• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
  • ЗАГОНЕТКА М есто тучка (с два је кила три претегло!) кантарско се јаје у звону излегло! ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА
  • ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА



  • страница1/3
    Дата14.01.2018
    Размер1.13 Mb.

    Најлепше песме


      1   2   3


    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Љубомир Симовић


    НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ



    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®


    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.

    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Љубомир Симовић


    НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
    Садржај

    I 2

    ЕПИТАФИ СА КАРАНСКОГ ГРОБЉА 3

    ЂАВО НА СЕЛУ 6

    НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ 9

    ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 11

    РУГАЛИЦА О ВИНУ 13

    КОСЦИМА 15

    ПОПЕВКА 16

    ПИТАЛИЦЕ 17

    КЛЕТВЕ 19

    ЗАГОНЕТКА 23

    ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА 24

    ЗДРАВИЦА 25

    ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ 26

    МОЛИТВА 27

    ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА 29

    ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ 30

    ХРАСТ 33


    II 35

    ВАШКЕ 36


    ШЛЕМОВИ 38

    МАЛЕ ДРЖАВЕ 50

    ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ 52

    ЈАДАЦ 54


    ДРВОСЕЧА ПОПУ 56

    ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА 57

    БИТКА НА ЦЕРУ 58

    СЕОБА СРБИЈЕ 60

    ИЗВЕШТАЈ 63

    ОПЕТ ВОЈНА 64

    БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА 66

    ОКУПАЦИЈА УЖИЦА 70

    ВИДИК ПРИ БЕКСТВУ ИЗ КОСТОЈЕВИЋА 72

    ВИДИК У АУШВИЦУ 73

    ДОЛАЗАК КОМАНДАНАТА 74

    ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА 75

    ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ 77

    НА ТРИДЕСТОСМОГОДИШЊИЦУ БИТКЕ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ МЕСЕЦА СЕПТЕМБРА ГОДИНЕ 1944. 79

    ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА 82

    ИСТОЧНИЦЕ 84

    ДОМОДРЖНИЦЕ 86

    ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА 87

    КОПИЛУША 89

    СОЛДАТУША 92

    МРКЛА ЈЕСЕН 94

    ПЕСМА О ШИВАЋИМ ИГЛАМА 95

    ВЕЧЕ 96

    ШВАЉА 97


    III 98

    ЗАПИС 99


    МРАК 100

    УЧЕЊЕ У МРАКУ 103

    ЧЕЛНИК 105

    SINGER 107

    ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ 108

    БАЛАЧКО ВОЈВОДА 109

    ТРИ ВЕКА У ОБРЕНОВЦУ 111

    УЗИМАЊЕ УЖИЦА 113

    ДРУГИ ЈАДАЦ 115

    МИШУ 117


    КРУНИСАЊЕ БУНДЕВЕ 119

    ТАМНИ ВИЛАЈЕТ 124

    ИСТИНА О ЕКСЕРИМА 127

    ИСТИНА О ПЛАНИНАМА 129

    АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ 131

    ЧИЗМЕ 134

    МРТВА ПРИРОДА СА ПРАЗНИМ ТАЊИРОМ 137

    ЗАШТИТНИК ТЕРАЗИЈА 139

    ПРАГ БЕОГРАДА 140

    ПРАЗНИК У ДОЊЕМ ГРАДУ 151

    КВАНТАШКА ПИЈАЦА 153

    РИБАРНИЦА 155

    ЛАЊСКИ СНЕГ 156

    ПИТАЛИЦА МЕЂУ КАВЕЗИМА 158

    КОШАВА 161

    ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА 164

    ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА 166

    УПОРИШНА ТАЧКА 170



    IV 171

    ЧИТАЛАЦ НА РАЈЦУ 172

    МИКЕНА 173

    ЧИТАЈУЋИ СРПСКОХРВАТСКУ ЛЕКСИКУ РИБАРСТВА ВЕЛИМИРА МИХАЈЛОВИЋА И ГОРДАНЕ ВУКОВИЋ 175

    МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ 177

    ДВА СУСРЕТА СА ШАРАНОМ 178

    КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА 180

    ПОСЛЕ УЖАСА 181

    РУЧАК У КУЈНИ ЗА СЕЗОНСКЕ РАДНИКЕ НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ДОБРУ У ТУРИЦИ 183

    ПРАСКОЗОРЈЕ НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ 185

    НА СВЕТОИЛИЊСКОЈ ПИЈАЦИ 187

    ЈЕСЕЊИ КРСТОВДАН 189

    СЛОВО О СВЕТЛОСТИ 190

    СВЕТА ЈЕСЕН 192

    НА САВИНИМ ЛИВАДАМА 194

    ВЕСТ 195


    ВИДИК У СЛУТЊИ 196

    ЗЕЛЕМБАЋ 197

    ПОГЛЕД СА ТОМЕТИНОГ ПОЉА ПРЕМА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА 198

