• ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ
  • ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА
  • ВИДИК ПРИ БЕКСТВУ ИЗ КОСТОЈЕВИЋА
  • ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ
  • НА ТРИДЕСТОСМОГОДИШЊИЦУ БИТКЕ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ МЕСЕЦА СЕПТЕМБРА ГОДИНЕ 1944.
  • ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА
  • ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА



  • страница2/3
    Дата14.01.2018
    Размер1.13 Mb.

    Најлепше песме


    1   2   3
    МАЛЕ ДРЖАВЕ

    Пада киша на добоше

    Да закажете свима војводама под вашом

    командом

    и свима људма поповима и калуђерима

    да се сваки свои послова ману

    и тако трговци да се ману трговине сваке

    Мајстори мајсторије своје да оставе

    а земљоделци своје све работе да оставе

    и пољска дела и воденице

    Пада киша на добоше

    о да нам вреди

    из пушчане цеви цветом

    из топовске јабуком црвеном!

    о да нам вреди

    ђурђевком на мач!

    Пада киша на добоше

    ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ

    Љуто пред турском најездом, две војводе,

    два кнеза, Милоје Петровић Трнавац

    и Петар Добрњац, запенише, ускипеше,

    закрвише се - ко? - Петар и Милоје,

    - око чега? - око тога ко ће испред кога!

    Крв се са кнежева рашири у народ

    и, дубље него мачем из облака,

    расцепи се, расколи српска земља

    - на шта? - на петровце и на милојевце!

    И макар милојевци, као и петровци,

    гинули од истог коца и конопца,

    и макар их, као и петровце,

    Турци истим гвожђем окивали,

    они ће с Турцима против петроваца

    пре но с петровцима противу Турака!

    И кад, изгубљени у незнаној земљи,

    од исте глади гину, у истој зими,

    нити би петровац чанак од милојевца,

    Нит би милојевац капу од петровца!

    ЈАДАЦ



    Ужичани Сремце, Левчани Космајце,

    ексером у око, кундаком у јајце!

    Сомборац ножем пори Смедеревца,

    па му на калем намотава цревца,

    а о курјацима и да не говорим!

    Свињар овчара сустиже у Чачку,

    и у Чачку му на живот ставља тачку:

    у распорен му трбух ушива пса и мачку,

    а о џелатима и да не говорим!

    Кувар на пекара сикће,

    ракиџија на винџију палаца,

    у дану црњем од ноћи

    пољубац ми пружа верна љуба,

    препун змијских језика и зуба,

    а о змијама и да не говорим!

    У потопу

    свети Петар светом Павлу не да руку,

    по Јерусалиму

    свети Марко уходи светог Луку,

    а о Јуди и да не говорим!

    Од родитеља ме језа хвата,

    од синова бежим кроз иглене уши,

    пред сестрама се кријем у мишју рупу!

    Брат ми ударцем цокуле просипа супу,

    а о небрату и да не говорим!

    ДРВОСЕЧА ПОПУ



    Раоник са рђом

    сламу са пламеном

    главу са зобницом

    ништа са никада

    венчавај попе

    кад се већ и памет лудог

    са страхом паметног

    венчала


    и царствује нам!

    ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА



    Да колика је, светица наша, земља!

    Изађе сунце

    иза Гојкове ковачнице,

    обасја липу пред црквом,

    орах пред основном школом,

    амбар, општину, гробље и пут,

    па за Раденкову воденицу

    зађе.


    Доро мој!

    Колики за њу изгибоше

    реко би човек царевина!

