страница7/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   ...   17
АМБИЦИЈЕ, ДИМ

Некако одвојено од густих редова хумки и крстача и споменика, види се нешто необично. И јесте гроб и није гроб. Хумке нема. Мраморна плоча квадратна, не већа од оних којима се поплочавају цркве, а над њом здепаст камени крст. Тамо где се закрштавају два крака, чита се још помало видљиво почетак и крај натписа... „Павле Чајновић рентијер... спаљен по жели... крст му иструнуо... овај камен му подигли вечно тужни Ружа Циганка и њена деца... правда и Бог... амин.”

Павле Чајновић беше син некада познатог у варошици лепотана, бркатог граничара Јове Чајновића. Тај Јова је мислио бити и остати активни наредник и фуражни надзорник. Дошла је коб. Његов дуги брк, вероватно, замочио се био једном приликом у мастионицу, и искварио или дописао једну бројку на обрачуну који је Јова састављао. Јова је убрзо положио диференцију, али се убрзо и оженио како није мислио. Био је то један од оних потеза судбине који одједаред припну живот како се живот није надао.

Некада раније, и тамо негде далеко, за време маневара, упознао се био Јова с једном необично озбиљном радницом у једној платнарској трговини. Та му је девојка после често писала. Као она, и писма су била озбиљна и чудна. Не љубавна писма, премда је девојка очигледно желела да се уда за наредника Јову. Јова се хвалисао, вадио из џепа, додуше с дискрецијом, још једно, па још једно писмо. Али да заврши, звизнуо би тек онако отприлике као локомотива која одлази: — Нећу је, брате! Каква је то девојка? завеза, мршава, немила. И писма од девојке још таква нисам читао. Све нешто као по рабошу, прво, друго, треће. Па онда, не знам право ни какве је вере. И тако, јесте, ја јој отписујем, али мислим к'о сви момци за којима лете цуре: „На тај ваб неће Јово поћи.” — Кад одједаред дошла диференција. Јова се тад сетио једног од оних података на рабошу, одговори Рози опширно и својски, оженио се њом, и спасао душу своју. Међутим, како то већ бива, да човек једну исту диференцију и по трипут плаћа, Јова је ипак морао изаћи из војске. Отворили су он и Роза дућанчић. Није добро ишао. Фрау Роза с трбухом до зуба, објавила је једног дана муштеријама да се дућан затвара због породичне радости. А увече је пред својим Јовом, на слабом српском језику, извела биланс. — И по други пут ће Роза платити диференцију. Али трећи пут неће, јер не може. Да ниси отац, рекла бих ти нешто о чекмеџету с новцима, што би те проболо као бајонет. Научио си да те цар храни и одева, па не знаш шта је рад и пошто је живот. Али си изгубио кредит код тог цара. Нема више парада и перушака на глави! Роза те онда начинила поштеним трговцем и својим газдом, али ти ни дућан ниси поштовао... Дете ће нам се родити, Јово, а ми би били банкроти да није још остало од моје муке... Не говори ништа, јер немаш шта да говориш.. Остави ме на миру, видећемо твоја обећања и твој рад, кад нас буде троје на бризи и на рачуну.

