• ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ
  • ЗЛАТНИ ТАЊИР
  • ПРИНЦ ОБЛАКА



  • страница6/6
    Дата14.01.2018
    Размер1.03 Mb.

    Небеска река и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6
    МАЛИ ВОЗ

    Све дечакове играчке смејале су се малом возу. Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе до другог, а он тврди да ће, једнога дана, изаћи кроз прозор и прошетати се долинама и горама чак до мора. Ко је још то видео?

    — Ви ћете видети! — засветле возић очицама. — Једном сам дотле дошао. Зашто не бих поново?

    — Зато што си ти собни воз! — подсмехнуше му се и кловн и лутка. — Смири се и вози путем који ти је одређен!

    Али мали воз није могао да се смири. У његовим сновима расле су високе, густе шуме, блештали врхунци планина, модрило море. Жалостило га је што су око њега зидови, али још више од зидова жалостило га је то што му нико не верује да је једном, заиста, видео море.

    — Можда у сну? — трепну дугим трепавицама лутка до чијег су мишљења сви држали. — Али такви снови нису ни корисни ни здрави. Шта би било кад бих, рецимо, једног дана ја увртела себи у главу да летим? Јој! Мислиш ли да би ми израсла крила? — насмеја се лутка својој замисли, готово паде са полице, кад мали воз сасвим озбиљно рече:

    — Можда би ти и израсла! Погледај лимун. Зар није био само коштица мања од заноктице? Зар није желео да никне? Па, никао је. Зар није желео да порасте? Зар није порастао? Затим пожелео своје златне плодове, и добио их. Тај пут до мора ја ћу проћи, заиста проћи! — мали воз снено прошапута, а свет дечакових играчака се насмеја и не престаде да се смеје До дубоко у ноћ.

    — Гледајте овога што излази кроз прозор! — кикотао се крпени пајац. — Гледајте воз којему расту крила! — превртао се преко главе, кревељио. Све играчке гледале су га са дивљењем. Зар није духовит? Зар није оштроуман?

    Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз тунел. Испред тунела је скретничар начињен од шареног лима. Тренутак пре но што воз улети у тунел, он диже црвену заставицу. Сада се и он тресе од смеха.

    — Мали воз прича којешта! Који је још собни воз прешао пут до мора? Који је покушао да га пређе?

    — Ја ћу покушати! — тонући у сан прошапута мали воз. — Покушати и прећи! Морам! Морам!

    На главе играчака, као слатка киша, паде ноћ. Један за другим, затварали су очи пајац, скретничар, лутка на чијим су округлим образима, све до зоре, поигравале сенке трепавица...

    А онда, сунце бану на врата и дечак устаде да види шта раде његове играчке. Спавале су све до последње. Једино су трачнице малога воза биле празне, а поветарац њихао завесу на отвореном прозору.

    — Видела сам га! — прошапута сунчева зрака поверљиво, наслонивши се дечаку на образ. — Кад су ђубретари полили улице, мали воз излетео је кроз прозор и спустио се на шине великог воза у долини. Ако не верујеш, питај врапце: били су будни...

    Дечаку се учини да сања, али прозор је био широм отворен, а трачнице малога воза празне. Играчке су у чуду трљале очи. Нико се више није смејао. С чежњом посматрајући отворен прозор, лутка се сети крила која израстају ономе који их изнад свега жели. Затим се трже. Поново погледа отворен прозор. На раменима јој је већ нешто расло...

    ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ

    Као галеб залутао између неба и мора, блиста усамљено острво. Издалека, оно изгледа пусто, али на њему још живи неколико рибарских породица. Остали су давно прешли у град. Тај град дечаци са острва не могу ни да замисле, али је зато острво за њих место скривених чуда. Ко није чуо да у Заливу смокава живе окамењени патуљци, а у Плавој пећини морска вила? Онај ко је угледа, обогатиће се или Же слеп ходати по свету. Можда зато и нема таквих који се у Плаву пећину усуђују да уђу? А можда и вила скрива трагове?

