страница8/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   ...   17

Бранко Каленић је био дете какво ретко кад рађа пуста паланка, и још паланка на мутној, лењој и мочварној Тиси, на реци која риба има, али као да душу нема, на води коју песма не пева. Мирна равничарска вода, која се лако прекраја у канале, која своју вољу нема, свој разговор нема, своје дубинске тајне нема. Ту је реку још сасвим мали гимназист Бранко изабрао био једаред за своју „слободну тему”. Дечко није остао само при својим запажањима, него је и читао о Тиси. Нашао, да она извире у брдима, у Карпатима: да се тамо зове лепим именом Црна и Бела Тиса; да је у горњем току брза и бистра планинска река, и тек после се распе и развали у безброј кривудања и петљи, али не с прогризањем терена, него с тромим, пасивним попуштањима. Те је околности мали гимназист описао како је могао, али је умео из њих извести занимљиве дечачке рефлексије. „Ја сам се возио на Тиси, и ишли смо полако, као да нисмо ишли ни ми ни вода. Наша лађа је била врло ружна, и вукли смо дереглију пуну кукуруза, и Паја Шеширлија, у дереглији, једнако је певао... Ја врло жалим Тису, што је била планинска река, и после отишла из планина. Она се код Сланкамена улива у Дунав, и то је крај, Дунав је прогута као ништа. Нема више онда Тисе, која извире у шумама испод Карпата, баш испод планине која се зове Черна Гора. После, Тиса више није ни бистра ни брза. Учио сам да у њој има много масне и укусне рибе. Али ја овде не пишем задатак о рибама, него како вода тече, и има ли лепе таласе, и да ли се чује да шуми.” — То је био задатак другошколца гимназисте.

А после је Бранко Каленић много заволео Тису. Ишао је с дечацима да вреба сомчиће у муљу. Водио је девојчице да гледају Тисин водени цвет. Као шестошколац, улазио је у привезане чамце, и љуљао се и певао. После, највише је волео да посматра залазак сунца над реком. Тај залазак потсећа на заноћавање у баруштинским пределима. Светлосних ефеката нема много, јер тмола вода не распрскава и не ломи зраке. Али шумови су разни и тајанствени. Сува тужна песма рита и његове тршчане флоре. Зујање и цилик инсеката који болест сеју. Дуги меланхолични крици барских птица. Пуцкетање отровних мехура на устајалој води. И мртви ропац Тисиних тромих таласа који муљаву обалу полако троше. — Знаш ли ти, Милане — рече једаред Бранко своме другу, у јеку великог рада за матуру — знаш ли, шта сам ја од ове Тисе научио: да не будем усплахирен, да немам ону узверену, плаху амбицију која једнако мери и рачуна. Мени је та амбиција одвратна. А видимо је доста у гимназији, па и међу професорима! Нездрава ствар, веруј... Ја радим, гледам да нешто урадим, и то ми је сав задатак и радост. Првенство, ја сам за то лењ, као и моја Тиса... Ко зна ко ће некада у животу бити први из нашег разреда! Можда баш неко ко није одличан ђак. Да се још једаред родим, не бих био одликаш. То је, веруј ми, једна сасвим случајна ствар, коју после човек дочепа и као луд држи да не побегне.

Бранко је имао идеалан стас младости: права мушка снага у витком телу. Брз, гибак, страсан. У пози затрке или борбе потсећао је на кипове древних грчких младића. Имао је магленосиве очи, за којима уздишу девојке. И бујну смеђу косу која се са сваким његовим покретом друкчије слагала, као лишће на ветру. Кратковид, почео би да жмирка чим нешто хоће боље да види.