Родио се син. Здраво, лепо дете. Фрау Роза, срећна, пустила је свог петла Јову да још једаред скочи на кров, и онда је започео нов и строг ред. Јова је прешао на неки чудан посреднички посао, из капије у капију. Није носио мустре, или какав каталог, него је углавном прискакао у помоћ у оним трагичним или трагикомичним моментима кад људи губе главу, кад се деси нешто што људма збуни памет и отвара срце и кесу: неочекивана болест, туча, запаљен шпиритус или бензин, бесна мачка, утекла слушкиња, обијена фијока, анонимно писмо, јединац синчић на крову с којег не уме да сиђе, итд. И данас, у таквим моментима, људи зову телефоном бог те пита кога. Али и пре телефонских могућности, у такве се збуњене моменте, ако је Бог хтео, налазио у туђој кући одједаред човек на кога кућа ни помислила не би, а коме се у тај тешки час обрадује као спасиоцу, прецени му услуге, награђује га далеко преко заслуге. Кад је Јова извадио испод великог кантара за свиње дебелог синчића кобасичара Клопфера, добио је и масну награду и похвалу у новинама. То занимање је Јову Чајновића придигло, значајно придигло. У паланци се говорило: „У добри час преузе Роза егзерцир.” — „Јова још мало снује, Роза му богује, и све иде да не може боље бити.” — „Каква је то професија, ако ко Бога зна, људи! али новац пада, и стиче се пријатељ... Ко то измисли, богами, измислиће још много шта.” — „Нигде више нема оног пустог фуражног надзорника! Сећате се: налицка се, троши, лаже, прави се што није. А сад! Трка ли, трка наш Јова, од капије до капије за крајцару или двије. Сад се он заљубио у фрау Розу, и слуша је к'о Бога. Да му затражи, не кошуљу него кожу, и њу би свук'о и дао.”

Фрау Роза није била привлачна жена. Лице скувано и збрчкано, као да нарочито крије црте. Ништа јој није давало лицу карактеристику, ни очи, ни обрве, ни образи. Све уједначено, смазано, пепељаво. Очи, безмало беле. Нека вечита брижност и намрштеност сушили су ту физиономију, кидали јој и завезивали црте. У души те жене живело је оно што често живи у душама ружних жена којима се ускраћује све сем радости од рада: туга, срџба, страх, жеђ зарађивања. Додуше, преобразила се фрау Роза откако се родио син, или се бар преображавала. Машина за рад и машина за рачунање остала је у њој, али се сад почешће обраћала Богу и с неким духовним обрачунима. Богу је, на свој начин, признавала да није волела живот, да није волела ни Јову, да га је привукла новцем, како би, света ради, престала бити ружна стара девојка; да и сада једном једином љубављу у срцу воли свог сина и новац. Све је у кући фрау Розиној отсад и служило само сину Павлу и новцу. Павле је растао, и показао се паметно, мирно дете. Јова је вршио разне послове, које је измишљала његова жена. Новцем и Павловим васпитањем управљала је искључиво фрау Роза. Кад се Павле уписао у гимназију, мати његова навалила је на њега с радом, да учи што год може и стигне. Од матере је Павле учио немачки; ишао је код оргуљаша да учи свирати у хармониум; од трећег разреда гимназије, посећивао је два пута недељно и неки мали трговачки курс; код старог Јеврејина Исака учио је фино резбарство, а он је старом за то доносио у тестијици воде с чувеног бунара у дворишту синагоге. И матери својој је једаред недељно доносио од те воде, и то је испуњавао као дужност, с пуном одговорношћу, и с казном ако дужност пренебрегне. Отац Павлов се једном решио да протестује: да дете сувише ствари учи, да није довољно слободно за игру.

Павле се тад утаче у разговор и пре матере, и рече оцу: да он баш хоће много да учи, јер хоће много да путује. — Кад пре! И куда си наумио? Није шала, потег'о човек у свет! — Ја ћу да идем у Мексико. — Шта рече? — Ту наредник Јова осети да није сасвим сигуран да ли зна или не зна шта је то и где је то што му син изабра за циљ путовања. — А, туда си немаран! Ја опет мислио, како сам видио да сте стари Исак и ти изрезали лађу, да ћете изрезати и море, и доста форинти, и да ћете у Палестину. — Мама мени скупља новаца за пут, и ја ћу видети океан, и острва, и фрегату. — Хо, дијете, па ти и оде, и српски заборави! А питај, богати, ту твоју маму, да ли она разуме то што причаш? — Сад је фрау Роза морала лично да одговара. — Павле учи у гимназији, а ја учим од Павла, и знам и то што он каже, и још пуно шта друго, што с тобом не можемо разговарати, и што учимо и ја и Павле од деда Исака. А деда Исак, иди код њега да видиш колико је књига тамо, и слика, и разговарај мало с њим, па ћеш чути да није истина, како ти кажеш: да је Аустрија у Бечу. А у мојој фамилији, свеједно што су мој дед и отац пропали као трговци, било је и „свакојако друго фино бранш”, а од моје матере братов син био је капетан од фрегате, баш фрегатен-капитен, да, ако изволиш знати. — Шта! — избезуми се Јова; — у твојој фамилији капетан?... Ха, ха, ха!... Ја, богами, мислим да је Јова граничар прва и последња сабља у твојој фамилији, и то ти рекох ја данас и за вавијек... Капетан!... То је ваљда био капетан у комшилуку, па пала тараба, а ти онда велиш: е, сад и ми имамо капетана.