    ПРЕОБРАЖЕЊЕ 199

    БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ 200

    ДИМ 202


    ГОСТ ИЗ ОБЛАКА 203

    ЧИСТО СРЕБРО 205

    ПОЧЕТАК ДУГЕ ЗИМЕ 206

    ДОРУЧАК 207

    СНЕГ НА МЕДВЕДНИКУ 209

    ЧУДО НА КОБИЉОЈ ГЛАВИ 210

    ЧУДО У ЗИМИ 211

    ПОКУШАЈ БЛАГОВЕСТИ 213

    МРАК НА ПРАГУ 214

    ПРЕКО СИЊАЈЕВИНЕ, БЈЕЛАСИЦЕ И КОМОВА 215

    СИЊАЈЕВИНА 216

    V 219

    НА СТОЛУ ХЛЕБ И ВИНО 220

    СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ 222

    МАЛИ ОТАЧНИК ЗА ПУТНИКЕ 225

    ПОТОМЦИ СВЕТОГА САВЕ 227

    ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ 228

    ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ 233



    НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

    I

    ЕПИТАФИ СА КАРАНСКОГ ГРОБЉА



    Овде почива тиосав

    син миљка и стамене

    ветар предвечерњи око свеће облеће

    јури њену сенку око ње

    искласало жито до звезда

    вече се спушта међу гробове

    овде почива тиосав сарањен са свиралом

    овде почива мртав

    тиосав који је хтео да живи макар

    претворен у жабу боже прости макар

    претворен у дрво зелено

    припев


    јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара

    једна звезда прастара ту целу пометњу ствара

    јој стани реци немој гле птицу како се обара

    у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара

    станоје од два месеца

    спава у колевци од земље

    њега нико не памти

    родио се крајем јесени умро почетком зиме

    мезимче међу мртвима

    његов плач не може да се препричава

    његова се хумка не прескаче и не обилази

    његова се хумка полако претвара у пут

    у малом паклу запањених свећа

    на његовом гробу је мрак

    припев

    јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара



    једна звезда прастара ту целу пометњу ствара

    из овог мирисног неба гле птицу како се обара

    у сунцем обрубљен пламен у лобању цара лазара

    ковиљка ћерка милисава и стојанке

    поживе шеснес година

    умре на ивањдан

    венци птица растурају се у небу

    један шугав пас шуња се око хумке покривене

    цвећем

    прва хладна звезда подсећа на снег



    младић и девојче голи спавају на висоравни

    ваздухом намирисани боровим ал крст

    рашири руке и не да нам даље

    ни у шуму ни у

    реку ни у

    ваздух


    припев

    јој плав улеће ветар у маглу топлих бара

    ово звездано јутро ту целу пометњу ствара

    јој стани крикни немој гле птицу како се обара

    у сунцем обрубљен пламен у гроб цара лазара

    1957.


    ЂАВО НА СЕЛУ

    1.


    Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами

    Која мирише на њену косу и врат, и бива

    Тесно у овој горкој несаници и тами

    Док небом ветар носи пловеће крошње шљива

    Доле дише мој вранац, вран се пресијава,

    Шта ли то њему сна и спокоја не да

    Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава

    Чувај се вранче да те она не погледа

    Дошла је, с белим шеширом, кроз грање,

    У зори где се пуши, пун магле, црни стог

    Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње

    Севнула муња граната као јеленов рог

    2.

    И потоке и дубину шума и предвечерња узбуђења



    И предвечерње знаке светлости и саму зору

    Поље мокро од росе, скамењен пламен стења

    И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору

    Све то затварам својим ребрима, и тај звук,

    И твоју мрачну главу која светли у мени,

    И полумесец од снега, и брда зелени лук

    Који се у зениту самом светли и зелени

    3.