    БИТКА НА ЦЕРУ

    - Боље да звезде бројиш него њих

    - Излазе из воде из траве из грмља

    - Од чега ли их толике направише

    има их тушта и тма

    - Какви ли су им оно коњи - Штајерци

    - Ено претрчавају кроз ону пшеницу

    - Кроз онај шумарак јашу два по два

    - Не зна се да л запад светлуца гушће од севера

    шлем до шлема пушка до пушке сја

    - Топови су им напуњени снегом

    - Хоће ли нам ико помоћи данас

    ако Бога зна

    - Море устајмо зграбимо ово вила

    ово пушака и ово дреновака

    и не огледајмо се лево-десно

    не изгледајмо војске са видика

    Чујете ли људи шта вам кажем

    У ову битку може само

    војска без иједног војника

    СЕОБА СРБИЈЕ



    У зло се сели, доброселица!

    Пртеном врећом огрнут Неготин,

    Београд са шлемом на рањеној глави,

    Ужице с рана разгонећи вране,

    Обреновац на носилима.

    Ваљево с гробом на рамену,

    са точком око врата Врање,

    Крушевац носећи одсечену главу,

    вуку се преко Косова.

    Оста на северу, на вешалима, Космај,

    видик на југу затварају обриси гробова;

    бежи из својих шума Копаоник,

    на дренову штаку ослања се Повлен,

    оглувео од топова.

    Дрвље и камење ваљајући, дрина,

    Тимок, загрцнут мутним кишама,

    Лаб, пун потопљених топова и свиња,

    глибовита Колубара,

    штапом пипајући, слепа Нишава.

    Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,

    сија Грачаница у облаку, изнад расула,

    окружени жетвама узлећу Сопоћани,

    лети Жича, лете Високи Дечани,

    пуна јабука, пред њима

    Ћеле-кула.

    Кућа из куће избачена,

    дрво из дрвета прогнано,

    заглибљени већ до рамена

    кроз разливена гацамо блата;

    ни из небеског блеска ни из чамца

    нико нам руку не пружа;

    тону градови, планине, тону цркве,

    за прамен магле

    дављеник се хвата.

    Над баром што нам се попела до браде,

    од девет небеса, осам се смрачило,

    а девето се дими.

    Све изнад њих се запалило!

    Гледамо тај пламен

    високо изнад голети,

    гледамо тај пламен,

    - у њему још ничега нема!

    Ни онај ко нас води не зна

    хоће ли одозго да нам сине зора,

    или пожар у коме ћемо,

    град за градом, жито за житом,

    изгорети.

    ИЗВЕШТАЈ



    Благоје на Дрини, пун шрапнела,

    Тодор са главом далеко од тела.

    Милутин у првом пешадијском пуку,

    Урош без једног ока и без руку.

    Раденко носећи под пазухом певца,

    Младен у шуми иза Крагујевца.

    Милун под Нишом од аероплана,

    Стеван у војној болници од рана.

    Милош у албанском снегу, док га прти

    друг, који костур посто је пре смрти.

    Гојко у мору што се брзо склапа

    пуно нафте и војничких капа.

    ОПЕТ ВОЈНА

    Пала Пољска, скоро ће и Москва.

    Нема соли, брашна, гаса, воска.

    У Ужице натиснула војска.

    Људска лица дошла као згуре.

    Вију барјак ветруштине суре,

    барјак изнад крајскомандантуре.

    Војска спава на шанку, на поду,

    по столовима, пред црквом, у ходу,

    лежући у блато и у воду.

    Са пекарнице откинута фирма.

    Војска, иза трубе која свира,

    кроз спаваће собе маршира, маршира.

    Снег и вране попали по свему.

    Увија се војник у мушему

    и ћути, ћути, ко рупа у шлему.

    Крај путоказа, гаврана уз коску,

    Тешки војници, Бог би знао ко су,

    Пролазе за Санџак и за Босну.

    У Дрежнику - луч у кров од сламе,

    џак на коња, карабин на раме,

    домаћина у гроб до колена.

    Па ка Увцу, кроз дим, кроз тескобу,

    а на пустом остаје на гробу

    снег јесењи, цвеће без корена.

    БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА

    Бије батинаш, богме својски распалио,

    пуца нам кожа, лете мрвице меса;

    бије сат, бије два, бије три,

    откуд му толико штапова и беса?

