој страни годи. Јулица је полако почела такође шапутати. Загрљене, ове две до крајности неједнаке жене, чиниле су једну скоро трагичну групу. Све их је раздвајало. Везивала их је можда само она чудна друштвена и економска нит која неминовно везује несрећне и промашене, јер се они између себе највише помажу, они најлакше примају да заједнички страдају и жртве подносе. Нана и њена Јулица се кроз ту везу у нечем споразумеле, и над тим тужним споразумом загрљене ћутале.

Неколико дана касније чекала је госпа Нола у својој гостинској трпезарији, осветљеној трима лампама, доктора Мирка. Доктор се мало збунио кад је чуо шта га госпа Нола пита, и шта му предлаже. А госпа Нола је тресла ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку није свој човек, да ради што мора, да како је сама чешће говорила, брани што храни. — Госпођо Лазарић, пред вама ми је лако бити прав и искрен; друкчије не бих ни умео. Ја доиста треба да се женим, и по годинама, и по занимању, и по мојој жељи. Девојка, ваша поћерка, и лепа је, и богата је. Али ја не знам да ли бих је могао волети као жену и друга. Оставите ми десетак дана да промислим. — Тако је најбоље за вас и за нас. Хоћу само да додам нешто на ваше речи о Јулици. Она је и добра. Ова паланка, ви знате, никога на свету није оставила на миру, оговара и клевета од јутра до мрака, али Јулицу моју нико не дира. Моју кућу, моје укућане, и мене, дрнда свет сваки дан, а Јулицу штеде. Није то бадава, мој господин докторе! И верујте моме искуству: ако Јулица кад било учини што непромишљено и рђаво, учиниће то само себи, а никада другоме. У њој има нешто кротко... Мана њена на лику је непријатна. Али она се губи; сами сте ви мене упозорили на то. Полечићете је још мало, и оздравиће од тога, сиротица моја, која је у нежној младости морала да види убиство... Ви сте млади, сиромашни, без родбине и потпоре.

Способности ваше су лепе , и, говори паланка , лепо и зарађујете. Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање. Уз Јулицу, добили би одмах кућу, ону новију нашу кућу у којој је сад адвокат Јеремић; а добили би и новац да како треба наместите ординацију. Стали би на ноге у послу свом. А због посла неког смо се сви и родили. И ја сам се удала за посао, и да њега није, реците сами, ко би била госпа Нола!... И сад да свршим. Ја сам, господин докторе, поштен човек: предложила сам вам нешто, ви ћете казати да или не, и остаћемо пријатељи у сваком случају. И још бољи у оба случаја; јер, досад болести, а и сада, ево, невоља нас довела на разговор; а кроз невоље су људи најближи род.

За месец дана, Јулица се испросила, верила, и венчала како је госпа Нола желела. Паланачки хор се поделио у мушки и женски. Оба су окренута госпа Ноли. Жене су сравњивале мираз и кућу, и необично скромну опрему у намештају, оделу и рубљу. Старија женска генерација је говорила: да то нема форме, да ће Јулица носити девојачке хаљине. Млађе жене су говориле: да то нема стила, и да се неће моћи знати куда спада млади пар, у богате или у скромне куће. Мушкарци се добродушно шалили: да је доктор Мирко добио речиту ташту, али зато ћутљиву жену. Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије. Уосталом и без Хамлета смо, и били, и бићемо, верујте господо! Офелије се и нађу; нађу се, господо, али партнер је редак и морају зато Офелије да се удају. — Смејао се господин Јоксим, само за неки свој рачун, исецканим својим смејом, који му је грчио лице и куцкао зубе о зубе.

Код госпође Драгиње се пије бела кава са шлагом у који су умућени ситно резани печени бадеми. Куглоф је овога часа изишао из усијане цеви; посрће и дрхће од врелине и бухавости. Све очи су напале куглоф: модла је нова и особита, куглоф има три спрата. — И модла вам је ванредна, госпа Драгиња, али ови бадеми у шлагу, то је деликатно. Од лањске године већ је друкчије и не сервирам шлаг у кафи. Препоручивала сам госпа Ноли, за свадбу, али нисам имала част да се мој рецепт прими. „Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она. А ја: па зар ви не знате да је црна кафа са шлагом одлична, а бадем или орах у црној кафи, то се већ не може ни казати колико је то фино. — „Тамо у мом крају — каже госпа Нола — ми нисмо навикли да у црну кафу дробимо, па од мене примили то и сви моји укућани.” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч. — Свеједно сад црна кафа, него што је то да и шеста недеља прође од венчања, и ништа, баш ништа: ни свадбени пут, ни млада у цркву, ни похођани. Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо. Али она, већ знате, кад нешто неће да каже, бадава је и миловати и силовати. Ипак није могла сакрити да је пуна брига, да је нешто тишти. Нас две позване само сутра на вечеру код Протићевих, а то је први комшилук Лазарићкин. Ваљда је тамо што продрло. — Варкале се тако жене, нагађале и промашале. Господин Јоксим се смешка: — Радозналост је страшна енергија. Познато је да се њој има захвалити за многе изуме у науци. Жене би дакле требало пустити у науку. Убрзо бисмо знали да ли има људи на Марсу, и уједно и ко се од кога разводи.

Једног јутра, неочекивана вест. Господин Јоксимова радозналост, наравно, већ је и раније знала за њу: доктор Мирко вратио жену кући њеној. — Изронио камен, госпојице Каначки! — шапће, али гласно једна од госпођа с беле кафе, укљештена између две косо зарезане даске у плоту. Пуна јој коса иња, дуго је вребала комшику. Вешта у оном гласном шапату, наставља: — Шта ли то може бити? Доктор је озбиљан човек, а за Јулицу се никада ништа није чуло. Маркиз? Ах, то је било само кокетирање богате лепе девојке. Ко би се дотупаван удао за маркиза!... Зашто ли су се растали! — То, то, то кажите ви мени, ако можете, а да су се растали, то се зна већ од синоћ. Видели су сви лепо како је госпа Нола преводила Јулицу кући. Већ знате госпа Нолине форме: све отворено, и увек као целом свету упркос!... Али се Јулица ипак забундала до преко носа.

Сутрадан се знала отворена порука госпа Нолина: — Нису могли да се сложе. И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да поправљам што сам покварила. — Паланка је утихла. Некако необично брзо и темељно. Разговори пређоше, чак и међу женама, од оговарања личности на опште дискусије о брачним случајевима. Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити... Шта ти она све не зна. Па зна и шта је у суштини скандал. И јасно вам каже, и покаже, да је њен скандал просто човечан случај, али да тако многи човечни случајеви наоко по другим кућама, можда такође крију скандал. — Сирота госпа Нола! морала је у великој невољи и даље плести и слагати човечно и скандалозно. Да развод брака успе брзо и просто, дала је веће прилоге обема црквама у месту, и још једној ван места.

Наравно да је и угледни и исправни доктор Мирко помагао да се све сврши брзо, без нарочитих сведочанстава и доказивања, и без спољашњих коментара. Али како је свако надлештво, па и духовни суд једна паланка, сазнало се одмах за главни мотив у разводу. Паланка се разочарала, мотив је био просто човечан: Јулица се показала жена са ситним али ужасно упорним каприсима, и с мало увиђавности за оправдани ред у кући који је њен муж хтео завести. Доктор Мирко је изјавио да ништа друго нема да каже, да жали што тако мора да поступи, да уосталом има у том поступку сагласност своје жене, да је боље растати се, него наставити живот испуњен свађама и запетим стањима. Паланка је такво решење примила, прво, уз ироничан осмех, са овим додатком: „Наравно да ти разлози духовном суду не би ваљали у другом случају брачног спора; али ваљао је госпа Нолин поклон црквама, кажу, врло галантан!” А затим, престала је паланка да се интересује за прву фазу догађаја, јер је полако, неки кажу баш из духовног суда, подигла се друга фаза, силуета Милушићева. А Милушић је одмах затим силуетирао госпа Нолу: како избацује госте из куће, и како је удала Јулицу не по рецепту докторову, него по рецепту своме. Разговори се дакле подгрејаше. Једни су бранили Јулицу овако: „Откуда одједаред каприси, кад их до удадбе није никада имала? А други овако: А ко под госпа Нолином командом може имати каприса!” Сви су респектовали доктора Мирка. Крива је дакле Лазарићка.

— Па казала вам је жена од првог часа, лепо, да је крива. Шта још хоћете, и што палите лампу кад је светло! — рече једног дана паметну реч госпа Пава ветеринарка. Међутим се у кући госпа Нолиној поновила стара сцена: — Или да идем у Трст, или да се удам за Милушића. — Госпа Нола, решена да поправи своју грешку, остала је опет будни пријатељ Јуличин, бар колико је у онај мах имала суда и увиђања у ствари. Јулица није отишла у Трст, јер би то била сигурна пропаст. Удала се за Милушића. Причало се да је уочи самог венчања Срба био необично дрзак према Милушићу, и да је госпа Нола дала сатисфакцију своме новом зету, али да је скривено у себи ликовала. Кад је Јулица изашла из куће, дошао је доктор Мирко у посету својој несуђеној ташти. Кажу да је изишао црвених очију. Сам је говорио: да госпођу Лазарићку може само више и више поштовати и волети, никако мање. Кад га је испраћала, рекла му је: — Дођите опет. Временом ћете можда и Јулици моћи бити пријатељ. За сада, смирите се, млади сте, издржаћете, заборавићете. Ето, и ја сам издржала, ја која сам главни кривац. Премда, ожиљак ми је остао, господине докторе, и ја мислим да се и види.

И видео се. Некако се смањила госпа Нола; мање право се држи; смежурала се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свога зета никако. И страшно се потресла кад је, тамо касније, видела како малог сина Јуличиног коњаком и ракијом враћају у живот. Већ од разлаза с доктором Мирком почело ју је мучити питање: ко је крив за Јуличину телесну слабост и за њену природу. Да ли њихов, при другој женидби већ остарели отац; да ли Јуличина мати којој нико не зна порекло ни живот. Или она, госпа Нола, која ју је довела к себи да доживи оно што би за сав живот подрило и јака човека; која ју је удала како је она мислила да ће бити добро; и напослетку, што је није онако слабу и стаклену послала некуда у свет и оставила на дужем лечењу.