    Плава пећина је у каменитој утроби острва. Дно јој је морска плавет која таваницу и зидове посуте кристалима претвара у модри блесак, тако да се ономе ко се у њој нађе чини да се нашао у плавој светлости или сну. Али ретки су посетиоци који се усуђују да уђу у пећину, јер пећина као да гута радозналце вукући им чамце на дно.

    Дечаци са острва покушали су да у пећину уђу пливајући, али су се и најхрабрији вратили с пола пута. Зато и нема таквих који би могли описати вилине сребрне косе и лице тако светло да се у њега не може гледати. А можда их неће ни бити, јер је улаз у пећину забрањен откад се један од дечака није вратио из ње.

    Једно је извесно: постоји Плава пећина и у њој вила која најхрабријима поклања богатство и вечну младост, а њени гласници су три лептира. Један је златан, други румен, трећи плав. Сва три на крилима имају вилин знак. Када их угледају, рибари знају да их чека пуна мрежа, родна година. Невоља је само што се вилини лептири ретко јављају. Зато је тренутак кад се јаве — тренутак општег славља.

    С узвицима радости поздрављају рибари долазак лептира, деца пружају руке, а лептири лепршају као најблиставији луДи цветови долутали ко зна откуда.

    Из лета у лето деца очекују вилине лептире, али из године у годину деце је све мање.

    Онога лета кад су се на острву појавили вилини гласници, у селу су била само три дечака. Било је то вруће лето. Титрала је од жеге морска плавет, а у њој сјало усамљено бело острво с предвечерњом песмом рибара и каменитим, тихим кућама, све док га нису открили луди из града.

    — Ту се најлепше плива! — рекли су једни.

    — се најлепше спава! — одговорили су други.

    — Ту се најлепше јаши на таласима! — узвикнули су трећи и на острво донели шаторе, чамце, буку и смрад. Док си трепнуо, као скакавци запосели су сваку увалу, појели све сиреве, све маслине, све рибе, обрстили купине и смокве, па на узаним белим даскама, уз помоћ једра, зајахали таласе. Издалека, изгледало је као да џиновски лептири клизе по глаткој површини воде.

    Дечаци с острва с дивљењем су посматрали јахаче на ветру, помагали им да рашире или смотају једра, извуку блиставе беле даске на обалу. На крају крајева, јахачи су били дечаци као и они. С осмехом су им показивали где се лове шкољке и ракови. Уводили их у своје куће, износили пред њих сир и црни ражани хлеб. Али дечаци из града мале острвљане никада нису увели у своје шаторе, нити их пустили да се попну на глатке, беле даске и преједре на таласима.

    С временом су дечаци са острва то схватили и престали да позивају дошљаке у свој дом. Чучећи на хридима, ћутке су посматрали како туђинци јаше на таласима. Више их ништа није радовало: ни скокови у воду ни уловљени ракови.

    — Шта је то с наша три дечака? — забринули су се родители.

    — Ко их је увредио? Ко растужио? — ускомешали су се и велики и мали становници мора. Али нико није могао да им помогне. Нико није био у стању да им омогући да пројашу на таласима, све док се једнога дана нису појавили вилини лептири: један златан, други румен, трећи плав. На крилима су имали вилин знак.

    Наједном, све је постало свечаније и тише. Суздржана даха посматрали су их рибари, очима пуним среће пратили мали острвљани, али дечаци из града потрчали су да их ухвате.

    — Не дирајте их! — узвикнули су дечаци са острва. То су наши лептири!

    Али група дечака из града, бројнија и моћнија, није се заустављала.

    — Баш нас брига! — смејали су се. — Ишчупаћемо им ножице и крила, шта нам можете! — мали дошљаци јурили су за лептирима, али ови су им стално за педаљ измицали.

