• Алекса Симић 3/1 Баш ме брига
  • Магдалена Маринковић 5/2 Исусова смрт
  • Цвејић Милица 8/2 Пролеће
  • Магдалена маринковић 5/2 Звезда
  • Анастасија Илић 5/2 Зима
  • Цвејић Милица 8/2 Косово моје
  • Стојановић Ана 8/2 Мостови су руке које спајају обалу и људе
  • Костић Душан 7/2 Мој крстић око врата
  • Костић Катарина 8/3 Чудесни свитац мог детињства
  • Димитријевић Катарина 7/2 О скоро свему
  • Симић Ана 5/1 Грачаница
  • Димитријевић Теодора 5/1 Хоћу да будем дете
  • Ивић Милица 6/1 Моје срце куца за Косово
  • Ивановић Никола 8/3 Грачаница

  • Скачать 94.89 Kb.


    Дата07.02.2019
    Размер94.89 Kb.

    Скачать 94.89 Kb.

    Моја породица



    Моја породица

    Моју породицу чине: мој тата, моја мама, мој брат, моја мала сестра и ја. Свако од њих заузима посебно место у мом срцу, а сви скупа чинимо породицу која је, и поред разних проблема које нам живот наноси, веома срећна. Описаћу вам свакога од њих.

    Мој тата, глава наше породице, један велики чика који често мења расположење. Стално брине о томе како ће да нам пружи безбрижно и срећно детињство. По изразу на његовом лицу ми знамо како се осећа и има ли проблема. Ако му боре оцртавају чело, ако уздише и гледа у даљину, а ако су му обрве спуштене, тада сви знамо да није све како је он желео да буде. Онда се умиримо и ја и мој брат са нашом малом секицом размишљамо како поново да вратимо осмех на његовом лицу. А када се осмех врати креће игра са татом. Игра жмурке са нама, и знам да нас увек пусти да победимо. Води нас у шетњу и показује нам игре којим се он играо кад је био мали.

    Моја мама, најлепша и најбоља мама на свету. Увек насмејана, увек распевана. По некада и строга али све то да би нас двоје сутра били добри људи. Стално је у кухињи са кецељом око струка, лицем умазаним од брашна испуњава наше жеље и никада јој ништа није тешко. Када заврши са својим обавезама воли да проводи време у игри са нама. И она има приче из детињства и стално нам прича како браћа и сестре треба да се воле, исто као што она воли своју сестру и свога брата. Волим да облачим њену одећу која мирише на њу када није ту и када ми недостаје. Најлепши део дана је када нас смести увече у кревет, исприча нам причу и пољуби нас у косу.

    Мој брат, тај несташни дечак кога и поред свађа волим највише на свету. Воли када се лепо играмо заједно. Некада се и посвађамо али све то брзо прође. Много ми недостаје када није ту и увек ми је тешко ако га нешто боли. Стално ме брани у школи, а ја њему често помажем када треба нешто да научи.

    Моја мала секица је прелепа девојчица коју ја исто тако много волим. Она је ту да нас развесели и наљути са својим несташлуцима које дете са једном годином свог живота може да направи. Увек је у центру пажње јер је учимо да хода и говори. Највише је волим кад се игра са мојим играчкама и облачим је у моје ствари кад сам била мала као она.

    Ми смо једна породица у којој има пуно љубави и нежности. Волела бих да свако дете има своју породицу и добије љубав коју само она може да да! Знам да је свако такво дете срећно дете!

    Кристина Миладиновић

    V//-2 разред

    Мостови су руке које спајају обале и људе

    Кажу да су мостови важнији од кућа и храмова, јер они увек остају ту где су.