— Има у мени нешто грубо и неотесано. Среће немам, тешке бриге водим, радим као надничар, и опет се држим, и оно најгоре заборављам... Љути ме што Срба може све да заборави, а ето и ја могу... Оца сам запамтила највише из доба кад више није ваљао; мужа су ми убили; једина сестра ми је полутуђа, а ја се држим и заборављам... У кући, Шваба је напредан, а моја вера кривуда, а ја се држим, и најгоре заборављам... Себична нисам; један Бог зна да нисам. Имање ово чувам као очи у глави, а појешће га 'ала и врана; ја сам се на њему само хранила, али што сам појела то сам зарадила... Никакву радост ми не да Бог, не даду ни људи. — Седи тако госпа Нола на салашу, поднимљена над столом пуном прљавих хартија, рачуна и признаница, и губи се у мислима и сликама. А салашари показују како је госпоја оседела и остарела. „Пази, каква је, к'о да је гром опалио.” — „Издржаће све, сила је то. Ради као и пре, једе као и пре, а кад за нешто приђеш, сече.” — „Чудна жена: толика сермија, све њено до крајцаре, а да је кад штогођ узела за своју конту, да је кас' ти, отишла негде на луфт, или се барем обукла к'о госпоја. Ни пар штифлетни нема, ни крст око врата, ни златан сат и ланац. Носи сат покојног господара у џепу ди су јој и стакла за очи; и кад је уморна, тек видиш да је извадила и сат и стакла и не зна које ће на нос да метне... Ал' што кажеш, сече! И уфати те на месту ди си нешто таман мислио да прошверцујеш. Ја, овај, јутрос заборавио мало коње да истимарим... шта ћу, нисам ваљда стрела, кад она прид мене, и грми к'о пророк Илија... Андрак ће знати, ништ ми није било, здрав читав, а после њене грдње, кијавицу сам добио.”

— „Човек, а не жена. Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао. Ниједно дете није родила, а кад умре, ићи ће јој за сандуком фамилија, оха-а, синови, кћери, унуци.” — Усред таквих разговора упадне или глас госпа Нолин, или она сама. Није могла никада да трпи да дуго бушка по њој мисао. Тек скочи, па је све прошло. Треба радити, посао гледати. Сажаљење ју је нарочито раздраживало. — Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива! — тако је једаред бацила домбу усред „јаузна”, и варошица је то дуго препричавала.

По паланкама, време има у великој мери ону чудну особину коју му припусује једна загонетка: да је оно што је истовремено и најдуже и најкраће. Бива да од једноличности и празнине паланачког живота стану сви сатови по кућама; а за оно неколико џепних, што иду, нико не пита, јер се боје одговора. Зар тек! Уф, никада подне дочекати! никада суботу дочекати! а од једног до другог госпојинског вашара је вечност! Време се укамари и стоји, и дође некима да га лопатама раздрмавају и руше. Има и она друга страна. Паланачке породице тако брзо клоњавају, спарушавају се, празне се, пропадају материално и здравствено, да време једва стиже, једва траје толико колико да се какав такав успон живота оствари и да бар један пас породице прође. Изђикају људи као трава, и увену као трава. Једино, слично понеком бусену жуте траве који претраје и до Божића, у неком запећку кашљуца по једна рушевина, нека озебличина, заостала иза оних што су већ сви на гробљу, заостала да бунца о кућама и имањима која су већ и треће руке променила. То су они које смрт воловским колима тегли на гробље, али их тегли. Иначе, што рекао господин Јоксим, експресно се нестаје. — Експресно ће банкротирати, ево, цела та улица са финим именом римског војсковођа. И вођа је експресно прошао. Данас ми господин жупник цитирао Марка Аурела: Зачас, и биће сахрањен онај ко је тебе сахранио.

Увек има право ђаволски господин Јоксим. Тамо на крају варошице, забелела се била лепо окречена кућица, и у њој млад пар почео да живи, и ради, и јагми да откупи малу њивицу са десет гранатих ораха на међи, и са ђермом. Зачас, нестало све. Муж на војној вежби назебао, и умро; живица око куће затрњала; излупани прозори замузгани и пуни паучине; удовица довела млађу сестру, сеоску јуродиву богомољку, и јуродива чува двоје деце, а здрава служи. Па је здрава нашла здравог и отишла. А јуродива и општина су подигли децу до шегртлука. Па су шегртићи прснули куд који, а јуродива је прешла у полицију да пере апсане, спава у кули ватрогасаца, једе што полицији не треба, а уопште се канда не одева. Стари гробар, увек накресан и разговоран, сећа се кад су јуродиву, луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у мртвачницу, и целу ноћ се видело „к'о кандило, илити свећа”... а њој је само добри Бог могао запалити ту самртничку воштаницу... има Бога, и има чуда, народе, и Бог гледа сиротињу... а ја, да сам им'о резерву свећица, богами би јој запалио, и за моје би здравље било... к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи... А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола! — Гробар жмицну оком, као у механи крај полића. — Ајде ти, женска главо! Зејтина би! Зејтин је за пржење сомова! — Сви се смеју.

А опет тамо на другом крају варошице, на ударцу друма, у лепој и напредној улици, стајале су једна другој прекопута: напредна српска бакалска радња , и кућа Србина ветеринара, који је лепо стекао на прегледима свиња за извоз. Ветеринар Васа имао је паметну жену Паву, и две кћери које по цео дан свирају у четири руке у клавир. Пролазници застају, а госпођице то и хоће. Прозор врло низак и лети отворен. Виде се двоје младих леђа, на њима прекрштени амови од једнаких, свеже упегланих кокетних кецељица, и четири једнаке витице, завршене с четири једнаке црне сомотске машне. А чује се или м о л „Дјевичине молитве”, или д у р неког бечког валцера... И све је то експресно нестало, променило газде! Трговцу се разболео син, и годинама је живео по лечилиштима. Кад су младићу плућа оздравила, радња и виноград су посрнули. Власник је све продао, и отишао брату у Мађарску. Оданде је младић писао друговима све док није заборавио матерњи језик. А ветеринар се пропио. — Жељезничка станица, фургони, транспорти свиња, визе свињске, таксе и пријатељства са извозницима, ето, драга госпа Ноло, то нас је помогло, и то нас је сад и упропастило — кука Пава ветеринарка. — Пре смо те речи с радошћу изговарали, а сад их се грозимо. Мој Васа је пропао. Увек пијан. Доктор Мирко се доста мучио око њега, држао га и у свом малом санаторијуму, бадава, Васа без пића више не може... Жељезничка станица, госпа Ноло, пуста, има времена за кренвиршле и ракију и шеф станице, и поштар, и мој Васа, па тако данас, тако сутра, свршило се са оним што знате. — Месец дана после тога разговора госпа Пава је пала и сломила ногу, лежала два месеца, и остала рома. Кад су се сви у кући измирили и научили на штаку, Васа је пребачен у пенсију, далеко пре времена. На срећу, једна се кћи удала, за „Турчина”, трговца из Солуна, једнога од трговачких пријатеља оца њезина. Кућу су морали продати, и онда је госпа Нола троје заосталих укућана послала на салаш, дала им стан, а госпа Паву поставила за врсту надзорника над амбарима и стајама у које се товари продата рана, и које закључавају купци.

— Зет ми шантав, надзорник ми шантав. Држи се, Станојла! — Млађа ћерка ветеринарова неко је време наставила да свира и на салашу, у две руке. Али како се на салашу нико томе није дивио, једнога дана је затворила клавир, закључала га, и почела матери да помаже, и показала се одлична у новом послу. Некада танка госпођица, потхранила се, па и разбректала. — Прсти и зглобови су ти одебљали, Синка; ја ти кажем да продамо клавир; никада више нећеш ти за клавир сести — предлагао је отац, и сложила се с њим кћер. Чим су клавир изнели, госпођица Тинка, некако као ражаловани официр, малаксала је у држању, и престала да крије да се саживела с једним малим салашарем. А ветеринар, кад је попио и клавир, напола је облесавио. А кад је он облесавио, салашар је напустио „фрајлу”. Још десет година, и све је то било на гробљу. Госпа Нола је куповала сандуке и раке, и изигравала фамилију при пратњама из ветеринарове породице. Госпа Пава је умрла последња; за сандуком је ишла само госпа Нола, и видело се да је много жалила паметну и озбиљну жену. — Све је изгледало добро, и све се свршило рђаво. То је оно чега се бојим и ја. Не може човек да зна како је то, и зашто. Зашто је од ветеринара Васе, који је био вредан и добар човек, и добар муж, и отац; и од Паве која је била понајбоља жена у варошици, зашто је од њих остао овде свега незаконити син фрајлин, а том незаконитом сину ће остати до смрти само мати фрајла, и немио запис у поповским књигама... Вала је змија она попадија од Вазнесенске цркве: убоде ме јуче право у срце кад ме запита: „Хоћете ли и малог у пансион?” Али ми Бог даде те јој зачепих уста.

— Нећу у пансион, него на руке, ако могнем изнети човека, јȁ! Тодор мој да је жив, како је био бољи од мене и „мираз” би му одмах спремао... Немојте бити немилосрдни, госпа-Томинице! Кад би преврнули књиге поп- Томине и протине мало унатраг, нашли би незаконитих тма и тушта и међу паорима, и међу докторима, и међу свим другим „ранговима”, како се то код нас каже. Шта знамо шта су нам све радили дедови и прадедови! Ја знам толико да ми је мати одбегла за оца мога и да се зачело прво дете пре венчања. А поштени и виђени људи су били после моји родитељи. И камо среће да ми је жив тај старији брат, госпа-Томинице! Сва деца око мене била би друкчије вођена и упућивана, и срећнија, него овако.

То чудно време паланачко, дугачко и кратко, тако се двојако јављало и над двојицом васпитаника госпа Нолиних. Срба је надугачко и споро сазревао. Гимназију је учио у три вароши и с једном изгубљеном годином. Био је већ добро огаравио над усницом кад га је госпа Нола послала у Беч да учи медицину. Његове незгоде последњих година биле су туче. Додуше увек некако витешке, за нечије право, и за право слабијег, али баш зато доста озбиљне. Госпа Нола се као тешила Краљевићем Марком, премда је добро знала да је то за невољу само, да је Марку Краљевићу време прошло. Пред матуру, коју је Срба полагао у суседном граду, десило се, међутим, нешто друго. Дошла је депеша, и госпа Нола је нагло отпутовала. „Однела је шешир с перјем .” — „То или је добро, или не ваља.” Тако су говорили млађи, шапућући између себе. „Вадила је новац из банке” — саопштио је целом свету зет. Вратила се госпа Нола брзо, а Срба је положио матуру недељу дана касније.

Шта је било? Госпа Нола није мучила паланку радозналошћу. Саопштила је да је Срба изгубио новац на картама. — Сувише сам му лепа имена дала. Додуше, још као дечко, он се сам прозвао Србом, али ја сам га звала још и Соколом... 'Ајд што је нагао на речи и на ударцу... То нам је од дедова остало, сви смо такви. Него карта не ваља, то Срби нису измислили... Да, да, ко коцку заволи, тешко ће бити ваљан човек. Али, борићемо се, Србо и Соколе! Још си у Наниним шакама! 'Одићеш ти мени преко длаке, или ће се затворити пред тобом и зелена капија и гостинска врата, а трећи улаз нема... Нема, а кад је о људском свету реч; а Срба би мој прошао и кроз зид, и кроз кључаоницу.