Девојчице су по том жмиркању знале колико је сати. Бранка није баш било лако очарати. Другови су га задиркивали. Он се бранио: — Не видим, брате, и свршено! Не видим ни девојке. Ви не знате шта је то ћорав човек. Ја не видим како треба овај свет... Какав је то љубавник који девојку гледа на стакло! Мени остаје да се заљубим, и узмем за струку једино историју древних народа, и да жмирим у далеку прошлост. — И тачно је тако било. Ниједна се девојчица није могла похвалити да је видела срце Бранка Каленића, док га је стари професор историје видео и гледао. Кад Бранка пропитује, то је свечаност и велики испит. Бранко говори по читав сат, и увек изненади новом студијом, великим читањем. Недавно је изненадио са Старим заветом и са историјом древних Јевреја. — Шта је сад опет то, Каленићу? — То ми је, господине професоре, постала права сласт. Ја те старе Јевреје видим као живи живот. Разумем их. Тај свет је морао имати способности каквих више није било и можда и нема. Ја не видим у њиховој старој историји мит, него стварност. То је драма од самог живота. Не знам да ли смем да кажем, али мени, у сравњењу с јеврејским митом, грчка митологија дође као неко весело позориште, без животне истине. — Охо, Каленићу! А грчка трагедија? — То је књижевност, уметност. Али код старих Јевреја цео је народ играо трагедију! И Јевреји су наставили да је играју. У историји познијих векова, чим се истакне јеврејство, то су опет потреси и трагедије, то је поново Стари завет... Сав сам у јеврејским студијама, господин професоре! а како то за матуру не треба, могу још и пасти. — Вратите се ви полако опет Грцима. Шта ћете међ Јеврејима? Јевреји немају књижевности ни уметности... Чујем да врло марљиво учите грчки. — Учим, али као допуну уз историју. Ви знате, ја волим историју нада све, јер волим науку о људима. И грчки језик учим тако и зато. Грчка књижевност, грчка философија, то је сам Божји човек и човеков живот. Платон приреди, макар само у мислима, ручак, позове госте, и тек онда почне философирати.

Док је Бранко рано и одмах јасно истерао на пут позива, Павле се ломио кроз кризе. Није чудо. Дом и породица Бранкова, то је била нормална борба са сиротињом ситних грађана који случајно имају даровиту децу. Дом и породица Павлова, то је био даноноћни тутањ једне подземне, скривене борбе, неких гладних сила које не смеју да признају шта им све треба да прогутају и сваре па да мало отпочину. Павла боли глава; Бранко седи поред њега и мења му облоге. — Је ли ти лакше? — Добро ми је сад сасвим. Лакше ми је чим дођеш. Зашто зашто? Зато што ми се чини да ти једини унапред знаш цео мој живот, и ти једини ћеш ми помоћи да нађем једаред оно једно што чини моју личност и мој позив. Овде у кући, ја сам сав упреден у хиљаду планова моје матере које она не именује, али енергично изводи. Ја матер врло волим, али је то чудна и тешка жена. Увек незадовољна, брижна, увек у некој распри са својом савешћу. Све се нешто каје и кара. Међутим, има много вере у себе. Не овако као ја. — Павле поче да се смеје. — Овај живот ти је циркус. Мој отац је Ликота, снажан здрав човек и војник, а веруј, испада да ја од њега имам малодушност. Он сам ми је причао да су његова оца звали Васо Шуша, и да је за њим дуго времена ишао надимак Јово Шуша. Ето тако сам ти ја од очеве стране Павле Шуша. А мати моја, напротив! Ти немаш појма какве она све експерименте прави. Размишља, рачуна, и онда јуриша, и мора бити како је казала.