За фрау Розу се говорило по варошици да је циција која ђаволу не би дала нож да се закоље. Говорило се да при ручку и вечери она дели јело свима. И да у кући има на три места касица, и да фрау Роза сваки час гура нешто у њих, а кад се покаже нека потреба, вели: Данас не може ништа бити, кључа на каси нема, даће Бог, сутра. И Павле је радо бацао паре у „турчина” или у ”фратра”, и научио од матере да стане и ослушне звек новца, и радује се што сад тај сексер више не може бити потрошен. Зажмири Павле, гледа у онај земљани судић, и чека да му мати узме руку, па његовом руком обухвати касицу, дигне је и затресе: — Чујеш ли, како једва говори: не котрља се више ништа, пуно је! Још мало, па ћемо разбити „турчина”, па купити дукате и затворити их у другу, сомоцку кутију с кључем. А кад буде много дуката, мама ће ти отворити кутију, и даће ти да овако вучеш прсте по злату, знаш, дукати су танки као „филтер”, и топли су увек; само је сребро хладно. — Мали је после чешће чинио неке покрете прстима кроз ваздух, и то је био као неки пријатан и тајанствен знак између матере и сина. Насмејали би се, и почели да шушкају, и да пребројавају новац из материна џепа и састављају га у мале купице.

Кад је Павле био у петом разреду гимназије, сви су његови другови знали за две ствари: да Павле пише песме; и да увек има новаца и зна неки особити систем руковања новцем. — Да ми је да заштедим довољно и да купим један државни папир — рекао је Павле једаред пред друговима, показујући при том како се секу купони. Другови погледаше у Павла, али се дуже задржаше погледима на другу Бранку Каленићу: „Ако Бранко не зна шта је то, нико не зна.” — Шта мене гледате? Не читам економски преглед у новинама, а на интересним једначинама добијам слабе оцене као и ви. Павла питајте, ако вас баш занима.

Павле је онда држао читаво мало предавање. Никога није нарочито занимало. Петнаест, шеснаест година, то је доба где се мешају лирске песме, позориште, рвање, циркус, девојчице, чоколада, алва, фини џепни ножић, лепа кравата. Тек кад су другови чули колико најмање стоји тај „државни папир”, заорише се звиждуци и усклици, и дођоше мишљења слушалаца. — Па како онда, богати, изгледа тај твој папир? то је ваљда златан змај? — А кад ћеш, брајко, толико новаца скупити? — Ма имам и ја касицу, али што метнем, опет истресем. Само пуцнем прстом, а моје крајцаре ме познају, и одмах излазе.