Госпа Нола, очигледно је, љути се и брине, али се увек и задовољно насмеши кад о Срби може да каже нешто што је на средини између ваљаности и ђаволства. — Али зато вам је, госпођо, ваш други питомац без мане Шваба, ако баш не без мане витез — вели господин Јоксим, с ким госпа Нола разговара нарочито онда кад паланци треба нешто „поручити”. Јер господин Јоксим разнесе поруку боље него најбржа пошта, а уједно је разнесе колико се најбоље може но правди и истини случаја. На примедбу господин Јоксимову о Шваби, госпа Нола учини покрет тако нестрплив, да се све што је на крилу држала разлетело на сто страна. — Куд ми баш сад мећете под нос Швабу! Знам да је одличан, да је први, да првичи међ првима, и да не може нико ни да живи од њега, чичка швапског! Скоро је две године млађи од Србе мога, али га је стигао, и престигао. Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам! Не дам му више српску пару, ако и то мора бити!...

Не смејте се, господин Јоксиме; одоле смо, испод планине, арсузи смо кад треба, и те како! А Шваби зато све и иде што га српска рука држи и води. Кад Србин некога прихвати, он му даје најбољи залогај... А Срба мој, не може бити друкчије, тргнуће се, прионуће да буде човек и он, и бољи и лепши од онога кепеца... Видесте ли мог Србу после матуре? То је високо, то је здраво, то је лепо као гора! Кад проговори, кад запева, тице заћуте и слушају га... Видим, увијате врат, велите: није то главно и најважније. И није. Али Срба добро учи! И паметан је... кад хоће. — И кад може, госпођо Лазарић! — Јесте, кривуда у њему нешто, али је још млад, а Нола још има снаге да се с њим понесе. Не дам да га Шваба осрамоти и да и мене осрамоти, разумете ли!... Погледајте их кад заједно иду. Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године. Блед, ситан, мекће кад говори. Млад, а старац! Да ми оправите зубе, Нено; да ми купите наочари, Нено. Наочари носи од десете године!... Опростите за реч, господин Јоксиме: троје су га родили, па опет нема ни снаге ни лепоте. Гњецав, сладак, послушан, покоран. Уф! Ко и сва ова земљетина. Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш. Да нисам ја камен јела, био би Лука данас шлајфер; као и отац му, а не абитуриент, како ли се то зове. — Госпођо Лазарић, не мислите ви тако како говорите. На сигурно место је пао ваш Шваба. — Како не мислим! Још горе мислим! Истераћу га за најмању кривицу, истераћу га и без кривице, онако како само жена може да побесни. Ако Срба морадне напоље, и он ће! Него ћу ваљда истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место. Бог с вама, господин Јоксиме! — Господин Јоксим се смеје као човек сигуран у своју ствар. Не знам, госпођо Лазарић, да ли је Бог с мном, али је сигурно са онима о којима ви водите бригу...

Сутрадан, као да јуче ништа није говорила, госпа Нола позва Швабу у своју собу, да с њим поразговара о томе шта ће учити даље, и где би највише волео да се школује. Дочекала га је раширених руку. — 'Ајде сине, 'ајде, матораћ мој, да сад мало поразговарамо као људи. — Па онда, као да се нечега сетила, као да се покајала за тон, повикну некако строго: — А где је теби матурантски штап? зашто сам га купила? — Младић, као увек, мало поцрвене, па тихо рече: — Носим ја штап, Нено, и чувам га; али ваљда нећу пред вас долазити са штапом. — Е, јесте, имаш право, Лука; увек ти имаш право, ђаволски створе! Видим да си за посету код мене обук'о и свечано одело. Добро, добро, извини... А имаш канда и рукавице; откуд ти то? Мораш ти увек да измислиш нешто мимо наш свет. Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице. — Младић се тад слатко насмеја и извуче из џепа једну распарену женску рукавицу. — То је Јуличина стара рукавица, а дала ми је Паула, и она и наместила. — Е, кад су Јулица и Паула удешавале твој костим, онда ја више не смем да се мешам... А сад седи, Лука, сине, и кажи ми шта би учио, и куда би желео да идеш. Срба ће у Грац, и учиће за доктора. Одма да ти кажем, да сам то ја изабрала, нисам много питала... 'оћу сина као доктор Мирко... А ти, ето, дајем ти право да сам бираш... Да не изабереш и ти однекуд медицину?... Кажу да то дуго траје и да повише кошта... Али, ја велим, што год се људски ради, и подуже траје и повише кошта. Фала Богу, кад сам дошла дотле да о томе с вама разговарам, да вас спремам за велике школе, из којих ћете ми доћи готови људи, радост моја велика у старим годинама... Дакле Лука-Лукице, кажи шта имаш и госпа Нола помилова младића по коси, очигледно да га охрабри да буде искрен и слободан. Шваби се одједаред згрчи лице, а очи се зацаклише од суза. Детињски искрено признаде да су га отац и господин жупник научили шта ће рећи, али тражили су од њега да говори само у своје име.

Госпа Нола га помилова још једаред по коси. — Што отац твој лаже, то да човек и разуме, за твоје добро лаже, отац је! Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице! Оно, знаш, право је рећи да и наши нису бољи. Мој прота и твој жупник, свеједно. Учени људи, добри људи, вредни људи, али тек провири лисичји реп... Него, дед, реци шта је то што они желе, можда ћу се и ја с њима сложити. — Да учим технику, и то у Белгији. — Побогу брате! нити знам шта је то, ни где је то! — Младић објасни да је то школа у којој би он постао инжењер, и да и то дуго траје и доста кошта, и да је још Белгија много даље и од Граца и од Беча. — Е, сад ми је јасно. Шта је инжењер, знам. Добро. А сам ми реци искрено, шта ти мислиш, ти, без жупникове главе? — Ја сам мислио да учим латински и грчки у Бечу — тамо су чувене катедре за то — и да онда постанем професор овде у гимназији, где сам се учио, и да и вама помогнем колико могу. — Слушај, Лука, ми сад говоримо као људи. Лепо је што си скроман и захвалан; али твој бивши директор ми је казао да си ти младић лепих способности, и да тебе чека можда нешто што се не постизава сваки дан. Тако ми је казао, а он зна шта каже, паметан човек, и добар, и воли ђаке као своју децу. Ја сам сматрала да ми је дужност да ти признам шта господин директор мисли. А да ми није дужност, не бих ти, богме, ни казала. Млад си, уобразићеш ко зна шта, постаћеш као онај господин Јоксим: и паметан и луд. А сад да ја теби кажем како ја искрено мислим.

Знам да се у гимназији учи латински — и ти и Срба сте имали из латинског најбоље оцене — али знам и то да се твоји попови по цео дан моле Богу латински, и кажу, и с папом латински разговарају... Е, сад, ако ти добро научиш латински, може да се деси да се то чује, и да постанеш поп. А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори. — Ако сте то ујдурисали, твој жупник и ти, вала сте се преварили! Нити ћеш учити латински, нити ћеш бити професор за латински језик, нити ћеш мени помагати и петљати се у мој пос'о! него ћеш ићи онамо где малочас рече, и свршићеш школу за инжењере... Видим да господин Штаб, варошки инжењер, лепо зарађује, и лепо живи, и богами је лепо израдио оне послове око канала и рибарских насеља. Не кицоши се, додуше, као доктори и адвокати, носи чизме, и баш и блатаве чизме, али то и јесте знак да човек с муком зарађује, а тако и ваља зарађивати... Чизме већ имаш, Швабо! смеје се Нана. — Имаш, знаш ли? и јахаће панталоне. Срба пожеле то за себе, а ја не дадох друкчије него да и ти јашеш с њим... Кад ћу вас видети заједно на коњима? Онај дивљан не скида се с коњских леђа. Док се једног дана не пребије... Каже ми Јоса да чуда ради, да је појахао бесног Лабуда и научио га шта је бич. — Ја баш нисам тако пасиониран јахач, Нено. Али ће ми то требати можда. Господин жупник каже да бих ја био фабрички инжењер, а фабрике су обично подаље од градова. — Фабрички, фабрички, свеједно, само да ваљаш. Кад господин жупник каже, ваљда и вреди тај фабрички инжењер... Него, реци ми, богати, какав свет живи у тој земљи у коју се спремаш? Говори ли се тамо швапски? — Говори се француски. — Не говори се швапски! Е, онда ћеш још пре тамо да идеш! Баш волим да не говориш швапски целога века. Настала је сад сцена дирљива и топла. Са својим Швапчетом госпа Нола је прошла кроз један тренутак какав се у њеном животу више поновити неће. Сирота госпа Нола! Није слутила како је тешка и велика ствар бити мати до краја.

Десетак дана касније, пред вече, госпа Нола седи у свом „књиговођству” и рачуна. Није баш ведра. „Године слабије у економији. Па један брак разведен а други склопљен; мираз, опреме, болешљиво дете Јуличино, „маркиз” много троши на одело и друге такве глупости. Па два младића треба опремити и послати у свет, и сваког првог спремати готов новац за њихово издржавање... Па је адвокат нешто забрљао с продајом млина, а Јеврејин Штајн је рђаво шпекулирао кад је дошло да с мојим новцем шпекулира...” Одједаред, нека граја у авлији, и неко лудо гурање уз степенице, и лудо смејање. Госпа Нола устаде да види, кад се врата њене собе отворише и упадне чудно друштво. Напред Срба и Лука у јахаћим костимима, а за њима сви млађи, и два шегрта, и двоје комшиске деце. Циче од смеја. Шваби завезана рука салашарским шареним пешкиром; на бради му велики фластер; кошуља пукла на леђима; панталоне се извукле из чизама, и на једној се ногавици откинула сва дугмета. Прсну у смеј и госпа Нола. Прсну у смеј и Шваба. — Твабута, Нено! и дигао два прста. „Гором језди Топлица Милане!” пева Срба, леп и витак и славан у оном оделу, као витез из приче. — Е, моја невољо, моја главобољо, Лука сине! „твабута” си пао, и трипут се угрувао! Ништа, ништа, од тог деца расту! — И настаде онда једно причање, живо и пуно слика. Срба претставља коње и јахаче, врти се по соби као ветар, скаче, мило му је што је лак и млад. — Ух, Нано, не знате ви шта је трк и галоп по овој нашој равници! Коњ да сам, а не јахач, па бих био срећан.

Какве галије по мору! Равница бескрајна, и добри коњи, па лепше лепоте и већег уживања нема. Ја на Лабуду. Јосин Душко на Цветану, а Лука на кобилици Милици. — Опет смеј и подврискивање. Шегрт један се преврну трипут на рукама: „Живела кобилица Милица!” — Па кад прснусмо, Нано, нестадосмо! Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу. А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће. — Смеј. Срба и Лука се ухватили и играју, а госпа Нола поцупкује у месту. Отварају се врата, улази доктор Мирко с материалом за завоје; а кад виде у чему је ствар, поче и он грохотом да се смеје. Пред кућом се скупио свет; госпа Нола с балкона прича и шали се, сва улица оживела. Раскалашна деца употребила прилику: не даду фењерџији да рашири мердевине; украли су перечару две переце; један мали је скочио у врећу са сочивом пред бакалницом; девојчица нека раширила кецељицу и не да полицајцу да прође. Испада на балкон Срба, и на улици се живот појачава. Види свет лепоту и младост, и радује се младо и старо. Лаковане чизме, јахаће панталоне на дугим правим ногама фино се уборале, као снег бела кошуља раскопчана и открива диван врат, глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а раширене руке се повијају као две танке гране. Госпа Нола села на столицу и брише очи.