    Разноси ветар стогове сена, она сад спава,

    Мала бакља пшенице у ветру пуцкета

    Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава

    Она је празник, недеља усред лета

    Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози

    Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали

    Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози

    Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали

    Да ноћ толико не мирише на жито и суво

    Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава

    Да толико не мирише на њену дојку и уво

    Мој вранче, показо бих ти како се спава

    НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ

    Ког жутица, ког срдобоља,

    ко од секира, ко од сабаља,

    на исто се свима хвата:

    у травуљини - два хвата.

    Коме крпа на закрпу,

    ком претило на дебело,

    на исто се обома хвата:

    поред цркве - два хвата.

    Ко у постељи, ко на лађи,

    ко по кишици, ко преко поља,

    ко уз њиву за жетву спремну,

    сви одоше у ону земљу.

    Оде и звонар у подземно село.

    Оде и врач, и винар жедан вина.

    Оде и котлокрп, забацивши чело

    са остацима круне од иња.

    Одоше јунаци, бољи од бољега,

    одоше живџије, одоше људске але!

    Па нећемо ни ми живети довека,

    нисмо ни ми веће будале!

    ЗВЕЗДА ПУТНИЦА

    1.


    Да ли те ико на крају пута чека?

    Је ли ти небо празно без човека?

    Или си мрачна што знаш да горе има

    Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

    Или знаш таму јутра које не осване?

    И колико пепела од једног сунца остане?

    2.

    Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли



    засјала кад су те о језик обесили?

    И кад ми се глава с блатом помешала

    поруку ми шаљеш с небеских вешала?

    И док ме је џелат у конопце плео

    шта сам то у твоме сјају разумео,

    па ћутим пред људима што ме хлебом госте

    и пред судијама спремним да опросте?

    РУГАЛИЦА О ВИНУ



    Ако су господи Грцима и Латинима

    спремали гозбе с оваквим винима,

    краљеви наши, кукавци нам сињи,

    доста су их и поштовали Латини!

    Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши!

    Да га пије, повратило би и море!

    Е ако смо с овим у прошевине ишли,

    лепе смо невесте доводили у дворе!

    Па зар овим да се посвете Дечани?

    Овим би се и але и гује плашиле!

    Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?

    Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?

    Па зар је ово вино за патријарха?

    Ово амброзија? Ово златно пераје?

    Пијем, па разумем Краљевића Марка

    што пола пије, а пола Шарцу даје!

    Ово је вино заседа у мраку!

    Жаба у устима, канџа у стомаку!

    Није ти ово ни радост сиромаку,

    а камоли цару! а камоли јунаку!

    Ако смо ово пред Косово пили,

    како смо могли - добро смо и прошли!

    Боље да су нам браде осмудили

    но с овим што нам рекоше: добродошли!

    Боље и гуја да пљуне у лице! Боље

    и шлем с више рупа него у свирали!

    Ако смо од овог узимали причест,

    доста смо милости Божје и имали!

    С чорбом по прслуку, са шталом у глави,

    знам ја, винопије, како вам је било!

    Не може нико ко наши винари

    од бољега грожђа горе вино!

    КОСЦИМА

    Ниједно време,

    а поготову време

    кад осване

    среда у суботу,

    а поготову време

    кад остане више Секулине крви

    по Милуновим рукама

    но у Секули,

    није време да се пева:

    Макивије,

    косе о чивије!

    ПОПЕВКА



    Запаљене свеће, као копља

    Пободене, јој, у оранице

    Задимљене. По телу конопља,

    Ваздух дубок до звезде Данице,

    над главом ми шýме воштанице,

    По гробу ми јабуке бубњају.

    ПИТАЛИЦЕ

    Шта радите гласници

    Скупљамо војску

    Шта радите ковачи

    Кујемо мачеве

    Шта радиш везиљо

    Заставу везем

    Шта радите стражари

    Палимо зборне ватре

    Шта радите орачи

    Преко кланаца преко река

    Кроз планине пуне долина

    Под кнежев барјак журимо

    Шта радиш кнеже

    Име потомству завештавам

    Шта радите архијереји

    Ми Бога за победу молимо

    А шта ти радиш Тодоре

    Тешем даске укопнице

    КЛЕТВЕ

    1.


    Ветар ти по земљи погасио све,

    све осим свеће на гробу!

    Не утеко ни секири,

    ни топу!

    Немао рибе у Рибници

    немао вола у Волујцу

    ни овце на Овчару!

    Не смео без ножа ни пред брата!

    Са кућишта се

    на гробиште премештао!

    Не нашао ни корена,

    ни листа!