Павле седмошколац био је већ, како су другови говорили: „истурена личност”. Говорило се то и од шале, и с признањем, па и са завишћу. Многи су родитељи Павла истицали својој деци за пример. Мали гимназисти скидали су му шешир. Вршњаци би га често дочекивали с папреном иронијом, али су и они при том гутали пилулу. Девојчице су Павла волеле, ипак не сувише, и то је блажило међудругарску ситуацију. Професори су врло ценили Павла. Умео се понашати лепше него ико у њихову разреду, а учио је одлично. Увек чист и лепо обучен, и увек при новцу. Ово последње је уливало респект буквално целој гимназији и професорима вероватно; а послужитељи су говорили да је то први и последњи пут ђак који нема ништа на креди. Павле, од своје стране, осећао је добро како расту способности у њему, и како му је све лако, и био је амбициозан да ради до крајности... Као и његова мати, некако је манијачки волео рад, и резултате од рада, и резултате од тих резултата. Волео је рад више с рачуном, него ради славе. На тој тачци, тачци славе, имао је младић нешто немладићско, нездраво скептично, сасвим стармало и малодушно.

Разредном старешини, који је волео фразу: „У вама је, господо, добра грађа, али од грађе до грађевине је далеко, радите, радите, господо”... том је старешини казао Павле једаред: — У мени има грађе много, и ја то осећам; али она је сва збркана, а ја, место да сређујем, само додајем... Кад хоћу да видим мало сређености, онда гледам у Бранка и Милана. — Смешио би се Павле при помену тих имена и с триумфом и с нежношћу. То је била чувена „тројка” у том чувеном осмом разреду. Сва је варошица говорила о њима, и знало се, довољно опробано, да су то младићи ретких способности у смислу карактера и интелекта. Њих троје, то је био један понесен млад колектив који је радио пре свега за понос разреда и за понос поноса. Чим директор, или неки професор само намисли да некога од њих појединачно истакне, или одликује, сва тројица се дигну да протестују, и црвени у лицу сва тројица говоре у исти мах, све брже, све заплетеније. Директор би се чешће озбиљно љутио: — Шта хоћете! Да једаред већ положите ту матуру, и да ми се скинете с врата! Све којешта чујем! Не могу ја наредити да вам се изда заједничка сведоџба! — Наравно да је на дну душе директор волео што има такво нешто у његовој гимназији.

Сваки од тројице младића, по себи се разуме, нечим се посебно истицао у дубини природе своје и позива. Павле се на први поглед издвајао нечим туђинским у изгледу и у понашању; затим својим маторим самопосматрањем; најзад, једном сасвим јасном иако уљудном страшћу за стицањем и имањем. У том младићу је морало бити подоста онога за што човек није лично одговоран. Врло је рано престао Павле да се добро развија телесно. Израстао доста увис, на оца, али у мршавости превазишао и фрау Розу.

— Павле, једи, иначе ћеш остати у директоровом кабинету за костуре — шалили се другови. Од оца је Павле имао лепе очи, обрве и трепавице. Али је из тих очију провиривао не Јовин простодушни поглед, него богзна чији поглед, некако жалан поглед. Нос Павлов је био мало одвише крепак мајчин нос. Брада опет ко зна чија, нежна, вечито дрхтава детиња брада. А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса. Паланка се ругала: — Више косе има Јова у брковима него жена и син на глави. — Руке Павлове женски уске, а врхови прстију увек топли, као у грозници. У карактеру Павлову се истицала једна стално усплахирена амбиција: непрестано додавање нових знања и учења. Али с таквом амбицијом у вези, зачудо отсуство сваке завидљивости. Павле је био пун племенитости, и то је осећао цео његов разред. Павле је јасно и гласно оценио ко је у „тројци” најбољи. Заиста је Бранко Каленић био и најјача глава, и најјачи, чисто мушки ведар карактер. А Павле је баш тог Бранка највише волео, волео као брата и више него брата. Матери својој, кад је једном опет спомињао велику сиротињу Каленићевих, рекао је Павле скоро с правом претњом: — Казао сам ти, нађи начин, правим или кривим путем, да се помогне отац Бранков, господин Тома, иначе да знаш да ћу ја почети да крадем од тебе!... Знај да Бранка волим колико и тебе! — Разговори с Бранком били су за Павла жива потреба, и кад само мало нема Бранка, Павле га тражи као иглу. Бранко је страсно волео историју, нарочито историју старих народа, и нарочито њихову културну историју, и лепо је причао. Прочитао је све што му је професор давао, и много од онога што је на корицама читаних књига налазио објављено као чувена дела.