Те ноћи дуго се није дигла од стола за „рачуновођство”. Као обично после већих одлука, осетила је неку тешку одговорност, и скоро грижу савести. У таквим тренутцима њој је долазило јасно до свести да се она никако није уживела у посед, и не може да сматра да је њено оно што је било Лазарићево. Мучило ју је и те ноћи збуњено неко осећање да она с туђим имањем и одвише по својој вољи располаже.

Изишао јој пред очи муж, покојни Тодор, несрећни човек који је главом платио што је богат. И дохватило је оно њено ваздашње неразумевање богатства, немар за богатство, и као неки страх од новца и имања. „Тај стра' ме је ваљда и нагонио да поузимам гомилу деце, да би некако спала с мене одговорност због онога што имам... Сачувај, Боже! страшно је бити богат” — уздахнула би госпа Нола у себи. Па би онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор је погинуо да она постане богата удовица, и да буде богат бог те пита ко. — Игра ми понекад све и пред очима и у глави... Мени лично ништа не треба; ја трошим на себе колико и неки мој салашар, а радим као и неки мој салашар... Нити сам куда ишла, нити што видела и научила, нити какву забаву имала, нити неки луксуз терала... Тодор погинуо, да би новац узели други; ја радим и чувам, да би новац узели други... А ти „други” — ту би госпа Нола учинила руком гест као да нешто гони од себе, па га онда опет задржава. — Мислили смо Тодор и ја да ће нам Јулица бити кћер јединица. Али Јулица ни у чему није хтела оно што смо ми хтели... А и новаца је било више него што за јединицу треба. И за тај сувишак, ето, закачио се, ваљда по Божјој вољи, народ један који Тодор мој на другом свету неће познати, и можда ће мене питати што сам тако радила. Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију! Али добро чиним људма, Тодоре, и то ваља за твоју душу, и ко зна још за чије душе, јер су на великим имањима увек и велики греси, говорила је моја мати... Мене ваљда зато више нису напаствовали разбојници... Има и без њих грабежи: граби адвокат, граби Јеврејин, граби држава, граби и Бог где се сувише нагомила...

Смањује се полако Тодорово имање... Можда ја не умем добро да водим; можда мора да се смањује кад се толико људи од њега издржава; можда Бог прегледа старе рачунице Лазарићâ и поправља грешке... Често и ја сама себе питам то што би ме Тодор питао: да ли добро и право радим, да ли ћу издржати све што на себе узех... Срба и Лука, то није више проста рачуница, ни једна трпеза. Није то више салаш, него је бели свет... И још је Срба увек двоструко рачуновођство! Говорила сам с њим, показала му да се полако крње и готовина и приходи; али он нема страх од брига, и нема, што је страшније, ону мушку вољу да тежи да заради и привреди... Вели ми, на моје запрепашћење: „Да се оставим школовања, Нано, да идем на салаш да живим; како Бог да, дотрајаће ваљда она земља да и нас све још прехрани.” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат изучити и хлеб зарађивати... Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем? Тачно ону цуру која буде салаш наш у својим рукама имала, па била која била. Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем. А кад се вас двојица збринете, зна се ко ће га држати: моја сестра, Јулица, а она нема ћерку за тебе! Немој тако напразно да говориш, Србо! Грехота је и због покојног Лазарића. Он вас помаже и издржава и са онога света. Његово је, Србо, све што једемо и трошимо, то не заборављајте душе његове ради, а и ваших душа ради... Иди сад, тешко ми је...

Немирна је била госпа Нола те ноћи. После поноћи је устала, испила чашу хладне воде, обукла се и почела да хода по соби. Кроз разређене шалоне улазила је месечина као сребрна лепеза. Госпа Нола провири на улицу. Преко пута, сам ситан паланачки дућан. Сва врата мало криво узидана. На углу, камен, пола у кућу пола у тротоар узидан. С тога камена дању деца скачу, а сада ноћни стражар на њему седи и дрема. Поред њега је пас и врећа у коју купи све што по улицама наиђе или кроз плот убере. Он се повлачи чим зора забели, и контроле над његовом врећом нема. Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице. Па онда стиже и ветрић, задрма багермово грање, сенке грања претрчаше, као прсти преко харфе, по гвозденим шипкама велике школске капије. Потера ветар и нешто плехано преко калдрме. Чувар се трже ода сна, зграби оно плехано и стрпа у џак не гледајући. Зачуше се тад јаснији гласови младићски, и уз њих пратња тамбурица и брача. Из улице од реке испаде друштво. Напред Срба. Удара у живе, и игра. Заврти се као чигра, пође неки корак напред, па се заустави и изводи корак у месту. За Србом још три матуранта. Напослетку, заостао, и несигурна корака, Шваба. Ћефлеисан, ваљда први пут у животу. Госпа Нола се зграну, умало не викну, не зна ни сама да ли од зачуђености или од радости. Разговетно дођоше до ње песме и речи. Шваба ухватио пешеве од капута, ваљда да се придржи, поцупкује опрезно, и доста пријатно малим једним тенорићем пева:

Не фоле ме ни одац ни мајка,

Ал' ме фоле карава Циганка.

Да ли се у госпа Ноли диже младост, или слободан човек с планине, тек она стрча доле, отвори вратанца у капији, увуче унутра и младиће и чувара с псом и врећом, пробуди једно млађе, и дочекаше зору у расположењу које је тешко описати, које се као сан доживљује, и као сан само и остаје. После, као увек о свему, причала је госпа Нола и о том „лумперају” сваком ко је хтео што да сазна. — Нисмо много пили, а нисмо ни много лармали. Под амбаром на слами смо пробали да играмо коло, али снаге за коло није било. Миша боктер не може од ракије, младићи не могу од вина. Сви полегаше; а у мене ушла и нека радост и нека туга, па само сузе гутам. Ходам по соби, и чини ми се на салашу сам, и Тодор још жив, и ја се спремам у мој крај... Па онда опет знам да крај свој никада видети нећу... Па ми изађу пред очи Срба и Лука... Спавају сад ту, код мене, али ко зна... Хоће ли бити срећни? А баш и све да буде добро, и памет, и лепота, и здравље, опет, када год их погледам, мислим у себи: човек је као роса, можеш за њим заплакати кад хоћеш.

И она зора је била од росе. Прошла. Никада се више није састало то друштво. Боктер је удао кћер у Далмацију, и чувао зетов виноград док није умро од вина далматинског. Још исте зиме умро је један од оних матураната који се био уписао у богословију. А затим су се низале године које госпа Ноли нису више доносиле радости. Зет њен прогласи се атеистом. Једва је скромнији део паланке научио реч, а кад је разумео о чему се ради, безмало да каменује безбожника. И школовани људи се узбунили. Бадава је господин Јоксим шаптао: — Банкари, апотекари, ет цетера, то вам је свет који и мора бити атеист, јер баш ништа о Богу не уме мислити. — Људи се и даље бунили и скопо претили. Паланка има од времена на време потреузрујавања и јуначког става; и кад почне нешто бранити, нарочито нешто нереално и свето, занесе се до махнитости. Госпа Нола је морала склонити зета, послати га за неко време, тобоже неким њеним послом, на пут.

А зет је употребио то време да прочита још неке атеистичке књиге, и кад се вратио, пресрео је ташту с неким потпуно бесмисленим испадом против Христа. При препричавању тог догађаја, неки су претстављали како је госпа Нола, побожна жена, истерала богохулника из куће; и други су говорили да је госпа Нола том приликом поставила тачну диагнозу своме несрећном, и иначе „лудом” зету. Милушић је почео да злоставља жену и дете. Паланка је врила. Прота је говорио о антихристу, свет о сотони, бабе су палиле свеће. По други пут је Јулица од мужа прешла у стан своје помајке и сестре, сада са дететом. Доктори су одвели „маркиза” на посматрање и нашли да на телу и на души има болести. Јулица, на изненађење целе варошице, оставља дете у кући сестриној, а она се враћа да негује мужа. Случај је био тако тежак, и тако пун развојних могућности, да је паланка просто отворила билтенску канцеларију. Из дана у дан је било новости. Лудак је говорио и писао читаве расправе против Бога и Христа. Али је дошло и нешто ретко ружно на болесниково тело: страшан свраб у унутрашњости дебелог црева. Несрећни човек, у потреби чешања, развалио је сам на себи ужасну рану, увлачио песницу, и каљао се недостојно и пунио кућу смрадом. У Јулици се одједаред појави снажна жена и поштен човек. Перчинова крв. Писала је сестри: „Пошаљи ми неко слушче, ако ко хтедне на ову несрећу доћи, и неговаћемо Лазара и трпети га докле год се може. Од тебе сам, Нано, научила да се тако ради у несрећи. А дете ми, молим те, пази, слабачко је, нисмо му здравља дали ни ја ни отац.”

И тако је госпа Нола стекла опет новог питомца. Свет ју је просто почео поштовати као мученицу; нудила се паланка искрено да помогне. Али госпа Нола, бар пред светом, није ни малаксавала ни роптала. — Питате, како смо и шта радимо Јулица и ја. Не плачемо. Сузе су за мале јаде, моја госпођо. Обадве радимо оно што нам је сад пос'о. Јулица запира мужа и повија га у пелене, и ћути и трпи. Ја тражим ко ће те пеленке прати. Знате ли кога, старију неку жену, да младо створење не заробимо за добар новац. Платићу шта се устражи, иако ми је све теже добро плаћати. Што кажу тамо код нас: разјазило се и разлива се у сто рукава.

Лекари су поделили мишљења. Једни су тврдили да код Милушића постоји тај свраб; други, да је то фикс-идеја лудака. Свакако је и за радозналу паланку случај Милушићев био „јак”. Несрећни човек, некада шарени детлић на променади чији се прслук видео на сто метара; „маркиз” с лорњоном, и танком палицом коју је вртео прописно у виду мотовила; ташти љубитељ новца који се хвалисао богатом женом и наследницом госпа Нолином — ено га сада трули као губавац, и сипа непрестано хулу на Бога и Цркву. Господин Јоксим жмири и цеди: — За пакост, неће да грди и попове, било би сиротој госпа Ноли мало лакше. — Нико, уосталом, сада није слушао господина Јоксима. Оно што се дешавало у Јуличиној кући, било је неописиво. Лекари су наваљивали, и претили силом, да се лудак води у лудницу. Јулица је упорно говорила да га не да од себе ни милом ни силом, јер зна да би га, таквог, у лудници мучили и тукли. И тврдила је да њој није тешко неговати га: и објашњавала да, као код сваке болести и несреће, и ту нису сви дани једнаки, да наилазе дани одмора и за болесника и за оне који га гледају. Сем тога, из луднице се опирали да приме човека са страховитом болешћу тела. И тако је све остало по старом.