    Десном руком

    чорбу од леве мешао!

    2.

    Дао капу правити,



    немао је на шта ставити!

    Жена ти месила

    прашину, кишино тесто!

    Бежали од тебе

    твоја коса, твоје месо!

    Залуд браду

    изнад потопа дизао!

    Колико ти мукама треба,

    толико дисао!

    з.


    На свим ти путевима

    оклопници осванули!

    Ујахали у твоја жита!

    у твоју постељу!

    у твоју цркву!

    Све твоје дигли на тебе!

    Све хајке на твој траг!

    Сва зла на твоја добра!

    Ал док ти нож не подигнеш

    сва зла ти ништа не могла!

    4.

    Ако у туђем оку



    Ниси сунце угасио!

    Ако се ниси у вучје доба

    вучјим гласом огласио!

    Синуло ти сунце из ветра,

    из брата, из рибе, кроз храст,

    из намерника,

    из потока!

    Из пшенице до појаса,

    под ведрином која расте,

    с руком на жени

    гледао леђа

    потопа!


    ЗАГОНЕТКА

    Место тучка (с два је

    кила три претегло!)

    кантарско се јаје

    у звону излегло!

    ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА

    Више је нахранио напрстак, него казан!

    Више је одржала игла, него сабља!

    Више је превезла дрвена кашика,

    него корабља!

    ЗДРАВИЦА

    Дабогда ти

    догодине била

    зрна пасуља

    велика ко јаја,

    јаја ко тикве,

    тикве ко планине!

    ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ

    Дај Ми, Боже, пут

    ко свилен кончић,

    дај ми брда

    ко макова зрна:

    ваља мени

    кроз иглене уши!

    МОЛИТВА

    Да намирим она дрва!

    Да оберем онај грашак!

    Да претребим онај пасуљ!

    Да разастрем оно биље,

    по оном столу, испод оног храста!

    Да приставим онај лонац!

    Да откључам онај подрум!

    Да исечем оном секирицом

    оне бундеве за оне свиње!

    Да посолим, да испржим,

    оне семенке из оне тикве!

    Да мирише она дуња!

    Она дуња, и она јабука!

    Да се слути онај снег!

    Да се чују од оних кућа

    из оне таме они пси!

    А у прозору сија неопран месец!

    ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА



    Кад храст испуни своју храстову меру,

    шта бива кад израсте преко ње,

    и прстима се дохвати горњег света?

    Да ли он можда остале храстове

    у нехрастове облике и висине

    преко те мере и границе повуче?

    Или га остали храстови изопште,

    а неко га из тог горњег света

    храстовим лењиром

    по прстима

    туче?

    ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ



    Мудрац међ нама ћути,

    ћути јер види

    да онај који би могао

    при сјају звезда

    које сам пали

    Јерусалим да зида,

    народе да буди,

    труљевину гори,

    мекиње меси,

    међ свињама спава.

    Мудрац међ нама ћути,

    ћути јер зна

    да бисмо од оног

    што би могао рећи

    највише пречули,

    мало разумели,

    па и то мало брзо заборавили.

    Мудрац међ нама ћути,

    ћути јер смо му језик ишчупали,

    јер смо га камењем

    и цепаницама јер смо га дотукли.

    Ал његова се бела коса

    у облаке над Повленом и снег

    претвара,

    његова дуга брада

    дубоко у земљу

    пушта храстово корење,

    ишчупан, његов језик,

    у нова времена,

    из сваке гране

    избија ко лист,

    у храстовој крошњи

    с вечери на ветру,

    никле из воде,

    из птица,

    из гробова и вукова,

    његове речи,

    златне и зелене,

    цветају, брује и расту.

    И док се жена

    у њиховој сенци,

    гола као из воде,

    гола на обе плећке,

    пробуђена сунцем

    из неба месечевог

    мужу сеновитом

    до дна перунике отвара,

    из долина,

    и с врхова брда,

    из градова и села,

    из столарских радњи,

    с дрварских пијаца,

    дуге поворке,

    одасвуд,

    мостови препуни нáрōдā,

    са секирама и тестерама журе

    према храсту.

    ХРАСТ



    Господара вода, воденица и стада,

    скела, мостова, житница и људи,

    гледам га како влада,

    како сева и грми, како суди,

    седећи за трпезом под храстом

    који ће га надживети.

    И гледам како тај храст,

    отад олује, шумни бог,

    бог коме сунце изгрева из круне,

    освиће у неком зимском јутру

    као нарамак дрва крај фуруне.