    Рат острвљана и дошљака око лептира трајао је цели дан. Дечаци са острва били су модри од удараца, али дошљацима није успело да ухвате ниједног лептира. Тако је и ноћ пала, а лептири су нестали.

    — Отишли су у Вилину пећину на спавање! — рекле су мајке, а дечаци су одахнули. Али, сутрадан, лептири су поново дошли и рат се наставио, и трајао три дана. Тек тада су се дечаци из града повукли. Као огромни џиновски лептири залепршала су на ветру њихова једра, а малим острвљанима смрачила се лица. Шта све они не би дали да слободни као птице полете по таласима, помислили су, уздахнувши. Знали су да им родитељи не могу купити једра, и ћутке се разишли кућама.

    Четвртог дана поново су се попели на хридину и загледали у једра која су летела изнад таласа као галебови. Нису ни приметили кад су крај њих слетели вилини лептири.

    — Хвала за све! — проговори онај златни људским гласом једном дечаку. Овај се трже. То није било, нити ће бити! Мора да му се придремало? Откад лептири говоре?

    Али, румени понови речи златног, а плави климну главом.

    Дечаци нису могли да дођу к себи од чуда, кад златни рече:

    — Послала нас је морска вила да будемо ваше даске за јахање на таласима. Не оклевајте!

    Збуњени, дечаци су неко време ћутали. Онда најстарији скупи храброст, па рече:

    — Не причајте којешта! Погледајте колики сте!

    — Шта кажеш? — насмеја се румени. — Погледај мало боље! лептир се подиже увис и поче да расте и да се мења, све док му се тело не претвори у глатку, белу даску, а крила у једра чудесног сјаја. — Пењи се, шта чекаш? — лептир се насмеја, а дечак му скочи на леђа. На леђима златног и плавог виде другаре, и полете преко таласа. Ни галеб не би брже. Очеви су их с поносом пратили погледом, а дечаци из града, пуни зависти, нису престајали да се питају откуд малим острвљанима једра каква нико није видео.

    — Шта је то сада? — питали су се углас, али нико ништа није био у стању да наслути, мада је на сваком једру блистао утиснут вилин знак.

    Дечаци су јахали на таласима, поигравали се на ветру, све док сунце није пало у море, а онда изашли на обалу, остављајући даске у плићаку.

    — Не окрећите се! — чу најстарији дечак нечији глас. — Окренете ли се, више нас никада нећете видети!

    Пењући се уз литицу, гледали су право испред себе, али најмлађи не издржа:

    — Гле, наше су једрилице, заиста, лептири! — узвикну. У истом часу и једрилица и лептира, наједном, нестаде.

    Узалуд су их затим тражили, све док ветар не донесе глас: вратиће се! Потребно је само чекати довољно стрпљиво, довољно дуго.

    ЗЛАТНИ ТАЊИР

    Од првог јутарњег зрака до мркле ноћи, као бакарно звоно, одјекивало је село од ситних удараца резбарског длета. Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље. На таквој је висини било саграђено да су облаци и магле пролазиле испод њега скривајући га од осталог света. Али шта је то што се може сакрити?

    Брзином ветра глас о селу резбара прође од једног мора до другог. На планину се попе први трговац, па други, па трећи, па сто трећи? Што понесе са собом чудесне зделе украшене изрезбареним лишћем и цвећем? Што слава села поче да расте?

    Када је и како у селу настала прва резбарија, више се нико није сећао. Је ли им је вила на дар дала? Или им је ђаво дебело подвалио? Ко зна! Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима. Само је све већи број сељака ходао погурено од дуге повијености над послом. Али узалуд су трговци тражили да резбари клешу по већ утврђеном обрасцу. Узалуд су нудили новац. Резбари су се с поносом надметали ко ће пронаћи ређи облик и шару, а у лепе јесење дане, кад су трговци обилазили села, сва дворишта била су украшена резбаријама.

    Оне који нису умели да резбаре, читаво село презирало је или жалило је ли чудо што је дечак из куће под литицом са стидом скривао десну шаку на којој није било прстију? Што је, растући, све мање одлазио у село? Све више бежао од вршњака? Његова кућа била је издвојена од осталих. Ретко је ко у ну и залазио. Али кад након дугог боловања умре дечаков отац, сеоски старешина дође да их упита од чега ће сада живети. Мајка занеме. Затим објасни да и она помало резбари. Неће пасти селу на терет. Дечак ће доносити дрва из планине, а с временом и он ће научити да резбари.

    — Без прстију? — старешина се насмеја. — Боле га пошаљи у град да проси. Више Же бити користи! — излазећи, старешина се саже да не удари главу у довратак, а мајка зајеца, помисливши: »Можда је он у праву? Можда би малог, заиста, требало послати у просјаке?«

    Као да наслути њену мисао, дечак пребледе и истрча из куће. Три дана су га тражили, а четвртог стаде пред мајку, сав у модрицама, и рече:

    — Једнога дана резбарићу боље од осталих, видећеш!

    Мајка у муци саже главу.

    — Видећеш! — понови дечак. — Долазиће да уче од мене! — дечак излете из куће и поче се пењати уз литицу. Мајка је с муком задржавала крик. »Шта ако се суноврати?« прође јој кроз главу, али дечак се као играјући попе на врх, на који се још нико није попео, и донесе одатле некакав тврди пањић. Длето је од њега просто одскакало.

    — Покушај с липом. Мекша је! — упозори га мајка.

    — Липа је за бабе! — држећи ножић у левој, а пањић придржавајући патрљком десне руке поче резбарити. Док би лист на земљу пао, десница му је била сва у посекотинама, али он не напусти започети посао, нити дозволи мајци да му превије руку.

    — Резбар мора да се навикне на посекотине! — рече кратко. — Ти гледај свој посао!

    — Који резбар? — мајка пригушено јаукну. — Како ћеш бити резбар без десне руке?

    — Имам леву! — дечак стисну зубе и настави да деле све Док се на источном рубу неба не јави месец. Негде пред зору мајци се учини да дечак са неким разговара.

    — Не даш се? — свађао се с неким кога она није могла да види. — Па, и не дај! Да видимо ко је јачи! — притајивши се, она чу како се дечак с пањићем свађа, улагује му се, куне га, хвали.

    — Па, ти са дрветом разговараш као да оно има душу? — рече мајка.

    — И има! — прошапута дечак. Понекад, дељући на месечини, далеко од куће, чинило му се да чује како нека невидљива бића говоре између себе. А једном га заиста изненади нечији јасан, молбени глас:

    — Ослободи ме, дечко!

    Тај глас је истовремено и позивао и молио. Дечак се окрете лево, па десно: нигде никога. Да се није птица јавила? Можда звезда?

    — Ко си ти? И чега да те ослободим? — дечак се трже. Испред њега била је ливада поплављена месечином као сребрном водом. Изнад ње, као сребрни чамац, пловио је у струји месечине врх планине. Дечак окрете лице небу и од силнога сјаја, од неке прозрачне тишине која је капала са звезда заврте му се у глави. »Да не сањам?« помисли, али онај глас се поново јави.

    — Ослободи ме, али пази да ме не позледиш!

    Дечак задрхта. Да не долази тај глас из пањића који држи међу колонима? Чији је? Од страха није смео да принесе ножић пању. Ако је неко унутра, могао би га позледити, могао би га убити. Као да тражи одговор, дечак се загледа у планину испред себе. Јасне, као на дану, сенке дрвећа преплитале су се и претварале у чипке пуне сребрнастог искрења. Однекуд хукну сова, а онај глас се поново јави:

    — Ослобађај ме, шта чекаш?

    Дрхтећи целим телом, дечак поче да деле. Брзо и спретно ножић је скидао цепку по цепку као да се налази у рукама највештијег резбара. Полако, из пањића поче да се помала неко малено биће. Било је једва веће од гранчице, а на глави му је уместо шеширића била капица жира. Дечака нарочито изненаДи његов блистави поглед.

    — Е, па, ово ти нећу заборавити! — малени гост отресе иверје са себе, .а дечак у чуду протрла очи. Патуљак се једва разликовао од папрати: био је тако мален да се без муке могао под њу сакрити. — Заиста ти нећу заборавити! — понови. — Али ни Ти не заборави: кад узмеш први комад дрвета, издељи из њега тањир и остави га овде да преноћи за време пуног месеца. А онда дођи по њега! — патуљак се насмеја, али тако тихо да се дечаку учини да је ветар прошао кроз траве или негде у даљини зажуборио поток. — Више никада нећеш бити гладан! — као кап росе патуљак склизну у папрат и нестаде. Узалуд га је дечак тражио. Тек ту и тамо јављао се његов радосни смешак налик на титрање месечине на води, и исто тако брзо нестајао. 3амишљен и збуњен, корак по корак, дечак поче силазити низ планину. Патуљак је нешто рекао... Шта је рекао? Тек на прагу сети се патуљкове наредбе.

    Читав следећи дан је делао а да се ниједном није повредио. Мајка сопственим очима није могла да поверује. Није могуће? Такав облик и такве шаре ни дечаков отац није знао да смисли, мада је био један од најбољих резбара у селу. Нежни листови по ивици тањира подсећали су на папрат, на чипку, на треперење месечине, а у средини је блистало нешто налик на осмех. Чији? Није знала.

    Пред сутон тањир је био завршен. Мајка хтеде да га покаже суседима, да се похвали, али само што се окрете, а дечак с тањиром ишчезе.

    Ко зна колико је ишао? На каменитом путу месец му је био једини друг. Налик на сребрни точак и он се, као и дечак, с муком пењао ка врху планине на коме их је чекао патуљак.

    — Дошао си на време! — патуљак задовољно климну главом. — А и тањир је леп. Остави га и иди!

    Следећи дан му је споро пролазио. Никад му краја! Једва се једном јавио месец. Дечак се у трен ока попе до врха, али само је папрат блистала на месечини. »Сигурно ме је преварио, па још и тањир узео!« помисли дечак и у истом часу зачу патуљков глас:

    — Рано си посумњао, дечко, али свеједно! Сам одлучи: желиш ли да тањир постане златан и да се на њему, сваки пут кад пожелиш, појави најукуснија храна или да постанеш најмоћнији на свету?

    Дечак је неко време ћутао, онда промуца:

    — Желим да постанем резбар каквог није било!

    — И постаћеш! — патуљак се насмеја. — Пажљиво прати снове и шаре у дрвету. У сваком стаблу постоји неко сличан мени, а може га ослободити само онај ко воли дрво више од свега на свету... Маленог госта, наједном, нестаде, а нестаде и тањира. Месец се сакри иза облака, а планина постаде тамна и хладна. Дечак, посрчући, пође кући.

    — Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима.

    — Не знам! — малишан слеже раменима, али, отворивши врата, занеме од чуда. На столу, састављеном од две грубе даске, блистао је његов тањир, златан. Од среће мајка пљесну рукама, а дечак јој стави тањир у крило и рече:

    — Више никада нећеш бити гладна. Пожели нешто за јело!

    Из тањира замириса печење, а дечак се дубоко поклони мајци.

    — Опрости што ћу отићи! — шапну. — Много је дрвећа у чијим стаблима чаме заробљени патуљци, птице и цвеће! — дечак се још једном с поштовањем поклони мајци, узе свој резбарски нож и пође низ планину.

    Више га нико није видео али у кућу под литицом не престају да стижу вести о чудотворном резбару који комаде дрвета претвара у цветове и птице оставља их и иде даље. Спорно је само што неке говоре о дечаку, а неке спомињу патуљка, тако да нико није сигуран о коме је, заправо, реч...

    Једно је, ипак, извесно: догодило се то у време када су планине биле крилате, али мали резбар још и сад светом хода.

    ПРИНЦ ОБЛАКА



    У часу кад је дрвеће одлучило да побегне из града, у врху највише градске куле живео је дечак који је изнад свега желео да полети и постане Принц облака.

    — Како се лети? — обратио се птицама. Уместо одговора, птице су весело залепршале крилима и ишчезле.

    — Како се постаје Принц облака? — упитао је ветрове свезналице, а ови су се само насмејали и отхујали даље.

    Шта је могао друго осим да, носа приљубљеног уз стакло свога кавеза у небу, слуша облаке који су му доносили приче са све четири стране света? Његову кулу насељавали су пословни луди и рачунари. Друге девојчице и дечаке виђао је тек како као сенке промакну иза прозора суседних улица, а у дубини, на улицама, као шљунак у клисури, сударали су се пролазници, јурећи ко зна куда.

    Није случајно што заволе облаке, нарочито оне најнемирније, јутарње, који имају моћ да се претворе у усправљеног медведа, опаког дива, румен цвет? Понекад му се чинило како га зову да отпутује с њима, али само што би запловили небом, већ би се расули као крунице презрелог маслачка, ишчезли прожети сунцем.

    Ко зна колико је времена прошло док није запазио како се један малени облак просто лепи уз његов прозор.

    — Еј, ти! — махну дечак облаку. — Заустави се!

    — Па, зауставио сам се. Шта хоћеш?

    — Да пођем с тобом. Да постанем Принц облака...

    — Не говори глупости! Ниједан дечак још није полетео, ниТи постао Принц облака. Заборави на то... — сав смрачен, облачак строго одмахну главом, а дечак прошапута:

    — Како бих заборавио? А и зашто? Ако постоји Принц облака који се у сутон спушта и усамљеним дечацима постаје друг у игри, што ја то не бих могао бити? Ионако сам стално сам... — дечак обори главу, а облак га самилосно помилова по образу:

    — Не иде то тако, будалице! Да би постао Принц облака, морао би проћи кроз Златна врата, а то још ником није успело! — облачак одлете, а дечак утону у ћутање, дуго, предуго.

    — Шта ли је то с нашим дечаком? — забрину се мајка. — Нити се дебља, нити расте, као да се ексерима храни... — мајка осети зебњу у срцу, али већ сутрадан заборави на ну. Требало је сићи у бетонску џунглу града, зарадити кору хлеба. Дечак, као и обично, остаде сам. Је ли прошао дан? Година? Вечност? Дечак се загледа кроз прозор, кад чу нечији глас:

    — Спасавај, брате! Помажи!

    Ко би то могао бити? Дечак се наже у дубину. Као и увек, улицом је текла река луди. Нико ни да се осврне ни да подигне главу. »Приснило ми се!« помисли дечак, али онај исти глас настави да запомаже:

    — Спасавај, шта чекаш?

    Дечак није могао да види онога коме је тај глас припадао, али кад пажљивије погледа под, виде како се, заглављен између две дашчице, мучи пегави гуштер покушавајући да ишчупа реп.

    »Откуд он овде?« — дечак од чуда отвори уста, али га гуштер опомену да не чека: он, Мерсад, само што је жив! Дечак пажљиво с два прста обухвати гуштерово телешце и полако повуче, плашећи се да му не откине реп.

    — Не брини, израшће други! — рече гуштер, а дечак се запрепасти како то да гуштер зна његове мисли, но ипак повуче мало јаче. — Ах, слободан сам! — одахну мали заробљеник и радосно махну огуљеним репом. — Захваљујем ти у име читавог Рода гуштера, тражи од мене шта хоћеш! — гуштер се смешно наклони, а дечак у чуду промуца:

    — Ко си ти? И шта бих ја од тебе могао да тражим?

    — Рекао сам ти! Ја сам Мерсад, принц из Рода гуштера који само једном у сто милиона година напушта звезду Бангалору! — кроз Мерсадове златасте очи прође зрак сунца, а читава соба плану светлошћу.

    — Где је та звезда? — дечак се наже ка Мерсаду, али овај одмахну главом.

    — Не могу ти то рећи! — шапну озбиљно. — Далек је пут до ње, време ми је да пођем, али ево ти моја кошуљица и све што зажелиш биће ти испуњено, ако није бесмислено или зло. То запамти. А запамти и да ти могу испунити само три жеље? — Зачу се лагани шушањ као кад ветар пролази иглицама бора, и малог госта нестаде. Да ли је икада ту и био? Дечак испружи длан и зачуди се: на длану је светлуцала Мерсадова кожица. Није то, значи, само сањао?

    — Па да полетимо! — шапну дечак. И, гле чуда! Пред њим се раствори стаклени зид, а Источни ветар зазуја му око ушију.

    — Даље, још дале полетимо! Појуримо! — певушио је ветар. — Далеко је звезда Бангалора. Далеко су Златна врата.

    — о чему овај то прича? — запрепасти се дечак, али времена за питања није било. Летели су тако брзо да су се облаци пред њима у страху размицали, све док нису долетели до Светлоснога брега, а пред њим угледали старицу сву у живим ранама.

    — Помози, синко! — зајаука старица, али дечак, не осврћући се, одлете дале. Жао му је било старице, али жао му је било и да упропасти другу жељу. Затискујући уши, летео је на леђима ветра, а ипак је чуо молећиви глас:

    — Зажели да се ослободим рана, помози!

    — Зажелео бих да те никада нисам срео! прогунђа дечак љутито, а Светлосног брега и старице нестаде као да их никада није ни било.

    — Сада ти је остала само још једна жела! — насмеја му се у лице Источни ветар. — Боле да си јој помогао!

    — То сада и сам знам, будало! — плану дечак, а ветар га, као да перце збацује, стресе са себе и ишчезе. Дечак од страха задрхта. Сам! На целом белом свету сам! А пред њим велика бакарна врата читаво небо заградила, нити их прескочити, нити заобићи, а пред вратима троглави жабац, страшан, престрашан. Из очију му бије ватра, у грлу тутње громови. Дечак у ужасу затвори очи. »То ти је крај, будало!« помисли и сав претрну кад жабац Троглавац проговори људским гласом, али тако громовито да се цело небо тресло:

    — Дај воде!

    Дечак се од страха окамени. Свуда око њих титрала је врела небеска плавет. Где ту да нађеш извор? Да нађеш реку?

    — Дај воде! — исколачи Троглавац очи велике као бундеве. — Или ћу те овога часа прогутати!

    Дрхтећи, сети се дечак Мерсадове кожице и пожеле да се пред жапцем Троглавцем створи извор. Јој, мајко рођена! Још и не изговори жељу до краја — шикну вода, а жабац стаде гасити троструку жеђ. Истога часа са дечакова длана нестаде Мерсадове кожице. Шта ће сада? Од ужаса дечак зајеца, а Троглавац грмну:

    — Шта цмиздриш? Момогао си ми, помоћи ћу ти! Ово пред тобом тек су прва, Бакарна врата! Моје је да пред њима чувам стражу, али пропустићу те. Но иза ових су Сребрна врата, а пред њима је Мајка гуштерова, крај које још нико није прошао...

    — Како ћу онда ја проћи? — осмели се дечак да запита, а Троглавац се тако несмеја да су се доле у планини стене круниле.