Знао је Бранко немачки, уосталом као сав свет тих крајева, и то је младићима жедним знања рано отварало врата светском штиву. У последње време су Павле и Бранко много читали старе сатиричаре — драга лектира свих младића — и много се смејали. — Слушај, Бранко, твој историчар професор испада неки сатиричар. Јеси га чуо шта данас рече брзоплетом Рибарићу: „Чекајте, Владимире, то је све лепо и красно, али у тим вашим мислима нема малтера...” — Мој историчар је фина глава, Павле. Не дам га за сву ову Бачку, и још и за Банат. — Али слушај, Бранко, није ту у питању само Рибарић; ја бих рекао да и код мене негде нема доста малтера. Мени све иде од руке, али све некако на парче. — Ти, Павле, ако баш хоћеш да знаш, немаш доста малтера у храбрости... Шта значи то, молим те, да се непрестано сумњичиш! Сви смо ми још млади, и без малтера!... Немој да ми клоњаваш, Павле! Ту је „тројка”, узећемо те у среду Милан и ја, и имаш богме да касаш да све летиш... Славно ћемо живети и друговати, и радити! Кад свршимо гимназију, тек онда ћемо радити. Ма где били, ма шта студирали, заједно ћемо касати... Спира Омега (професор грчког језика) лепо рече неки дан: (Бранко говори малко кроз нос): „Станите, забога, Каленићу! не разабирам акценте, куд брзате, није то тројка, не касате са дванаест ногу.”

И Бранко је писао песме. И ни њему ни Павлу редакције досад нису ништа објавиле, иако су добијале охрабрујуће одговоре уредника. Павле је онда осетио у себи неки сујеверан покрет: да је много два песника из исте клупе, и да он сигурно смета Бранку. Зарекао се у себи да дуго неће ни писати, ни слати песме. Одједаред се појавише две Бранкове песме, једна у омладинском, једна у чисто књижевном прегледу. Павле онда признаде како је утицао на судбину.

— Па зар је могућно да ти у такве ствари верујеш! — Павле је мало поцрвенео: — Могућно је. Човек човеку смета на сто начина, видљивих и невидљивих. Ја то посматрам у разреду, и у нашој кући. Мој отац, весео природан човек, он је требао мене водити. Моја мати смета, и сметаће док је жива... А у нашем разреду ја сметам Милану. — Бранко прште у смеј. Волео је да се смеје, и умео је смејати се. — То је као кад би се казало да Св. Кузман смета Св. Дамјану. Вас двојица сте Кузман и Дамјан у математици. — Добро, за математику. Али има друго. Тркунић ме једнако прогања: „Ваш је задатак из српског језика опет био о б р а з а ц Милану Марићу. Милан просто пише као ви.” — „Али, можда, господине професоре, ја пишем као Милан.” — „Дозволићете, Чајновићу, да ја боље умем наћи изворе реке Нила у књижевности.” И ето ти онда да ја стално искачем пред Милана кад га оцењују, и те оцене нису праведне због мене. — Како говориш, Павле! Говориш, што рекао Змај, „речи без памети”. Милан има најбољу оцену из српског као и ти, а ти као и ја ... Море, кад строго узмеш, добро њуши тај наш Тркунић. Нас троје смо једна кујна, и једно јако друштво за узајамну помоћ... Него да се вратимо на тајанственост са сметњама у обиму лирских песама. Слушај, да престанем сад ја писати и слати. — Ни осам дана није прошло, појавише се две Павлове песме одједаред. Срећни, Бранко и Павле испричаше случај и Милану. — Види се да сте песници. Требало би вас прогонити због средњевековних идеја. Тајанство, аналогија, невидљиви укрштаји, буди бог с нами! — парадирао је најбољи математичар „тројке”. — Сваки чвор, господо, има свој логаритам. Све се то израчунава, клот, на парчету хартије.