    Захваљујући многим мостовима који се још увек уз дно река држе од давних времена, па до данас, да би ми могли прећи преко мноштво река и језера. Јер мостови нису само обична стабла која је човек само онако измислио, јер мостови су велике руке па чак можда и највеће што тако храбро спајају једну и другу страну неке обале. И кад мислим да мостове сетим се колико пута на неком чаробном мосту, мало вири и као да ми се смешка по неки жути цвет. Велики камени мостови, неки кажу да су огромни, шарени, и сваки мој корак преко било ког моста, каменог или дрвеног, испуни ме том љубављу која нас спаја и чаролијом која никад не престаје.

    И тако, где год ја кренем, стигнем или станем, налазим на верне и ћутљиве мостове, на вечно магична и с’пуно љубави. Ходам мирно, заједно са цветићима који вире, пређем на другу страну обале. Мостови, јер их ника није мало и никад их није доста.

    Та брига, та пажња, та љубав и ти чаробни мостови.

    Андријана Ристић

    V - 2


    Човек је добар кад је уверен да треба бити бољи

    Тешко је упознати себе. Схватити ко си и зашто си овде. Која је твоја сврха? Шта ћеш бити? Све су то питања која леже дубоко у нама, на која ћемо вечито тражити и тражимо одговоре. Човек те одговоре обично тражи далеко од себе, на погрешном месту, не знајући да се сви одговори крију у њему самом.

    Тек када упознамо себе и видимо ко смо, тек тада смо спремни да се мењамо. У нама су врлине и мане помешане и добро скривене. Ми само можемо одлучити која ће страна више да превагне. Којој ћемо се страни приклонити и коју ћемо више волети. Треба бити задовољан собом, то не оспоравам, али мислити да си најбољи и постати арогантан, тај став превазилази границе сваке личности. Али једно треба знати да ми нисмо савршени и то никада нећемо бити. Ако се деси супротно, човек срља у дубоку јаму из које нема излаза. Једна мана вуче другу, једна лоша навика сваким даном вуче лошију, а то се тешко исправља. Сваког дана човек треба да се труди да буде бољи од себе, а не од другога и да верује да може да успе у остварењу свога циља. Спектар знањаје широк, тако да у коју год материју да зађемо, морамо једно схватити: „Тек смо почели и тек ћемо откривати“. А када се тај један циљ оствари онда почиње други и све тако иде у круг. Човек без циља нема живот, а ипак живот нас усмерава и шапће нам где да кренемо и шта да радимо.

    И на крају, ово је само живот. Такав какав је, наш је, леп је. Да нема вечите борбе било би досадно. И да, треба запамтити: „Два пута побеђује онај који је сам себе победио“!

    Лабан Александар

    V/// - 3


    Гледам, слушам и осећам

    Свако пролеће у мом срцу изазива пуно лепих емоција. Дешавају се дивне ствари, припода се буди из зимског сна. До јуче оронолу дрвеће накићено је зеленим листићима, које заједно заједно стварају једну прелепу крошњу, пуну птичица које певају и тако ми се чини да је то распевано дрво. Посматрам мале врапце који се купају у води, лепршаји крилима и помислим да су и они радосни као и ја. Гледам ... војски малих мрава како корачају кроз зелену траву и сакупљају храну, ћутим да их не уплашим. Окрећем се са свих страна не могу да се нагледам те природне лепоте. Гледам ... Ћутим ... и долазим до закључка да је пролеће најлепше годишње доба.



    Алекса Симић 3/1

    Баш ме брига

    Распуст је дошао сви се весела,

    На спавање иду странице беле.

    Заслужан одмор свакога чека,

    Игра и песма, и радост понека

    Школе ће бити, биће и књига,

    Ал сад се пева баш ме брига!

    Магдалена Маринковић 5/2

    Исусова смрт

    Исусе, они те разапеше,

    А двојица бездушних војника ти се ругаше.

    Исусе, док си још на крсту висио,

    Неки се знак на небу јавио.

    Исусе, нису сви који су стајали око крста желели да ти бол задају,

    Било је оних који су били спремни да ти се придруже и да ти своје тело предају.

    Цвејић Милица 8/2

    Пролеће

    Пролеће је ту,

    Деца се радују,

    Када кише падају.