Само, како год испала ствар, незадовољна је, с материалним резултатом нарочито, и онда почне себе да криви, некако тајанствено, од неких још дедовских омашака и грехова... Она је пореклом из добре грађанске лозе, али кад је дошао ред да се она роди, сва је њена својта поиспропадала, и материално, и здравствено, изгледа и морално. Причала ми је једаред дуго, и свака пета реч била је: пропао, болестан, страшна болест, умро. Можеш мислити како је кад мати тако говори детету. А ипак, она само за мене живи, и само мене воли. Али с друге стране опет хоће да ја живим и радим само за њене амбиције... Смешна је: метне ми на сто цвеће, колаче, чак и цигарету, мада зна да не треба да пушим, и онда моли да седнем и да пишем песму. Шта ћу, седнем, и варам је... А да је питаш шта ће јој све то? Никуда на свету не иде, мало јој ко долази, нема се коме похвалити, а и не жели да се хвали... Некако као да у њој самој живи нека проклета глад која не може никада да се наједе, наима, и напоноси. Вечито ради, вечито штеди, броји, сабира, мој рад оцењује, и, што је најчудније, вечито се нечега одриче. Без икакве потребе. Као да то од ње тражи, не знам, неко божанство, неко страшило... Има у њој манија... А дотле, мој отац пева на авлији да се све ори, цепа дрва, фарба кокошињац, храни крмка, купа псето, игра карата с комшиском децом на авлиском прагу, и прича им на свом сочном језику приче и пошалице из његове младости... Мати моја је савесна, негује га, али они су једно другом туђинци. А ја живим између њих двоје. Не знам заправо шта је то породица... А тако бих од свег срца хтео да живим једноставно, као мој отац, али не умем, не бих умео и, шта би рекла мати...

Бранко је слушао и ћутао оборених очију. Уман какав је био, он је јасно разазнавао да то више нису некадашња њихова стармала нагваждања, него се то на неки начин већ матори, и сагледа се чисто и бистро оно што зрели људи кажу: из те коже никуда. Али његова ведра храброст га опет подиже. — Што тако све видиш наопаку страну? Има наопака страна у свему, наравно. Али, немој, брате, сваки капут носити наопачке изврнут... Твоје родитеље људи узимају за пример породице радне и напредне. Чика Јовину ведрину спомињу људи и деца. Твоја мати важи као узор кућанице. Баба моја тек заокупила моју матер: „Једнако по комшилуку оштриш језик. Питај фрау Розу како се кућа кући...” А што се тиче неке присне породичне слоге, није, мој Павле, ни код нас славно. У три мала собичка живимо четири генерације. Баба прича нешто што се нама младима чини да није никада постојало; мало дете моје удате сестре цео дан дречи; ја читам, учим, или сецкам перцетом по тамбури, као бајаги свирам; а мој отац, мали чиновничић, вечито нам нешто замера, па, богами, понекад и залогаје броји... Да, да, ти не знаш шта је то сиротиња. Ништа тако породичну слогу не разбија као сиротиња. Једна плата, а сто потреба. То је оно што ти лепо кажеш: човек човеку смета... Па, ипак, Павле, — то је опет оно што ти не знаш — сви живимо, и свако живи свој живот! Мало пардон, мало гурнеш лактом, мало се одречеш, мало се одрече тебе ради други, али свако живи свој живот. Ја мислим да је код богаташа много више једнолико... А сад, Павле, да окренемо нешто веселије и млађе. Ти сигурно имаш четири крајцаре аустриске вредности, да купимо по слану кифлу, и да идемо мало у шетњу, на Тису, да видимо врбак и да чујемо вивке... Видети их, ђаволе, и не можеш! Лако је њима кад имају крила.

Хтео сам још да ти покажем план за једну малу драму у стиховима. — Уморан сам данас, Павле, не замери ми... А сем тога, ту је матура, ко зна каква нас тамо драма чека, — смеје се Бранко. — Не знам, нешто сам меланхоличан сада и ја. Положићемо матуру, разбићемо разред, и куд који, никада више у једној соби, у једној клупи, једна породица.