Госпа Нола је сад више но икад волела Јулицу, и све јој чинила видећи је тако храбру, праведну и милостиву. Трзање уста, сасвим се изгубило сада. Лепота Јуличина добила је уопште оно што јој је увек недостајало: духовни израз. Жалост утолико већа. — Требало је да буде несрећна и проклета, па да се у њој покажу човек и крв — говорила је госпа Нола, плачући горко и без уздржавања. — Грехота је да кажем, али сад ми тек јесте рођена сестра, и погинућу за њу. — И гинула је, само полако. Страховито се променила, збабала се; стално је била главобољна, и тужила се на истрзан сан, на гушење, на бол у грудима. Послове је доста запустила. У кући је почела да штеди непријатно; плашила ју је дуга болест Милушићева и даља судбина Јуличина и њеног детета. У цркву је престала ићи. Прота дошао да је посети, и да запита што је нема, да није пала у грех да на Бога жали. — Како бих на Бога жалила, господин прото! Мени је заиста Бог послао децу, јер ниједно нисам родила, па ће ми дати и снагу да их подржим док на ноге не стану, и док несрећа мине. Она ће минути, јер је Бог праведан... Ако би се ипак десило да малакшем, душом или телом, верујем да ће ми Бог дати смрт брзу, да и ја не станем Јулици на муку... А у цркву не долазим просто зато што сам немирна. Ниједно место ме не држи. Једнако ходам. Не бих вам сад могла стати у онај сто и отстојати на једном месту службу, пошто је цео свет. Хоћете ли да се деси да почнем јурити кроз цркву? помамиће се свет против нас: да смо сви полудели. — Госпа Нола се прекрсти и склопи руке.

— Бриге су ми, господин прото, многе. За ове три године, ви видите и знате што је о в д е. А не знате да је Срба за то време појео једну њиву. У један мах сам морала да зајмим новац, ја, Лазарићка, најбогатија жена у околини. Јуличину целу кућу ја сад издржавам. Милушићу су дали из банке малу помоћ; млад је пропао, нема права на што боље и више. Несрећник, кад одем тамо, напада ме страховито. Сећа се сигурно да сам спречавала удадбу Јуличину за њега, и мрзи ме. Тражи ми тестамент: „Да видим, каже, да нисте све оставили Христу”. Млађи се смеју, а понекад, верујте, насмејемо се и ми... Црта план земљотреса који ће срушити саборну цркву у Београду. Откуда одједаред Београд! Па онда прича шта све Бог држи у писаћем свом столу, и тврди да тамо има и он, Милушић, једну своју меницу... Вала је и има, и никада је неће платити... Одавно сам ја видела да код њега мали таванак (показује на теме) не ваља... То је најтежа Божја казна... Боље ма која болест, само не неразум... Саклони Боже! Не зна човек шта ради, шта говори, шта је поштено и непоштено... Нехарни мој зет мора да је много Бора расрдио кад му се тако памет преврнула... Тамо код нас, под планином, био луд човек; по шуми ходио, с травама разговарао, к'о неки светац. А овај се, Боже прости, умрцинио, тешко њему, и оној његовој жени и детету, и нама свима.

Седам година је „маркиз” трунуо у гаду и хулио на Бога и на небо. Као све што продужено траје, изгубио је и Милушић од тајанствености и од патетике. Паланка се давно већ научила да са смехом слуша скандалозну кронику неба и земље, како ју је лудак измишљао. Кад су му једног дана донели малог сина, који се код госпа Ноле лепо поправио, отац га је дочекао: — А, ти врло лепо изгледаш. Сигурно си пун пара.

Тамо код твоје стара-мајке свраћа Господ Саваот, па вам је свима добро... Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево, скоро липсати! И треба. Чујем овде од посета, цео дан, да ти је мати „једна светица”, дакле ја треба што пре да селим... И онда почне да се смеје ружним смехом безумља и пакости. „Дај Боже, да и ова Јулица не полуди крај њега”, говорили су људи. „Већ је и целој вароши додијао!”

Свршило се најзад просто, и као неочекивано, са општим изнурењем. Болесник је утихнуо, побелео, престао да једе и да се чисти, сасушио се до костура. Умро је једног јутра док му је жена спремала неки теј за апетит. Као да се искрао из живота, он, који је живео с тако много буке и тегоба. Тешко је било веровати да ће се та страшна соба испразнити. Кад се испразнила, госпа Нола тек онда право погледа у Јулицу. Погрбила се, пропала у лицу, коса њена од печеног злата потамнела и доста испала, руке огрубеле од тешког посла и вечите влаге. Чим седне, задрема. Испражњену собу, уосталом, целу кућу, оправили су, да би је издали. Али је тешко било издати је, јер нико није желео ући у траг страшног и проклетог болесника. Једва, за мале новце, узе кућу под најам Јеврејин Штајн, да би је после две недеље продао за добре новце у нов најам, српској црквеној општини и српском гимнастичком друштву, за разне приредбе, беседе, предавања, игранке. Јулици криво. Адвокат се буни и хоће да тужи. Госпа Нола одмахује руком, одбија: — Одовуд Јеврејин, одонуд попови, пропали смо. — Исте вечери, кад ју је на улици задржао господин Јоксим да види да ли је „тај шкандал с кућом заиста могућан”, госпа Нола и њему мирно рече: — Могућан је... И да вам као паметном човеку кажем још нешто: то је знак да полако, полако идемо наниже. Кад вас бестидно почну варати и черупати, то је сигуран знак да миришите на пропаст и лешину. — Али молим вас, госпођо Лазарић, ту је ваша црквена општина, ваша, којој сте толико чинили, она је у питању. — Свеједно! Црквена општина, или ко било други. Кад почне низбрдо да иде, сви помажу радо.

Једне вечери, седе госпа Нола и Јулица на малим сељачким столцима — „мебл” који је донела Станојла Перчинова — и разговарају. На крилу госпа Нолином је мали Бата Милушић, а у његовом крилу корпа, а у корпи мачка и шарени плајвази за цртање. — Погледај га добро, Јулице: по лику, чиста и јасна баба Талијанка, твоја мати; а на тебе је тих и послушан, и опет некако својевољан и одлучан... Немој, Бато, мачку љубити и плајвазе лизати! Аја, бадава баба-Нана грди и показује штап; је ли тако, Бато? — Бата се смеје, дохвати мачку за два ува и љуби је. — Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале. — Море Јулице да видиш, и није; него хтедох рећи да је срећа што мали од оца нема баш ништа. И не треба му. Бог нека види Милушићеву душу тамо горе, ако може, а међ нама, људма, није оставио добру успомену. — Мени је био добар, Нано. Волео ме је много, док се није разболео. Нечим ме је привлачио, што не може да се каже. — И не може и не треба. Остави то, Јулице. — Нано, кандило на гробу се гаси и гаси. — Шта ћу му ја. А можда не палите како треба. А можда и не треба да гори; доста си ти горела и за душу и за грехе његове овде на земљи. Да ниси заборвила: седам година! Погледај се каква си. Тешко се и споро поправљаш. — Јулица удари у плач. Госпа Нола устаде, изнесе малога у ходник да се игра, и врати се. — Говоримо пред дететом што не треба. Деца све памте и разумеју. Не плачи, Јулице. Муж твој би требао тамо горе да плаче за тобом, и да он теби пали, не кандило, него, вала, бенгалску ватру.

Богату бенгалску ватру са звездама, и ружама, и петловим реповима, и змајским прдељцима... Шта се смејеш? Тако се то зове. Плане змај, зелен и плав, и из њега пуцкета, и разлећу се црвене бобе... Знам ја, куповала сам доста бенгалских ватри, и за цара, и за Србу... Слушај, сестрице. Млада си, поправићеш се и бићеш опет лепа. И, опрости, бићеш ваљда и паметнија... Трећи пут се ваљда удавати нећеш. Једаред те ја несрећно удомих, други пут ти сама. Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему. Ништа лепше и слађе за жену него дизати дете, и бити мајка...

Колико би теби теже било у животу да ти ја нисам била и мајка, а ко зна шта би било од мене, у овом крају, и поред Тодора, да ниси дошла ти. Ти си била срећа и за сиротог Тодора; сећаш ли се како те је волео и мазио? — Јулица уздахнула дубоко и чини руком знак да је и то изгубљено. — Немој се узрујавати, и не уздиши, показала си да умеш бити јака. Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи... Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа. Јеси приметила: жене се исплачу, а после слатко заспе... Не дај се! И не дам те ни ја... Бриге моје су све веће, сестрице, потребна си ми, имаш да подупреш где ја не стижем. Да, да, не гледај ме. Даћемо сад и теби једну њиву, и штајервагн, па смо онда саме жене управитељке: ја, ти, Пава ветеринарка. Све смо се удавале, и све не може бити лепше усрећиле... Кажем ти, бели голуб да те запроси, терај га, док се није назвао муж . — Јулица се разведрила, смеје се. — Нано , благо теби, теби је увек срце на шалу. Нигде те нема у свету! — А знаш ли, Јулице, међу нама буди речено, кажу да госпа Пава помало пијуцка. Не чудим се, и нећу јој ни замерити, док су јој рачуни у реду, и док држи меру у пићу... Помози Боже!

Пава пије, нас две ћемо добро јести, па ће ваљда бити снаге да сачувамо Тодорово имање. — Ту госпа Нола дубоко уздахну. — А знаш ли да га једним делом већ нема? Крњи се. Повише нас је на њему, и крњимо га. И, среће немамо, канда, Јулице! па се и зато крњи... Оно, право рећи, посматрам око себе и видим да се све крњи и смањује! Газде које сам затекла као нова млада, не постоје више. Грабе људи, па страће, па други грабе оно страћено, и све је, Боже прости, као неки рингишпил: Ју-хе! Ју-хе! па сиђи доле, други ће да узјаше... Морамо штедети, Јулице. И ти имаш дете, и ја имам деце, и повише, ко зна, можда сам их и преко рачуна покупила. — Нано, сви кажу да си добро радила кад су узела нас пуно да нас васпиташ и школујеш и будеш нам бољи родитељ од родитела. Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити. — То те и чека, сине; ја те, ето, бригама разговарам и тешим. Али, шта ћу, мораш знати све, јер ти ћеш остати да управљаш ако ја сутра умрем... Имање то, Јулице, некако није благословено. Нисам баба картара, знаш ме; али је тако како ти кажем.. Само, питам се, и баш пред тобом, Јулице, да и ти знаш, питам се које је имање благословено? ... Идеш сад и ти по гробљу, е, па кад већ идеш, пођи мало около наоколо, и види како тамо горе изгледа паланка и њен „отмјени” и „држећи” свет. Све поиспропада! Прошетај и прочитај шта је било с богатим и бесним Влаовићима, па Лукићима, па Крачунима, па са, не знам ти ја, грофовима или племићима фон Опрешама — и то само за време откад сам ја овде, и нешто мало од времена о којем ми је Тодор причао... Тодор сам ми једаред рече: „Станојла, није ми, к'о једном газдовићу, лако да то признам, али ето видиш и чујеш што ти проповедам: све сами сиромаси иду у гробље!”

Тодор рече „сиромаси , а ја велим п р о п а л и ц е. Ју-хе! док су пуни амбари; ју-хе! и кад су празни. Дугови, менице, срамота, лаж, проклета лаж, лажемо се док можемо језиком лаж да држимо, и напослетку гробље, сиротињски дом. Зар то нису пропалице! Звона звоне, носе последњег г о с п о д и н а Влаовића. Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала. Није то разговор за млад свет. Одмарај се, мученице. Гле какве су јој оне њене дивне стаклене руке... Морам је добро осигурати, и што пре. Старим нагло. Једем, срце ми у салу, вели доктор Мирко, и не ваља, вели, што ме једнако у потиљку боли глава. Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради.

На гробу Милушићеву кандило никако није хтело да гори. Удовица је мењала и зејтин, и чашу, и целу направу, али бадава. Запламти, зацврчи, и угаси се. Или гори мирно два, три минута, и одједаред се усули као да је неко однекуд дунуо у пламен. Како је то знала гробарка, знала је и цела паланка. Гробље је кроника града, а гробари су врста локалних новина. Гробарка Ната дочекује и извештава и оне који верују у бапске приче и оне који не верују. С правима разговара одмах даље, о узроцима појаве, о кривицама одговорних и неодговорних фактора на небу и на земљи. Друге води на гроб Милушићев, и моли, као неки сугуран лабораторист, да сами пробају, да сами предузму што мисле да треба предузети. Запрепашћење осведочених расте, и привлачи радозналост неосведочених.

„Јесте већ били да пробате запалити?” — питали се људи на пијаци, по радњама, и на друштвеним састанцима. На госпа Нолину молбу, отишли су једнога дана инжењер и доктор Мирко: „Да паметни људи нађу узрок и смире свет”. Један сат су пробавили доктор и инжењер на гробљу, и сишли су међ свет слежући раменима: „Не гори.” Госпојинска и Вазнесенска црква оживеле. Свеће, молитве, шапат, водице, иконице, важни разговори с протом и с поп-Томом. Прота претура старе књиге: неће ли наћи сличан случај, и видети шта црква и њени служитељи морају, и шта смеју предузети да би појава или нестала, или се забранила, или се као пример неверујућима увукла у ред демонстрација ради страха Господњег. Поп-Тома и госпа-Томиница постадоше прави мисионари: проповедају, уче, прете, исповедају паланку о стварима које су сви сматрали да су давно ликвидиране без суда људског и Божјег. — Библиска времена на реци Тиси, — рече господин Јоксим, и сложи се, на једној малој конференцији, да се покуша с врстом званичног увиђаја; — јер, напослетку, не можемо дозволити да Милушић, пошто је Бога одрекао, обори нам сад и силу закона. Ја имам, верујте озбиљних тешкоћа у суду. „Настао је Божји суд, и нећемо да се покоравамо господин Јоксиму, кажу ми прави и криви.” Са увиђајем је пошао и господин Јоксим. Прота је после причао да је господин Јоксим био блед као крпа: „Замукнуо наш премудри Соломун”. Беше доиста замукло све, па и господин Јоксим. Кандило се запалило, слабачки се лелујао пламен два минута, зацврчао и угасио се. Занимљиво је било гледати како људи постају малодушни и изгубљени чим језиком не могу да знају и доказују. Ћуте, збуњени. Сиђоше с гробља као посрамљена деца. Остадоше гробарка и поп-Томиница. —Лако је вама, госпа попадија — вели гробарка, искрено ви не живите на гробљу. Деца ми плачу, а и ја сам мртва од страха. — Значи, Нато, да Бог хулитељу још није опростио грех. Али једнога дана ћемо доживети и то, јер је Бог милостив и велики — тешила је поп-Томиница гробарку.

Никада се то није доживело. Бог је демантовао поп-Томиницу. Тај је случај с кандилом остао једно од најневероватнијих искустава људи онога времена. И дан-данас се препричава као чудо. Наравно, нема више никога живога ко би се много интересовао да ли је отпуштен грех Милушићу, и да ли би горело кандило на његову гробу. Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу. Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама. Могло би се с мало претераности рећи да је и оно некадашње гробље у гробу, јер се и гробље мења. Садашња гробарка има двадесет шест година, и гледа вас као вампира ако почнете разговор о госпа Ноли и њеном друштву. Та гробарка сад води другу кронику, и сасвим другим примерима потврђује дубоко истиниту теорију госпа Ноле Лазарићке, некадашње богаташице, теорију о некадашњим богаташима.

Маглица, студ, почетак је новембра. Не новембра по реду, него једнога новембра. Јер кроника гробља везује догађаје нарочитим начином, по линији расплета и техници смрти. Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види. Снег, нити се чује нити се види, јер је госпа Нола шалоне на својој соби рано затворила. Ватра у пећи је жива, црвени се и скаче, и тачно одаје како ветар замахује и гони.

Госпа Нола седи у једном ћошку и рачуна. На свој начин. Дечја таблица од шкриљца пред њом, по њој пише и брише, и напослетку оно што је тачно израчунато преписује у доста малу свеску, прилично искрхану, и више пута прошивану. Понекад погледа на сат. Возом вечерњим из иностранства треба да стигне Лука. Умро му је отац. Ишла је госпа Нола да обиђе удовицу. У оном вертепу, као обично, све чисто и уредно. Удовица, као све удовице, плаче, сећа се да је женска глава, и да ће тешко бити без мужа. Рајнхарт лежи у сандуку као неки гуштер: сув, тврд, некако сав зелен. Ветар, студ, кише и увек мокра сига истрошили су га. Наочари су скинуте, и тешко је познати лик и без очију и без наочари. У последње време, боловао је шлајфер од необичне болести у носу, морао је издржати две операције, исекли су му сву рскавицу. Али није дошло до тог да наказан изађе пред свет: умро је, а мртву су му удесили нос од гипса. Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?” и кикот. Живи људи весели су што нису мртви. Госпа Нола опет погледа на сат: Доцкан је веће, неће Лука вечерас свраћати овамо... Да видим, како је напољу. Растави крила шалона на једном прозору, поче дубоко да дише, и да се у лицу разведрава. — Дивота! Снег! Студено! Све се бели, варошица спава, мир је... Да су планине унаоколо, куд би још лепше било. Тамо, човек у висину види до под небо, а по равници не види даље од првих међа. Ето, опшанчио нас мрак у овој кутији, па то ти је... Код нас кажу да мећава силази с планине; а овде, не знам откуда долази. Мањ да је и она кренула са салаша. Овде све долази са салашева.

Сутрадан, рано изјутра, дошао је гост. Госпа Нола је била радосно узбуђена. Човек. Није видела свога питомца више од две године дана. Он је одбијао да дође, да не би узалуд трошио. А сваки новчани поклон је претварао у књиге, и писао помајци својој колико их већ има.

Ето га сад. Миран, достојанствен, озбиљан, чак отмен. Велики свет и школа дограбили су једно способно биће, и узели га за себе. Учинили га самосталним, откинули га од свега старог, уског, детињег. Госпа Нола је одједаред схватила све то, и одједаред сада разумела и неке детаље из ранијих писама њенога питомца. Устала је са столице, и исправила се. Устао је, учтиво, и младић. Погледали се, и госпа Нола, снажна и паметна госпа Нола, устукнула је пред победником. — Седи, Лука, и причај ми шта радиш. — Он је причао о својим истраживањима, о успесима, о своја два последња семестра у Немачкој — што такође имам вама да захвалим, и више него за све остало, јер су ме у Немачкој научници дочекали братски. — Честитам ти, Лука, и радујем се. Ти можеш светла лика стати и пред мртвога оца, и пред матер, и пред твоју „добротворку”, како си ме у последњим писмима називао. Заболело ме је то, али разумем. „Нена”, то је детињска реч, а ти си ето прави правцати човек. То је и главно, и то сам и ја хтела, и да ниси то, било би ми као да сам бадава живела и трудила се... Срба, писала сам ти, не само да није свршио медицину, него, рекла бих, није честито ни почео. И теби је жао, видим; штета за младића способног и снажног. Он се бави неким трговачким пословима; има близу пола године како није овамо долазио... Много је у Бечу... Мора бити да зарађује, јер од мене за годину дана није тражио помоћи... Послао ми је чак једну машину за сејање, на поклон... Обрадовала сам се... шта ћеш, човек се мири и навикава. Знаш ли, и верујеш ли, понекад ми се чини да сам и ја хтела да баш трговац и шпекулант буде, и да оно с доктором, да је то само тако, неко моје старо сећање на твоје детињство, сећаш се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек, стално пред очима... Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје.

— Пође болеснику, па успут види доброг коња, или побеснелог коња; бацио би све инструменте, пустио болесника да болује, а он би одлетео на вранцу као ветар... Салаш је за њега . . . Само, требао би му салаш боље подупрт, него што је наш данас. — Можда ћу ја да њему, како се каже, да њега помогнем у аспирацијама његовим у трговини, кад мало боље видим, тамо у Немачкој, како се каже, могућности. — На госпа Нолином лицу светли резигнација: памет њена, пуна доброте и увиђавности и жртвовања. — Ти дакле остајеш у туђем свету? — Младић се смеши. — То је отаџбина мога оца, па и моја, наш језик и наши обичаји... Сећате се како сте се радовали што ћу говорити француски? Хвала вам велика што сам научио француски, али ћу ипак говорити немачки. — Имаш право, потпуно. Сваки честит човек не да свој језик и своје обичаје. Ја бих, дете моје, умрла, да ми на уста дође туђа реч... У колико је сати сахрана? — Младић се мало затим опрости и оде. Госпа Нола испи чашу хладне воде.

Као увек кад је узбуђена, госпа Нола, после чаше воде, отвори један прозор широм, и загледа се у даљину. — Тако, то добро чини. Одмах сам јача, и не бојим се више ничега. Тамо у пољу, све је само и остављено, па зашто да и с човеком не буде тако... Стрижемо она жита сваке године, и не питамо како је „добротворима и добротворкама”... Тако и међ људма... Тодоре мој, Шваба ће у Немачку, а ја и ти ћемо на православно гробље... Па шта? Тако је и право, и тако увек бива. И с родитељима, и са добротворима који нису родитељи... Па ипак, дала сам је њему и друго нешто сем новца, том Луки из Немачке.

Шта? Љубав материнску?... Не лажи, Ноло, па је онда све лако и просто... Не лажем, дала сам љубав. Ево и сада, срце ми је, чини ми се, клонуло да умре, зато што Луку губим, и изгубих... Туђа кост... Родити ваља оно што ћеш слепо волети... Слепо га нисам волела, нисам. Сметало ми је што није Србин, и болело ме што онај који је Србин, не ваља... А ко зна, можда ће Срба ипак ваљати... зашто баш мора доктор бити... Моја тврда глава је можда и ту нешто крива... Нека буде што хоће, само нека је човек... Да, али човек и човек није свеједно. А опет. Гледам, гледам Луку... не! Оно нешто питомо је у Срби, а не у њему! Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце... наше српско срце... ако Бог да. — Госпа Нола се ухвати за главу и јекну. — Крсно име се у овом свету не зна! Господе, не дај ми с памети сићи... Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке... Требало ми је, требало, зато што сам жив човек и поштен човек! — Госпа Нола удари шаком о сто. — И требало ми је зато што је новац ту да га људи потроше корисно!... Опет приђе прозору, и загледа се у даљину. — Да ми је полетети, и одлетети... одлетети у стари крај и старе обичаје... Право каже Шваба... Да ми је отићи, и тамо умрети, и лећи у оно наше гробље зелено као гора, башча једна и лепота... Госпа Нола поче тихо и жалосно да певуши:



Не копај ме, нано,

У то штурно гробље;

Већ ме копај, нано,

У зелену башчу ...