    Удара богато, удара од свег срца,

    већ му се лице од напора криви,

    губи дах, застаје, предише, више не може,

    и пада мртав уморан,

    а ми живи.

    Поређају нас везане уза зид,

    пуцају у нас, - прска нам лобања,

    прска цеваница, подлактица, коска,

    отежасмо од олова у телу.

    Дође и вече. Уморили се стрелци.

    Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.

    Са стрељања се враћамо кући ко с посла,

    и док се у кујни подгрева вечера

    жене нам крпе рупе у оделу.

    После вечере прегледам домазлук:

    закрпим кров, подупрем ограду,

    накупим кишницу у каце и араније.

    Уто и спавању време. Пре но заспим

    кажем жени: вешаће ме у пет,

    гледај да ме пробудиш нешто раније.

    Ујутру вешала, нова новцата, чврста,

    ужад јака, џелати обучени,

    - руку на срце, ничему замерке нема.

    Вешају нас брзо, вешто и лако.

    Висимо тако обешени до мрака,

    време је вечери, скидају нас, - ми живи,

    сви нас туку и псују; али ако.

    Сутрадан зором довуку грања и дрва,

    наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,

    принесу шибицу, потпале,

    и гори тако, гори недељу дана,

    цела варош од пепела посиви.

    Кад све догори, ми изађемо из дима,

    краљица пада у несвест, а краљ

    трља очи и гледа нас запрепашћен:

    Сунце вам ваше, па ви опет живи!

    Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку,

    секу нам главе, руке и ноге - страшно!

    Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,

    не знамо зашто, а није ни важно.

    Судијама је већ свега тога доста!

    Смењују стрелце, отпуштају војнике,

    џелате вешају - они им као криви.

    Па опет на нас: те топузином, те топом,

    те вешај, те сеци, те кољи!

    А ми живи.

    Није ту нешто у реду, шапће народ,

    то неко штити судије од греха!

    А и нас каткад хвата зебња пред сан:

    нисмо бесмртни, неће то дуго овако,

    доћи ће једном и нама крај,

    нећемо издржати,

    и умрећемо

    од смеха.

    ОКУПАЦИЈА УЖИЦА

    Капути се претворили у шињеле,

    шешири у шлемове, ципеле у чизме,

    ћирилица у латиницу.

    Киша се претворила у снег,

    јагњетина у коњетину.

    Школа је постала касарна,

    црквени звоник митраљеско гнездо,

    штампарија коњушница,

    биоскоп војни магацин.

    Само је градски затвор

    (с чијег бих прозора,

    кад бих се попео себи на рамена,

    видео можда пијацу с мало снега)

    остао оно што је и био: затвор,

    једина чврста, једина стална тачка,

    кроз све промене и времена.

    ВИДИК ПРИ БЕКСТВУ ИЗ КОСТОЈЕВИЋА

    Осврнух се

    с коња у касу,

    и, пре но ме прогута ноћ,

    видех:


    под све гушћим,

    све црњим облацима,

    бачена покрај згаришта,

    остаје,


    чека снег,

    свиња о коју је

    обрисан крвав нож.

    ВИДИК У АУШВИЦУ



    Мој видик није више

    планински венац,

    ни морска пучина,

    ни на пучини

    постављен свадбени сто;

    цео мој видик

    сад је ово голо,

    ољуштено,

    јаје,

    на које веје



    со.

    ДОЛАЗАК КОМАНДАНАТА



    Док богови из облака,

    из грашка, ковиља,

    из лепих ката,

    с мувама и винским мушицама,

    беже,

    у напуштено небо,



    које пламти,

    певајући ујахују

    команданти.

    Од топова и петлова

    грлатији,

    од кобила које јашу

    гузатији.

    ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА



    Кроза нас галопом, пуцајући,

    певајући и халачући, пројахаше,

    изјахаше пред нас са заставама,

    и сад пред нама - шкрипећи седлима,

    фишеклијама, опасачима, футролама,

    рукавицама, ремницима и чизмама - јашу

    команданти, на рамену са псећом,

    овнујском, свињском главом, и телећом.

    Певајући оно што нам се не пева,

    и славећи оног ко нам се не слави,

    идемо и стижемо и где нисмо хтели:

    на празно место, на које пада мрак.

    Командантима ни трага, ни гласа.

    Куда су, кад су, како су настали?

    с наших рамена питају се псеће,

    овнујске, свињске главе, и телеће.

    ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ

    Душан Радовић Кондор је заклан

    јер је клао.

    На прагу команде, на самом прагу пакла,

    брат га заклане жртве ножем закла.

    Заклан Кондор паде у јесењу траву,

    осветник допаде и одсече му главу.

    Диже је на мотку и разви заставу,

    па с главом одјаха низ шуму храстову,

    и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове,

    кроз бежаније, кроз разбијене пукове,

    касом и галопом, низ пољане,

    дижући увис препелице и вране,

    ноћевајући на месечини, крај жара,

    на коњу једући, будећи добошара,

    с Лима и Увца на Повлен и на Маљен,

    кроз пошту срушену, кроз млин до темеља

    спаљен,

    свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући,

    одсечену главу показујући.

    А одсечена је глава, косе плаве,

    више од живе говорила главе:

    да се нисмо одмакли од пакла

    ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.

    НА ТРИДЕСТОСМОГОДИШЊИЦУ БИТКЕ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ МЕСЕЦА СЕПТЕМБРА ГОДИНЕ 1944.



    На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин,

    па низ Јелову гору до Јасиковца,

    од Јасиковца према Спасовњачи,

    од Спасовњаче до на Ђаков камен,

    на Околишта, па према Кондеру,

    од Кондера преко Шупље липе,

    на Бобију, на Савин камен и Кик,

    са Крушевља на Таталију,

    од Ланишта до Велике равни,

    с Велике равни до у Губин дô,

    с виса на вис, дурбином заокружи:

    зелене се, у недоглед,

    огромне шумске масе:

    букове шуме прве,

    друге и треће класе.

    Скини капут,

    засучи рукаве,

    узми ашов,

    будак ил мотику,

    и, засуканих рукава,

    гологлав и бос,

    под којом хоћеш

    од ових букава

    копај, ископаћеш:

    иструнулу чизму,

    зарђалу цев,

    шуноглу, пређицу,

    табакеру,

    или људску кост.

    Широм ових шума и ливада,

    по јаругама и по јендецима,

    Нико не зна колико хиљада

    и хиљада погинулих има.

    Ал зна се да нема

    Ни једног од ових које трава крије

    ко од руке кума, оца, сина,

    или брата, погинуо није.

    ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА



    Већ смо земној препуштени сили,

    њеном суду, њеном руганију;

    већ смо Јудин целов окусили!

    А тек ћемо у Гетсиманију!

    Већ су страже у недоба глуво,

    у капама где се ваши коте,

    коцком наше разделиле руво!

    А још нисмо стигли до Голготе!

    Војници су у мраку заспали,

    угасивши лучеве и свеће:

    осуђене, већ су нас распели!

    А тек расте дрво за распеће!

    Већ нас голе кундацима гоне,

    већ у главу уперена цев је!

    А тек ће нас у сточне вагоне,

    тек ће, преко Драве, за Кочéвје!

    Већ крваву варицу варимо,

    већ прискаче крвник, да нас коље,

    већ гинемо, и већ крваримо!

    А тек ћемо на Лијевче поље!

    ИСТОЧНИЦЕ

    Ко каже да ће свеци и јунаци?

    Иду удовице јунака, иду

    мајке светаца, пекара, бојаџија

    - бежите с пута! - иду веренице

    и сестре мртвих ђака и регрута!

    Иду пред касарне и затворе, иду

    на стратишта, бојишта, губилишта,

    иду, од цеђа изједених руку,

    с торбом на леђима, с колевком на куку!

    Иза мужева, који носе пушке,

    кроз крај спаљен, опустошен и го,

    оне, ко утвари, носе иглу и конац,

    носе брашно, сапун, шибицу, со.

    Ко каже да у светлост? Иду у мрак,

    из ког се и звер, престрављена, враћа,

    иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви,

    иду кроз грех, кроз који не смеју браћа!

    Не палите им пећ ни петролејку

    - њима је топло и светло и без ватре!

    Вратите у шкрињу вунене чарапе

    - оне ће и босе преко снежних гора!

    Не спремајте им, лађари, једра и весла

    - оне ће и без лађе преко мора!

    ДОМОДРЖНИЦЕ



    Жене које перу кошуље лоповима,

    које убицама пресвлаче постељу;

    жене које кувају липов чај

    и сипају га прехлађеним џелатима;

    које издајницима рукавице плету,

    и паликућама лампу над вечером пале;

    којима нико није толико грешан

    да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш,

    И нико толико моћан

    да му не помогнеш,

    И нико толико туђин

    да га оставиш у невремену пред вратима.

    ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА

    Стани, ало! Натраг, ало!

    Сукњу дижем изнад главе, ало!

    Гледај, ало! Нагледај се, ало!

    Добро гледај, ало, да би знала,

    ако би загризла на шта си зинула,

    каква би те ала прогутала!

    Појешће ти коње до потковица!

    Појешће ти језик, срце, крила,

    канџе, перје, и остало сало!

    И све ће јој, ало, бити мало!

    Још би триста стотина таквих ала

    у ову алу над алама стало!

    Гладни меса, жедни крви, долетели

    на крилатим коњима без узда,

    погледајте како зија, како зева,

    пећ, пећина, провалија, ала,

    која би вас надушак прогутала,

    мрачни облаци, зинули на сва уста!

    Задижем пртену сукњу изнад главе:

    ево овом те алом терам, ало!

    Ако више себи желиш добра

    но што нама мислиш зала, ало,

    бежи, ало, главом без обзира,

    да те оно на шта си зинула

    не би прогутало!

    КОПИЛУША



    И оном који кроз мрачне облаке,

    севајући, распирује олују,

    и оном који се, гоњен том олујом,

    покисао, у земуницу склања,

    - јача од клешта, слађа од кошнице,

    од роја пчела гушћа и брујнија,

    црња но да је муњом опрљена,

    од месечарке црвенија и љућа,

    од брескве сочнија, од масла бујнија,

    шљива: бичем надвоје пресечена,

    јерибасма: месечина у устима,

    ноздрва змаја,

    диња,

    димњак и бунар,



    зумбул у пролеће,

    земљани лонац кад стегне цича зима

    моја је чавка отворена свима!

    Ја свима рађам, рађам и дању и ноћу,

    рађам све, облаке, планине, реке,

    синове и кћери, мајке и мужеве,

    рађам ковачнице, путеве, рађам точкове,

    храстове, раж, ковиље, лађе и ласте!

    Све што видиш на мојој сиси расте!

    Каину рађам Авеља, Авељу Каина,

    рађам и бога у облаку, и штуку у реци,

    ако треба, и самог ђавола рађам,

    рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву,

    док се у мојој утроби пени бог

    сису нудим ђавољим устима

    нек је и зло,

    само да није ништавило,

    нек је и грех,

    само не јаловина,

    нек је и мука,

    само не пустиња!

    СОЛДАТУША



    Ошишану,

    воде је преко пијаце,

    боса међу чизмама гази снег,

    гола ко јаје

    бели се кажњена глава,

    и цела пијаца,

    кроз снег који не престаје да пада,

    гледа је како чека ко ће први

    да је пљуне,

    сад, кад свака курва

    сме да је опсује, да јој се наруга,

    да је прстом покаже, да је снегом,

    да је блатом,

    да је кундаком тресне.

    Дечак се,

    у сну,


    окреће на другу страну.

    И кроз лептире гледа како она,

    боса из летње кујне низ степенице,

    силази у башту, седа на плетену столицу,

    спушта плетиво у крило, и на сунцу,

    препуном пчела и водоплава, сунча се,

    гола са левом сисом у сенци десне.

    МРКЛА ЈЕСЕН



    Не може

    да се дише

    од мрака.

    Нико се не нада ни шибици на истоку,

    а камоли звезди или зори.

    Само домаћица,

    скупивши сукњу међ колена, клечи

    пред отвореним шпоретом,

    и, као свитац који се пали и гаси,

    њено лице на махове се озарује

    жаром, у који дува, да га разгори.

    ПЕСМА О ШИВАЋИМ ИГЛАМА



    Иглама, које су некад кроз облаке

    летеле са златним,

    црвеним, плавим, зеленим,

    љубичастим И белим, свиленим, реповима,

    сад су црни, вунени, репови израсли,

    сад те игле, црним реповима, шију

    заставе и покров за Србију.

    ВЕЧЕ



    Сунце се гаси.

    Шваља пали лампу.

    Сунце се гаси,

    битка је изгубљена,

    рањени јунак

    испушта мач и шлем.

    Рањени јунак

    испушта мач и шлем,

    а шваља узима

    иглу и напрстак.

    ШВАЉА

    Скупљам трине,

    трице и кучине,

    дрешим мртве чворове,

    мокре узлове,

    где год који конац нађем

    подижем га,

    плав на зелен надовезујем,

    у клупче га намотавам,

    не бих ли га једном

    у иглу уденула,

    не бих ли једном, обневидела, почела

    да пришивам рукав за кошуљу,

    браћу за рођаке,

    земљу за облаке.

    III

    ЗАПИС



    Као што сељак пред туђим војскама

    на разна места,

    у подрум,

    иза јаруге,

    под храст,

    закопава жито,

    Муницију, пушку,

    ракију, лампек,

    иконе, сукно и маст,

    тако и ја,

    у мрачно време ово,

    све што имам скривам,

    пола у нејасно,

    пола у незаписано слово.

    МРАК

    Не светли ништа ни у кући,

    не светли ни на сокаку.

    Неко с неким о твојој судбини

    разговара

    у мраку.

    Узалуд чекаш, дигавши

    очајно лице из шака.

    Не виде им се ни лица, ни имена,

    ни речи им се не чују

    од мрака.

    Немаш појма шта се дешава,

    ти ниси у том колу;

    а то је твоја глава

    међу њима

    на столу.

    Не знаш да л ће ти главу на пањ,

    ил ће те с лађе, у џаку.

    Ти знаш само толико,

    да се то ради

    у мраку.

    Одмиче ноћ, а ти чекаш

    да ти се пресуда јави.

    Тебе не зову на разговор,

    а суде


    о твојој глави.

    Црне у довратку чекају те чалме,

    црне рукавице претресају ти стан.

    Нико ти неће рећи зашто мораш

    да дигнеш косу и наслониш образ

    на пањ.


    Соба се дими од кафа и од лула.

    Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу?

    Не знаш, не видиш, не чујеш,

    све се то ради

    у мраку.

    (Из Хасанагинице)

    УЧЕЊЕ У МРАКУ

    Оне које крвави мајстори муче,

    и који не знају да се бране и боре,

    још крвавији протомајстори уче

    да од зла спасава само горе;

    да те од секире сабља ослободи,

    да те из поплаве извлаче чакље и куке,

    да те у мутној И леденој води

    из уста кечиге отимају штуке;

    да се, кад сјаши, дизгини и узде

    одузму од сукненог хајдука

    зато да их, узјахавши, узме

    гвоздена рукавица и рука;

    да се руке, везане наопако,

    дреше да би везале брата јединога;

    да се од ђавола ослобађа тако

    што се црњи ђаво прогласи за бога.

    1   2   3