• КИШНА ПТИЦА
  • ЦРВЕНА ЖАБА



  • страница5/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6
    МАЛИ СВИРАЧИ

    На самој обали мора растао је високи, моћни бор. Стена испод њега била је посута мирисним иглицама на којима се спавало удобније него на царској постељи. Мали свирачи су ту најрадије ноћили, свирајући све док се звезде не би спустиле к земљи да их чују.

    На све четири стране света отварали су се њихови путеви, али ма куда ишли, увек су се враћали под свој бор. Ту су их рибари најрадосније дочекивали. Како и не би? уз песму малих свирача лакше се окопавао виноград, лакше извлачиле мреже из мора. Увече би дошли младићи и девојке да заиграју и запевају, донели дарове: неко погачу, неко рибу, неко кошарицу смокава. У ноћима пуним месечине бивало је да се разиђу тек пред зору.

    Зар је необично да су мали свирачи постајали све славнији? Да се веровало како њихова свирка извлачи пупољке из голих грана? Да звери излазе из шума и камењара и слушају их као затрављене?

    Да су хтели, мали свирачи могли су из утробе земље измамити скривено благо и постати најбогатији на свету. Али њих није привлачило богатство. Препланули, у крпама, ишли су по свету, а у гласу њихове песме препознавали су рибари шум весала, копачи замах мотике, момци смех жетелица. Сама од себе ниче прича како њихова свирка усправља одузете, глувима враћа слух, слепима вид. Они за ту причу нису знали, али веселило их је да се враћају на знана места.

    Па, ипак, каткад би прошли месеци а да не сврате под свој бор. Чувши за лековитост њихове свирке, некакав моћник држао их је силом код себе, хвалећи се њима као ловачким пушкама или псима, мада му је звук њихове песме био стран. »Можда они и нису толико вредни хвале?« —помишљао је, али пошто су их сви хвалили, ни он није хтео да буде изузетак. Коначно, заситивши се њихове свирке, пустио их је. Али убрзо би се нашао неки други моћник и заточеништво малих свирача се настављало.

    Бор је био далеко од моћниковог двора, а још дали од царског дворца камо су их одвели једнога дана.

    Цар Жуто Ухо био је мало наглув и свирка га није занимала. Али ако је отмено да другима свирају музичари за време свечаних вечера, што не би и њему свирали?

    Запрепастио га је и разочарао изглед малих свирача.

    — Па, то нису свирачи! — узвикнуо је. — То су деца. Да се То ВИ нисте преварили, Доглавниче мога Доглавника?

    Овај одречно одмахну главом и нареди малим свирачима да покажу своју вештину.

    — То су баш они о којима се прича, светли царе!

    — Кад је тако, нека свирају! — нареди цар Жуто Ухо и, обративши пажњу на једну дивно печену ћурку, заборави и доглавника и мале свираче. И тако није могао да их чује, чему узбуђена? Јео је и јео цар Жуто Ухо, а дворске даме лизале прсте, узвикујући:

    — Какви рачићи! Какав сос! А тек торта? Погледајте!

    Сву ноћ је трајала гозба. Сву ноћ су свирали дечаци једва се држећи на ногама. Нико и не обрати пажњу на њих и њихову свирку, али пошто цар Жуто Ухо није наредио да престану — морали су да свирају! Ах, како је отмено: јегуље и орхидеје, музика и мајонез! Већ је и јутро свитало, а они су још свирали лелујајући се од умора и глади. Тако и подне дође, и славно друштво се растури да предахне, али њихова свирка не стаде да би сан цара и двора био слађи. Затим отпоче ручак, па вечера, а цар Жуто Ухо, заборавивши да је то већ једном наредио, рече:

    — Па, покажите шта знате!

    Тако су мали свирачи морали да пробдију још једну ноћ, али кад сунце сину над језером, малена група поискака кроз прозор и поче да бежи.

    Заузети јелом и дивљењем царичиној новој халини, ни цар, ни дворани нису приметили нестанак малих свирача све до подне. Да их нема, постало им је јасно тек кад је царица узвикнула:

    — Гле, како је овде тихо као да нико не свира!

    — Па, и не свира! — тргао се цар Жуто Ухо. — Јесам ли им ја наредио да оду? — окренуо се присутнима.

    — Мислим да ниси! — рече царица.