Матура је била на прагу. Ђаци осмог разреда узнемире се у то време не само због напрегнутог рада, него због једног унутрашњег померања које је сасвим ново. Ђаци се радују да се откину од оних осам једноликих година, и маштају да је живот на студијама у другом граду, и свету, нешто особито пријатно. Али је матура прво велико раскршће у животу младића, а раскршће поставља питања, открива свакојаке перспективе, показује препоне и сметње, правце који воде далеко и правце који воде у буџаке и трњаке. Па онда, већ око саме матуре почињу препоне. Питања се више не постављају него извлаче; државни изасланик је један од најстрожијих; ако неко падне, остаће сам као птица селица која никада неће стићи своје другове. Ђаци су сад „господа кандидати”, али зато шаптања више нема, и извина више нема. Професори изгледају врло стари и овештали, али — имаш, брајко, осам заједничких година с тим старудијама — вели Милан Марић, а у математици је осам осам, за свакога. Сећате се Тркунића: пре шест година је био заљубљен, а сад је сед господин... Да, да, ја сам пре осам година још имао ону детињу тешкоћу да лепо кажем р, и имао сам оца, матер и сестру. Сад знам казати р, али имам само оца... Осам је осам, господо!

Павле је учио сам, затворен у кућу, и сасвим се ретко виђао с друговима. Тројка наша помало рамље — насмеја се једног дана Бранко, коме је било жао што се Павле тако оделио. Бранко и Милан се виђали врло често; чак су неке ствари заједно прелазили. Била су дивна јунска јутра, и њих двојица су почињали да раде одмах после три сата. Издиру се крупни паланачки петлови, гасе се чкиљави фењери, чује се нагло одматање ланаца с витлова и бућкање ведара у бунарске воде. Појављује се боктеров магарац с путуњама. Боксер је легао, а магарац сам кренуо на воду, где ће му ко било напунити судове. Разговор још није почео. Људи преконоћ науче да ћуте и заволе ћутање, и неко време у зору споразумевају се очима и покретима руку. Бранко иде Милану. Под обема мишкама носи књиге и белешке, вуче ноге, нечега му је жао, скоро би могао заплакати. „Беда ме знала шта ми је. Једнога јутра бих заплакао што не могу овако наставити док не научим све што се на овом свету може научити; другог дана бих плакао што ми се отац погрбио од брига због стипендије, и брига како ће ми слати свакога месеца потребан новац за издржавање на студијама; трећег дана ми дође да просто скапам пред оном гимназиском капијом, јер ту остаде нешто најлепше од младости и најбезбрижније од живота. За четири пет година, не више за осам него за четири пет, све ће бити свршено, ја ћу постати неки проф-Триша, стићи ћу их, њих, по изгледу и по навикама, што ми се чинило да не може бити никада... У професорском положају има нешто тужно: усред искључиве младости, само су они стари; а кас се с матурантима скоро другарски зближе и навикну, матуранти их остављају некако бездушно, звиждућући, са сигурним надама, а они, професори, испраћају матуранте с језом и страховањем, јер знају, из рођеног искуства, шта све може да буде од оних „нада”... Шта? Погледај, Бранко колегијум, и доста знаш...

Милан седи већ под стрехом мале кућице његова оца, скромног лимарског занатлије. Милан је врло нежан младић средње висока стаса и необично лепе седеће позе. Никада не прекршта ноге, руке врло грациозно сложи на грудима, главу наклони преда се, и поглед му је зато стално мало оборен и усресређен. Лик: као покојна мати, лепа девојка која се удала од шеснаест година. Милан је гарав, блед, детиње младолик. На једном образу има знак: повећи младеж непријатне модро-црвене боје, као да је крв подишла пода њ. То га ружи, ако ту страну лика окрене. Кад се замисли, исправи главу некако изазивачки, лагано диже и спушта капке на очима, и усне му се узнемире. Био је плах, нервозан, и бескрајно осетљив. Здравље танко, а природа ретко страсна. У шестом разреду се био заљубио, и безмало да у драму улети због шипаричких глупости девојчице. У седмом разреду је имао сукоб с професором математичарем којега је обожавао, и одједаред је зајецао, усред разреда, тако тужно и очајно да се проф-Ћира скоро на колена бацио пред њим. Та је поза професора Ћире после овековечена у стиховима и у цртежу, и звала се, сасвим у гимназиском стилу: Проф-Ћира под ирационалним кореном. Милан је објашњавао свој испад: Кад волим, свеједно, девојка или проф-Ћира, погинућу.