    Деца се радују,

    Пролећним песмама,

    Као птице цркућу,

    Ћу ћу, ћу ћу, радују се пролећу.



    Магдалена маринковић 5/2




    Звезда

    Ноћ је ведра, блага,

    Бледи месец сја,

    У милини тоне

    Васиона сва.

    И звездице мале,

    Растерују зрак,

    Само једна трепну,

    Па је покри мрак.

    Чија беше звезда

    Бог једини зна

    Спокојна је мирна

    Васиона сва.

    Анастасија Илић 5/2

    Зима

    Први снежни покривач

    Поклонило нам је небо, наш даривач.

    Прве пахуље снежне,

    Прекриле су преостале власи траве нежне.

    Лепе беле пахуљице,

    Измамиле су нам осмех на лице.

    Зима, зима, зима,

    Сад капе и рукавице свако има.

    Цвејић Милица 8/2

    Косово моје

    Косово једино моје

    У теби остаће срце моје

    Где год да кренем знам

    Вратићу се знам чекаћеш ме.

    Косово моје свето

    За зле душе увек си било клето

    Косово моје драго

    Ти си ми једино благо

    Све што имам то си ти

    И у теби моји сни

    Да сваког новог јутра

    У теби буде болје сутра

    Нико, Косово моје нема то што имаш ти

    У теби заувек остаће Србин пун љубави

    Косово моје колико год

    Мало било ти си за мене

    Највеће место где моје срце

    Може да живи, где моја душа

    може да сни, где моје тело

    може остати, заувек!

    Стојановић Ана 8/2

    Мостови су руке које спајају обалу и људе

    Доста сам путовао са својим родитељима. На путовањима сам увек упознавао нове градове, државе, села, дивио сам се пределима које је природа створила.

    Али оно чему сам се највише дивио били су мостови. Тако су различити, велики, мали, камени, дрвени и увек поносно стоје да спајају обале и људе. Посматрам како људи ужурбано пролазе преко моста. Неки се држе за ограду моста, а неки не. Ограде на мостовима су руке које пружају љубав и сугурност. Када би мостови причали сви би имали своју причу. Можда је неко чуо неку причу. Мостови нису направљени само да би се прешла нека река. Они су ту, а њихове руке спајају обале, људе, државе, а можда се и на мосту родила љубав нека. Све је лепо што човек направи. Мостови имају посебно место. Треба их градити и увек у њих уносити доста љубави, среће и пријатељства. Они спајају и оно што је незамисливо.

    Костић Душан 7/2

    Мој крстић око врата

    Кад нам ноге пропадну, кад нас срећа изда, кад нам снови избледе, а кошмари постану јава и када мислимо да смо сами на свету, наш крстић је онај који нам враћа веру у живот, који нам даје разлог да се боримо и уз кога се осећамо безбедно и сигурно. Пријатељ је само један и док не нађемо оног правог многи ће нас издати, али наш крстић и наша вера нас никад неће издати, али ни ми несмемо да издамо њу. Мој крстић и вера су разлог због ког се нисам предала и због ког се још увек борим, јер имам веру у боље сутра и бољи живот, а пре свега имам ослонац и верног пратиоца.



    Костић Катарина 8/3

    Чудесни свитац мог детињства

    Свако од нас има своју звезду водиљу, она га води кроз живот знали ми то или не. Ако не видимо ми њу, види она нас, без обзира на то да ли је дан или ноћ. Ми обично живимо и мислимо на данас, али она мисли на цео наш живот.

    Ја сам у детињству наилазила на раскрсници животних одлука, често незнајући на коју страну да пођем. Када бих се нашла у таквом проблему мој свитац је био тај који би ми осветлио прави пут. Он је био тај који ми није дозвољавао да правим грешке, који ми није дозвољавао да себе доведем у проблеме. Ја не знам како он изгледа, да ли је он уопште свитац или је неки анђео чувар. Само знам једну ствар да је он будан и када спавам, тера ме да исправим своје грешке, и увек ми указује на пут који ће ме одвести ка срећи.