На концерту Добротворног друштва Павле је имао да прати неку госпођицу певачицу. Музика се у паланци прилично неговала. У варошици стално седи доста јак гарнизон, и официрске породице свирају и певају, да скрате време, да не буду као други свет, да могу по својим становима приређивати забаве и што боље избегавати додир с грађанством. У оним приликама и временима то је била и официрска дужност и неки официрски шик. Паланка, уз инат, ради све оно што и официри. Тако је у паланку, сем музике, дошао и тенис, а сем те две паметне ствари и пуно лудих. Павле је са успехом пратио госпођицу, и локалне новине су забележиле успех. Другог месеца, Павле је безмало сам испунио програм вечери. Дошао је чак и један Мађар да чује Павла. (После се сазнало да је био пијан.) Вече је испало сјајно, приход друштва био какав никада. Замерало се Павлу једино што није свирао ништа српско, макар ван програма. Та ситна околност, како већ бива по паланкама, поживела је дуже но што је требала. Српске локалне новине дарнуше недужна Павлова оца. Немачке локалне новине прехвалише и Павла и немачку музику, иако није све на програму било немачка музика. Павлови родители жестоко се споречкали због новина. Најзад је ствар стигла и у осми разред. Неки другови почеше осуђивати Павла. — Уображен је. — Прави се важан. — Није чудо, стално је од Немаца учио клавир. Господин Неруда баш је желео да му Павле буде ученик, али фрау Роза је одлучила за Шлемла, и за госпођу Друкер. — Аха! зна се! Госпођа Друкер не само да добро свира, него има и јеврејски нос, као и фрау Роза! Пссст! Срамота! Зар се тако говори у осмом разреду! С матером Павле стално разговара немачки, одродиће се сасвим — Најзад се јави Бранко. — Шта лармате ту! Павле је желео да свира што боље ствари, и зато је бирао велике композиторе. Ми немамо још таквих композитора, а нарочито не за клавир... И то није био ђачки концерт, па је требало пазити шта се ради... Кад Павле буде свирао на нашем, ђачком концерту, свираће и наше ствари. — Друштво се на то смирило. Сматрали су сви да су Бранкове речи уједно и порука Павлова.

Али кад је сутрадан, на седници ђачког удружења, Павле, лично запитан о програму за ђачки концерт, изређао опет само страна имена, настаде граја. Павле се врло мирно бранио: — Не могу другачије, немамо ми концертних композиција за клавир. —Свеједно! свирај што има! Свирај коло, свирај сватовца. — Не могу то свирати, јер то није музика за концерт. Ви знате да је гимназиски концерт увек посећен, долазе и Немци и Мађари и Јевреји, па се не можемо срамотити. — Шта, срамотити! Ако није Шваба, теби је срамота! Јеврејима удешаваш! Свираћеш што ти одбор каже! — Павлу заигра брада. — Нећу — одговорио је кратко али уљудно. — Ако не могу суделовати како ја мислим да треба, свеједно, нећу свирати, даћу новчани прилог. — Сад тек букну урнебес. — Прилог у новцу! Што ти значи! Јеси ли ти ђак, или ниси? Пази Ротшилда! — Павле је нагло изишао из собе. Одједаред је неко врло дрским гласом викнуо за њим: — Гле бившег нашег тандлерчића, претворио се у банкара, човек!

Груну ларма, и осети се да у разреду има и пригушено нерасположење против Павла. Неко је тенденциозно почео да прича, и нико га није прекинуо. Сећате ли се како нам је свима позајмљивао новац? како је увек био новчан? како је умео утерати своје? и како му је мило било кад смо му из благодарности давали неку маленкост, неке трице, пола плајваза, пребијен шестар? Богати син фрау Розин све је то примао! Прави тандлер!... Сећаш се, Лазо, ти си му, од чуда, једаред дао пар старих рукавица... Причај.