O-о-о-о-ох, Саваоте! Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца! Ми у гробље, они за трпезу, јȁ!... Лепо је говорио мој отац: Дете је као пастрмка, коврцне, клизне, и нема га... И можеш га волети колико хоћеш, и чинити што хоћеш, није ни платиша ни вратиша... То имам и ја сад да запишем на крају мојих заплетених рачуна, и да се не чудим што су заплетни.

Шлајфер је сахрањен по лепом времену. Студено, али мирно и сунчано. Дошло је доста свакојаког света, и оног који никада с њим није општио. Дошли да виде младића који је, кажу, радио као црв, сад већ годину дана помаже професору у лабораториуму, и наследиће га сигурно на високој школи техничкој, у великом немачком граду. Жупник је давао извештаје, тачне и заиста ванредне. Жупник је такође објавио да Ханс мора већ сутра натраг, због конгреса, где ће прочитати један свој научни рад. Пред толиким успесима младића, и некако и у поносу целе паланке, нико се госпа Ноле није сећао.

Али сећао је се, и мислио на добротворку своју, Лука. Сутрадан по сахрани свратио је опет. Једноставан и тих као обично, сад још и некако самоуверен, рекао је госпа Ноли просто и без увода да је дошао да моли за повећу суму новаца, од које му половина треба за справе и књиге, а друга половина за проћердан новац, дуг који може постати кобан, можда и нечастан. — Ја ћу постепено зарађивати више и више, и вратити вам поштено позајмљен новац, али сада без тога новца не смем натраг. — Настаде, као увек у такве часове, тајац. Госпа Нола поцрвене нагло, обриса зној с чела, дохвати чашу воде и рашири прозор широм.

— Дакле опет новац! И докле само то! — Па одједном плану с презиром и са срџбом. — Дакле и ти сад нож под грло: дај и одма'!... Она се удала за болницу и лудницу; онај ми је до пре годину дана слао свака два месеца срамну депешу; а ти, отмени господин, саопштаваш ми сад да је у моме џепу твоја част. — Скоро шапатом госпа Нола доврши: — Докле тако, докле ћу још моћи тако?... Младић је ћутао као заливен, али се видело да му је необично тешко. Згрчио се, крха прсте, оборио главу, мишићи на образима тресу се под црвенилом правог стида. Госпа Нола га погледа, и нешто у њој као да потцикну: Честит човек, поштен човек, помажи! Она узе Луку за обе руке и приведе га наслоњачи. — Седи. Добро де, реци ми каква је то част, шта си радио? — Младић ћути. Усправља главу, али ћути. — Прокартао? попио? пробештијао? ... Истину хоћу да чујем — пење се опет глас — ти ме добро познајеш, истину, не зато што иначе не бих новац дала, него што хоћу да те видим у душу, пре него што ја будем полагала рачун о части Богу и оном добром човеку чије нас је имање све хранило, и ето још треба и теби, чувеном господину тамо у твојој земљи... Говори шта си урадио! — Младић одједном поцрвене до плавила, као да је у високој грозници, и скочи на ноге. Јасно је било да му је то непосредно поступање његове помајке неугодно у највећој мери. Односи се изменили, он није више дете, он просто не прима и не дозвољава такво поступање. И нехотице, збуњен, младић је почео немачки да говори. Госпа Нола одмахну обема рукама, и одједаред се доброћудно насмеја. — Не разумем ти ја то, мој синко, и та ти наука овде ништа не помаже. — Овај момент је мало олакшао ситуацију.

— Ја сам везан великим материалним и моралним дугом за вас, и ево сад хоћу и да га повећам; али вас молим да ипак имате стрпљења и увиђавности према мени, и да верујете да овај дуг неће остати дуг. — Госпа Нола још једаред осети победника и изгубљену битку. — Извини, не ваља како се према теби држим. Не могу ето да мислим да више ниси дете, моје дете, тешко ми је да то мислим, па сам зато погрешила. Видим сад да ниси више дете, видим. Господин си од главе до пете, и фала Богу, фала Богу. — У тишини се чуло дисање госпа Нолино, узрујано, а и болесно. Младић приђе, и са очима пуним суза пољуби руку госпа Нолину. — Молим вас да се не узрујавате. Још ћете нешто чути, на што нисте били навикли. Ја вам ни сад, ни после нећу рећи у чему сам погрешио. Не могу. Човек сам зрео, па ме је срамота пред вама више него пред иким другим. А нисам учинио нешто што се не би дало поправити. Учинио сам што и и други учине, па поправе. Не замерите мој стид и држање. Стекао сам једно васпитање које поставља границе. Ви треба да ми верујете. У вама има безгранично много доброте и човечности, у вама има цео човек, каквога ја можда у животу више нећу срести... Ја вам се дивим... Ја ћу српску жену запамтити... ја ћу јунака запамтити. Ви нисте могли трпети хладну богаташку празнину око себе, и испунили сте је живим бићима... Без избора и себичности... онако како је случај хтео да налећемо... Примали сте нас на велику бригу и велике трошкове, примали сте децу чији су родитељи живи... Примили сте туђина који слабо зна ваш језик, ево једва уме казати вам што мисли и што је дужан казати вам. То је велика ствар. Ја то знам ценити, и што сте мени учинили, неће пропасти. Молим вас дакле да ми још једаред верујете. Од мене сте начинили човека ви, само ви. Школа не прави људе! Молим вас лепо, још једаред, и за љубав и за новац.

— И за љубав и за новац понављала је тихо госпа Нола. — Нисам учена и не умем ти лепо и тачно казати шта сад осећам. Немило ми је на души, и хладно. Ти си ми казао велике похвале, а ја похвале не волим, и не разумем добро шта ће оне старој жени. Похвале су за млад свет... И ја ћу теби бити искрена: можда те као туђина и нисам доста волела; туђин је туђин, мој Лука, запамти, и остани у земљи где си свој и где се и друкчије зовеш... Али, ако те ја нисам могла доста волети, волео те је Бог, и то је доста... Идеш ли у цркву? Тамо се, у Бога, на крају свега свршавају наши људски јади... Даћу ти од тражене своте колико имам, за онај пречи дуг, а за справе и књиге ме почекај... Немам! — шапнула је скрхана жена са стидом који се заплакао... — Може ли тако бити? — Може, хвала. Ја ћу поштено вратити. — Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој, и на мојој бризи... Нека, нека, плачи, плачем и ја... Све нам то није требало. Шта ћеш, то је живот... Седи... Чуј, хтедох ти још рећи да одеш на гроб човеку који те и сад помаже.... Ја сам само његов књиговођа... Ти знаш да ја раније нисам била много гробљарка... Али кад човек почне сасвим поштено да рачуна, излази често да нам последњу меницу потписује неки добар и честит човек тамо на гробљу... И ја сам почела мужу да идем чешће на гроб... Отидни на гроб Тодору Лазарићу; а на мој, како хоћеш. Право да ти кажем, и ја се овде осећам помало туђа, вуче ме мој крај и обичаји, и можда ћу умрети далеко одавде...

Последње новости паланачке биле су: да је општина вертеп шлајферов узела; да је шлајферка отпутовала — сигурно код сина; — да господин жупник тражи другу успремачицу цркве и много се љути на шлајферку; и да је госпа Нола пропушила. Све је било истина. После ручка, госпа Нола прекине одједаред пасианс, скупи нагло карте, и запали. Пушила је само у својој кући, и само херцеговачки дуван. — Пушиле су ми и баба и мати... адет... стигао ето и мене. — Запали цигарету, навали се левом страном, која ју је увек нешто болела, у наслоњачу, и некако мушки трља чело и затурује косу. Од тешког тела, у наслоњачи се направио као неки мидер за болесне. Госпа Нола је говорила доктор-Мирку да јој је у тој рупи најбољи одмор, и најбољи мелем. Остане тако уваљена по сат два, и прави се да спава. Научила се да гледа у живот као неки уметник. Извештила се да индивидуалише људе и догађаје, и да их види као на некој позорници... Швабе имају услужност. Услужност отвара сва врата, јер свима треба услуга, за тело и за душу... Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала. Огаздила се све тако прискачући да нешто подржи и погледа. За њеним Љубом ишла сенка да је можда био учесник у оном првом нападу на Лазариће. Ишла, па прошла. Он вредан, она услужна, штедљиви, цркнуто пиле понесу, стекли, и право је, радом су стекли, на моје очи. Зато и мислим да није оправдана била она сумња на човека. Ја знам да имају само оно што су зарадили радом и услужношћу... Боже, хоће ли се кад разјаснити и обрачунати ти злочини?... Све, и убице да се пронађу, и пут којим је украден новац утрошен... Новац... Можда сам ја лично имала у рукама и трошила баш оне исте новце које сам онда предала разбојнику... Паула је некако ухватила корен у нашој кући: зна нам све тајне, и сва чуда, и некако нам је постала тутор, али врло услужан тутор. Она ће ми можда и очи заклопити, услужно... Нешто хладно има у тим Швабама. Али Паула и није Шваба! Неправду чиним жени.

Тотица је; тек није наш свет, и ја онда све то мећем у Швабе... Паметан је то народ, те Швабе. Само некако немају никада своју главу. Говоре и мисле како жупник каже, или како вармеђа каже, или како цар каже... А мој Срба има своју главу, али није паметан. Промеће се, а не живи. Не знаш му право занимање ни праве потребе. Може да опстане без паре у џепу; и могао би, што овде кажу, сфискати царство за два дана. Сад је на салашу, сад је негде у трговини. Причају ми људи да се коцка; али не као човек који би од тога живео. Слаба утеха. Не знам, али коцкар је за мене пут на робију. Са свим његовим манама, свет га воли. Волим га и ја... Шта, кога ђавола, онда волимо у човеку!... Људи ме теше и кажу: никоме до сада никакво зло није учинио... Можда има право господин Јоксим: испопова ми неки дан добро. (Госпа Нола га у себи имитује у пози и у гласу.) — Госпођо Лазарић, ви имате фикс-идеју, и то је доктор Мирко. Шта сте се привезали за колац! Или тај Мирко, или... Има још сорти и фела! У животу, видите, једни су борци, а други су ловци. Ви сте били борац, и ваш доктор Мирко је борац, а Срба је ловац. Ловци не улове сваки дан, али ипак живе, и баш зато су вешти и опрезни да им не промакне лов, кад се појави... Госпођо Лазарић, допустите ми да вас мало дрско запитам. Вели: откуд вама, баш вама, та фикс-идеја за елегантног, уфлиспапиреног доктора? Пустите Србу да живи како му је по природи, и по вољи. Он вас обожава, он вам срамоту никакву неће учинити, ја вам гарантујем... Ето тако ми оцепи лекцију онај паметни и зубати господин Јоксим, што шкљоца с три реда зуба док говори. Али хвала му, за све; да њега није било у овој паланчици, ја бих утекла давно... Да, Срба лови, и уловиће опет. Видим ја давно већ да је Јулица заљубљена у њега...