    Тај свитац иако је тако мали и сићушан, у мом детињству он има велики значај, јер тек кад одрастем схватићу колико су те наизглед неважне одлуке битне за моју будућност.



    Димитријевић Катарина 7/2

    О скоро свему

    Ја сам дечак од 13 година. Свакодневно се сусрећем са разним околностима, темама и ситуацијама. Знам да сам још увек дете, а са друге стране знам доста тога о скоро свему. Јер друштво у коме живим и средина су допринели томе да пре одрастем и схватим неке ствари, за разлику од мојих вршњака који живе у Србији. А ја као дете са Косова и ако само 13 година живота, доживео сам неке ситуације врло рано. Само моје рођење је 1999 баш у време кад су падале бомбе на све стране, тај рат је однео многе младе и невине животе. Жртва је био и мој млади ујак. Његов живот се угасио, а мој почео. Ујака знам само са слике, често видим себе кроз њега, кад погледам слику која се из витрине смеши. Сви кажу да сам његова копија. У Грачаници идем у школу и живим као и моји вршњањци са Косова. Без неких великих активности као што имају деца из Београда, разне спортске центре, фестивале и слободу кретања. Ми смо за све то остали ускраћени и често маштамо о томе. А мене прогони једна пословица човек без слободе ко риба без воде. А ја кад ме стегне носталгија и туга због целе ситуације. Место где живим је Грачаница, а поносимо се на нашу светињу манастир Грачаницу, задужбину Краља Милутина. Свевишњи нам даје снаге да поносно останемо на својим огњиштима и зарад тога одричемо се детињства у правом смислу.



    Другарство

    Другарство је битна ствар,

    Треба га чувати, бранити

    Јер ћеш и ти

    У њему срећан бити

    Дете свако треба

    Имати другарство јако

    Као море и таласи

    Као брда и пашњаци

    Другарство не треба

    Нико да занемари

    Зато чувајмо га

    Моји другари.

    Симић Ана 5/1

    Грачаница

    Грачанице, село моје мило

    Увек си ми у срцу остало и било

    Има једна мала река

    Грачанка се зове

    Пролази кроз моје село

    И уз њу нам свима

    Свићу беле зоре

    Грачаница моја није село мало

    Ал је свима нама у срцу остало

    Много је деце она изродила

    Много је ђака у школу повела

    Многе су песме писане о њој

    А ја срећна што ту проводим живот свој!



    Димитријевић Теодора 5/1

    Хоћу да будем дете

    Хоћу да будем дете

    Дете са ове планете

    Да око мене увек сунце сја

    Да никад не заплачем ја

    Хеј ви велики!

    Не одузимајте нам слободу

    Ја хоћу да растем у свом роду

    Ви живите животе више

    А нас пустите да живимо животе наше

    Хоћу да се увек смејем

    И да се у мајчином загрљају загрејем

    Ја хоћу да одрастем у свом роду

    И зато се борим за слободу

    Због свега овог одрасли свете

    Ја хоћу да будем дете са ове планете.



    Ивић Милица 6/1

    Моје срце куца за Косово

    Спустио се камен

    И на моје срце

    Почело једа куца

    Из све снаге

    За једно једино

    Косово равно

    На Косову

    Нова нада свиће

    Свако људско биће

    Косово увек волеће

    Запева се потом

    Нека песма нова

    Из девојачких грла

    И грактања птица.

    Ивановић Никола 8/3

    Грачаница

    Грачанице село моје мило

    У теби зло никад није било

    Сјајиш ко кристална мајка

    Описана си ко бајка

    Грачанице сва сјајна и бајна

    Кроз тебе тече река сјајна

    Грачанице лепото бескрајна

    Грачанице ти си прави рај

    Имаш манастир

    Саградио га Милутин Краљ

    И добила си позлаћени сјај.



    Стевић Анастасија 5/2