    — Онда их ухватите и вратите. Ниједан од моћних царева са обе стране границе нема такве свираче. Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе? — пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче.

    Где их све нису тражили? Кога све нису питали? Али нико ништа да каже. Необављена посла врати се чета војника у двор. Помодре од љутње цар Жуто Ухо, а царица се упита: како ће им сада пријати торте и рачићи! Решено би да за свирачима крену најлукавије уходе царства. Паде обећање да Же онај ко прокаже или пронађе мале свираче добити триста златника. Него шта!

    Али ни помисао на злато не отвори рибарима уста.

    А бор је за то време шумео на ветру, питајући птице:

    — Јесте ли виделе мале свираче?

    — Виделе смо, виделе! — одговарале су птице. — Три дана летења су далеко, али журе, стићи ће...

    А када прођоше та три дана, ево малих свирача! Скупи се цело рибарско село. Весељу никад краја, али и уходе су путовале, прерушене.

    — Ако је тачно да је њихова свирка лек, ми их морамо наћи! — тужили су се на болове у ногама и очима, распитујући се за место на које дечаци најрадије одлазе, док се један рибар не превари, па рече за бор на обали мора.

    — А тако! — узвикну главни ухода и позва чету војника.

    Ко зна колико су путовали? Колико пустиња прешли док Нису стигли до мора и испод моћног стабла угледали мале свираче? Били су сигурни да им више не могу побећи, кад неко викну:

    — Бежите, војска!

    Куда да беже? Испред њих је море. Иза њих гониоци. Да су птице, одлетели би, да су кртице, завукли би се под земљу. Шта сада? Најмлађи свирач онај што се тек од земље одигао, заплака, а бор опусти гране до земље, и прошапута:

    — Пењите се! — гранама као рукама бор загрли мале свираче и повуче их увис, на сам врх крошње до којег поглед једва допире, али гониоце ни то не обесхрабри.

    — Донесите лествице! — рече заповедник потере. Али, кад се први гонилац попе до гране на којој су дечаци седели, грана одскочи увис. Морале су бити набављене још дуже лествице. Без успеха. Бор је растао све више, у само небо бежао. Дечаци се више нису видели, али гониоци су поставили заседу. Кад огладне, кад им се приспава, мали свирачи мораће да сиђу. Како ће цару на очи без њих?

    Тако је и вече пало, али мали свирачи нису силазили. Ни Другог, ни трећег дана није их било. Гониоци више нису имали времена (спојила сам раѕдвојену реч) за чекање. Уз помоћ конопца, један се попе на сами врх бора и крикну:

    — Па, овде нема никога!

    Узалуд су, затим, трагали за дечацима, чекали, па се снуждени вратили своме цару.

    Истога часа, из крошње бора, зачу се тиха и нежна песма зрикаваца.

    Тако су рибари знали да их мали свирачи нису напустили. Нарочито у лето, када су звезде ниске а таласи од сребра, њихова песма је чујна: сву ноћ путује гранама бора и успављује траве и таласе.

    КИШНА ПТИЦА



    Изгубљено у модрини мора дизало се острвце једва веће од усидреног брода. Мало је ко знао и да постоји! Па, ипак, у ноћи, кад таласи нарасту као планине, вечито упаљено око светионика на острву било је спас за морнаре. Стари светионичар је то добро знао.

    уз унука, таласи и галебови били су му једино друштво. Тек понекад би по неки рибар залутао.

    — Ух како рибари лажу! — узвикну дечак слушајући приче рибара о справама које лете и певају, о богаташима којима припадају. Шта су то богаташи? Луди с рукама јачим од таласа? Очима продорнијим од сечива? Једва је могао да дође к себи од чуда чувши да су то луди као и сви остали. Моћ им .је само у новцу!

    — Како до пега долазе? — упита старца, а овај промрмља:

    — Неки се рађају с новцем. Други га, одлазећи у свет, зарађују. Трећи отимају. Али, среће у њему нема!

    Последње старчеве речи једва је чуо. У ушима му је брујало: одлазећи у свет, може се постати богат. Е, па, отићи ће. Ако су други могли, што не би и он? Дечак се нетремице загледа у танку пругу светлости на води. Тамо, преко те пруге, другачији је, лепши свет. Шта чека? Укрцаће се у чамац и побећи! А старац? Како ће он без чамца? Одлучи да, ипак, сачека неки брод.

