• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft ®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
  • НЕБЕСКА РЕКА
  • ВРАПЧЕВ ДАР
  • ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК



  • страница1/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


      1   2   3   4   5   6


    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гроздана Олујић


    НЕБЕСКА РЕКА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ





    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.

    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гроздана Олујић


    НЕБЕСКА РЕКА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ

    Садржај


    Антологија 1

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1

    Антологија 2

    Гроздана Олујић 2

    НЕБЕСКА РЕКА 2

    И ДРУГЕ БАЈКЕ 2

    2009. 3

    Антологија 3



    Гроздана Олујић 3

    Садржај 3

    ЗЛАТОПРСТА 3

    НЕБЕСКА РЕКА 7

    ВРАПЧЕВ ДАР 9

    ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК 14

    ТАТАГИНА ДЕЦА 17

    ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА 22

    ПЛАЧКО И СМЕЈАЧКО 29

    ЈАСЕНОВ ЛИСТ 33

    ЗЛАТНА КРАБА 34

    ЛОКВИН ЦВЕТ 38

    ТАШКО ОРАШКО 40

    ТАЛАС И СТЕНА 44

    ВОДЕНИ ЦВЕТ 47

    ГАЛЕБОВА СТЕНА 48

    ЗЕМЉА ВЕТРОВА 52

    КАМЕНО ЈАЈЕ 57

    МАЛИ СВИРАЧИ 61

    КИШНА ПТИЦА 65

    ЦРВЕНА ЖАБА 70

    МАЛИ ВОЗ 75

    ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 77

    ЗЛАТНИ ТАЊИР 81

    ПРИНЦ ОБЛАКА 86

    Душа је сањала; свет је био њен сан.

    Jorhe Luis Borges

    Сину Александру


    НЕБЕСКА РЕКА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ

    ЗЛАТОПРСТА

    Девојчицу, нађену у мочвари, нико није желео да прими у свој дом. А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме. При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали. Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче. Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију.

    Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било.

    Је ли чудо што сама од себе потече прича да је девојчица Вилински изрод, изгнана и прерушена принцеза, ђавоље семе, уклета звезда, вештичја кћи?

    Али старица не обрати пажњу на речи доконих. Упорно и нежно засипала је лековитим травама дететове красте, хранила га и одевала како је најбоље умела, али дете није расло, ни говорило, ни ходало. Једна од суседа посаветова старицу да девојчицу врати тамо где је и нађена, али старица одречно одмахну главом.

    Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте. Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора.

    Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч.

    Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи за живот.

    Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра. Девојчица је била готово дорасла до девојке, али на њеном лицу и у кретњама било је још много детиње љупкости. Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира.

    И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта. »Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?« Осећала је блиски крај и бринула се све више, али девојче је расло и све убедљивије напредовало у вештини везења и плетења чипака. Убрзо се толико прочу да су луди из далека долазили да виде и купе њен вез. Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути златним прахом.

    То изазва најпре чуђење, па завист, а онда се за девојку, сам од себе, прилепи назив Златопрста.

    Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке. Свака је желела да баш она буде та која ће носити одећу проткану златастим сјајем. Напокон и владарка 3емље Сребрних Бреза чу за необични вез и позва Златопрсту у свој двор.

    Жао је било 3латопрстој да се растане од помајке, али није смела да одбије владаркину наредбу. Једино што је покретима руку замолила било је да је повремено пусте да види старицу. Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата. Када су је увели у собу на врху куле, видела је да на њене прсте чекају брда конца и свиле И схватила да одатле неће ускоро изаћи.

    Све брже и пажљививије је везла, само да би јој дозволили да види помајку. На шуштавим владаркиним хаљинама остајао је златни траг њених прстију, али чим би завршила вез на једном нарамку свиле, у собу је убациван други. На великим свечаностима владарка Земље Сребрних бреза била је најраскошније одевена. Погледи осталих владарки са завишћу су се заустављали на њеним хаљинама, на којима је златном росом посуто блистало цвеће чудесних боја и искрили се јутарњи рани облаци.

    — Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити.

    Владарки 3емље Сребрних Бреза не преостаде ништа друго него да Златопрсту пошаље супарници. Узалуд је девојка тражила да још једном види старицу. У Источном царству чекала ју је нова кула, а у њој хрпе свиле коју је требало вести.

    Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на свили. Чим га је погледала, младић. је утонуо у златно језеро њених очију. На њеном лицу стражари су, први пут, видели осмех. Збуњена и срећна, наставила је да везе. Никада тананији није био њен вез. Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте. Једнога дана он је наслика крај језера с расцветаним локвањима. И не слутећи да је то њен лик, Златопрста пренесе слику на свилу.

    А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик Златопрсте. Царица гневно набра обрве.

    — То је ужасно! Још горе: то је недопустиво! На царској одећи лик некакве бедне везиље! — Царица затопта ногом, упореди лик девојке крај језера с ликом Златопрсте, схвати шта младић и девојка осећају и реши да их раздвоји.

    Истога дана, сликар би послат у удаљени град на северу, а Златопрста остаде затворена у кули. Није знала куда, ни зашто је младић отишао. Али, још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу. Са сваком од њих, уткана у цвет или облак, долазила је до ње порука о његовој љубави и тузи.

    Златопрста их је нежно и с бескрајном пажњом преносила на свилу. Али, уз златни прах свила је сада била посута бисерима.

    Чим је чуо за бисере, младић је схватио да су то њене сузе, и одлучио да побегне, да јој се врати, али то је било лакше помислити него учинити. Стражари су будно мотрили на сваки његов корак.

    Некако је, ипак, успео да увреба тренутак њихове непажње, и побегне. Затим је данима путовао не марећи ни за глад ни за жеђ, све док није стигао до куле у којој је везла заточена девојка. У жбуну леске испод куле сачекао је ноћ, а онда се, по избочинама, с муком попео да врха куле иза чијих је решетака бдела Златопрста. Дуго и страсно, младић јој је целу ноћ нешто шапутао, али кроз решетке није могао да прође.

    Нити је он могао унутра, нити она напоље.

    Дан и ноћ, као бледа бисерна шкољка, сјало је иза решетака девојчино лице. Младић се сваке ноћи, рањавих прстију и колена, пео до врха куле, све док месец није постао велик и блистав. Тада је схватио да је опасно пењати се, јер су свуда унаоколо били стражари. Али није могао да се обузда. Кад су га ухватили, Златопрста је чула само тупи пад и очајнички младићев крик:

    — Чекаћу те!

    Истога трена на западној страни неба угледала је како се рађа блистава млада звезда, и знала да је младић тамо чека.

    Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже. Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах. Са свих страна света долазили су људи да виде вез Златопрсте, да му се диве. Девојка је наочиглед свих, венула не престајући да везе.

    А када је, једне вечери, стражар ушао у кулу да унесе нову свилу, везиљина соба била је празна. Само је у струји ваздуха, који је долазио кроз отворени прозор, треперила орошена паукова мрежа, а преко целог неба сјао златни траг водећи према крупној, усамљеној звезди на западној страни неба.

    У рано лето и пред јесен, када су ноћи прозрачне и пуне звезда, тај златни траг постаје нарочито видан. Стишавајући глас, становници 3емље Сребрних Бреза тада шапућу да то Златопрста по небу још и сад везе, путујући да нађе своју љубав.

    НЕБЕСКА РЕКА



    Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би?

    Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече:

    — Нећу на запад!

    — Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не!

    Велика речна мајка уздахну.

    — Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече:

    — Не ја!

    — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.

    Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде.

    — Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.

    — Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море,

    док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

    Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?

    Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.

    Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи?

    — у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала.

    Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице:

    — Погледајте!

    Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече:

    — Не тражите је више!

    Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

    ВРАПЧЕВ ДАР



    Болешћу прикована за кревет, девојчица је живела у самом корену високе, превисоке, у срце неба заривене бетонске куле. Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету. »Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било.

    Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања. Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже! На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет!

    Да је ветар, појурила би улицама, замрсила гране дрвећа, поскидала људима шешире. Да је облак, спустила би се на врх Сребрне горе, окупала у мору, потрчала за звездама и птицама. Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба. Шта да се о облацима каже? Личили су на лептире, и брзо нестајали.

    Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без успеха. Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка? Једва сунчева зрака понекад залута, заигра по зиду, каже: — Улови ме, улови! — па оде.

    Девојчица напрегнуто ослушну.

    Из дворишта су допирали дечји гласови. Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину.

    — Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице. — Еј, ти тамо, врати ми лопту! — малишан нахрупи унутра и, угледавши девојчицу, устукну, запрепашћен, зграби лопту и побеже. Али већ сутрадан закуца на врата, и поче често долазити, доносећи различите дарове: цвет кестена, камичак чудног облика, врапца сломљеног крила....

    — Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук. Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала. Шта је могла осим да јој превије крило и нахрани је мрвицама хлеба?

    А онда потече време као киша низ олук, али врабац се споро и тешко опорављао. Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима. Али тек кад лето затабана двориштем, девојчица отвори прозор, стаде у страну да би птица могла да излети, и прошапута:

    — Лети, јадниче!

    Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече:

    — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време!

    — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали. »Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!«

    и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави.

    »Заборавио ме?« помисли и таман хтеде да се завуче под покривач кад чу лепршање крила и нечији јасан глас:

    — Извлачи се из кревета! Журим.

    — Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури. Девојчица у чуду рашири очи: на прозору је био њен врабац, а крај његових ножица блистао је неки малени, округли предмет налик семенки лубенице, сав златаст. »Да није он то говорио?« не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње.

    — Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод. Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај! — нагло, као што је и дошао, врабац одлете, а девојчица подиже семенку с прозора, и запрепасти се: била је тежа од највеће лубенице, и топла. Од врапчевога кљуна? Њеног длана? Чега ли. Зачуђена, она је стави у лонац земље и зали.

    Јесу ли дани, или је као пена у брзој реци, летело време? Иза окна су већ промицале прве пахуље снега, а из семенке ништа да никне.

    »Можда сам ја врапца само сањала?« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни изданак расковника.

    »Када ли ће порасти?« — питала се. Недеље и месеци су пролазили, поново пролеће као златна веверица скакутало по дворишту, а изданак никако да се дигне од земље. Опет су се чули дечји гласови и ударане лопте у бетон, али дечака није било. Од мајке је девојчица чула да се дечак одселио у други град, и растужила се. Готово заборави да залива изданак, кад опази да из пазуха листа избија тамномодри пупољак.

    Свакога дана бивао је све крупнији, а кад се почео отварати, девојчица осети како и она постаје јача. Мајка, чудећи се, подиже обрве:

    — Откуда овај цвет овде? — узвикну запрепашћено, али девојчица не изговори ни речи.

    Чудесно миришући, сав прозрачан, плави цвет са високим руменим прашницима треперио је у струји сунчевога праха, постајући свакога дана све блиставији, све већи. А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала. Видела је да биљка весели девојчицу и спокојније је одлазила на посао.

    »Хоће ли се икада распрснути?« — девојчица је нетремице зурила у плод, а време се вукло као кишне капи низ окно. Па, ипак, излете из плода, једнога јутра, коштица као златна пчелица и слете девојчици на длан. Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету.

    — Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић:

    — Лепо!! Лепо!! Али помози ми!

    »Можда се врабац вратио?« — помисли и окрете се ка прозору, али врапца тамо није било. Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи.

    — Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба.

    — Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли. — Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај! Он је у 3емљи Плавих Ветрова, а мене је послао да те тамо одведем. Затвори очи и број до десет...

    — Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж.

    Ко зна колико је спавала? Шта сањала?

    Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула. Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила није се чуо. Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече:

    — Ја сам твој врабац!

    — Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив!

    — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова. Овде су врапци плави, али моје време измиче: узми прегршт семенки и иди, много је болесних и несрећних на свету...

    Плави сјај врапчевих крила преобрази се у плави прамен измаглице. Врапца нестаде. Нестаде и дворца начињеног од светлости и врта пуног мириса. Девојчица у чуду протрља очи. Је ли могуће? Била је опет у свом подрумском стану изнад кога су се, као стрме литице, дизала бетонска здања замрачујући видик.

    »Сигурно сам све то сањала?« — помисли. Али кад отвори шаку, на длану виде прегршт чудног светлуцавог семења, тешког и топлог, утрча у кухињу и једно даде мајци. 3атим пође по свету да остале раздели болеснима...

    Птице су испред не летеле и јављале јој куда треба да иде, а цветови се отварали да је поздраве. И девојчица је ишла: преко брда и долина, преко ледењака и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је, некада давно, превила сломљено крило.

    ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК



    Кад више ни мајка ђаволица није могла да издржи враголије најмлађег сина, решено би да га пошаље у Горњи свет, међу луде. Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи. Зар је мало у паклу ђаволисао?

    Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се тако лепо забављао. Шта ће он међу људима? Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде! Подвуче Ђаволак репић и сакри се у најудаљенији кутак. Али ко је још од Поглавице побегао?

    — Излази одатле, или ћу ти извући уши! — грмну Поглавица Доњега света, најстарији, најдебљи црни ђаво. — Гле, каква јуначина, а бежи! — Насмеја се старац, све му се стомак тресао.

    Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече:

    — Ево ти чичак! Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак. Репатих и рогатих биће убрзо толико да на тебе нико неће ни обратити пажњу. Слободно иди! — Поглавица му спусти чичак на длан, упозоривши га да пази: налети ли чичак на неког коме је туђе добро важније од сопственога, претвориће се у ружу. — Рогатих и репатих ће нестати и ти ћеш морати да бежиш. Али, не брини: и међу људима, као и међу ђаволима сваком је своја кожа најближа! — Поглавица се насмеје и махну руком, а Ђаволак искочи на најпрометнију улицу главнога града и баци чичак на првог пролазника. Истога трена овоме ниче репина! Другом и рогови и реп. Јој! Јој! Међу лудима плану смех.

    — Гле, какав си! — насмеја се пријатељу пријатељу. — Гле, колики су ти рогови, ах, хах!

    — А колика је твоја репина? — одсече исмејани љутито, па тресну пријатеља преко лица. Овај га зграби за рогове. Пљас, трас! Поче туча. Окупи се гомила радозналаца. — Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!«

    — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар. И, док би дланом о длан ударио, плану прва кућа, па улица. Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада?

    — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава!

    — Ту је потребан другачији језик! — одмахну старица главом.

    Тек сад се заврте коло! Бацао је Ђаволак чичак, бацао, а људи су једни друге већ отворено под чичак гурали, кикотали се. Гле, како је Репати Рогатога зајахао! Држи му се за рогове и виче:

    — Ти ћеш се мени смејати? Ти! — удара Репати Рогатога, али ни овај не остаје дужан: — Добро је Поглавица рекао: сваком је своја кожа најближа! — насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису престајале.

    — Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада? Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи. »Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом.

    — Данг, банг! — летео је чичак. Домаћице су престајале да кувају, учитељи затварали школе, пекари одбијали да месе хлеб. Као јесења магла расла је прљавштина и глад. Ко се још обазирао на Ђисарине опомене да ће због прљавштине избити зараза? Ко је мислио на сутра? Ђубре је већ до колена допирало, а нико ни прстом није мицао да га уклони.

    — Репати и рогати? Свашта! — смејали су се путници из далека. Али чим је неколико њих угледало репате рогоње, странци су у широком луку почели да обилазе унесрећени град. Ђисара је била у праву! Још дивље гуске нису ни кренуле на југ, а градом је завладала болест. Читаве су улице изумирале.

    Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова. С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао. »Да браћа ово виде? Трам-тарам! Да се и они мало провеселе! Хоп, хоп!« Скакутао је Ђаволак, а град се све више празнио. Тек ту и тамо по неки ретки пролазник саплитао се о гомиле ђубрета у потрази за храном. »Ух, како се Поглавица преварио да неко може уништити чаролију!« помисли Ђаволак, кад из једне ниске, рушевне куће изађе девојчица носећи малог брата у наручју. Поглед на њу засмеја Ђаволка до суза. Била је хрома и грбава. »Вероватно је пошла по храну?« помисли Ђаволак и загледа се у њу.

    Смешно поцупкујући, девојчица се с муком пробијала кроз смеће, али није испуштала малишана. — Банг, данг! — према њој полете чичак, а девојчица се следи. »Јој, сада ћу још и рогове стећи!« помисли и ужасну се. У исти час прође јој главом мисао да би могла брата истурити пред чичак, и избећи несрећу. То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!« девојчица уздахну и заклони брата иза својих леђа, а чичак удари у њу.

    Је ли могуће? Ђаволак сопственим очима није могао да поверује кад виде како се чичак, налетевши на грбавицу, преобрати у ружу. Јој, јој! Док би дланом о длан ударио, спаде с девојчице грба, а згрчена нога се исправи. — »Па, ја то сањам? — Ђаволак протрља очи. Уместо грбавице, пред њим је стајала лепотица. У руци јој је била ружа. Она је принесе лицу и зачуди се њеном мирису, па је пружи суседу да помирише. — Гле врага! — јекну Ђаволак. — Где му нестаде реп?

    Прича о чаробној ружи брзином ветра обигра град. Један за другим, у ниску, трошну кућу улазили су репати и рогати, а излазили оданде без репова и рогова.

    У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и руже. Једино се још у коси девојчице осећао њен мирис, а затим и он ишчезе.

      1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