Бранко се приближује, Милан га не опажа. Ниско спустио главу, пред њим је сам геометриски цртеж, и око цртежа у реду, и без реда тма божја од формула и ланаца. Усне су немирне. Милан мисли. Бранко га са задовољством посматра: лик се грчи, па ведри, па затеже као на скок, па одједаред укочи као у грабљивице која је убаутила плен. У том часу нервозни танки прсти Миланови дохватише писаљку и забодоше је усред једног великог знака питања! — Држи га, Милане, да не умакне, реп му његов! — прискочи Бранко. — Ту је, ту је, једва сад! седи да ти покажем. Од јуче, не могу да се смирим: или да измислим, или да погинем...

Да ли си понео таблице? Е, добро. На мојима, ево видиш, заспао мачак, и немам душе да га пробудим. Иначе витла по целу ноћ, а сада седи крај мене и не миче. Или зна шта је матура, или ми нешто слути. „Одлази, Мико, шта ћеш ту!” терам га; „ено ти бал на крову почео.” Он само стисне очи, и потседне ме. Кад ја легнем, он остане на мојим хартијама. Мистериј. Ви песници знаћете каква је то тајна... А ноћас баш не тренусмо ни ја ни Мика. Не знам, нешто ми мутно у глави, нешто светлуца у очима, као да сам и ја мачак. — Ма није ни мени много лакше. Страшно сам растројен, накратко насађен, сам себе не познајем. Уморни смо ваљда. Да се и тај испит једаред сврши... Или бар да нисмо ту неки вајни одликаши и директорове узданице... Хо, богати, што је то напаст бити одликаш! Ем си оцу узданица, ем ти директор једнако у очи гледа. Владимир Рибарић, лепа средња мера, и дивота! Сигуран је да пасти не може, а директор га се не тиче. Ја му поменух матуру, а он: „Мени је матура што и оном волу комарац: нит знам кад дош' о ни кад пош' о...” Жив ти Бог, Милане, је ли ти долазио Павле? Код мене, ни да припита. — Био је синоћ колико да отвори и затвори врата... Ама шта је с тим Павлом? Мени је све заплетенији? Нешто има у њему туђе. Оно, истина, мати му је Швабица, покрштена Јеврејка, шта ли, али отац му је прави Србин и сасвим наш човек, и кућа се њихова води права српска кућа... Не могу да сам паметан. Или је Павле чудак, или је у њему неки велики дар, па се мучи како ће изаћи на свет... Како ти мислиш? Хоће ли од њега бити велики човек? — Бранко ћути. Милан још једаред покуша да добије одговор, и учини: „Хм?” али Бранко је ћутао као заливен.

Милан онда стави пред друга хартију и зелено мастило: — Ти ради задатак зеленим, да после лакше сравнимо. — Одједаред Бранко завали главу и рече мирно: — Сад ћу да ти кажем шта је Павле. Павле је Јеврејин. — Настаде пауза. Од оних потпуно празних, кад је једна страна казала све, а друга не уме да мисли ништа. Милан укрстио прсте руку на колену, гледа у њих као постиђен, и чека да Бранко каже да се шалио, и зашто се шалио. Напослетку расплете прсте и одбаци рукама скоро љутито: — Шта фантазираш! Какав Јеврејин! Ушли ти у главу они твоји „древни народи”, а бог те пита шта ћу сутра бити ја. — Бранко мирно допуни себе: — Јеврејин по крви и раси, по интелигенцији, и, изгледа, биће то и по судбини. — Како по крви? — Не знам то сасвим одређено, али без крви се не може бити ништа, то ти је ваљда јасно. Чика Јова, наравно, за јеврејство нема одговорности. Он је наша крв, наш адет, наша глава и срце. — Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба. Ђаво би нас знао, хоћемо ли то кад поправити. Али то сад не спада на ствар. Дакле, ако чика Јову издвојимо, остаје фрау Роза. Зна се, Милане, сад већ давно да је она непокрштена Јеврејка. Павле ми је причао да је дед њен, негде у Виртембергу, био прешао на протестантизам, али се потомци опет вратили у Мојсеју... А лик и карактер фрау Розин одају расу. Тврдоглава, јака, мудра, у себе затворена, жилава, среброљубива, она ти на длаку показује да дед није озбиљно примио хришћанство, и да она није озбиљно узела свога мужа Србина. Она чува крв отаца, а зато се није бојала од удадбе за Србина, и зато је родила правог Јеврејина. Она обожава Павла, али га тако воли и тако води, да телом и душом послужи Јеврејству. И послужиће, или ће пропасти... Жилавије расе од јеврејске нема!...

