• ЗЛАТНА КРАБА
  • ЛОКВИН ЦВЕТ
  • ТАШКО ОРАШКО
  • ТАЛАС И СТЕНА



  • страница3/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6
    ЈАСЕНОВ ЛИСТ

    Треперио на грани лист јасена, смејао се и певао:

    — Најзеленији сам, најлепши! Нико ми није раван.

    Али и друго лишће било је зелено, сва шума била је зелена, изузев лишћа брезе које је већ добијало златасту јесењу боју. Лист јасена поверова да с брезом нешто није у реду. »Бити жут Док су у шуми сви зелени — сумњиво је и крајње недолично. Требало би припазити на њу, видети шта смера, шта хоће!« Лист јасена подозриво ослушну шта међу собом шуми брезино лишће, али оно је шумило исто што и остала зелена браћа и на исти начин треперило на ветру.

    У недоумици, јасенов лист одлучи да се обрати за савет најстаријој грани, али грана није имала времена за приче. Наилазила је јесен и она се за њу убрзано припремала. Лист тада одлучи да приупита сунчану зраку. Али мала луталица није хтела ни да застане.

    Брже од лишћа откидали су се дани, лист је треперио на ветру, смејао се и певао:

    — Најзеленији сам, најлепши, нико ми није раван!

    Није ни приметио да постаје све прозирнији, све лакши, нити да му се иза леђа прикрада оштрозуби јесењи ветар. Тек на земљи, помешан с лишћем брезе, он виде да је постао жут, и осмехну се: »Шта има лошег у томе? Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу. Високо горе, на већ оголелој грани, један једини лист зеленио се и певао:

    — Најзеленији сам, најлепши, нико ми није раван!

    А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

    ЗЛАТНА КРАБА



    Дечаков отац био је најславнији рибар на сва три мора, али дечак је жалио уловљене ракове, шкољке и рибе, нарочито оне најмање које су се сребриле у мрежи као тек рођена месечева деца. Кришом од оца вадио их је и бацао натраг у море:

    — Пливајте, будалице! Бежите! — блиставих очију гледао је како у прозирној плавој води нестају мали заробљеници.

    Прича о дечаку који помаже рибама и раковима убрзо обигра сва три мора. Дечак за њу није знао, а није ни отац који је крадомице, да син не примети, с тугом посматрао малишана. »Зашто ли не расте?« — питао се. »Зашто се не развија?«

    Дечаку је било већ девет година, али је био сићушнији и мањи од шестогодишњака. Није ни чудо што су му се у школи сви смејали, сви га гурали, избацивали из игре!

    Узалуд је мајка спремала најукуснија јела и колаче: није растао! Узалуд га је слала међу децу: није волео да буде с ни ма, све док у себи не откри дар причања и дође До приче о Златној краби која има моћ да испуни сваку жељу ономе ко је види.

    Истога часа престаде ругање и гурање. Дечаци су га слушали као зачарани. Више им се није чинио ни тако мален. Неки су већ у њему видели дива, али дечак, свеједно, није растао. Сведочиле су то његове панталоне чије ногавице нису краћале као у осталих дечака, и забринути погледи оца и мајке. »Шта ли ће с малим бити?« — питали су се, а дечак је настављао да прича о чудесним догађајима каквих ни у сну нема. Казивао их је друговима у школи, раковима на обали и цветовима на ливади, док би ови, очарани, климали сненим главама. Вадећи шкољке заплетене у окца очеве мреже, шапутао је о топлим морима у којима расту корали руменији од трешања, а између њих промичу златне рибе.

    Сунце је већ квасило стопала у мору и расле сенке дрвећа. Није ни приметио како према њему кроз прозрачно плаву воду почињу да се пењу гране корала. Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку. Он је пусти да падне у воду и загледа се за њом, запањен: из белог, светлуцавог песка пружали су се ка њему румени прсти корала између којих су промицале златне рибе.

    »Гле!« —рече себи. »Па ја сањам!« — дечак протрља очи, али између корала руменијих од трешања и дале су пливале златне рибе, а краба коју је вадио из мреже мењала је боју од мркозелене до руменозлатне. Дечак од чуда изгуби дах. Краба је сад била већа од највећег јастога, и још је расла.

    — Ја сам она Златна краба о којој си причао! — рече изненада људским гласом. — Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш! — Краба заћута, али и дечак није могао да изусти ма и једну једину реч. »Вероватно сањам!« — помисли и уштину се за мишицу, али огромна Златна краба и даље је стајала пред њим, смејући се:

    — Зар си заборавио шта желиш? Да нећеш да будеш цар?

    — Не — провали из дечака.

    — Хоћеш ли најкрупнији бисер мора? Постао би богат...

    — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак.

    — Последњи пут те питам, јер већ истиче моје време: шта је то што желиш изнад свега на свету?

    — Да будем виши! — кликну дечак и занеме од узбуђења.

    — Па добро, бићеш, али под условом да никад не слажеш и ником не нанесеш зло! — Златна краба поче, наједном, да се смањује и тоне у воду. Кад стиже до дна, дечак виде да песком хода тек мркозелена крабица, и нигде ни румених корала, ни риба златоперки.

    Дуго, ћутећи, дечак је гледао у воду. Још му се чинило да сања, али није прошло ни неколико дана а мајка опази да ногавице дечакових панталона краћају.

    — Гле, па наш дечак расте! — ускликну, а дечак од среће занеме: краба га, значи, није преварила...

    Убрзо постаде највиши дечак у разреду, јачи и лепши од свих, али га је мучило што о Златној краби мора да ћути, а не сме ни да слаже. Мучило га је то толико да заборави да спасава заробљене ракове и рибе, заборави своје чудесне приче. Кад би га дечаци заокупили да прича, само би збуњено слегао раменима. А ако би и почео да прича, већ након првих речи имао је жељу да каже: видео сам Златну крабу... С лажима је било још горе. Он, који никада није лагао, сада је горео од жеље да било шта слаже. Довољно је било да отац замоли да размрсе мреже, па да му из уста излети да га боли стомак, или да још није написао задатак. С куповином је било још мучније: уместо шећера куповао је праћке и стакленце, а затим се правдао:

    — Украли су ми новац. Нисам могао ништа да купим.

    — Који је ђаво ушао у њега? — питали су се родитељи, а око дечака је расла празнина. Другови су већ отворено бежали од њега, рибе и ракови завлачили се у дубину, јер их је гађао камењем и откидао им штипаљке и пераја. А већ за голубове и врапце био је страх и трепет! С највише гране успевало му је да скине птицу и растури јој гнездо. Онај, некада нежни дечак сада је на све гледао са подсмехом.

    — Шта ми ко може? — смејао се. — Најсмелији сам. Најјачи! — на ударац је одговарао с два ударца и нико ни на сенку није смео да му стане. Муке заробљене деце мора постале су му смешне. Чак је и избегавао одлазак на обалу плашећи се сусрета с Златном крабом, чије је наредбе немилице кршио, све док једнога дана, ударивши неког малишана, не опази да се саплиће о ногавице сопствених панталона. »Вероватно се поруб опарао?« —помисли и, вративши се кући, замоли мајку да га ушије.

    — Замало данас нисам пао због њега! — рече љутито, али прегледавши поруб, мајка, смирујући га, рече:

    — Поруб је у реду, синко. Нигде ништа није опарано.

    — Али јесте! — тврдоглаво понови дечак.

    Мајка одречно одмахну главом, а дечак се замисли. Једва је заспао те ноћи, а само што је упао у сан, дође му Златна краба велика као кућа, застрашујућа. Сав у леденом зноју се пробуди. »Дошла вештица да се свети!« —промаче му кроз главу, али отишавши у школу, заборави и крабу и свој сан.

    Цели тај дан, ипак, пазио је да не слаже, да никога не удари, али увече замоли мајку да му скрати ногавице, јер су му предугачке.

    — До јуче су ти биле добре! — мајка брижно заврте главом. — Шта је то сада?

    — Ништа! — рече дечак срдито и само што не заплака. Али не прође ни неколико дана, а он заборави и панталоне и обећање које је дао Златној краби. Ко би још на то мислио? Хај! Хај!

    Насред школског дворишта растао је орах у чијој је крошњи пар рода свио гнездо. Мале роде, још голуждраве, гладно су отварале кљунове. Међу дечацима крете опклада ко ће се први попети на орах и скинути мале роде.

    — Ја ћу! — рече дечак пркосно и за трен се успуза уз моћно дрво, за трен растури гнездо и у кошуљу потрпа мале роде, па поче силазити. Устрашено пиштећи, птићи су га голицали по голој кожи. Не издржавши, дечак их избаци из кошуље, па се спусти на грану ниже. Чу само њихов тупи пад и истог трена опази како су му ногавице панталона постале дугачке, предугачке.

    — Проклети поруб! — узвикну гневно и скочи на земљу, али се саплете и паде. Једва је ушао у разред, толико су му ногавице сметале. С запрепашћењем опази да су неки дечаци, од којих је за главу био виши, сада високи као и он. То га толико уплаши да целог дана не изусти ни реч, а сутрадан, још пре зоре, отрча на обалу, на исто оно место где је видео Златну крабу.

    — Крабо, Златна крабо! — дечак заплака, узе једну мркозелену крабицу на длан и помилова је. — Помози ми да опет будем висок и јак! — седео је уз море све до вечери, али Краба му се не јави, нити зазлати. Погнуте главе, дечак се врати кући и замоли мајку да му скрати ногавице.

    Затим су се дани, као таласи, сустизали, пролећа се претапала у лета, лета у јесени, и зиме. Дечак је опет помагао оцу, крадом враћајући малене рибе и ракове у море. Но како није више растао онако брзо, нити је био јачи од осталих, ипак дорасте до младића, стално очекујући да поново види Златну крабу. Али године су пролазиле и он поверова да је све био само сан. »Сан био, сан прошао!« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен.

    Према нему су расле румене гране корала, а крај највеће од њих стајала је Златна краба и гледала га.

    ЛОКВИН ЦВЕТ



    Посвађа се река с брдом, промени ток, али јој један рукавац остаде заробљен у долини.

    — Сад више ниси река. Заробљеник си! — брдо се победнички смејало, а рукавац, снужден, сахнуо. С временом се од њега створи локва, израсте трска, а рибљи народ побеже пред силовитом најездом жаба. Тек сада је брдо ликовало:

    — Погледај се, немаш ни риба, ни цвећа, ниси ништа!

    Локва од стида саже главу, а жабље друштво се намножи. Каквих их све није било: и великих, и малих, и сивих, и зелених!

    — Баш су лепотани моја деца! — задивљено ускликну жаба крастача, па се трже: — Шта је ово? — крастача се с негодовањем загледа у тек рођену жабицу. Глас јој је, истина, звонак, очи бистре, реп се још види, није страшно, има времена, отпашће! Али каква јој је то боја? Ниједна се још жаба није родила бела. Откуда ова овде? Чија је?

    Обзнани крастача да се пронађу родитељи Беле жабе. Узалуд. Белу жабу нико није хтео да призна за своју кћер.

    Одбачена и сама, Бела жаба поче проводити дане огледајући се у води, несрећна због своје боје. Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко. Загледа се у локву. Са дна, из муља, дизали су се мехурићи заједно с нечијим тихим гласом. Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа.

    — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот?

    Белој жаби се учини да то локва понавља њену сопствену јадиковку. И она је ружна, и одбачена од свих. Па ипак, радује је Сунце и ветар, очарава лет лептира и шум трске.

    Бела жаба се замисли: ако нестане локве — изумреће трске и жабе, одлетети вилин коњици и лептири. Како се тога раније није сетила? Лептири? Зар неки од њих не би могао да буде локвин цвет? Бела жаба замоли шарене лепотане да застану, али ниједан није хтео да буде локвин цвет.

    Бела жаба уздахну и замоли звезде да помогну, обративши се најсјајнијој, али ова одсече:

    — Не причај глупости, Бела жабо! Која би звезда пристала да буде локвин цвет? Нађи неку другу будалу!

    Бела жаба се трже и ван себе од туге обрати се Сунцу које се баш рађало:

    — Пре него што постанеш златна ружа, господару неба, задржи се мало код нас и буди локвин цвет!

    Сунце се радознало загледа у Белу жабу, и осмехну:

    — Не могу, журим. А нема ни потребе! — златним прстима дотаче Господар неба Белу жабу. — Зар не видиш да си цвет? Локвин цвет. Локвањ! — Од додира сунчевих прстију Бела жаба осети како почиње да се мења, а жабљи народ у чуду побеже до дна локве, и завуче се у муљ.

    Ко зна колико је тамо остао?

    Када се вратио — Беле жабе није било, али је на месту где је самовала блистао прекрасан бели цвет.

    Било је то у доба када се свет тек стварао, али локва и локвањ још и сад су заједно.

    ТАШКО ОРАШКО



    Један за другим долазили су ратови и односили по неког старчевог сина или унука, док није остао сам на салашу, усред широког житног поља заталасаног на ветру.

    Где ли је сада то поље? Тај салаш? Рођаци који су долазили тек у јесен да покупе плодове чувеног старчевог ораха? Тај орах?

    Таквог у том крају ни пре ни касније није било. Крупнији од тврде селачке шаке били су му плодови, а дебло ни три човека није могло да обухвати. Зар је чудо што су трговци нудили суво злато за њега?

    — Продај га, па купи ново одело! — наговарали су старца. — Ово ти није ни за страшило!

    — Знам да није! — одговарао је старац. — Али у неком другом не би ме познали мој пас и мачка, па ни сељаци, ако наиђу!

    — Продај га, па пођи у свет. Много је других градова...

    — Шта ће ми други градови? Довољно је мени моје двориште, мој ђерам и мој орах! — старац смешећи се, обухвати погледом класало поле и раскошну крошњу ораха на којој су се звезде и птице заустављале, и у чијој је сенци, и за најврелијих дана, било мирисно и прохладно. — Шта бих више?

    Ту, под тим орахом, одмарали су се још његови прадедови. Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу. Зато се нико и не радује кад ораси, сазревши, почну да искачу из својих зелених кошуљица. Да макар једно дете протрчи двориштем, насмеје се, покупи или разбаца орахе, свеједно! При погледу на плодове које није имао ко да покупи, очи су му се маглиле. Све теже му је било да се сагиње, ложи ватру, готови јело. Што се јесен примицала зими, све теже је устајао из кревета. Али коме то да каже?

    А онда је дошла она јесења, мразна ноћ у којој су га све кости болеле, а у сребрној, лелујавој струји месечине откидали се ораси са грана. Лежећи крај прозора, гледао их је како се светле, прекривени танком покорицом слане, и падају као што у вреле августовске ноћи падају звезде. Свакога трена на земљи их је било све више, блештали су као сребрне куглице. Наједном, учини му се да се мичу, да из њих искачу некаква сићушна, светла створења. Чак им је чуо и пискуставе, танке гласове. Али, кад је протрљао очи, комешања је нестало, гласови су се утишали. У прозрачној ноћи, пуној месечевог праха, ораси су непомично лежали на утабаној земљи, прошараној чипкастим сенкама орахових грана.

    »Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш. На јакој месечини црнели се састави дасака на поду, а право ка њему, као сребрна змијица, јурила месечева зрака, смејући се:

    — Улови ме, улови! — Ко је још зраке ловио? Осмехну се старац и загледа кроз прозор. Као блистави, сребрни облак пловила је у ноћи крошња ораха, а испод ње титрале сенке. У том титрању му се учини да види како из ораха излазе она малена, живахна бића, скакућу, певају, смеју се. Читаво двориште одјекивало је од њихових звонких гласова, треперило, блистало. — Баш којешта! — старац се ухвати за ухо. — Сад си већ децу у орасима почео да привиђаш, лудо матора!