    Али дани су текли, бродови пролазили, ниједан да пристане. Већ су му кроз сан промицали, бели од пене, недостижни. Је ли чудо што му мрзак постаде живот на острву, одвратна дедина лула, маслина, светионик? Да је риба, отпливао би! Да је галеб, одлетео би! Овако, остаје му само да чека.

    Узалуд га је старац звао да извуку мрежу, упале светионик.

    — Баш ме брига и за мрежу и за светионик! — одмахивао је дечак руком, помишљајући: »Добро би било да се насуче неки брод! Могао бих, касније, с њим побећи! Кад би стари бар једном заборавио да упали светионик!«

    Али старац је, тачнији од Вечерњаче, чим се руб западног неба зарумени, палио џиновски фењер, све док једне ноћи море не подиже таласе високе као кућа, а њега ухвати грозница. Једва је могао главу да дигне, али није престајао да брине о светионику.

    — Гори ли? — питао је помодрелим уснама.

    — Гори, не брини! — умиривао га је дечак, али бура је дивљала, а светиониково око било склопљено. Таласи су им до прага допирали, кричали галебови, по небу скакале муње. Пред зору чу се ломњава помешана са крицима. Старац у бунилу подиже главу, па рече:

    — Чини ми се да чујем људске крике?

    — То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће. Изнад потамнелога мора расла је беличаста светлост праскозорја. Крици се више нису чули. »Можда их није ни било?« — помисли дечак, па задрхта: »А шта ако се разбио неки брод?« Потрча из све снаге ка заливу. На таласима су се њихале само беле кресте пене.

    Тек око подне поче море да избацује остатке разбијеног брода, а пред вече стиже други да извиди шта се догодило КОД светионика.

    — Је ли светионик био упаљен? — набра обрве капетан брода.

    — Као и увек! — рече старац. — Послао сам унука да провери! — у гласу му се јави јецај за утопљеним морнарима, кад неко рече:

    — Био је то прастар брод. Добро ће зарадити његов власник на одштети! Многи су тако згрнули читава богатства!

    Дечак се стресе: »И тако се може постати богат, значи?«

    Сакривен под палубом извидничког брода он напусти острво истога дана.

    Ко зна колико је, затим, светом пловио? Колико штедео Док није купио први чамац? Тек у сну промакло би му кроз сећање родно острво. Да ли је старац још жив? Долазило му је да остави све и да се врати, али сјај новца био је јачи од сјаја његове чежње.

    »А можда ми није суђено да се обогатим?« — помисли у Северном мору ловећи кита, кад опази да у мрежи нешто светлуца. »Шта ли је ово?« — запрепасти се угледавши у мрежи девојку сребрне косе. Као одсјај месеца на води блистало јој је лице, а око тела. ширио се нежни, седефасти сјај. Рибари су нешто говорили о вилама? Али нико ниједну није видео. Откуда ова? Младић затеже мрежу, а вила зајаука:

    — Пусти ме, момче! Никада ти ово нећу заборавити!

    Али момак је чврсто држао мрежу.

    — Не иде то тако! — довикну јој. — Целог се живота мучим да бих се обогатио, па ништа! Ставићу те у кавез и водити по свету. Свако ко буде хтео да те види, мораће да ми плати! Тако ћу, ваљда, доћи до брода!

    — Поклонићу ти три брода, само ме пусти! Поклонићу ти девет бродова, ако обећаш да ником нећеш нанети зла...

    — Обећавам! — момак олабави мрежу.

    — Не жури! — опомену га вила. — Обманеш ли ме, од рођеног ћеш живота бежати! — момак испусти мрежу у таласе и морска вила нестаде, али њему се чинило да још дуго над површном мора одјекује њен глас, опомињући га да не заборави шта је обећао.

    — Баш је глупа! — насмеја се момак. — Ко је од рођеног живота бежао? — У шуму таласа изгуби се вилин глас, а из мора искочи девет бродова каквих ни, на три дебела мора није било.

    Обогати се некадашњи дечак са острва, назида највећу кућу у граду, доведе лепотицу у њу, доби сина. Али још није био задовољан. Чинило му се да му број бродова споро расте, све док му не паде на памет: »Гле, за један потонули стари брод могао бих добити два нова!«

    Од тога дана његови бродови су тонули тамо где се несреће обично дешавају, али и тамо где их никада није било, а за сваки потонули брод куповао је два нова. А морнари? Шта се ту може! Таква им је судбина! Затискивао је уши да не чује нарицање удовица и с радошћу посматрао сина како расте. »Да се то није сунчана зрака у дечака претворила?« — питао се посматрајући дечаков лагани ход. Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу.

    — Волео бих да видим острво на коме си се родио! — рече дечак једнога дана, а отац осети како му се језа, као ледена вода, слива низ кичму.

    — Далек је пут до њега! — покуша да одврати дечака, но овај није био од оних који одустају.

    — Желео бих да видим светионик! — рече. — Можда је дед још жив!

    — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод. Ако на острву неког има, нека види шта је стекао! Те ноћи леже, осмехујући се: своме острву вратиће се као победник! Утону у сан као у бунар, и ужасну се. Хујао је ветар у његовом сну, ломили се таласи. Издалека чу како потопљени морнари зову у помоћ, и пробуди се сав у зноју. »Можда би требало одустати од пловидбе?« — помисли, али кад син упита полазе ли, он потврдно климну главом.

    Кад су испловили, море је блистало као разливена кап уља. Чинило се да клизе у јаркој, плавој светлости. Дечак је певушио од радости, а дани пролазили. Ко зна колико је времена прошло док нису угледали острвце у руменој светлости пред вечерја и упаљено око светионика на њему?

    — Ускоро пристајемо! — рече капетан, а у истом часу поче се буркати море. Загрме однекуда. Искочи муња из таласа. Дечак пребледе, а оцу се учини као да му неко гвозденом руком стеже грло.

    — Умириће се море! — покуша да утеши дечака, али небо је тамнело, а таласи расли. »Добро је што светионик гори!« — помисли. »По њему ћемо наћи пут!« Све до ивице обзорја белеле су се кресте таласа као некада старчева коса. »Можда је још жив!« — пролете му кроз главу. »Ко би иначе палио светионик?«

    Море се више није разликовало од неба. У потпуној тами светлело је само око светионика. Али, изненада оно поче да жмирка, па да се гаси. Убрзо сасвим утрну.

    С великим, белим бродом таласи су се играли као с чамцем од хартије. Одједном, зачу се нечији крик, па хропац. Бродовласник се стресе. Такве гласове чуо је још кад је онај први брод тонуо. Докле ће га пратити? Дрхтећи, он приви сина уза се и угледа како се у таласима беласа тело морске виле. »Откуда она?« — помисли. У истом трену брод се распаде као да га је неко ножем пресекао. Преко палубе пређе талас и отрже Му дечака из наручја. Узалуд је покушавао да га задржи, а онда поче да тоне. Ко зна колико је тонуо: тренутак, два, читаву вечност?

    А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва. За тренутак му се учини да из таласа чује јауке.

    — Бар да и ја потонем! — јекну, опусти руке, али га море у се не прими. Изронивши, на гребену таласа он поново виде Морску вилу.

    — Помози ми да вратим сина или ми одузми живот! — зајаука.

    Вила одречно одмахну главом.

    — Не Могу ти вратити сина! — прошапута. — А не могу ти ни одузети живот. Морнари чију си смрт скривио не примају те! — њено светлуцаво лице потамне. — Од данас ти ћеш бити кишна птица. Живећеш вечно и сећаћеш се вечно, а луди ће те мрзети!

    На своме рамену он осети лагани додир вилине руке, а онда поче да се смањује, па с криком полете увис. Лети још и сада, а пред буру чују се његови крици налик на јауке.

    ЦРВЕНА ЖАБА

    Богат и славан био је принц из Земље Бисерних Чапљи. Велик и раскошан његов дворац, али принц се ничему није радовао. Све му је било досадно. Баш досадно, па ето!

    Узалуд је цветало цвеће у његовом врту. Није га видео. Узалуд певале птице. Није их чуо. Шта учинити када је принцу досадно? Мислила и премишљала царица мајка, цар отац, лекари и мађионичари. Смислили да му поклоне крилатог кона. Можда ће га коњ обрадовати? Кад, гле врага! Принц ни да погледа коња. Само замагљених очију зури у даљину, а на лицу му цвета туга. Шта сада? Како да од принца одагнају досаду? Како да га излече од његове страшне туге? Већали дворски мудраци. Извећали да принцу поклоне најређи морски бисер. Послали младиће да роне, да га траже. Многи се нису ни вратили. Али, када су донели бисер, принц ни да га погледа.