Разлика у годинама велика, разлика у лудости никаква... Годинама посматрам Јулицу: у њој, тако мирној и тихој, стално спава скандал... Удаће се трећи пут, узеће мужа млађег од себе, узеће можда коцкара, и биће можда опет роб и мученица... Она страшна ноћ у њеном детињству погасила је у њој много, снагу и отпорност, и остала само једна страст... Свеједно, она има макар страст. Свако нешто има. А шта имам ја, и шта сам имала ја? Какве су моје страсти? Од мушког света, волела сам највише оца. Ко ти зна, можда је ту било и нечег грешног. Све су жене волеле Бошка грешно, па можда и ја. Лепота од човека, и свршено. Леп кад је намрштен, леп и кад је ведар... Сад да ме чује господин Јоксим, почео би да шкљоцка. (Госпа Нола га опет замишља, и у себи имитује његов начин тестерења речи.) „Откуда вама баш, госпођо Лазарић, та фикс-идеја да волите лепе људе?” — „Отуда, господин Јоксиме,” одговорила бих му, „што нисам лепа ја, није био леп Тодор, и нисте лепи ни ви...” Сиромах Тодор. Био је сушта доброта и мртва спавалица. Имање му се множило ваљда зато, што је Богу мила била његова доброта. Узе мене овако грубу и ружну, а да сам хтела, држао би ме као краљицу... „Волим те, Ноло, овај, као жито! да знадеш!” — тек ми рекне. А жито је опет волео као човека. Други богаташи пропуштају кроз прсте дукате, а он се као дете радује кад му кроз прсте мили жито. У себи мрмља: „Ови мали голицаду, ови крупни шушту, а руменика је к'о од сомота, свилено јој брашно, и свилена и плева...” Ја му тако гроб китим: понесем котарицу жита и проспем да се тице хране... Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да шчисти ону килу пшенице у своју торбу. Па ми се бајаги жали: „Тичурија којекаква, госпоја, Бог зна откуд навади се па наше рођене тичице само плаше...” А те тичице све у гробаревој торби...

Госпа Нола се усправила у наслоњачи, и чисто писнула. — Ух, што ме ова лева рука заболи понекад; то су ножеви. Нису ножеви, каже ми доктор Мирко, него је крв... Проширена велика жила, вели, и треба пазити. Пазим, ево, и те како: кад осетим тај бол, све заборавим, и само у њега гледам... Е, добро је, за данас доста бола, прође... Дед сада да видим још једаред Лукино писмо: „Мој научни рад одлучио је моју судбину. Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство. Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили... Али где био да био, вас заборавити нећу. Први свој рад ја у себи вама посвећујем. Трудићу се да дам боље и више. Будите задовољни, човека сте створили, а то је више него да сте га родили.” — Увек нађе како да навије, чивија швапска... Као она играчица под шатром, тамо код нас: кад треба има руке, кад не треба, увуче их у тело, као да их је прогутала... Вели: „Човека сте створили.” Али где је тај човек?... Никад нећу знати јесам ли добро радила што сам туђу кост помагала!... А жупник твој, ако ћеш да знаш, Лука, задовољан и срећан: труби по вароши твоју славу као да те је и он створио... Вала, у овом свету се крсно име не зна...

Јулица и Срба се венчали. Без параде и чашћења. Паланка је поштедела госпа Нолу од стрелица; а није много ни занимљива млада која по трећи пут отпочиње исто. Само је господин Јоксим пропратио случај, али међ мушкарцима, за кафанским столом. — Ја мислио да је Јулица Офелија, а она се показала Лавово срце. Освоји и трећег мужа. Додуше, улови и Срба том приликом салаш. И право из цркве одоше у своју резиденцију... А поп-Томиница, видесте ли, није скинула очи са Србе за време венчања... Додуше, јесте лепота од човека, тај ђаволски Срба, и има нешто у њему чему нико не може да одоли... Рекох то поп-Томиници.

А она, сирота, порумене, запе онај шлајер за нос, и стаде намештати косу око ушију, тамо где је већ почела да седи... Ништа горе, господо, него кад у човеку, може, наравно, и у жени, кад проради подземни врућац: ем пече, ем напоље не може. — Наравно да је поп-Томиница првом приликом испричала госпа Ноли задиркивања господин Јоксимова, али је ствар представила тако као да је господин Јоксим циљао на Јулицу. И да то појача, подметнула је господин Јоксиму ове речи: „Други свет се у првом браку венчава с лепим и младим, а наша Јулица у трећем... шта ћете, увек је имала неки екстра укус и прохтеве.” Госпа Нола се уздржала пред поп-Томиницом. Познавала је добро попадију, а господин Јоксима више ценила од попадије и кад је пуштао језику на вољу на рачун њене куће. Али касније, у својој соби, и за себе, обрачунала се са господин Јоксимом, јер је много волела Јулицу, и добро памтила њене муке с Милушићем, и њену храброст и честитост Перчиновићâ. — Криво ти, господин Јоксиме, што Јулица узе лепога мужа, красоту од здравља, а не узе тебе, пињугало вечито!... Ух, Ноло, Ноло, велика си као слон, а сав твој удовички сан био је да ти он, то пињугало, седи у трпезарији, пије кафу, и пињуга... Али нека. Рђаковић тај језични погурну ме да једаред погледам боље око себе и видим шта и ја могу узети за себе и за свој ћеф... Слободна сам једва једаред. Ако Јулица успе да укроти оног вилењака, ко зна, лепа је и она, млада је, а има у њој снага и воља, ко зна, може још све и добро бити... Баш ти фала, господин Јоксиме! Сад ћу и ја на пут и на одмор. Да саставим бар још једаред срце са оним крајем за којим нисам престала жудети. Можда се нећу ни враћати. Можда ће дати Бог да умрем под планином и међу Перчиновићима.

Ту се госпа Нолин живот, сав из једног комада, преломио, обузела је нека манијачка решеност и нека луда журба. Не слуша никога и ништа, води само званичне разговоре, да би средила оно што оставља. Адвокат и на ручку и на вечери. — Зашто тако хитно распремате, госпођо? Не могу да вас стигнем. Ја треба да размислим како ћу то све најпростије, и опет по вашој жељи извести. — Ништа не упрошћујте, господине. Напротив. Сто и једну закачку измислите и ви и онај господин Јоксим, сто и једну закачку метните између Јулице и њеног мужа, да не могу раскомадисати имање оног племенитог човека кога ево сад и ја изневеравам. — Адвокат је гледа с неразумевањем. — Па добро, госпођо, ваљда није све баш заувек и последњи пут. — Не знам је ли заувек, али одох ја за неколико година, одох, и ништа ме више не може задржати, ни живи ни мртви... Не могу више, не могу, што рекао онај мој учени посинак, „да стварам људе”. Нисам Бог. Преморила сам се, и одох на урлауб и ја. Свршавајте што пре са Србом, како ћете ми слати ону малу месечну плату, а за друго, кад се вратим, видећемо како ћемо. Свршено, ништа ме се више не тиче! Како знате и хоћете... Да, она моја плата да ми се шаље на минут тачно, ни пара више али ни пара мање!... и, Паула и Љуба да се преместе на њиву под шикаром... и, ветеринаркиног унука предати у свештенички конвикт, и преузети обавезе плаћања за њега, ја сам потписала што треба... и „мала поља” наполичарима, а адица да се преоре за баштованлук, мој део под аренду Протићевима... Е тако, сад знате, и можете радити ви и Срба шта хоћете и како знате, и ништа ме се више не тиче...

Кофер један, и корпица једна, готов је стојао пртљаг госпа Ноле Лазарићке. Тачно онакав с каквим је некада дошла била. Паула је све средила, — дрхћу јој руке, плаче као киша. Увече су сели за вечеру сви заједно: госпа Нола и њена деца, по реду старешинства: Паула, Јулица, Срба. Трже се госпа Нола: — А где је Швабин тањир? Тако. — Вечера је била кратка, али нико није ништа јео. Пред растанак, настаде један писак око госпа Ноле. Као да су све ситна дечица око ње. Србу не може нико да откине од помајке његове. — Па вратићу се ја, Србо, сине, шта ти је! — грца Нана, плаче као киша и она, а Паула јој услужно додаје чисте марамице. Јулица је хтела да остане да спава са сестром, али Нана не дозволи. Раскинуше се најзад, наста тишина, госпа Нола уђе у своју собу. Прекрсти се пред иконом и помоли Богу овако: — Господе, дај мир души Тодоровој и Бошковој... Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно, Господе, никога рођенога, до Тебе... Тешко ми је што их остављам... Адвокат, адвокат ће сигурно красти; Срба ће можда свој део прокоцкати, можда ће и Јуличино и моје штрбнути; али дотрајаће нам ваљда свима до гробља, а тамо иду сиромашни људи... Смилуј се, Господе, и мени... не могу, не могу више, срце потегло, и, или отићи, или умрети, друго нема... Смилуј ми се, и разуми ме, Боже, јер ни ја никога сасвим рођенога немам, сем Тебе...

Госпа Ноли није било суђено да види свој крај. И при трећем покушају Бог је друкчије одредио. Шта је госпа Нола те ноћи у сну видела, нико не зна. Да ли је бар још једаред гледала и слушала воде што имају крила?... Око пет ујутро пробудила је куварицу, и рекла јој да иде по доктора Мирка. Куварица је одјурила, а доктор дојурио.

Знао је шта га чека , и одмах стао вадити из кутије велику штрцаљку. Госпа Нола се смеши, и шапће једва: — Јесте ли ви доктор или ватрогасац?... Не могу да гутам, не видим добро, ова рука: Шта је ово, ово... Сад ће вам одмах бити лакше, одмах. — Госпа Нола се одједаред, снажно издиже, и на једну руку њеног доктора Мирка обори уморну главу и издахну. Напунила се соба. Доктор Мирко седи на коферу и плаче. Госпа Нола, на скромној постељи, уосталом као сваки мртвац, изгледа убоги сиромашак ... „Је ли се мучила?” — пита неко доктора. — Не знам, мислим да јесте, али се није осрамотила, као никада. На столу су нашли писамце, тек почето, започето сигурно кад је госпа Нола осетила да јој је много тешко, и да ће пут можда окренути ка паланачком гробљу. Србо сине, чувај себе и чувај све... Много шта је код нас узаврело... пази, дете моје, преклињем се ја, Нана твоја, знаш ти добро, кад пара дигне заклопац, онда је већ...

Тако је започела последња глава пропасти имања гос-Тоше Лазарића и његове жене Станојле Перчиновић удате Лазарић. На гробној плочи име госпа Нолино било је написано тим редом. Неко је осетио да је она живела, радила, и умрла као што се живи, ради и умире „тамо испод планине”.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља