страница9/17
Дата14.01.2018
Размер3.72 Mb.

Кроника паланачког гробља


1   ...   5   6   7   8   9   10   11   12   ...   17

Професори пљескају. Тркунић скаче. Директор га прекида. — Још неколико речи, крај приче. Јунак је на самрти у незнаном и белом свету. На нечије питање: одакле је родом и пореклом, смеши се тужно, и не може да се сети како се звало село где су му некада живели родитељи. Завршује причу наш млади аутор својом рефлексијом. „Тле отаца и рођени језик, то је спона човеку и између овог и оног света. На свој тврди корен мора човек лећи, и на своме језику последњи пут уздахнути, ако ће лако да пође Богу. Отуда сви људи, смртно болесни, без интереса можда већ и за децу своју, свом душом теже још само корену, издржавају дуг пут и муке, само да на свом праотачком тлу душу пусте. Смрт тражи, и долази по човека у завичај његов. Јевреј и смрт вија по белом свету! Сироти Јевреји! То је мучан, диван и велики свет!”

И Бранко се од свога успеха мало занео. У срцу топлина, и све некако широко. При ходу, нешто га диже. Све му је мило и лепо, све хоће. Осећа да га на улици милују погледи људи, и као желео би да му је то свеједно, али није. Наравно, видео је и понеки усињени смешак, и чуо понеку завидљиву реч. Има слабомоћних, који се осећају прегажени чим неко напред крене. И има уображених, који верују да су они исто што и Каленић могли, и само их он случајно претекао, и тиме им кривду учинио. — Море, Бранко, ти положи матуру! — Тебе, Бранко, нико више не стиже! Што рекао мој отац, не стиже те, ни да је лане пошао! — Бранко се бори у себи. Једнако се смирује, а узалуд. Види у огледалу да је стално румен, и непријатно му. Пије хладну воду, али и то узалуд, у њему се запалио читав лагум воља и снага. — Шта сте ме окупили! Једаред сам нешто потрефио, и сад хука-бука ни за што.

— Али осећа Бранко да је у њему прорадила амбиција, велики немир човечје душе. Бранко је као болестан. За његову урођену ведрину, то је мутна зона. Сиромах писац сиротих Јевреја! Два најмилија друга, два брата, као да ставише нешто између себе и Бранка. Павле, увек малодушан, заломио се у вери о себи, и гледа у Бранка с тужним одушевљењем. Милан, фино умна израза на лицу, амбициозно затегнут у сваком дамарићу, питао је тих дана Павла о Бранку тачно оно што је мало раније питао Бранка о Павлу: — Шта мислиш, Павле, хоће ли Бранко једног дана бити велики човек? — А Бранко једног дана устаде здрав, изађе из мутне зоне! Као да приче и нема, као да прича није била друго до једна гимназиска лекција. Бранко је просто заборавио! Нико у паланци, наравно, није слутио да је то био најбољи тренутак „величине” Бранкове. Сем, можда, господин Јоксим. Потпуно и очигледно здрав, упаде Бранко међ другове и у разговор Павла и Милана, и рашчисти таму и маглу. — Жив ме Бог убио, ако не знам о чему сте разговарали. Ево ћу одмах да наставим разговор. Каже господин Јоксим: „Онај Каленић има нос за историју, то је несумњиво, Али је јунак његов малчице као досадан. Нит једе, нит пије, нит девојке гледа. Сад је ред на Чајновића, на нашег лиричара. Ја га видим, богами почесто, с Нинушком Петровић на вежби, и уверен сам да ће његова прича, или драма — све мислим да ће он драму изабрати — понети младеж, а не старе Јевреје и професоре... А већ Милан Марић, зна се. Он је човек претурио љубавне сцене још као шестошколац; и од њега, математичара, чекамо неки диван мост, „к'о ибришим танак, као сабља оштар”, како пева народна песма... Та три младића наша, три поета. Просто не знам како наше госпођице одолевају.

Ја да сам госпођица — хвала Богу што нисам —ја бих често и образ погазио, и сваки дан бих другог момка волео...” Зар није, браћо, златан наш господин Јоксим! Сушта правда и памет! Сваком оцену какву је заслужио, и сваком репић, да се не би у добру много понео. — Павле и Милан се разведрили, смеју се, зову Бранка у посластичарницу. У посластичарници су господин Јоксиму написали дугачку депешу у стиховима. И решили да Павле има да је плати, наравно само зато што је у духу лирском држана.

Кад је Павле, сав срећан, отишао, Бранко уздахну. — Да чувамо тог Павла као очи у глави. Осећаш ли ти колико је тај младић питом, добар... и како је његов живот тежак... А ти, мостоградитељу, да међутим престанеш водити рачуна о величинама и бесмртностима, јер о томе води бригу — знаш ко, фрау Роза. Да ти причам. Пролазим ти ја јуче поред баба Фрелиховицине „мушке конфекције”, кад, у дућану цвет госпоја, и оних с кукастим носом, и нашег света. На моје изненађење, и фрау Роза у визити. „С ногу да поразговарају”, што рекла моја мати, која такође врло радо с ногу разговара и оговара, али тада није била у друштву. Ја застао бајаги пред излогом, и слушам шта причају. Говоре, брате, Јеврејке — целу истину сам у причи писао — све што и њихови људи говоре. Барабар с њима се мешају у трговину, у политику, у новчане ствари, у лицитације. По себи се већ разуме да се мешају и у судбину деце. Баба Фрелиховица, знаш је, нафризирана, умидерена, дрска, као да неки извештај чита: говори како је њено дело што су јој синови адвокати и доктори, и што јој ћерка има место у јеврејској општини. Помисли, Милане, та балавица прима сваког првог плату, као човек. А она рохава Кронерка, што иде на два штапа, и продаје сита и корпе, и мења „приватно” стран новац, прича нешто о увозу и извозу, што ја нисам разумео ама баш ни оволико. Трећа критикује општинску политику. И тако даље, Јеврејке држе говорницу.

У неке се јавила Владимирова мајка, госпа Рибарићка. Погледала ваљда своје прсте и видела да би она и Фрелиховица могле барабар лиферовати прстење за неку адиђарницу, те ти и она упадне у разговор. К'о вели, имам и ја сина, а имам и новаца, па што да само Фрелиховица прича. И отандрка ти, некако као да је напамет научила, да ће њен син, чим прође матура, на пут, да изабере у ком ће царству учинити права. Баш тако је рекла, „царство”. Одједаред ти се утаче фрау Роза. Паметна Јеврејка, ни прстења, ни турнира, ни фризуре; али кад започе да говори, брише као ветар. Јао си га и царствима, и свима нама матурантима, свима, и онима што се о бесмртности такмиче. Учинила је, додуше, част да међу првим ђацима нашег разреда спомене и тебе и мене, наравно после њеног сина — Владимира ни с резервама није метнула међу прве — а успут је ошинула репом неке матуре и матуранте из година прошлих, али кад су били на матурама синови неких присутних госпоја... Чекај, чекај, после је и нас мало деградирала. Вели:„Али имају сва та господа да забију нос у футрол, има ту да се ради и учи још и још, и ко зна ко ће, на крају крајева, кад се сврше и друге школе, извући велики трефер!” — Бранко показа још једаред мимиком и имитацијом нагласка и изговора фрау Розина, како је казала „велики трефер”. — Ја ти сад, наравно, не знам сигурно да ли је при том мислила на новац, или на оно што тебе мучи, на „великог човека”, али ми се чини да је било то последње. Јер, фрау Роза није потегла руком по тезги или по длану, него, богами, диже руку заједно са дугачким старомодним њеним кишобраном пут висинâ.

Матура је била те године сјајна. Све је прошло с чашћу. Државни изасланик је говорио с узбуђењем: — Господо, ја верујем да ћете ви бити и генерација одабраних, и генерација срећних. Радите даље с вољом и весељем, за добро своје и опште. — Директор је говорио очински, шмркао, и гутао прекинуте речи. Од свршених матураната, говорио је, по једнодушној одлуци, Павле. Младић се пустио и дао сав. Било је ту енергије која скоро налеће; било тамне неке емотивности; било достојанства и интелигенције која изненађује код младића од деветнаест година. Увече је приређена, у Великој кафани, заједничка вечера наставника и матураната. Неколико младића, међу њима Павле, дошли су у прописно тамним вечерњим оделима. Остали су били шарени. На вечери се добро јело и пило, много певало, па и играло. У сали је био клавир; неки су понели виолине, неки тамбуре, а сви су складно и лепо певали. Младост је, наравно, све понела. Професори су један о другом причали анегдоте, бивши ђаци читали одломке из својих дневника. Било је и здравица, и ученичких захвалних говора, који су сви одреда имали акценат искрене туге због растанка. Кроз осам дугих година отпало је све оно што није било за школу и напор, и од седмог разреда до матуре, разред је маршовао као једна добра чета, један дух и једна воља. Растанак је сад почео да боли двојако: као растанак од наставника и старих зидова и навика, и као растанак од другова и браће. Стале су се и нехотице ређати тужне песме. Срца набрекла, професор и ђак се изједначио; разлива се само тихи разговор меланхоличне наше народне попевке. Сати више не куцају; нико се више не зове својим личним именом; лебди се у атмосфери горке сласти поезије; у атмосфери по којој лепршају и бели анђели живота и црни анђели смрти.

Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност. Сати опет куцају, и сваки добио своје име. Весеље усахну. Нешто једва видљиво, али ипак јасно као бео конац, затегну се кроз простор и време, и предели младо и старо, оне што одлазе и оне што остају. Још последњи пут друштво се саби у целину око старог кафанског клавира. — Браћо, да урадимо још једну и последњу нашу „филхармонију” — чу се нечији тобоже весели глас. Реч „последњу”, пресече као нож и охлади. Језа. Сви закопчали капуте и дошли тањи, и танки као сенке. Павле и Владимир седоше за клавир. Две виолине, две тамбуре, брач. Милан ће својим дубоким страсним гласом држати соло, а упадаће збор у четири гласа. Просу се низ песмица: песме љубави, младости, растанка, и најзад оне туге којој нема имена, која подједнако гуши младо и старо, срећно и несрећно, зато што човек има срце, и срца имају слутње. — Сурдина, господо, пианисимо! — диктује Павле, а слушају и сви професори, као деца. Сад пође оно пригушено певање извежбаних певача које ни један трепет ни акцент мелодије ни речи не пропушта, а ипак је као шапат неодређено, танко, пуно замирања. Музика се све више претвара у уздржану пратњу, а песма у неки говор и исповест. Па се пратња још станчала, а Милану глас попео у грло с пуно грчева.



Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре)

Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре)

Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети)

Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу. Начетили се забезекнути келнери, као авети: касирка јеца. Звуци и ритам жмаре. Главе око клавира се понагињале, полегутило се старо и младо у меланхолији и љубави некој која би свет спасла, кад би свету спаса било.

Сутрадан, младићи дошли у гимназију да покупе што им је још од ствари тамо остало, и да се од наставника дефинитивно опросте. Слика је сад сасвим друкчија. Младост излази из довршеног периода као змија из кошуље; не треба јој оно што је свукла, иде даље, свежа, нова, лепша, захуктана, смела. Професори остадоше на прагу великих улазних врата, као приковани. Загледали се сви у једном правцу, као једним паром очију. Сачекаше док младићи не савише за угао — напустивши гимназију заувек, па онда и они стадоше полако излазити, напуштајући гимназију за два месеца. Одмор њихов ће бити мали један лук којим ће се они вратити на старо место. А какве су огромне лукове и отскоке гледали пред собом свршени матуранти! Међутим, ко зна, можда су ноћашње ноћи, можда тога часа, Усуд и Урис решавали и решили какви ће и колики бити и ти лукови и отскоци. Нешто слично је мислио у себи стари професор историје, најфинији и најдушевнији међу професорима, оставши на вратима последњи, сам, пошто се други разишли. Он је срдачно испраћао све ђаке, али је у том часу волео свом душом једног свог ђака, једног и јединог његова Каленића, кога из поштовања никада није називао крштеним именом. Махао је руком као заставом докле год се ћаци видели. Ђаци се освртали. Освртао се и Бранко. Да ли је својим кратковидим очима могао да види поглед и израз лица свога незаборавног учитеља и друга? Ако није видео, и боље што није. Прави одликаши, одликаши даром и душом, ретки су. Професорски занат је често дуго путовање кроз пустињу. А младићи оставлају гимназију као што змија свлачи кошуљу. Стари професор историје изгледао је као да се сахрањује.

Три месеца касније, кад је малу паланку притиснула јесен, кад је јесен сабила професоре у катедре, генерација „одабраних и срећних” разишла се на све стране, ко ближе ко даље, по разним градовима и школама. Бранко и Милан добили су стипендије, и Бранко се решио за Беч, а Милан, осетљивијег здравља, за Алпе, за Инсбрук. Бранко је изабрао струку правим путем, по позиву и срцу. У Милану се амбиција борила и расла. Лепо се обукао, и први пут можда намерно отишао пред велико огледало у Великој кафани. Тргао се од своје слике са задовољством. Тај нежни младић ванредно лепих поза, имао је нешто аристократско. Очас, ту пред огледалом, научио је Милан неки нов, блед осмејак, час сетан, час мало арогантан. Са овим последњим осмејком на лицу запитао се сутрадан у себи: „Математика? то је повратак у гимназију, у сиротињу? Дакле, не.” И уписао се на медицину. Владимир Рибарић је преко ферија заиста обишао неколико царстава, али се најзад зауставио у малој републици Швајцарској. Од осамнаест матураната остаде у паланци само Павле. Запрепашћење у варошици веће није могло бити. Врста револуције, врста љутог грађанског и суграђанског протеста наваљивала је на кућу Јове граничара. — Зар Павле да не иде на науке? Ја ко ће ако он неће? — Чија је то воља, и шта то има да значи? Дете је здраво, Роза и Јова имају новаца колико хоћеш, а Павле испраћа другове на станицу, редом, и враћа се кући. — Не може то да буде! Сви не дамо! Павле је наше дете! — Како по паланкама људи имају понекад осећање и дрскост скоро фамилијарне заједнице, неки нападоше у Кафани Јову као да су му тутори, а један од Влаовића безмало да га издевета. — Чија је то памет, питам те! — сева и грми Влаовић. И ако не пошљете дете на школе, кућу ћу вам запалити, теби и твојој Рози! Не шалим се! Знаш добро да сам своју палио, па ћу и твоју!

— Не беснуј на мене — одговара Јова граничар доста мирно. Влаовић онда тек плану. — А, тако велиш! Е, онда да знаш да ћу кроз прозор ујахати у ону забарикадирану кућу, и да ћу истерати на среду оног твог слепог миша!... За вас је син, срам вас било! — И жене се побуниле, и псују на свој начин. — Не можеш ону љутицу Розу нигде сагледати, па да имаш очи соколове. Закључала капију, на свима прозорима затворене шалукатре, изволте, ко сме! — Ми се са две стране граничимо плотом, и скоро смо као једна авлија, али бадава. Јуче, смотрих ја кад је искочила да подметне суд под олук. Јурнем кроз сву ону луду кишу, прескачем као јарац — јака киша па иде на сто рукава — и таман стигох до Розе, кад она одмахну рукама као коњ кад се брани репом од мува, и утече у кућу. — А много би ти вредело да је баш и стала да се тобом разговара. Та се не боји ни комшилука, ни мужа ни сина, никога. Рабин јој ништа не може, јер се тобоже покрстила; а протестанску цркву немамо. — Ама ви све жалите Павла, а Павле весео и расположен, као да није већ последњи рок да одлази, ако ће одлазити. Видећете, једног јутра Павла више нема, и ми ћемо се сви насамарити. — Не знам, али не верујем. Одвратан ми је сад већ и тај славни Павле. Исти је као и она његова мати. Ћути и ћуте. — Паланка, лепо да пукне. Она хоће скандал, а кућа фрау Розина цакће фино и равномерно као захуктан разбој.