— Јесте, примио, смеши се, и каже: „Распикуће сте ви, и, извините, немате фантазије! Извините, јер то катихета каже онда кад хоће да означи да је неко глуп... Знаш ли ти, мој Лазо, шта значи комад лепе фине кожице, ако је и стара? Очисти се, и буде нова. Моја мати ће од тих старих рукавица начинити лепу кесицу за новац... Пре тако, сећам се, моја мати је узела неколико старих и распарених рукавица, очистила и исецкала их некако на резанце, и направила диван цвет за женски шешир. И добро га продала, јер су тада баш такви цветови били дошли у моду... Онда смо ми још теже живели, и ја сам то добро запамтио.” — Тако ми је придиковао Павле. И опет се смешио, и опет поновио: немате фантазије! штедња, то је фантазија! У свакој стварчици има скривен новац, ако имаш фантазије. А ако немаш фантазије, ниси вредан ни онога што ти је у џепу. Е, па искрено ти човек и рекао шта је и како је. Његова фрау Роза, мора бити, једнако фантазира, јер њима, богами, сваки дан све шире. — Смеј. — Наравно! Онда је и врло просто не свирати нашу музику, и нудити новчани прилог. Може му се!

Одједаред пецкања пресушише. Све заћута. Младићи боље него одрасли осете да је оговарање зло, да се нико не може оцртати једном причом. Осетише другови Павлови одједаред да Павла нису исцрпли. Сетише се да има нешто и на оној другој страни човека. Још нико не узима реч, али се такорећи чујно запажа да се у младићима нешто уздиже и повезује.

Устаде Бранко. Нешто штрецну кроз ваздух. Увек прав и храбар, увек миран, али и при замаху кад треба ударити или пресећи — све се очи уперише у Бранка. — Саслушао сам вашу причу до краја, зато да бих могао казати морал те приче. Сви знате да без наравоученија прича не може проћи, и да нам је то леп аманет од нашег Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченог Доситеја. Е, господо, морал оне приче је у томе, да је цела истина оно што је Павле наш рекао о штедњи, и да је то истина коју сваки зврндов не може измислити. За штедњу, господо т р е б а фантазија! Направити од старе рукавице ружу, то је ствар фантазије. Бацити стару рукавицу на ђубре, то је ствар немања фантазије. Мислим да вам је то јасно, осми сте разред! Е, добро, 'ајдемо даље. Даље, она прича о Павлу била је леп потседник: како је Павле многима од нас помагао позајмицом у тренутцима кад бисмо без те помоћи у нечем тешко оскудевали. Признајте сви који имате шта да признате! Је л' те, с голим исповестима се ишло код Павла, а Павле је новац давао, а исповести чувао! То није мала ствар, господо! — Бранку се очи засветлеше. Два друга скочише на ноге да траже реч. Бранко учини руком да треба чекати. — Мени је он, сем другог безбројног, помогао прошле године да купим лепо одело, и ја му то тако рећи у крајцарама враћам, и то је сад први пут јавно речено! Можда је знала за то и фрау Роза, али и фрау Роза чува исповести... Реч сада има ко хоће. — Чуше се сашаптавања. Све гласнија. Лица у младића преображавају се. Навире у њима оно чисто одушевљење које је срећно да се застиди над учињеном неправдом. Грунуше признања. — Мом брату сваке године школске књиге купује. — Мени је доктора платио да оправим зуб. — Милан Марић је устао свечан. Мени помаже сваког месеца, кад више кад мање, али знам да ми је понекад давао оно што је њему требало. — И тако, браћо — заврши Бранко мирно — узмите шешире, хајдемо, мислим да је наш Павле добро отсвирао свој концерт.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља