• ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА
  • ПЛАЧКО И СМЕЈАЧКО



  • страница2/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6
    ТАТАГИНА ДЕЦА

    На самом окрајку града, тамо где улице прелазе у њиве, па у светлу дубину неба, у кућерку пригнутом до земље живела је старица звана Татага. Када је и како сазидала кућерак? Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема? То ни најрадозналији нису могли да докуче. На сва питања старица је, осмехујући се, слегала раменима и настављала да живи вечито сама као да је пала с неба. Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би? Сва деца из улице, као некада њихови очеви и дедови, трчала су за њом, вичући:

    — Татага! Татага!

    Да ли их је примећивала? Ко зна. Непредвидљива и загонетна, појављивала се и нестајала као лутајући пламен, дарујући децу различитим шумским плодовима. Заузврат, кад снег и лед окују град, деца су њој доносила зделице с храном и остављала их на довратку, не улазећи никад у кућу. Тако је то трајало годинама, читаву вечност.

    — Татага! Татага! — пружала су деца руке ка старици, а ова им се смешила и одлазила у шуму, све док једнога дана не ниче прича да је Татага чаробница. Ко је Татага и шта ради у шуми? Радозналци су се за њом све чешће освртали. На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни. Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала? Ко зна!

    Вечно погнута, у истој одећи, са истом торбом на леђима, одлазила је у шуму још пре но што би роса спала с лишћа. Враћала се тек кад би сутон изједначио поцрнеле гране дрвећа с небом, палила светиљку и остајала уз њу до зоре.

    — Шта ли то ради ноћу? — питали су се суседи. — Да не врача?

    Кад радозналост нарасте као поплава, неколико суседа поче да је уходи. Без успеха. Прозори Татагиног кућерка били су густо застрти, а већ при уласку у шуму старица им се губила из вида. Чинило се као да је цела шума чува бришући њене трагове. Један од најупорнијих, ипак, виде како јој шумске звери прилазе и прате је.

    Можда она и није само чаробница, већ вештица? — плану сумња. — Једино вештице знају језик звери и трава... — нагађали су суседи шапатом, али за та нагађања убрзо чу цели град. Зар је могао градски Савет да се не умеша. Нетко предложи да се Татага истера из града, али се већина уздржа од гласања за тај предлог.

    — Ко зна шта је у тим причама тачно? — супротстави се један од најстаријих чланова Савета, који се много чега у свом дугом животу наслушао. — То што звери иду за њом, не значи зло! Давно, још кад се град зидао, живео је пустињак који је друговао са зверима, али и људима помагао проналазећи лековите траве.

    Ипак би одлучено да се испита Татагино кретање. А ко би за то био спремнији од два оштровида младића? Њима Татага ни у најгушћој шуми неће умаћи!

    Но, гле врага! Шума је и од њих сакри. А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка.

    — Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи...

    Одбијање деце да уходе старицу изазва још веђе запрепашћење.

    — Откуд то? У реду, Татага даје деци јагоде и орахе, али има ли ту још нечег? — разли се сумња као отров. — Чиме ли је Татага зачарала децу?

    Као мрави траг шећера, сумњичавци су следили старичине стопе. Коначно им пође за руком да виде како ископава пањиће у шуми и ставља их у своју врећу. Шта ли са њима ради? Никада није запажено да ложи ватру. Шта ће јој онда корење? Вештице и чаробнице користе крило слепог миша, змијин зуб, совино перо. Можда Татага није ни вештица, ни чаробница? Али зашто је звери следе, а шума крије?

    Као лишће брезе откидале су се године! Је ли Татага знала да је следе? Тајна је остајала тајна! Можда би вечно тако остало да зима која дође није била изузетно снежна и хладна. Сви прозори били су прекривени мразним чипкама, а снег је допирао до рамена.

    — Шта ли је са Татагом? — питала су се деца. — Шта једе? — Једно за другим искрадали су се малишани у снег и односили старици зделице с храном. А онда је почело да их брине узима ли Татага храну, или је разносе пси и мачке? Прозори њене куће прекривени су леденим цвећем. Ко зна има ли унутра иког живог?

    Једна девојчица се присети: узе врућу лепињицу и прислони је уз Татагино окно. У мразној шари направи се округли отвор и девојчица опази да се иза окна неко миче. Када се пажљивије загледа, виде нечије светле, радосне очи и шарену мараму око округлог лица. То не може бити Татага! Девојчица завири још једном. Иза окна јој неко пријатељски климну главом. Девојчица приђе другом прозору. »Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог! Откуда ова деца?« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну.

    — Па, Татагина кућа је пуна деце! — потрча девојчица ка Татагиним вратима. Била су отворена. Је ли један тренутак или је читава вечност прошла док јој се очи нису навикле на промену светла? Девојчица крикну од чуда! Свуда, докле је поглед допирао, седеле су, лежале, скакале, смејале се и певале малене девојчице у шареним сукњама!

    Кад девојчица боле погледа, виде да су то, у ствари, лутке начињене од дрвета, али не онакве какве се добијају за рођендане, већ нарочите, Татагине! Гласови су им звонили као сребрна звонцад, а у соби је врило као у школи. Оно што девојчицу посебно изненади била су лица луткица и лутана, сва различита. На једном од њих опази црте своје сестре. Друго је личило на лице њене најбоље другарице. Треће је било слично лицу њенога брата. Четврто је било њено рођено. Од запрепашћења, од чуда, девојчица врисну, а једно од оних малених бића стави прст на уста.

    — Пст! Татага спава!

    — Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна!

    — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује!

    — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја.

    — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај! Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи?

    Девојчица се пажљиво загледа, набра обрве, али није могла да погоди ко би то могао бити.

    — Такве девојчице нема у нашој улици! — рече на крају.

    — Погледај јој мало боље нос и очи!

    — Јој! — врисну девојчица и шаком затисну уста.

    — Погодила си, значи? То је Татага, али из времена кад је била толика као ми! — луткица се осмехну и упозори гошћу да ћути о ономе што је видела. — А за лепињу ти хвала! Појешће је Татага кад се пробуди, а ти никоме ништа не причај ако желиш још једном да нас видиш!

    На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан. По жбуњу и по стази блештале су пахуљице јасније од звезда. Пуним грудима удахну девојчица ледени ваздух, решена да о Татагиној деци никоме не каже ни речи, али чим уђе у своју кућу, из уста јој само излете:

    — Видела сам Татагину децу!

    — Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи.

    Девојчица пребледе.

    — Не могу да кажем! — прошапута.

    — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш? — мајка се строго намршти, а девојчица заплака, и плакала је све до вечери. Чак ни у сну није престајала да јеца: — Не лажем. Видела сам их. Својим очима видела сам Татагину децу!

    Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца!

    Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући. Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун. Девојчичин отац га раменом изби, али врата су изнутра нечим била подупрта. Уз помоћ суседа и секире он се проби унутра и стаде као укопан, а крај нега протрча шарено јато деце, цичећи. Татага је била последња. 3апрепашћени, нису се ни макли да је зауставе. Тек на мразној, снежној стази она застаде и плесну дланом о длан. Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис.

    Девојчичин отац потрча да бар једно од њих ухвати, али шарено јато већ је лепршало изнад крова, смејући се. А онда, као крилата, полете и Татага и, док су суседи три корака направили, нестаде у дубинама неба.

    Више је нико није видео. Али у светле мразне вечери, када је снег на земљи сјајан и шкрипав, на западном рубу неба, изнад саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају збијено јато разнобојних звезда и једну крупнију како се пење увис.

    Тако знају да то Татага са својом децом не престаје да бежи.

    ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА



    У најпрљавијој улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице заустављали. Како и не би? Светлокос, светлоок, сав прозрачан, дечак је изгледао као да долази из неког другог света. Такав сјај је из њега избијао да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила светлосна пруга као некакав звездани траг. Зар је то могло да не пробуди радозналост? Ко је? Откуда је? Како се зове? Пљуштала су питања, али дечак је тврдо ћутао. Шта и да им каже? Након смрти родитеља суседи су га довели и оставили на плочнику, рекавши:

    — Проси, и не враћај се у село!

    Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео. Има он и руке и ноге, зашто би просио? Нађе дечак две одбачене четке и убрзо се прочу као најбољи чистач обуће у граду, али новац се у њега није задржавао. Све зарађено делио је невољницима и просјацима, а затим одлазио на реку. Ту су га виђали како помаже рибарима, а као зараду узима рибљу младунчад и враћа је у воду. Ко је још то радио? Ко толико зурио у воду и облаке? Најстарији рибар с чуђењем опази како рибе излазе из воде да поздраве малог чистача, а цветови отварају очи да га виде.

    — Дечак је чудотворац! — пође прича низ реку, па и даље.

    Чу је чувар пруге, коме је побегла жена, па заустави малог чистача.

    — Ти, који разговараш са рибама, реци ми где је моја жена? — старчева туга као ледена вода прели дечака, али се, ипак, осмехну и рече чувару нека не брине: жена ће се вратити...

    А када се заиста вратила, старац и сам поверова да је дечак чудотворац, па рече:

    — Хвала ти, Златоусти!

    Рекао је то само једном, али се назив Златоусти прилепи за дечака као шкољка за стену. Узалуд је мали чистач тврдио да на то име нема права! Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град. Али до ње је тешко доћи. 3ато је оних који знају тајну речи тако мало!

    — Ако уопште и постоји Сребрна ружа? — обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом, а овај се наглас насмеја:

    — Наравно да постоји! — облак самилосно дотаче дечаков образ. — Али боље да је не нађеш, јер ћеш живети само за друге.

    — Тражићу је и наћи! — Мали чистач се намршти. — Макар под земљом!

    — Опоменуо сам те! — Облак се нежно осмехну, али дечак није био у стању да послуша његов савет. Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу. Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи.

    — Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода. Кога све није питао, док није дошао до једне ливаде и ту застао као укопан. Је ли могуће? Протрљао је очи, али и даље је било све исто. Преливена месечевим сјајем ливада је била сва плава, а кроз плаву траву ходао је плави јелен. — Па, ја то сањам? — дечак се замисли. — Не постоји плава трава, ни плави јелен!

    — А Сребрна ружа? Постоји ли? — Изнад саме своје главе дечак чу нечији кикот и трже се. Осим јелена на ливади никога није било. Само је кроз ретке облаке лутао месец. — Да није то плави јелен говорио? — Дечак се окрете ка јелену, али уместо животиње виде само плавичасти стуб магле, и у чуду рашири очи. Шта је ово? Низ сребрне нити месечине спуштало се на ливаду јато звезда, од чијег сјаја ливада постаде још плавља. Ко би рекао да су звезде тако немирне? Дечак протрла очи, али се ништа не измени. Звезде су се кикотале, отресале сребрни прах са косе, зујале као сребрне пчеле кроз ноћ, зачикивале га. Све му се вртело у глави од њихових ситних гласова.

    — Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу.

    »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја:

    — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет. Од ње се постаје Златоусти, цар прича и исцелитељ, али и као патуљак светом лута. Боле се врати у своју улицу! — Од додира звездине руке дечак осети како тоне у сан, и ужасну се. Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже! Зато скочи, али скочи и звезда и поче се одмотавати као сребрно клупко, постајући све мања и мања. Једва ју је још разликовао од трава и свитаца, кад чу њен глас:

    — Не брзај! Сребрна ружа те чека.

    — Где да је тражим?

    — Код Рибље Главе! — Звезда утону у траве као кап росе, а мали чистач пође да тражи Рибљу Главу.

    »То је бар лако!« — помисли обрадован. »Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!« Кад гле чуда!

    — Не знамо ми ништа! — рече најстарији бркати сом на кога је наишао. — Не постоји такво створење међу нама. Питај птице!

    Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали:

    — Рибља Глава? Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби!

    »Можда ме је звезда преварила?« — помисли мали чистач, решен да се врати у свој град, кад на пустој стази изниче старица толико повијена под теретом да јој се чак ни лице није видело.

    — Да ти помогнем, мајко? — Дечак скиде врећу с њених леђа и пребаци је на своја, зачуђен. Врећа је била лагана. Од чега се старица повијала? Дечак пође низ стазу, старица за њим. Једва је неколико корака прешао, кад осети како врећа на његовим леђима постаје све тежа. Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса. — Рибља Глава? Откуд би на старици била рибља глава? — Баш је ово глуп сан! Како би ходала старица с рибљом главом?

    — Одлази, приказо! — махну мали чистач ка старици, али ова се само насмеја:

    — Шта хоћеш? Тражио си ме... Па, тражи ме и даље... — пређе му старица праменом косе преко лица, а дечак, сав ужаснут, осети како се смањује и као капљица росе тоне у траву. Ко би рекао да су траве тако високе? Тако брбљиве! Дечак претворен у капљицу виде како се травке нагињу једна ка другој и шапућу:

    — Баш је будала овај дечак! Док не нађе златну лубеницу и у њој Сребрну ружу, неће се вратити у свој прави лик! — Траве су се смејале, а изнад њих стајала је старица Рибља Глава као планина, као џин. Толико је далеко било њено лице да га дечак-капљица више није ни видео. Је ли, заиста, на њој рибља глава? Или му се то само у сну приснило? Гледао је како Риболика отвара врећу, а из ње нешто блешти. — Па, то је златна лубеница! — Дечак-капљица појури према њој. Али лубеница, наједном, подскочи и поче се котрљати низ брдо. На њој је јашила старица Рибља Глава и смејала се:

    — Стигни ме ако можеш! Тек тамо где се ја зауставим, наћи ћеш Сребрну ружу! — Старица је све брже одмицала, али иза лубенице, у поваљаним травама, као златна зрнца остајао је траг. Дечак-капљица потрча њиме, али споро је напредовао, јер су се травке мрсиле и шапутале. Он ослушну. Гле, па о лековитим травама је реч. Неке је и сам знао. Али ко је Звездан о коме причају? Патуљак сличан Звездану посетио га је када је био болестан. Како се све то понавља! Мали чистач се осмехну. Звездан је и сâм, некада, био дечак. Светлокос, светлоок ишао је светом и лечио болесне. Нарочито су му се деца радовала. Али, када су се луди прозлили, он је ишчезао и нико га више никада није срео. Једино још Месец тврди да га виђа како скакуће са звезде на звезду, за ноћ обигра читаво небо. Зато га и зову Звездан...

    Занесен причама трава дечак-капљица и не осети како тоне. — Јој, где сам? — трже се тек кад се с осталим капљицама нађе у подземној пећини. »Какво је ово чудо?« Дечак-капљица рашири очи, задивљен. Зидови пећине блистали су од разнобојних кристала, треперили, као да је дуга под земљу зашла. Дечак ослушну. Чинило му се да чује некакве тихе гласове, а онда виде како из дубине пећине излази гомила раздраганих патуљака, окружује га и почиње да игра.

    — Хоп, хоп, цуп, цуп! — Скакутали су патуљци, смејали се, а дечак-капљица, и сам поцупкујући, пратио их је погледом. Изненади га девојчица која је играла до коловође. Била је и она малена, не већа од шишарке, али тако сребрнаста, тако лагана да му се чинило како не игра, већ лебди. »Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора!

    Мала плесачица прилазила му је све ближе.

    »Ваљда им то није царица?« — помисли дечак-капљица, кад патуљчица рече да би га волела видети, али да јој је вид тако ослабио да више не распознаје лица. Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?«

    — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

    Сребрна плесачица замочи главу у воду и кликну:

    — Па, ја видим! Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га.

    У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила. Пећина се, наједном, отвори и он полете. Високо! Више! Летео је све више, док не опази како се низ брег котрља златна лубеница са старицом.

    — Стигни ме ако можеш! — закикота се Рибља Глава, угледавши га.

    — Па, и стићи ћу те! — узвикну дечак, покушавајући да убрза лет, кад осети како му се крила смањују и он пада на обалу неког језера, запрепашћен. Откуда ова вода овде? Малопре је није било!

    Рибља Глава била је већ на другој страни. Од муке дечак зајеца:

    — Никада је нећу стићи! Никада задобити Сребрну ружу!

    — Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш!

    — Из воде је искакало малено јато риба, и смејало му се. Затим се једна риба издвоји, доплива до дечака и рече:

    — Пењи ми се на леђа! Једном си ти мени помогао вративши ме у воду. Сада ћу ја теби. Пењи се!

    Мали чистач је сажаљиво погледа и осмехну се:

    — Не будали, рибице! Погледај колика си!

    — Ти погледај! — Одбруси риба и поче да расте. Била је већ велика као чамац. Дечак јој скочи на леђа, а риба појури. Док би трепнуо, била је пред њима златна лубеница, а на њој Рибља Глава. Дечак испружи руку да дохвати лубеницу, али златне лубенице, наједном, нестаде. Уместо ње појави се на води златни обруч. Старица с рибљом главом седела је на њему као на престолу, и ругала се:

    — Стигни ме ако можеш!

    Још и не изговори Рибља Глава ругање до краја, кад риба, на којој је дечак јашио, зину и прогута старицу. Остаде на воДи само прстен сјаја, а из њега се издиже Сребрна ружа. Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај да су и небо и земља блистали. Дечак испружи руку да га дотакне, али цвет, као сребрна птица, полете увис.

    — Нисам ти потребна, Златоусти! — Сребрна ружа нежно дотаче дечаков образ. — Врати се међу луде!

    Сребрне руже нестаде, а мали чистач се осмехну. Али од тога часа пође по свету прича о дечаку од чијих речи процвета камен, нестану болест и туга. Људи су га с осмехом сусретали, уверени да на свему чега се реч Златоустог дотакне, још Дуго након тога, трепери неки радосни, златни сјај.

    Ко зна: можда је тако и било? Можда се лудима причинило?

    Једно је сигурно: Златоусти је ходао светом, а приче су се множиле. Изгледало је: вечно ће тако бити! А можда би и било, да једнога дана, Златоусти не наиђе на дете које је изгарало у грозници. Шта све није чинио да му помогне, па ништа! Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало. Шта сада? — Немоћне су ту моје траве, моје речи — јаукну у себи Златуусти. — Можда би Звездан помогао? Реч по реч, исприча он малишану све о звезданоме дечаку, помилова га по коси, па прошапута:

    — Мисли на њега, помоћи ће ти!

    Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну.

    — И хоће! — трже га нечији глас. — Али само ако се ти преобратиш у Звездана, а болеснику даш свој живот! — невидљиву за друге, опази Златоусти у куту собе Рибљу Главу. Затим, уместо ње виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну:

    — Зар баш не може другачије?

    — Не може!

    — Нека ти буде! — Златоусти саже главу и осети како му се тел о смањује, како постаје прозрачан и лаган.

    — Како ћу познати Звездана када дође? — чу врели шапат малог болесника, и осмехну се:

    — Не брини, познаћеш га! Мален је и светлокос, светлоок сав прозрачан. Погледај кроз прозор и видећеш га како скакуће од звезде до звезде, читаво небо обигра. А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође...

    — Па дошао си! — дете се срећно осмехну и утону у сан, а Златоусти нестаде. Више га нико није срео, нико чуо.

    Али од тога доба сва деца, када су тешко болесна, виде како са звезде на звезду скакуће дечак светлокос и светлоок сав прозрачан, али мален и живахан као варница.

    Носачи и чистачи зову га Златоусти и тврде да је то некадашњи мали чистач. Дечаци су уверени да је то Звездан. Али, ко је у праву нико не зна. А и што би?

    То је била, па и нека остане, Звезданова тајна.

    ПЛАЧКО И СМЕЈАЧКО



    У време кад су светом летеле сребрне пчеле, у Улици кестенова расла су два дечака. Никада их нико није видео одвојене, мада нису били ни браћа ни рођаци. Једнако високи, једнако смеђи, једнако обучени личили су на близанце, али један се стално смешкао, а други намрштено зурио испред себе.

    — Гле, иду Плачко и Смејачко! — узвикну једнога јутра часовничар из суседства.

    Узвикнуо је то само једном, али надимак се сам од себе прилепи за дечаке као маховина уз стену. Више их нико није другачије ни знао ни звао. Је ли им права имена украо ветар? Или су сама некуд одлутала? Ко зна. Дечацима то није сметало, али Плачко је стално био незадовољан, стално имао уста спремна на плач. Мучило га је сунце, мучила киша, мучила школа, игра, јело. Мучио га је и Смејачко који се на све његове жалопојке наглас смејао.

    — Па, деца морају да једу. Морају да иду у школу!

    — Зашто морају? Мишеви, птице и пужеви не иду у школу, па живе. Кад бисмо бар били пужеви! — узвикну Плачко затреперивши од своје страшне жеље. — А?

    Смејачко и не стиже да размисли шта би тада било кад осети како почиње да се смањује. Смањивао се тако брзо да му се чинило како се топи као пахуљица на јакој ватри. »Шта је ово?« — помисли и окрете се према Плачку, али уместо другара виде на стази само његове празне панталоне. »Где ли је ишчезао?« — упита се и истог трена чу другарев плачни глас како запомаже: — Помози ми да се извучем, ово је страшно!

    Из празне другареве ногавице Смејачко виде како излази малени, смеђи пуж и шмркће. И сам претворен у пужа, Смејачко није могао да се не насмеје:

    — Желео си да будеш пуж, ето ти!

    Смејачку је живот пужа био забаван. Како и не би? Високе и оштре биле су траве, смешни и радознали бумбари, а под осетљивим стопалом најважније је било пронаћи глатку стазу. Јој, како је уживао Смејачко клизајући се по трави након кише, како јадиковао Плачко:

    — Ово је грозно! Ово је још горе него ићи у школу! Сам вучеш кућу, сам набављаш храну, а још си и тако мален да те може свако згазити! Па и те траве! Сав сам се исекао о њихове оштре врхове. Бар да смо птице! Летели бисмо камо хоћемо, нико нам ништа не би могао!

    Још и не дорече Плачко своју жељу кад осети да се с њим нешто чудно догађа и хтеде да побегне у љуштурицу. Али, гле! Љуштурица тесна, претесна — ни главу у њу да завучеш. Пужић од муке заплака и виде како на стази поред њега скакуће врабац, и смеје се:

    — Не прави од себе будалу, Плачко! Ко је још видео птицу у пужевој кућици? — Смејачко радосно залепрша крилима и полете увис, али Плачко ни да се одлепи с места. Жалосно опуштених крила само се вуче по стази, и пишти:

    — Како да полетим? Нећу да будем врабац! Зашто врабац? Има и других птица...

    — Зар то није свеједно? — Смејачко направи круг изнад кровова, изненађен њиховом лепотом. С осмехом поздрави цвет израстао у олуку, намигну гуштеру који се сунчао на димњаку. Улица кестенова била је пуна луди. Забављало га је да их посматра и препознаје. Али зашто се Плачко не миче? Смејачко таман хтеде да позове другара кад се на стази појави мачка. Сав ужаснут, Плачко прхну увис и зајаука:

    — То ли је живот птица? То? Боле би било да смо рибе! До њих не допиру ни мачке ни домаћи задаци! — не верујући самоме себи Плачко опази како се ваздух око њега згушњава и претвара у воду. Свуда, докле је допирало око, лелујале су морске сасе и корали, стрелимице јурила јата риба. Плачко у чуду рашири очи: право према њему летела је риба с црном пругом на леђима, и махала перајима као рукама, зовући:

    — Пожури, Плачко, пожури! Позвани смо на свадбу морске звезде!

    По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта!

    — Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада.

    — Наравно да је имаш. Прелепа је, је ли и моја таква?

    — Твоја је грозна, и грозно је бити риба, глупа риба у глупом мору! — прогунђа Плачко. Свет морског дна био му је одвратан. Гадио му се морски краставац, мрзео је рибе, јежеве, самога себе. — Бар да сам лав, цар животиња!

    Само што изрече Плачко своју жељу кад виде како по жутом песку пустиње трче два лава, оба једнака, оба жута, оба гипка. Али један је трчао лако, радосно, други је једва одизао њушку од песка. Као да је нека срећа бити лав! Пустиња је усијана, пуна трња, пуна змија, а можда и над лавом постоји лав? Плачка је мучила глад, мучила врелина, мучила жеђ. Несхватљиво му је било Смејачково одушевљење заталасаним пустињским песком.

    — Гладан сам и жедан. Вруће ми је! — Плачко се беспомоћно опружио по земљи. — Даље не идем. Нема извора у овом усијаном паклу!

    — Мора да га има. Где пију остале звери? — био је разложан Смејачко, али Плачко ни да се макне: доста му је и лавље коже, и мушица, и врућине, и песка!

    Лежао је тако све до ноћи. А када иза пешчаног брега изађе месец, пустиња постаде сребрнаста, титрава. Тешко је било одредити где има више светлости, више искрења: на небу или на земљи! Тешко је било не удахнути пуним грудима бистри ваздух!

    Изнад њих трепериле су звезде. Плачку се учини да види како се неке од њих спуштају ка земљи. Ево их, ту су! Кад би бар био звезда! Звездама нико ништа не може. Блиставе су, далеке, вечне, а њега до зоре може ујести змија, однети ветар, затрпати пустињски песак. »Можда још и пре зоре?« — подсмехну се самоме себи, кад осети како постаје лаган и лети у висину. Високо, више, још више, до трећег неба, до седмог! Упоредо с њим пењала се још једна звезда, а дубоко доле треперио пустињски песак крадући сјај месеца.

    — Погледај како блиста! — кликну Смејачко, а Плачко од страха затвори очи. Падну ли: ни кожица им, ни кошчица до земље неће стићи. Од стрепње Плачко потамне али настави да се пење у висину заједно са Смејачком.

    — Гле нове звезде! — весело им намигну Месец.

    — Звездице лепотице, нове сестрице! — ухвати се око њих коло звезда. Као сребро звонио им је глас, смех жуборио. Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти. Узалуд су га звезде звале у коло, узалуд засипале смехом. Сам и тмуран, стајао је на западном рубу неба и тако стоји још и сада...

    Али у лето и пред јесен, када се звезде спусте сасвим ниско и небо постане пуно њихова сјаја, две звезде се нарочито дуго задржавају на крову једне куће у Улици кестенова. Обе су исте боје и величине, али једна искри од радости, док друга плачно жмирка.

    Дечаци из Улице кестенова тада подижу поглед ка небу, узвикујући:

    — Гле Плачка и Смејачка!

    Старији након тога дуго ћуте, а маленима се чини да виде како звезде силазе с крова и претварају се у дечаке. Ти дечаци су једнако високи, једнако смеђи, али један се стално мршти, а други не престаје да се смешка.

    1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