Ја већ пуну годину дана марљиво учим њихову историју, и ужасно ме занима! — Кад ти све то читаш и учиш, Бранко, ако Бога знаш! — То је врло просто. Књига увек у џепу, и чим останем сам, читам. А историју ја читам као роман... Да, а што се тиче оне жилавости, то ти је сад велика борба у кући Павловој. Павле није још доста жилав, и фрау Роза га жилави!... Павлу није лако, Милане! Или ће фрау Роза начинити од њега жилавог Јеврејина какав Јеврејин и мора бити, и моје је то мишљење — или ће га, као Аврам Исака, жртвовати раси и расном идеалу... Трагедија лебди тамо у кући, да знаш, Милане, јер је код Јевреја све трагично... Сироти Јевреји! Халапљиво грабе новац — и нико боље и раскошније не живи него ти твоји „сироти Јевреји!” — и нико у грознијим бригама за опстанак не живи од мојих Јевреја! Ти то не знаш, Милане драги! Други народи живе у својој држави, на свом тлу, са својим језиком, и за расу не брину. Јевреји, истина је, једу добро, и набијају џепове парама, али они грозничаво рађају децу и тајанствено васпитавају децу, само да раса опстане. Јевреји се приносе на жртву својој раси сваки дан! Посматрај их мало боље, и мало дуже; има их код нас хвала Богу, од сваке сорте. Јуре, промећу се, врдају, претварају се; у зору су први на послу, увече су последњи на одмору. Никада не живе, како бих то рекао, личан и лежеран живот, како живот дође. Стално су у напрегнутим улогама. Те улоге играју не увек симпатично, али жилаво. Жилавост уопште није симпатична, али се с њом траје и без ње нестаје. Јевреји играју своје улоге и са заносом, лудачки! Зар ти то не видиш! побогу брате! Ја видим, и ја их разумем.

Као на каквој огромној позорници, сложно, стално, на конац и на једну пару израчунато играју они широм бела света свој јеврејски задатак. Играју своју грозну драму , којој нико не пљеска. Не воли их нико! Они су свет као и други свет, а опет изван света... Страховити су то напори, и ужасна вера у себе, и, ја не знам шта још и још! ... Е, видиш, и наша фрау Роза је у тој драми један од добрих глумаца. Њена улога, то је Павле, Павле Јеврејин. Сад знаш све што имаш да знаш о другу нашем, кога треба много да волимо... А ја се, богами, узбудих добро... Дај овамо ту твоју математику, и зелено мастило, да се охладим.

Неки дан касније, у паланци велика сензација. Бранкова прича — обрада историског материјала — појавила се на врло угледном месту књижевног часописа. Редакција је то угледно место протумачила у белешци: „Причу је писао сасвим млад човек, који ће ових дана тек полагати матуру, и прича као таква има недостатке сваког почетничког рада. Али су чисто лична и топла запажања животних ствари код овога младића заслужила охрабрење.” Паланка се узбуркала. Све школовано говори о причи и о способностима писца. У кући Бранковој празник. Диван, чисто духовни празник, какав засија у сиромашним кућама кад и тамо зађе нада. Другови лармају. Владимир Рибарић држи говор. Павле и Милан грле Бранка. Господин Тома вади из џепа свој стари и старински сат, и, сав уздрхтао, предаје га сину. — Ево, сине, мени је сад куцнуо најлепши час, и сат мени више не треба. — Ура, ура! Другови се куцају, испијају до дна, певају. — Госпа Лепосава, мајка Бранкова, пева с ђацима; господин Тома плаче. Истовремено се и у наставничкој канцеларији гимназије одигравали тренутци опште радости, и тренутци професорских амбициозних обрачунчића.

Тркунић, професор књижевности, говори као да је усео на коња: — То је, господо колеге, просто готов писац. Симпатични наш Каленић износи из гимназије стил и рутину писања! — Историчар, необично фина тиха природа, говори као да му је глас од свиле: — Ја молим, господо, да се уз реч „симпатичан”, дода реч „даровит”. Тај млад човек је пун рефлексија, и каквих, за његове године! Давно већ ја осећам да у том младићу сазрева пре свега мислилачка способност. Познато је, он историју претпоставља свима предметима, и посветиће се сав историји. И прича је изишла из историјских његових студија случај једног средњевековног Јеврејина научника ако можда нека господа колеге још нису разгледала причу Каленићеву. — Узима реч директор, смеши се: — Разнесосте Каленића, господо! Ја, као директор, узимам слободу да овде прочитам мали одломак из приче, јер се и ја поносим тим младићем. Ви разумете; без деце сам. Да се деца могу красти, украо бих био Бранка још пре осам година, давно пре ове приче... Ево мало текста: „Државе и грађана има тамо где има тле отаца и родни језик. Јевреји немају ни једно ни друго. Они не брину присне, локалне бриге грађана и уских патриота, они брину хладну, далеку, апстрактну бригу о раси, о трајању расе... Тражим, каквом бих сликом могао претставити како живи та раса у белом свету. Јевреји су као оне биљке пузавице које истовремено расту и путују. Оне живе и цветају вукући се по дугачким оградама. Свега се машају, и све обухватају, и опет нигде не остају. Ако тргнеш неку гранчицу, извлачи се као да се одмотава, нигде краја. Ретко, баш ретко, та се дуга павит и прекине, али не у изданку. Где је изданак? Стане човек увлачити руке у оне густе завесе од павити, почне грепсти и по земљи. Једва наиђе на коренак, сасвим слабе везе с тлом, и тај се коренак, сасвим слабе везе с тлом, и тај се коренак одмах извали. То је, и таква је веза с тлом! Али павити и гране не умиру, иако се коренак извалио.

Можда је безброј коренака? Није. Једва далеко негде нађе човек други, који се такође лако извали. Од чега живе, и цветају, и миришу, и красе свет читави плаштови и зидови оног зеленила и цвећа — то остаје загонетка! Гранчице расту такорећи на очиглед. А кад потрага човек, око чега се обавијају, шта грле: то је сув телеграфски дирек, хладан неки зидић, гвоздени жичани преплет. Око самих себе се обавијају! Иду два огранка једно другом у сусрет, омотају се један око другог, усправе чврсто, и одмах се за њих хватају нове, слабије зелене гранчице. То је једно даноноћно надрастање и путовање. Једна жилава конкуренција свему живом и мртвом. То је један живот и исхрана без земље! То је чудо! То је јеврејство! То је јеврејска егзистенција по сваку цену, и јеврејска амбиција која све савлађује... Каже се да велики проценат Јевреја силази с ума због неутољених амбиција. Жене њихове су чисте страсти амбиција, и утичу на мужеве, браћу, и децу понекад и страховито. Отуда ваљда она чудна зависност Јевреја од жена, надмоћ жена њихових... Погледајте Стари завет. У Старом завету има жена владарки, има богатих, лично угледних девојака за које младожења мора седам година да тегли — професори се смеју — има интелигентних и препредених робиња које у породицама праве компликације и збуњују закон; има их саветника у ратним таборима... У Новом завету, жене су избрисане. Јаирова кћи је мртва. Мудре и луде девојке, иако са дубоким смислом, само су мисао и декорација. Марта и Марија су покорне слушкиње. Мати Христова је велика мученица и чиста жртва.” итд.

1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља