• ГАЛЕБОВА СТЕНА
  • ЗЕМЉА ВЕТРОВА
  • КАМЕНО ЈАЈЕ



  • страница4/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6
    ВОДЕНИ ЦВЕТ

    Тромо се вукла река равницом. У њеним водама огледали су се врбаци и житна поља, понекад ђермови пободени у небо, али није било снежних врхова планина. Угледала их је једном давно, још кад је кренула са планине. Није могла да заборави ни њих, ни прохладни дах планинског цвећа, ни своје крилате воде.

    Њене пешчане обале биле су равне. На њима није било сребрног одсјаја планине, нити цвећа, и река поче да тугује. Нарочито јој је било тешко у зору и у сутон кад се у њеним водама купало Сунце и само налик на крупан, румен цвет. Сва се мрачила од жалости, али шарани нису знали како да јој помогну.

    — Умреће од туге наша река! — забрину се најмлађи шаран и пође највећем бркатом сому да га пита за савет шта да се ради. Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати. Шаранчић пође на пут још пре зоре, али старца није било лако пронаћи. Дубоко у мулу чешљао је зелене бркове. Угледавши га, мали шаран се престрашено поклони, и рече:

    — Ти си најстарији, морао би знати како да помогнемо реци?

    — Хм, хм! — промрмља сом кроз бркове. — Кажеш да река не може без цвећа? Па, буди ти цвет! Једном у години буди цвет! — стари чаробњак подиже палицу, а шаранчић осети како постаје прозрачан и лаган. Река се, наједном, раствори и он излете, а за њим излете читаво јато рибица претворених у водене цветове.

    Све до сутона лепршали су водени цветови над притихлим водама реке занемеле од среће. А онда су се таласи поново растворили и они су опет постали рибе до следеће године, кад су се са дна реке изнова дигли и, претворени у сребрнасте водене цветове, залепршали над реком, славећи годишњицу свог рођења.

    ГАЛЕБОВА СТЕНА

    Далеко у плавети мора, сред галебова гнезда, нађу се три јајета. Будућа мајка стрпљиво леже на њих, мада јој није било лако. Околне грабљивице неумољиво су вребале тренутак непажње. Ни за часак није смела да се одвоји од гнезда, а глад је у њој расла. Је ли необично што је једва чекала да се птићи излегу? Све то тако дуго траје, тако дуго! Као да премишљају хоће или неће изаћи из јајета, птићи су се мешкољили. Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан.

    — Уф, како је ружан! — рече најстарији брат.

    — Ружнијег никад није било! — прихвати хор околних галебиhа, а мајка од стида саже главу.

    Зато су два старија сина била лепа и расла као из воде. Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим? Једе као и остали, чак и више, али је стално малени го као и оног дана кад се родио, а још му ни кљун не чврсне!

    — Шта да радим? — обрати се мајка за савет старијим, искуснијим галебицама. — Како да му помогнем да порасте?

    — Донеси му плаве рибе! — рече суседа слева.

    — Укради рибарима морскога рака! Можда ће од његова меса мали ојачати? — предложи једна од најмудријих галебица, али суседа с врха стене рече да би ту једино могло помоћи месо морске корњаче.

    Покуша мајка и једно, и друго, и треће, али најмлађи син, свеједно, није растао, нити му се по телу јављало перје. Само је лежао и беспомоћно зурио у даљину, док су браћа већ одавно, с другим младим галебовима, владала небом.

    Сада се читаво племе забрину. Сазван би Савет Мудрих стараца али ни најстарији галебови нису памтили да се икада ишта слично догодило, нити су знали шта би се могло учинити.

    »Можда су рибе мудрије?« —помисли мајка и, ухвативши прву, упита је шта да ради.

    — Поштедећу ти живот ако ме посаветујеш! — свечано обећа галебица, али ни риба није знала лека невољи.

    — Нисмо ми рибе најмудрије! — рече рибица смерно. — Боље се обрати корњачи званој Камена леђа. Она је толико стара да су јој се леђа од старости скаменила. Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати!

    — Никада за ну нисам чула. Где живи?

    — У пећини! На дну мора.

    — Поклонићу ти живот, а нећу дирати ни друге твоје рођаке ако одеш До старице и упиташ је шта да радим! рече галебица и пусти рибу у море.

    Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се:

    — Дошла сам до тебе, мајко! — исприча рибица корњачи невољу мајке галебице, али ни најстарија становница мора није знала шта би се могло учинити, па рече:

    — Преостаје још само да се чека. Ваљда ће од малог већ нешто израсти...

    Чувши старичин савет, мајка се помири са судбином. Данима је чекала, летела да ухвати што већу и дебљу рибу за најмлађега сина, и надала се. Птић је све гладно гутао, али није растао.

    — Ништа од тебе! — говорила су му браћа. — Можда ти и ниси галеб!

    — А шта би друго био? — бранила га је мајка.

    Трећи син је ћутао. Али, кад га, једнога дана јато младих галебова нападе да узалуд једе храну, он се усправи и рече:

    — Видећемо да ли је тако!

    Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем.

    — Шта је то што ћемо видети? Да нећеш полетети, можда? Да нећеш уловити неку рибу?

    — И полетећу! И уловићу! — прасну најмлађи брат. — И бићу боли летач од свих вас!

    Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене.

    — Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море!

    — Онда и мене баците! — рече мајка и рашири крила да заштити птића. — Или га оставите на миру!

    — Нека ти буде! — рече вођа јата. — Али знај да од њега никада ништа неће бити!

    Једино је мајка веровала малишановим речима.

    — Биће од тебе летач! — шапутала је доносећи му храну. — Биће од тебе најлепши, најбржи галеб на сва три мора!

    Младунац је јео неуморно и споро, али је стално истезао врат и крила као да вежба летење. Остале су његови покушаји нагонили на громогласан смех.

    — Гле летача! — кикотали су се подругљиво, али птић није обраћао пажњу на њихове речи. Само је јео и вежбао. Тако и лето дође. Титрала је над морем јара као златна маглица, а траве испуштале јаке и омамљиве мирисе. На дно мора бежале су рибе од врелине, кад се изнад галебове стене појави Месец а галебић задрхта.

    Сву ноћ га је пратио погледом. Чинило му се да би у нежној струји месечине могао полетити високо изнад пучине, али чим би Месец зашао за облаке, он би беспомоћно падао у гнездо.

    Месец је сваке ноћи еве више растао. Од његовога сјаја сребрило се и небо и море, па чак и крила која је младунац ширио. Тако је то трајало девет ноћи. Девет ноћи је Месец рунио чуперке сјаја на дрвеће и стене, по небу и по мору. Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у сусрет Сунцу које се баш рађало.

    Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети? Летели су за њим да се изблиза увере, али он је и најбржим летачима измицао и као сребрна стрела нестајао у дубинама неба. Затим би се, истом брзином којом је полетео у небо, сјурио ка површини мора, зграбио рибу, оставио је на стени крај мајчиног гнезда, и опет узлетео.

    Тако је летео све док Сунце није почело да тоне у море, а онда се вратио гнезду на коме је лежала мајка, очекујући нове младе. У кљуну му је била велика плава риба. Такву још ниједан галеб није уловио. Али ни мајка ни остали из јата нису гледали рибу. Гледали су некадашњег кржљавка. То више није било пиштаво, беспомоћно птиче, већ галеб какав се на галебовој стени никада није родио. Гипка и моћна крила била су му прекривена сребрним перјем, а кљун и канџе руменији од корала. Једино му је перје на грудима било бело с лаким седефастим одсјајем. Високо у небу, раширених крила, изгледао је као сребрни облак, као неки летећи Месечев брат.

    Можда због тога, а можда тек онако, међу галебовима поче кружити прича да је некадашњи кржљавко Месечев брат. Сребрни галеб се тој причи само смејао и летео свакога дана све више. Узалуд су се најбржи галебови трудили да га стигну, да се с њим такмиче. Није му било до такмичења. Чак је и ловио само онолико рибе колико је односио мајци. Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао.

    — Гле ти њега! И тај ти се прави важан! — завидљиво су гунђала браћа, ипак гутајући рибу коју је најмлађи брат доносио.

    Сребрни галеб је слегао раменима. Исто то је чинио и на питања Вође јата у каквим је односима са Месецом, је ли заиста Месечев брат. Ако није, нека објасни зашто је другачији од осталих?

    — Објасни! — био је упоран Вођа јата. Сребрни галеб је ћутао и одлазио, увек се изнова враћајући, све док мајка није излегла нове птиће. Опет их је било троје, а расли су као из воде. Кад су почели ширити крила, једне ноћи пуне месечевог сјаја, Сребрни галеб је полетео, и није се више никада вратио.

    Али и данас међу рибарима кружи прича да, далеко у мору, постоји стена на коју Сребрни галеб слеће да се одмори. Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају тајну. Таласи, такође! Зато нико и не зна где се налази Галебова стена, нити јесу ли оне мрље на сјајном лицу Месеца заиста сенке галебових крила?

    ЗЕМЉА ВЕТРОВА



    У време када је земља била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити богатији и јачи, ко имати оно што онај други нема, ко бити цар царева!

    — Ја сам цар царева! — узвикну Ферфелин онога дана кад царевина Ферфелина освану ограђена високим, стрмим зидом, уз који ни мачка не би успела да се попне.

    — Ко каже? — као жива ватра плану цар Пелетин. За кратко време и царевина Пелетина би ограђена још вишим, још стрмијим зидом. Једва би га птица прелетела. Такав је био тај зид! Цар, царица и три принцезе Пелетинке поцупкивале су од среће. Како и не би? То се у царству сматрало исто тако отменим као употреба сланог чаја и ношење жутих ципела.

    — Шта сада каже Ферфелин? — поручи Пелетин супарнику по свом најумнијем дворанину. Али моћни Ферфелин рече само »хм, хм!« а то нико није умео да протумачи. Да се то разјасни, у Ферфелину би послат Савет мудраца, али цар и овога пута рече само »хм, хм!« и ућута.

    Дуго и мрачно ћутао је Ферфелин, следила га Ферфелинка и три принца Ферфелина. Шта сада? Мрачнији од олује, лупи се у чело Ферфелин. Пелетин, истина, има зид виши од његовога, али нема куле на зиду. Бржа од муње, царска наредба обигра Ферфелину. Дању и ноћу радили су зидари, и једнога дана зид Ферфелине освану начичкан кулама и стражарницама. Без тешке провере ни глиста не би успела да уђе у царство! Још мање да изађе!

    — Шта се то тамо збива? — мучила је радозналост Пелетина, Пелетинку и три принцезе Пелетинке, али ниједан ухода није успео ништа да сазна.

    — Можда би Црноглавка могла у извидницу? — сети се царица једне старе вране, и плесну рукама. Без успеха! Нико није знао где је врана.

    — Па, она је већ одавно у пензији! — сети се један од дворана. Ко зна да ли је и жива?

    — Нека се извиди! — одсече Пелетинка, а Пелетин додаде:

    — Нека се извиди овога часа!

    Принцезице су ћутале. А шта су друго могле? Уста су им била пуна шећерлема, од којих су им стомаци толико нарасли да су се једва котрљале на својим дебељушкастим ножицама. Сироте принцезе! Поданици су их у потаји звали Кнедлице, царицу Кнедла, а цара Њушкало! Али то до царских ушију није допирало. Живели би они срећно и задовољно да није било Ферфелина. Шта тај смера? Најзад и Црноглавка долете и пође у извиђање.

    С нестрпљењем се чекало на њен извештај, али она је, надлетајући Ферфелину, једва један часак остала у ваздуху: толико су јој крила била стара и слаба. Извештај је зато био кратак и непотпун: — Цар Ферфелин има најраскошнији огртач на свеТу, а принчеви везене папучице! Сви стражари наоружани су пушкама, а улице поплочане глатким зеленим каменом!

    — Шта сада? — загрцну се цар Пелетин.

    — Заиста, шта? — уздахну Пелетинка.

    Кнедлице су жвакале, али паде одлука да цар Пелетин мора имати огртач раскошнији од Ферфелиновог, а принцезе папучице везене не само бисером већ и другим драгим камењем. Али шта са улицама? Шта са зеленим плочама? Би позван најмудрији царев доглавник, па доглавник доглавника, али није

    дан од њих није знао где се налази рудник зеленог камена. У Пелетини постоје рудници белог мермера, па блиставог плавог камена, чак и камена руменијег од младог вина, али зеленог нема, па нема! Чак се ни најстарији поданици не сећају да га је икада било. Али можда корњача Јасновитка зна нешто више о томе.

    Пред Савет дворских мудраца доведоше корњачу Јасновитку, старију од било ког живог бића у царевини, и мудрију ОД свих мудраца. Али ни она није чула да у Пелетини постоји ишта слично. Зато је чула да у 3емљи Ветрова постоји златна птица. Онај ко ту птицу ухвати добиће све што пожели па и зелени камен. Једино што није чула како се стиже у Земљу Ветрова, нити како се хвата златна птица!

    Цар Пелетин одушевљено пљесну рукама, и поче се спремати за пут. Учини то исто царица с Кнедлицама. Али поче се спремати за пут и цар Ферфелин, с Ферфелинком и принчевима, мада се није знало како је до њих допро глас о златној птици. Пре поласка рече Ферфелин да приреде такмичење у игри стакленаца, како би одредили ко је од поданика достојан да крене с њима.

    Којим су путем Пелетини сазнали за то такмичење, стари летописи не говоре. Само се на једном месту, истина неодређено, спомиње Црноглавка, те се претпоставка да је она донела вест чини вероватном: Невоља је једино у томе што нико није знао шта су стакленици?

    — То је нешто округло, нешто шарено, котрља се по земљи и упада у рупу. Ко више таквих шаренчића убаци — постаје победник! — рече Црноглавка свечано, али цару, царици и Кнедлицама не би јасније шта је то округло што упада у рупу. Ни доглавници, ни Јасновитка нису знали неко боље објашњење. Само су узалуд проводили дане у нагађању! Коначно се Јасновитка сети да би и махање лепезама било исто тако корисно за одабирање правих пратилаца!

    — Ах, како је то мудро! — подскочи од среће цар Пелетин.

    — Баш мудро! — узвикну Пелетинка

    — Више него мудро! — узвикнуле би и Кнедлице да им слаткиши нису били у устима. Је ли чудо што са свих страна почеше да пристижу поданици вешти у махању лепезама? Ка

    кво је то такмичење било! Три дана и три ноћи морали су се одмарати након њега! Исцрпљен је био Пелетин, преморена Пелетинка, а о принцезама да се и не прича! Лежале су смотане баш као кнедлице. Сироте, мале принцезе! Такмичење је заиста било узбудљиво, а такмичари храбри. Требало је то пљескањем прославити. Требало је одморити се од пљескања. Ко зна колико би то трајало да Црноглавка не повика:

    — Будите се, устајте! Ферфелин, Ферфелинка и принчеви Ферфелини већ су кренули да улове златну птицу!

    Каква тек сад трка настаде! Каква збрка! Цар није могао да нађе огртач. Царица са Кнедлицама ловила је папучице испод кревета. Цар Ферфелин се знојио да оседла коња, Ферфелинку заболела глава! Забринули се принчеви Ферфелини: далеко је 3емља Ветрова дуг је и опасан пут до ње! Можда би и без златне птице могли да нађу три дебељушкасте принцезе и буду срећни? На сироте Кнедлице нису смели ни да помисле. Ко би се женио кћерима непријатеља?

    Већ је и месец постао округао као најокруглија Кнедлица кад су Пелетини и Ферфелини пошли да пронађу златну птицу.

    Ко зна колико су путовали? Већ се у крпе претворио огртач цара Ферфелина, излизале царичине папуче, натекле ноге јадних принцеза. Шта тек да се каже о дворанима? Ходали су и ходали, док им од глади нису закрчала црева. Онда су једни почели да гунђају, а други да се крадомице враћају својим кућама.

    И Ферфелин, и Ферфелинка и принчеви Ферфелини једва су стајали на ногама, али нису престајали да следе Пелетине. Зар да им они отму златну птицу? Посртали су преко пустиња, провлачили се кроз прашуму, упадали у снег до појаса.

    — Где ли је наша лепа Ферфелина? — уздахну цар Ферфелин, шмркну царица, а принчеве ухвати грозница.

    Још јача грозница затресе принцезе кад цар Пелетин рече:

    — Који ме је ђаво терао да тражим Земљу Ветрова?

    Али ни једни ни други нису хтели да одустану од тражења, и, коначно, стигли су до 3емље Ветрова. Знали су то по северцу који им је продирао у срж костију ледећи им дах и зној на челу.

    Све докле је око допирало, предео је био окован ледом који је искрио на сунцу у небројено плавичастих варница. Пелетину се учини да види како изнад њих лети златна птица. Како је само трчао пружајући руке да је дохвати! Како га је следила Пелетинка губећи папучице! Како упадале у снег до појаса јадне Кнедлице, молећи птицу да им слети на длан! А птица је, свеједно, измицала, као златни пламен треперила, нестајала, претварала се у једну од оних златних варница па се опет јављала.

    — Гле, то она лети к нама! — срећно узвикну цар Ферфелин и потрча за златним одсјајем изнад леда. — Ухватићемо је и бити најмоћнији на свету! — окрену се да то саопшти жени и принчевима, али њих нигде није било, као да су се претворили у лед, као да их је замео ветар. Сав слеђен, Ферфелин виде како и његовог супарника с царицом и принцезама односи ветар, и схвати да је на снегу остао сасвим сам. Је ли могуће? Изнад његове главе, као да га изазива, као да му се руга, лепршала је златна птица, стално надохват руке, неухватљива!

    Трчао је, и трчао Ферфелин, падао, дизао се, опет трчао пружајући руке ка златној птици, а онда је, наједном, ишчезао као да је у земљу утонуо.

    Ко зна: можда је и њега замео ветар? А можда још и сад трчи ловећу златну птицу? Из 3емље Ветрова нико се није вратио! Стигла је само ова прича.

    КАМЕНО ЈАЈЕ

    »Гле, нешто се миче у мени!« —помисли стена израсла на самом врху планине. »Нешто се буни.«

    Са своје површине она одбаци танку кожицу земље и ретке чуперке траве, али то није било довољно. Немир је у њој растао. Морала је да одбаци горњу, од сунца и ветра испуцалу кору, као да збацује изношено одело. Још није било у реду. Шта сада? Одбаци стена с уздахом и онај дубљи, тврђи слој, али ни то није било довољно. У њеној унутрашњости нешто се покретало, покушавало да се ослободи. С јауком стена одбаци и свој последњи заштитни слој и рашири очи од чуда.

    Оно што се појави из ње, очишћено од непотребних наслага, личило је на дивовско камено јаје.

    — Ух, што је шарен свет! — отвори јаје очи и осмехну се блистајући од радости, док је ветар нежно дотицао његово чело, а птице у лету застајале да му се диве.

    — Таквог јајета није било, нити ће бити! — узвикну једна ласта, а месец склизну у дубину да га види, и задивљено прошапута:

    — Гле какво је!

    Јаје и само поверова да чудеснијег од њега нема, али нешто у њему није му давало мира.

    — Хоћу напоље! Доста сам чамила у теби! — чу јаје како из њега неко гунђа и зачуди се. Ко би то могао бити? Свуда, докле је око сезало, царевала је тишина, расли мириси трава, откида ле се звезде и латице цвећа, а горе у висини пловио Месец и сам налик на велико сребрно јаје. »Мора да ми се приснило?« —помисли јаје, али онај исти глас поново рече: — Хоћу напоље!

    — Па, добро, пустићу те! — рече јаје помирљиво. — Али најпре реци ко си?

    — Зар не познајеш своје срце? — чу се смех, а јаје љутито повика нека се не шали ма ко да је: он је камен, а камен нема срца.

    — То је нешто што припада само лудима. Зато су неспокојНи и несрећни. Смири се и седи ту где си...

    — Морам напоље! — понови онај глас тихо, а јаје са запрепашћењем виде како његова камена љуска пуца, а из ње се, као лептирица из чахуре, извлачи лепотица и шапуће: — Помози ми да кренем. Овде је тако самотно, тако тихо: ни човека, ни пса. Време ми је да пођем...

    — Па, пошла си! — јајетова љуска се насмеја, а лепотица закорачи низа стрмину, не осврћући се. Тако није ни могла да види како се љуске јајета поново састављају, поново постају јаје. »Гле ти ње!« помисли јаје и усправи се. Птице су поново могле да му се диве, али јаје се више није радовало. Ту горе, на самом врху планине, осећало се ужасно одбачено и усамљено. А шта ако би и оно кренуло за лепотицом, макар котрљајући се? Јаје се наже на леву, па на десну страну, али му не пође за руком да се ишчупа, нити да се помери с места, па с тугом упери поглед низ стрмину.

    Лепотица је све брже одмицала. Није имала времена да се осврће. Све јој је било ново, али ничему се није чудила. Много је стаза, много звезда, много људи, па шта? Гледала их је како се врте као лишће гоњено ветром и помислила: »У праву је јаје: то је зато што имају срце!« Жаљење у њој порасте, али настави да хода.

    Ко зна колико је тако ишла, док на ивици пустаре не угледа младића како копа бунар.

    — Баш ћеш у песку нaћu воду! — насмеја му се, а младић рече:

    — Зашто је не бих нашао?

    Лепотицу рођену из каменог јајета изненади његово уверење да је све могуће.

    — Будем ли трагао довољно упорно, довољно дуго — наћи ћу је, и више ово неће бити пустара без дрвета, без травке од које беже и људи, и облаци, и птице! Младић се загледа у лепотицу и зачуди: досад је није видео у околини.