Пуче најзад: Павле се уписао у месну трговачку школу: курс од годину дана, тромесечна пракса, и онда испит. — Ју, ју, то је просто страшно! Песник, свира у клавир, први ђак, јединац, пресипа им се, и хајд у трговачку школу с калфама и с практикантима из штедионице. Жене, мени је памет стала! — Кажу, Павле се решио на то да не би оставио матер. Болешљива је, кажу, њега једног има, обожава она њега, и он њу.

— Доста тог обожавања! и та луда реч се пре фрау Розе никад није чула у нашој варошици. Чудовиште од жене, и она баш измислила „обожавање”. Мука човека да узме! — Све је то лепо, али ја вас питам: куда то води? Залудила је Роза потпуно оно красно дете. Стоји пред њим као змај, и онај паметни Павле не уме да мисли ни да бекне. — Чујте свете! — вришти поштарка, млада лепа девојка, којој се Павле много допада. — Чујте свете, чујте! — Али се није разумело шта поштарка управо хоће да каже.

Паланке су у основи здраве. Паланачке емоције и протести никада нису много трајни. Паланка се узбуђује, прети и штрапацира само у првим пролазним периодима неког догађаја, док су авантуре још авантуре, и несреће још несреће. Паланку занима мелодрама. Кад прође драма, паланка говори о човеку и догађају још неко време у конвенционалним метафорама, а онда прелази на ново. Дешавају се зато и недоследности: да паланка временом заузме према неком ранијем догађају сасвим супротно становиште, одобрава оно што ју је пре згражавало. Павле иде мирно у трговачку школу, и људи га поштују, и налазе да није рђаво свршити трговачку школу, нарочито кад је неко имућног стања. Код куће, као и раније, Павле узима разне приватне часове. Са својим старим професорима ради грчки језик. Господин Јоксим зна, и разглашује да је Павле набавио ваздан стручних књига, и да много чита, и да озбиљно улази у област финансиских проблема. Заиста, виђа га паланка да шета и разговара са директором Штедионице, са шефом фискалног отсека у магистрату, с једним угледним адвокатом који чисто финансиске спорове заступа. Паланка се смирила. Сагледала нову страну ствари, и опседа тајне с нове стране и са другом стратегијом.

У кући код Павла осећа се неки особит мах. Углавном између мајке и сина. Њих двоје као да спремају нешто што другима не саопштавају. Од момента до момента, увуку на неки начин у то и домаћина куће, чика Јову; и паланка тад мора да прими чињеницу да у тој заједници влада ипак неки склад. Заиста, растрчао се одједаред много Јова граничар. У добри час по паланку. Јер чим он почне обављати послове, ствари су много мање тајанствене. Сазнало се да у кући има неки нов извор моћи, да кућа опет стиче. То паланци увек импонује, у основи. Она заузима нов став. Очекује и дотле респектује. А, међутим, гледа свако ко може, да се препоручи за евентуалне сарадње и комбинације. „Новац је рад, а рад је за поштовање увек” — резонује паланка. Господин Јоксим грицка своје зубе, и смеје се паланци. — Нити је новац увек рад, нити је рад увек новац... Нема ми Каленића. Он је стручњак за јеврејске проблеме. Ја бих рекао да код Јевреја новац увек није рад; а код нас Срба рад није увек новац... И отуда је фрау Рози свакако лакше међу нама Србима, него што би нама било међу Јеврејима... Нема ми Каленића, а ја се можда варам, — У Павла је паланка почела да гледа с новим удивлењем, јер је постао сарадник на локалним листовима, и српском и немачком, и то још нарочито за економску и финансиску рубрику. Неки потрчаше да му прореку велику будућност и богатство, дакле фрау Розин „главни трефер”. Други су са иронијом додавали. — Дакле свршено с песмама и драмама. — Крштени кум Павлов, благајник српске црквене општине, рече једном: — Ама, људи, то је све напослетку лепо, али то су чисто јеврејски путеви, и шта ће ту мој кумић Павле... Је ли то уплив старог Исака? Да ли се кум-Јова променио умећући се по разним јеврејским предузећима? Да ли се фрау Роза бадава крстила?... Шта је на крају крајева Павле?

Павле је сам себе то понекад питао. Он је опажао да се подаје разним нагонима. И да им се подаје некад природно, а некад с нелагодностима. Било је дана када је некако са узвереним погледом у сама себе питао себе: да ли је могућно да он, Павле, с мајком отвара дућанчиће по околним селима, и снабдева их багателном робом. А било је дана кад је весело звиждућући сабирао своте чистих добити, слутећи све одређенију тајну новца и мистичну неку своју моћ над новцем. Сам је себе хватао како понекад сатима мисли о новцу. Једаред чисто теориски, једаред чисто практички. Осећао је да и он, као и мати његова, има у грудима жедно место, и био свестан да само та мистична жеђ мами новац. Па су онда долазила времена кад је Павле писао песме, и покушаје драма, и заборављао на новац. То су били мучни, немирни периоди, и он би тад говорио матери да би морао некуда мало отпутовати. Долазила му потреба авантуре, и неког рашчишћавања затим. Али кад је боље загледао у себе, и та чежња за авантуром се од неке тачке надаље мешала с трговином и с новцем, на један или други начин. Сневао је Павле да постане велики филантроп, или нека врста мецене. А некако заједно с тим је сневао да постане банкар, у Паризу или Египту, и да влада над бродовима, и над робом целог света, и има новаца свих владара и држава на свету. Мати га је чешће посматрала да он не зна, и било јој је непријатно кад би га ухватила да се држи за чело и има у лицу израз страдања. Па се опет умиривала, јер би се Павле врло живо интересовао за куповину једне рабатне једноспратне куће.

На њу би, решили су мајка и син, дигли још један бој, све лепо премазали, и добили кућу с много малих станова за издавање. Замало, као у некој бајци, кућа се и створила, и сви станови били издати. Сабио се ту шарен сиромашни свет. Од судског пристава с лудом сестром која је цео дан под сунцобраном ишла по кући, па до Симе „црквењака”, који је тај надимак добио отуда што је у два маха покушао да обије цркву, али, вели он, „Увек ме страх Господњи одвратио од зле намере”. Кирије је побирао углавном Павле. И као некада, у гимназији, све благо и учтиво, и с ваздан истинских уступака; успевао да на сат тачно побере своте онако како је где углавио. Првог у месецу код оних који имају; петнаестог па и двадесет и деветог код оних који немају, али онда тачно петнаестог и двадесет и деветог. Сестри пристављевој је носио руже, понекад и бонбоне, али је од пристава тачно шеснаестог увече узимао кирију. Неки естетични страх је улевао у своје дужнике: људи су неговали тачност, и некако са уметничким уживањем и поносом пружали пару онда кад се она чека и зове.

Пуче нова новост. Павле почео давати приватне часове у врло имућној кући Цинцарина Кондилиса. Мало касније, фрау Роза узела на стан два ђака, два богаташка детета са салаша, и та су деца била тако добро држана — уза све друго и од Павла поучавана — да су тронути родитељи сами понудили да више плаћају, и још засипали фрау Розу поклонима. Ове промене се дешавале тако брзо да паланка није право до суда долазила. Опет једног дана сазнало се да се „фирма” фрау Розина бави и заступништвима. Заступала је ситара и бачвара са села у паланци, а лецедера и папуџију из паланке по селима. Створио се у кући биро, књиговођство, робни преглед, магазин. Теорија и пракса се захуктале.

А нека тајна сила је магично затварала ствари једне у друге, како је требало: сита у папрењаке колаче, папуче у вуну, вуну у уговоре и потписе, и све напослетку у новац и у ону моћ од новца која тако диже човека у рођеним и туђим очима. Једног дана, у великом друштву, Павле је рекао: — Да, моћ новца у политици, у држави, у цркви, у животу сваког човека, огромна је. Ја верујем безмало у мистичну моћ новца. Новац јесте просто тржишно средство, али новац је и мистични извор снага. Папирни новац је средство, злато је енергија, понос, моћ држава и појединаца. — Није ово било први пут да се Павле о новцу изражава стручно, духовито, или бар тачно.

Идуће јесени се показа кључ за прошлогодишњу неразумљиву одлуку да Павле, после матуре, тако рећи сиђе с коња на магарца, а и кључ за многе друге ствари. Што нико дотле у паланци, Павле стаде спремати пртљаг за одлазак у Париз, на тамошњи правни факултет. Варошица се просто окужила завишћу. — Зар то уопште може бити! фрау Розин син иде у Париз! Шта кошта Париз! — Павле, међутим, мирно спрема одлазак. Паланка најзад увиде да судбина неће да интервенише, и да ће Павле истински отићи у Париз. Завист устукну, и начини места иронији. — Крили су, јер сигурно ни сами нису могли да верују да ће их то снаћи. — Фрау Роза мора бити да је почела читати фантастичне романе! — А како ли ће Павле разговарати у Паризу! — Ово последње питање поставила је госпођа апотекарка, велика помодарка варошице, која је најзад утерала госпођама паланачким у главу појам „елегантности”, и од тога времена збиља и успела да буде елегантна. У том тренутку је стајала у сребрнастосивој хаљини пред тамнозеленом сомоцком завесом у апотеци.

А оне речи је управила господи која су долазила у апотеку на ликер. Господин Јоксим се као мало зачуди питању: — Па научиће Павле француски, госпођо; врло просто. — У госпођи апотекарици нешто преври: — Али француски није немачки, господине! — Господин Јоксим потеже да се смеје од свег срца. — Госпођо, то је необорива истина. Али ће Павле научити француски као што је давно и добро научио немачки... Сем тога, Павле з н а француски баш прилично, ако ћете веровати мени. — Све се физиономије у апотеци одједаред променише и нанишанише господин Јоксима. — Павле је скоро годину дана давао часове, и бивао у кући госпође Мање Рускиње и њеног мужа Господина Кондилиса. Тамо се тако рећи искључиво говори француски; али како они станују ван града, и скоро се ни с ким не друже, то се не зна, или заборавља — Госпођи апотекарици искочила једна црвена пега крај носа и једна насред чела; и много наружише њен леп, негован тен. — Аха! то је дакле измислила фрау Роза!... Наравно, фина кућа, отмен свет, гувернанте, стран језик, како би и могло бити да Јеврејка и ту не узме процент... Па да, јесте, Павле одједаред купио кера, и кер се зове Наполеон, а ја се, луда, не сећам! Мислим, мучи се младић с часовима и са оним главоњом госпа Мањиним, кад тамо... Како-тако Павле иде у Париз... Ми га сви од срца жалили кад је једини од својих другова остао овде, а он нам се смејао, издавао станове, продавао сита и папуче, давао часове, кобајаги, а овамо их сам узимао и још се за то наплаћивао, стекао, и сад збогом дико!... Нисам волела никада да имам деце, али сад ми је, верујте, жао што нисам имала сина, па да се види шта је за Париз! — Како се госпођа апотекарка баш озбиљно узбудила, сва господа стадоше да је умирују.

1   ...   5   6   7   8   9   10   11   12   ...   17

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Кроника паланачког гробља