    — Принцу је потребна принцеза! — рече цар. — Шта друго?

    Али узалуд су доводили лепотице.

    — Није та! — одмахује принц руком. Ни ова!

    Колико је само принцеза прошло крој принца, па ништа!

    — Можда принц тражи девојку са Месеца? А можда за принца нема принцезе? — пронесе се глас по 3емљи Бисерних Чапљи. Ловећи у житном пољу, принц угледа жетелицу којој је златна коса лепршала на ветру, па рече:

    — Њу хоћу!

    Узалуд је девојка плакала. Узалуд тврдила да воли другог. Приређена би најраскошнија свадба. Сви су задивљено гледали у невесту. Само је невеста гледала кроз прозор као да неког чека.

    — Сад наш принц има принцезу! — рече царица срећно, али принц се ни овога пута не осмехну.

    — Шта да радимо? — забрину се цар. — Принцу је опет досадно!

    Чак и када му се син родио, и када Му је жена побегла, на принчевом лицу био је исти израз. Мучила га је иста досада, иста туга.

    — Можда принц чезне за већим царством? — рече цар па нареди да се освајају суседне земље, али принцу су и победничка славља и гунђања потчињених била једнако досадна. Сав мрачан, седео је у најмањој соби двора преврћући древне књиге.

    — Можда је у књигама његова срећа? — уздахну царица мај ка, али принц ништа не рече. Принцу је било досадно. Баш досадно, па ето!

    А онда, једнога јутра, кад више досаду није могао да поднесе, принц збаци са себе принчевско одело и пође да тражи своју срећу. Је ли дан или читаву вечност ишао док није искорачио из Земље Бисерник Чапљи и ушао у Царство зелених патуљака? Како да зна? Око њега била су пола налик на она која је оставио, исте куће, исти луди. Једино врх Снежне горе који се беласао у даљини био му је непознат. Зачуди га што нико не зна шта се на томе врху налази.

    — Многи су покушали да се попну и сазнају! — рече му један старац. — Многи су погинули пењући се, а Нико није стигао до врха!

    — Ја ћу стићи! — рече принц и пође. Уместо траве из земље је стршило камење. Што се више пењао, било га је све више. Био је гладан и жедан, а пред њим је била висока, стрма стена. уз њу се могло ићи само пузећи. »Па добро!« Принц стисну усне. »Пузићу!« Ко зна колико је пута падао, колико се пута дизао? Али, пред сутон, рањених руку и колена, он стиже на сам врх Снежне горе који је с облацима друговао.

    »Можда ми је овде и крај?« —склупча се и леже у снег, загледан у небо, без узбуђења и жаљења. Звезде су му биле тако близу да их је могао дотачи руком. »Ко зна ко тамо горе живи?« помисли, посматрајући једну црвену звезду и утону у сан.

    Ко зна колико је спавао!

    Када је отворио очи, око њега је све блештало. Чинило се да у сваком комадићу леда гори по једна мала свећа. »Вероватно сањам?« — помисли принц угледавши у коцки леда црвену жабу, и због нечег се сети црвене звезде. »Како ли је овамо стигла? Сиротица!« Из коцке леда нетремице га је гледала црвена жаба. За тренутак му се учини да јој у оку види сузу, узе ледену коцку у руку и својим дахом поче скидати наслаге леда са заробљене животиње.

    Већ се и небо осипало звездама, а он никако да је ослободи. Опет му надохват руке дође црвена звезда и он осети како лагано тоне у сан, стави коцку са жабом уза се и леже.

    Био је то сан без снова, али када се пробудио, виде како га, једва педаљ удаљена, пажљиво посматра црвена жаба. Да он то овога пута не сања? Много је књига прочитао, али ниједна није помињала црвену жабу. Можда му се ова само привиђа? Принц се загледа у црвену крекетушу, очекујући да ишчезне као што ишчезавају снови. Али, жаба га је и дале нетремице посматрала, затим рече:

    — Хвала ти! Да тебе није било, никад се не бих ослободила! — животиња, наједном, збаци са себе жабљу кожу и пред згранутим принцом указа се белолика девојка црвене косе, тако малена да му је једва допирала до колена. Али што ју је више гледао, она је све више расла, Док не достиже висину праве девојке. — Зато што си ме спасао, даћу ти све што желиш! — рече Црвенокоса.