    — Одакле долазиш? — упита је, али лепотица се само осмехну и не рече ни речи. Младићу се учини необичним њен осмех, али помисли: »Свеједно одакле је, ја лепшу нисам видео!« Не размишлајући превише, предложи јој да остане ако се не плаши пустаре.

    — Ја се ничега не плашим! — осмехну се лепотица и хтеде да крене даље, али из младићевих очију избијао је такав сјај да јој се чинило да се купа у светлости, па рече: — И тако је свеједно где сам...

    Младић се само осмехну и настави да копа, не престајући да призива воду од које у пустари и камен оживљава. Лепотица га само сумњичаво погледа, али од тога трена дани су им се расцветавали као златне руже. Научи лепотица да се смеје, да страхује, да брине, да се радује.

    С нестрпљењем је чекала младића да се уморан врати и он се враћао испуњавајући кућу сјајем и смехом. Али једне вечери не дође.

    »Да се није песак обрушио?« — лепотица стрепећи потрча ка бунару и наже се над њега. Унутра никога није било. Све је било као и увек: блиставо небо, бубице у ископаном златастом песку, лако шушкање ветра у даљини. Једино неном сјајнооком ни трага, ни гласа. »Каква је ово шала?« помисли лепотица рођења из Каменог јајета. Потрча лево, па десно, претражи кућу, па околину: нигде никога. Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?« помисли и зарече се да ће га и испод земље наћи, ако треба. Затим се врати у кућу, али никако да се смири. Заједно с мраком све брже расли су у њој немир и туга. Иза завесе, високо у небу пловио је Месец.

    — Где да га тражим, Месече? — јаукну лепотица, али Месец није знао. Можда облаци знају, напомену јој, свуда путују, свуд завирују... Пожури Месец за звездама, а лепотица се обрати облацима, па птицама, али помоћи није било. Ни птице ни облаци нису знали где је њен сјајнооки. Тек Источни ветар замишљено набра обрве:

    — Нестао, кажеш? Како би неко тек тако могао нестати без трага? — замисли се Источни ветар, па рече с тугом у гласу: — у Каменом је јајету, сад знам. Видео сам јаје како се отвара и неког у себе увлачи, гунђајући: — Доћи ће она, доћи! — Зашушта ветар крилима, па полете у Земљу ледених брегова, а лепотица пође да тражи Камено јаје...

    Ко зна колико је ишла распитујући се. Дани су крај ње летели као пахуље узрелог маслачка, а она никако да угледа ни родни крај ни Камено јаје на врху планине.

    »Можда сам све то сањала?« —помисли. »Можда нема ни Каменог јајета, ни младића, ни бунара у пустари!« Лепотица уздахну и готово крикну од чуда: била је у подножју планине, а на врху је сјало џиновско Камено јаје. »Можда и сада сањам?« —уштину се за мишицу, а нечији оштри глас прекорно рече:

    — Вратила си се, значи?

    Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак уназад.

    — Нисам се вратила. И нећу остати. Тражим младића из пустаре...

    — Узалуд тражиш! — насмеја се јаје насав глас. — Нећу га вратити ако се ти не вратиш осим ако у пустари нађеш воду...

    Лепотица се на тренутак замисли. Ако се врати јајету, биће мирна, биће вечна, заборавиће сјајнооког. Али шта Же јој онда вечност? Заплака лепотица молећи јаје да јој врати младића, али јаје се и не маче. Узалуд је маленим песницама ударала у његову камену љуску, узалуд молила...

    Већ се и сутон спуштао, кад јаје рече:

    — Воду у пустари и тако нећеш наћи: нико је није нашао. Боље се врати мени и буди што си била, а младић нека иде својим путем. Неће дуго. Једино су стене вечне, врати се... — поколеба је начас нежност у јајетовом гласу, а онда се сети светлуцања песка у пустари и младићевих очију, па рече:

    — Вратићеш га кад нађем воду?

    — Вратићу га ако нађеш воду, али ту је још нико није нашао! — јаје се подругљиво насмеја, а лепотица плану:

    — Ја ћу је наћи. Макар до краја света и века копала — наћи ћу је... — Лепотица рођена из Каменог јајета пркосно подиже главу и пође ка пустари.

    Од тада је више нико није видео, нико чуо, али и облаци и ветрови не престају да причају како гомила песка избачена из једног дубоког бунара у пустари не престаје да расте...

    1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