    Те вечери леже у кревет пун питања. Месечина је као сребрна водица треперила по соби. Једино је између зида и пећи било мало тамније. Старац се придиже. Нешто је светлуцало из мрака. Убрзо оданде допре неки лагани звук. Ах, то је мачка прела! Старац се окрете ка дворишту, али у први мах не спази ништа. Свуда, докле је око допирало лелујала се месечина као вилина косица. Он упре поглед у земљу испод ораха, И опет му се учини да се тамо нешто комеша. Полако, на прстима, искраде се из куће, али кад је дошао до оног места где му се чинило да види како из плодова ораха искачу малена, раздрагана бића, он спази само опале орахе како блистају на месечини.

    Целу ноћ није ока склопио. Још двапут му се учини да из ораха излазе мајушна, насмејана деца, да се хватају у коло и плешу. Али, сваки пут кад би ка њима пошао, они би некуда нестајали.

    Тако и зору дочека. Виде голубове превртаче на небу, чу шкрипу ђерма и одлучи да не спава. Смешно се истежући, мачка је лизала реп, а сунчане мрле шарале собу. Сат откуца осам, па пола девет. Као да га повуче звук звона, старац се скотрља у сан.

    Ни сам не зна колико је спавао, шта је сањао... Али, када је отворио очи, све око њега блистало је у месечини. »Гле како сам жедан!« — помисли, али тешко му је било да устане. »Ни живе душе нема да ми донесе чашу воде!« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас:

    — Ко каже да нема? Ево ти воде!

    Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама. Од чуда старац занеме, придиже се и из руку малишана узе чашу. У њој је, заиста, била вода. Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу:

    — Хвала ти, ма ко да си!

    — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш!

    — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим!

    — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом. Низ лице му је падала светла, скоро сребрна коса, а из модрих очију искакале подругљиве искрице. — Зар ме ниси видео прошле и претпролше ноћи? Ја сам водио коло!

    — Свашта причаш! — узвикну старац и замисли се. И прошле, и претпрошле ноћи под орахом је, заиста, играло коло. Али то коло му се само причинило, као и малишани који искачу из орахових љуски. — Ја коло јесам видео — старац се наже ка чудном гостићу и осмехну — али то је морало бити у сну. Како се зовеш?

    — Ташко Орашко! — рече дечачић и наклони се.

    — Такво име још нисам чуо! — рече старац.

    — Ниси ни могао чути! — малишан затресе главом. — Ја једини имам то име. Остали...

    — Који остали? — зграну се старац.

    — Моја браћа. Сваки од њих зове се само Орашко. Ја једини имам два имена, јер сам најстарији! — малишан се насмеја, сиђе на столицу, заигра и запева:

    Хеј, хај, хој, сав малени народ мој

    у ораху граду, у дебелом хладу

    живи живот свој!

    На глас његове песме, као на уговорени знак, из свих кутова собе, из свих зидова, похита ка старцу чета малишана, не већих од жира, али светлокосих, светлооких, раздраганих. Ташко Орашко пљесну длановима и четица се умири.

    — А сада поздрав! — рече Ташко Орашко, а мала чета углас викну:

    Добро вече, и добро те нашли, стари!

    — Још боље ми дошли! — рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха?

    Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну.

    — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано. — ОД сада ћемо ти сваке ноћи долазити...

    »А шта ако ме преваре?« — помисли старац, и осмехну се: — Како бисте и долазили кад је ово само сан!

    — Мислиш? — насмеја се Ташко Орашко и пружи му плод ораха, сав од жеженог сребра саздан. — Ја сам у њему, чувај га, могу долазити само ноћу...

    — Кад се пробудим, ничега неће бити! — уздахну старац. — Али како знам да сањам?

    Је ли тренутак или читаву вечност сањао? Ко зна! Пробудио се кад су сенке испод дрвећа постале сасвим кратке, и загледао се у свој длан. — Шта је ово? — подскочи старац од чуда, не верујући, и испусти орах сав од жеженог сребра саздан. Затим протрља очи, али орах је и даље био ту.

    Испод ораха допирао је нечији тихи смех. Је ли чудо што је једва чекао ноћ?

    ТАЛАС И СТЕНА

    У часу кад велика јутарња светлост дотаче море, са дна се подиже талас и пође у висину. — Гле, ја путујем! — запени од узбуђења, па изронивши светлу главицу, рече свету око себе:

    — Добар дан!

    — Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке?

    — Па, наравно! — осмехну им се, мада нису биле теже од пене. — Видите колико вас је! — талас се окрете лево, затим десно. Каква дивота! Какав сјај! Баш је будала што није раније напустио сеновито морско дно: шареније је, мирисније, лакше се дише ту горе. Да му је да се вине у небо, да полети за облацима, за птицама!

    Талас се осмехну и поклони коралној грани мислећи да је цвет, затим намигну браћи таласима, па с поштовањем поздрави сунце: — Добар дан, Златна рибо!

    Али Сунце му поздрав не узврати. Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем.

    — Добро дошао! — зашушта песак с тисућу малених уста, а талас се, задивљен, пропе увис и ослушну. Јесу ли то у песку шкољке певале или је ветар са висина донео глас птица? За тренутак му се учини да све око њега шумори, шушти, певуши, поздрављајући га.

    Једино је стена ћутала.

    »Можда ме није чула?« — помисли талас и поново назва стени добар дан, али се стена и не маче. Усправна, бела, глатка, она само презриво подиже обрве и загледа се у даљину. »Заиста ме није чула!« — закључи талас смерно, па је још једном поздрави.

    Али стена се и не осврте на његов поздрав. Самотна сред песка на рубу велике воде, налик на залуталу звезду, она само гордо подиже главу и настави да зури у водени бескрај пред собом.

    — Зар ти немаш уста? — разрогачи талас очи у чуду и загледа се у блиставу охолицу. — Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео! — збуњено саже главу, уверен како већ сви знају да није ни могао видети. Та зар се није тек пре неколико тренутака родио?

    Од стида талас се згрчи, а стена помисли: »Драг је, али неозбиљан овај малецки. Не одговара стенама да се друже с таквим брбљивцима, а ипак!« —погледа га, осмехнувши се, а талас задрхта од нежности.

    Од тога трена њен лик није га напуштао ни у сну ни на јави. о одблеску сунца на мокром песку видео ју је, у оку звезде трептала је од облака беља, од коралне гране поноснија. Како да је заборави? Како да не мисли на њу?

    — Хајде с нама! — звала су га браћа одлазећи на пучину за галебовим летом.

    — Шта чекаш? — пружали су му руке облаци силазећи ниско, ниско, одлазили су и враћали се час као киша, час као измаглица над морем, али он се од стене није одмицао. Понекад му се чинило да се и сам камени, чекајући да му се она осмехне или да му пружи руку, али стена је ћутала. Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари?

    — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је месечина расла над морем нежно сребрећи врхове таласа и уснула зрнца песка.

    — Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе! — од страшног смеха она се затресе од корена до врха, а талас, ужаснут, узмаче и готово утону у песак од стида.

    Узалуд су га затим зрнца песка тешила. Узалуд му рибице чешкале леђа. Талас је ћутао не мичући се с места.

    — Остаћу овде до краја света, ако треба! — зарицао се. — Ни погледати је нећу...

    Али, чим први зрак сунца паде на стену — он задрхта и пође ка обали. Затим се склупча крај њених ногу и прошапута:

    — Буди моја невеста! — плахо се подиже и загрли је, а стена се трже, обрадована. »Гле маленог!« прође јој кроз главу док јој је талас нежно дотицао стопала.

    Нежан је био додир његових руку и усана, и стена само што не рече »да« кад гордост у њој скочи.

    — Којешта причаш! — осмехну се презриво. — Бићу онога ко ме покори. Запамти то и остави ме на миру!

    Од њених речи талас се згрчи и потамне од туге, а стена се наглас насмеја. Тај смех трже га као ударац преко лица.

    — Па и покорићу те! — узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут...

    Догодило се то у доба када се море рађало, али талас и стена још ратују.

    Час стена далеко у море одбаци талас, па он данима ћути модар од удараца и понижења. Час талас из корена заљуља стену, па она задрхти од ужаса, никада сасвим сигурна јесу ли уједи или пољупци то чиме талас не престаје да је запљускује...

    1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