    И чујем како на фуруни зуји чајник,

    мирис липе се у снегу осећа,

    и видим како скочањене руке

    лончетом чаја греје дрвосеча,

    чији син излази у пролетњи дан,

    ведар, плавичаст,

    капу и капут баца на храстов пањ,

    копа јаму, и сади нови храст.

    II

    ВАШКЕ



    И без наредбе врховног штаба,

    и без команди војних лица,

    и без ударца чизме и штапа,

    и без труба и хаубица!

    Нит им ко кесом звецка из рова,

    нит их ко војним судом плаши:

    без плате, претње и благослова,

    у рат, са војском, иду ваши!

    У све шавове, порубе, рупе,

    све до најдаљих положаја,

    где маршали развију трупе,

    Ту и ваши положе јаја!

    У казанима, код Текериша,

    у доба јесење, мркло и глуво,

    кувају се купус и киша,

    кува вашљиво војничко руво!

    Кувај то руво, пеглај, пали,

    искувавај га у чему знаш:

    градске бедеме руше маршали,

    али градове осваја ваш!

    Сви су вашљиви, прале, регрути,

    врве ваши по живом лешу,

    изнад црвене липе што жути

    анђели се бишту и чешу!

    Браниоци и нападачи,

    Тужиоци, жртве и кривци,

    свети ратници и колачи:

    вашљивице и вашљивци!

    Писана је иста чаша

    и вашима, и нашима:

    у мртвом свету, крв ће наша

    преживети у вàшима!

    ШЛЕМОВИ

    1.


    Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи,

    с носем крај цвета чији мирис неста!

    Крај Дегендорфа сахрањени Руси,

    Немци закопани на непозната места!

    Французи с гасмаском на лицу, пред сонетом,

    пред пољупцем И цветом, пред шампањцем!

    И Венецијанци мртви под лафетом,

    с лицем у пепелу, притиснути ранцем!

    У житну звезду зенице су сјајне

    упрли, не тражећи причест ни хостију.

    Под пламеним небом на обали Рајне

    кише су појеле гробље до костију.

    На Александер плацу јато врана

    гости се на руском официру.

    А Грк из Турске у Сибиру сања

    да коприву нађе у тањиру.

    О, како клонуше на бојиште тврдо

    банкар из Келна, винар из Бургоње!

    Каква беше јама, колико је брдо,

    где смо закопали војнике и коње!

    Како су ћутљиви Чеси и Тиролци!

    Мирни Пруси неће ни мрава да згазе!

    Разваљена кола, бачве, противколци,

    пун коњске и људске мокраће и газе

    завичај; и пламте још амбари пуни

    жита и мишева; некошена трава,

    труне грозд на грани, зрно у махуни,

    а пет сељака, забачених глава,

    лежи, у хладу јабука, и спава.

    Сан је помирио Финце и Румуне,

    крчмара са Волге с пијанцем из Брисла,

    крај трулог Шпанца Норвежанин труне,

    - та гомила је цело лето кисла

    на буђавом пољу, без гроба и попа,

    у расутом житу и локвама крви

    И док труне јесен и киша их копа

    на земљи светкују победници и црви.

    2.


    Ко је тај што ме стрела и коље

    и чамов сандук брзо стеса

    - Док пада чађ на снежно поље

    за 70 кила меса?

    Ко је тај што ме гони и води

    кроз ватру битке и огањ грипа

    да једем, спавам, трунем у води,

    а кров ми само стара липа?

    Нит јесен лечи, нит рана сраста,

    сви су ме редом клали и јели,

    врана на сувом костуру храста

    добиће мозак мој у шлему, као у здели.

    з.

    А замисли бурдељ с фотељама од плиша



    пун бачених флаша конзерви и пива

    на прозору је нацртана киша

    у наручју дуге једна бреза плива

    и с мутним капима зноја у маховини под пазухом

    нежном мишицом заклонивши лице

    прекрштајући ногу божанску босу

    жена из уста вади укоснице

    и забада их у подигнуту косу!

    А овде у рову, у подруму битке,

    рђају шлемови на киши и хоризонт се љуља.

    Кад би макар преживели могли после битке

    скувати у шлему шачицу пасуља,

    јадикује војник, пушка му виси о грани,

    шлем се пресијава у блистању ветра,

    војниче, пљуни у шаке, узми ашов, замани,

    и копај своју блиску будућност, дубоку пола

    метра!