    — Али, ја ништа не желим! — одврати принц.

    — Нема човека који ништа не жели! — насмеја се Црвенокоса насав глас. — Неко жели богатство, неко моћ, неко лепу жену...

    — Имао сам све то! — рече принц. — Али у томе није било среће, па сам пошао да је тражим, мада не знам где се налази: на врху света, или на дну мора? — Принц изненада заћута и загледа се у девојчине очи. Биле су то оне исте пажљиве и мирне очи какве је имала црвена жаба, али су га нечим подсећале и на звезду коју је гледао целе ноћи.

    — Није потребно ићи тако далеко! — Црвенокоса се осмехну. — Твоја срећа није ни на врху света, ни на дну мора!

    — А где је?

    — Сам ћеш открити! Окрени се и врати у житно поле где си срео своју жену. Својим рукама подигни кућу у том пољу. Затим посади воћњак и чекај да никне орах с плодовима од сребра. Не дотичи ниједан док сâм не падне на земљу. Тада пажљиво гледај и откриће ти се...

    Црвенокоса, наједном нестаде, а са руба неба јави се црвена звезда:

    — Не оклевај, већ пођи! — Црвена звезда утону у облак, а принц се поче спуштати низ планину, уверен да је све само сањао. Како и не би? Пред њим је било оно исто житно поље, а у њему жетелица којој се златна коса лепршала на ветру. Без речи, као да је не познаје, принц поче довлачити грађу за кућу. Од тешких борових облица крварили су му дланови. — Је ли то принц или привиђење? — Златокоса га је гледала не верујући сопственим очима.

    — Да ти помогнеш? — приђе му ближе.

    — Како хоћеш!

    Од тога часа они су заједно градили кућу, заједно садили воћњак, све док једнога дана принц не угледа сузе у жениним очима.

    — Жалиш ли за дворцем? — упита је. — За хаљинама у дворцу?

    Жена одречно одмахну главом.

    — За сином жалим! — рече.

    Следеће нoћu принц се крадом увуче у дворац и изведе одатле сина. Не зна се које био срећнији: син или мајка... С благим чуђењем принц опази да се дечак нарочито дуго задржава под орахом у чијем су се лишћу сребрили малени, тек напупели плодови. Тада се први пут осмехну. Али није имао времена да размишља ни о досади. Требало је подупрети гране воћки, обојити прозоре и врата. Није имао кад ни да седне, а плодови ораха постајали су све сребрнастији, све крупнији. Већ су као јабуке били крупни, а још су расли. С временом прича о сребрним орасима пође по свету, па стиже и до цара Земље Бисерних Чапљи?

    Посла цар изасланика да види шта је у томе истина, а овај стиже баш кад су плодови почели опадати. Падали су целу ноћ блештећи на месечини, а у зору принц узе један и стави га себи на длан. Није могуће? У ораху, иза сребрнастих љускица, сва прозирна седела је црвена жаба и нешто говорила. Није му успело да чује шта, јер је тог трена у воћњак ушао очев изасланик.

    — Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници! Стари цар једва још дише. Неко мора владати царством! — Царев изасланик поклони се пред принцем, али овај поче да узмиче.

    — Поздравите ми оца и мајку! — рече. — И реците им да се не враћам. Не тиче ме се ко ће владати царством! Ово је моје царство и мој дом! — Принц се окрете према кући. Али ту где је пре неколико тренутака била кућа са воћњаком, њихало се узрело житно поље. Од ужаса принц занеме, а изасланик се наглас насмеја. »О каквом дому принц прича?« Он одлучно пође ка принцу, али у истом часу црвена жаба на принчевом длану поче да расте и да се пење увис подижући и принца. Док би птица крилом махнула, нестаде их.

    Више их нико није видео. Али путници из далека причају да на обали мора у кући од камена живи Златокоса се дечаком и мужем на чијој је капи извезена црвена жаба. Некима он невероватно личи на принца из Земље Бисерних Чапљи, али тешко је рећи било шта поуздано: принц се никада није осмехнуо, а овом осмех не силази са лица.

    1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