    4.


    Пакао видех иза мрачне шуме.

    Грешници, с лицима од стакла и гуме,

    бачени под стабла, у јаме и траве,

    мале су казане натукли на главе.

    И док им се лобање кувају, да буду

    укусна храна за рођену груду,

    док трубач цеди пљувачку из трубе,

    сито гробље дрема чачкајући зубе.

    5.

    Пуче кичма змији коју ми је брат



    чврсто као уже везао о врат

    и са гране пљуснух у пун крви чун.

    Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун,

    и у бекству, мучен ко леднички цвет,

    разазнах у мраку још страшнији свет:

    жена с брадавицом ко исисан црв

    доји врану млеком црним као крв;

    а жохаре људи једу, улов тих,

    и бдију, да жохари не поједу њих;

    ено и у небу, уз шумарка руб,

    засветлуца звезда као златан зуб.

    б.


    Теби, лето загушљиво

    пуно жита и муња,

    вама, брезо и шљиво,

    јесени пуна плотуна,

    вама, хлебе и вино,

    вама, мудра искуства,

    и теби, домовино

    великих плодних уста,

    теби, суморно братство

    мрака и свеће од лоја,

    теби, земно богатство,

    и теби, љубави моја,

    висећи на брези

    изнад цвећа и стада,

    обешен, плазим језик

    већи од водопада.

    7.

    Победа ће (с нама



    полети у пад!)

    оловом у пилулама

    да ти лечи глад.

    Завичај ће (гини!)

    у сунчани дан

    дубоко у глини

    да ти нађе стан.

    Слобода ће (труни!)

    да награди труд:

    шлем да ти напуни

    као ноћни суд.

    8.


    После педесет година

    (цветања или мрења?

    година тешких чамотиња?

    увирања ил врења?),

    кроз петролејски сумрак и сјај,

    по невидљивој црти,

    враћамо се у родни крај,

    из туђине, сна или смрти.

    Промењен свет нас плашио,

    нов нових краљева ред,

    ал свак се брзо снашао:

    то беше исти свет.

    Ко пре педесет година,

    свако пронађе свој град,

    свој кревет пун животиња,

    овој шлем, свој нож, свој сат.

    Један поруку носи важну

    (пре века краљ га послао),

    други окреће вола на ражњу

    свак наставља свој посао.

    Устима ко је пре пола века

    (а жедно их разјапио)

    принео лонче млека

    сад га до дна искапио!

    Ко је пре столећа избрисо Сим...

    сад стиже и ...еун да избрише.

    Ко је пре столећа из луле дим

    удахно, сада га издише.

    Ко тамне започе мостове

    теменом сад их придржава.

    Ко темељ тамници постави

    сада јој кров завршава.

    Пророци престоле скућили,

    али ни ноћу не спавају:

    од оног што су нас бичем учили

    бичем нас одучавају!

    А небом опет лете свеци,

    кровови, руке, олтари,

    шестокрилни анђели

    и трокрилни ормари!

    Опет космата места на телу

    знојаво тело гризу.

    Опет смрт са мном у мом оделу

    под истом кулом на вису!

    Опет се рањено сунце повлачи,

    без кола, без коња, без бродова,

    и буква шињел облачи,

    и храст цокуле обува.

    Па бар да једном заспах у нади,

    у сенци коња, док пасе!

    Да једном жито, које посадих,

    угледах како расте!

    Па да бар једном крај Рибнице

    осетих ђурђевску кишу,

    како ми капље с листа на лице,

    с лица на њену сису!

    да ми још није ове луле...

    Гаси то! - газе је ногама

    па зар не видиш, богаму,

    да и на свице пуцају!

    Ко отац, пре пола века,

    сад син, док пада ноћ,

    због мириса хлеба и млека,

    на пушку ставља нож.

    И кад се унук, кроз век,

    у зори пуној магле,

    го до појаса, док шкрипи снег,

    над кантом воде нагне,

    и пљусне лице, и рашири се

    вид испод звезданих круна,

    у смрт ће да га понесе мирис

    брезове шуме и сапуна.

    И опет ће мислити: живот је леп

    толико, да гинути вреди.

    И опет ће за исти свет

    убијати и мрети.

    И све ће ове отрове: јесен,

    зиму и земљу, вране и врт,

    ко лек, под капком да понесе

    У туђину, сан или смрт.

      1   2   3