    — Проћи ћеш, не кукај. Зна она да си јој спасао сина. Помоћи ће ти да нађеш Златну птицу, у птици песму од које се постаје Принц облака, а сад бежи! Ватра ми је у стомаку угашена, али глас се буди! — Троглавац отвори троја уста као три пећине, а дечак потрча из све снаге. Ко зна колико је трчао, и докле би трчао да не угледа испред себе Сребрна врата, а пред њима Мајку гуштерова, огромну, сву у пламену. »Тако смрт изгледа!« помисли и у страху затвори очи. Када их је отворио, замало није сео од чуда чувши како му Мајка гуштерова, смешећи се, говори:

    — Не плаши се, јуначе! За Мерсада ти хвала, можеш проћи, али знај: иза ових врата је врт, у врту Црно језеро. Кад уђеш, пред тобом ће се размаћи вода и указати стаза, узана, преузана, али ти не оклевај, већ је претрчи што брже можеш. Саплетеш ли се или осврнеш, вода ће се склопити изнад твоје главе. Зато трчи. За живот трчиш! Тек на крају стазе су Златна врата, а пред њима Мајка ветрова. Свакога ко јој приђе у лед претвара, а уклета је да има ледено срце све док је неко онако ругобну не пољуби. Немој се уплашити! — Мајка гуштерова уздахну. — Не гледај красте на њеном лицу, не брини што ОД ње ледени ветар бије, притрчи и пољуби је у један, па у други образ, а онда се измакни. Од твојих пољубаца спашће лед с њеНог срца, ослободиће се уклетости, а захвална — отвориће ти врата...

    — А тада? — дечак задрхта осећајући слабост у коленима.

    — Тада је све на теби! Погрешиш ли, као луди ветар ћеш светом лутати, без застанка! — Мајка гуштерова отвори Сребрна врата, а пред дечаком се размаче Црно језеро и указа се стаза узана, преузана, бела. Чинило му се да ће му се водени зидови истога трена спојити изнад главе, али не посрну, не окрете се, и стиже до краја стазе.

    Затварала су је огромна Златна врата, а пред њима је лежало чудовиште у крастама, али милих очију из којих су клизиле сузе. »Зар је то Мајка ветрова?« помисли дечак. »Како је грозна!« — у грудима му застаде дах од гађена, окрете се и хтеде да се врати, али га туга у очима чудовишта задржа. »Морам јој помоћи!« — прибра се, прискочи и пољуби је у један, па у други образ.

    Одједном нешто затрешта, нешто запрашта, а са старице спаде лед растопи се ледено срце, нестаде краста а ругоба се преобрази у лепотицу. Само су јој оне исте очи остале, сада радосне.

    — Хвала ти, момче! — прошапута лепотица, осмехну се и отвори Злата врата, а дечак, не верујући самоме себи, протрља очи.

    Пред њим је био врт какав се ни у сну не виђа, пун светлости, пун мириса, пун једва чујних гласова птица. А у Врту ружа. Једна једина. Златна.

    Очаран, дечак се саже и пољуби ружу, а из не излете Златна птица, сва блистава. Дечак задрхта. »Да би се До песме дошло, требало би убити птицу!« — присети се, али није имао снаге да је убије.

    — Шта вреди што сам прошао кроз Златна врата? Шта вреди што сам довде дошао? Не могу те убити, птицо! Не могу постати Принц облака! — низ дечаков образ склизну суза, а из грла птице зажубори песма какву никада нико није чуо и обави га као нечија топла, самилосна рука.

    Изненада, он осети како постаје прозрачан и лаган, а птица рече:

    — Поздрављам те, Принче облака! Да си ме убио, као луди ветар би светом хујао. Нека ти је срећан пут! — птица се вину увис, а дечак полете за њом.

    Ко зна колико је тако летео? Колико планина, пустиња и мора прелетео док није стигао до родног града?

    Над градом се већ хватао сутон. Сиве и хладне, у хладном небу самотно су ћутале градске куле, али у дубини улице још су се сударали пролазници. Пажљиво и полако он потражи своју кулу и заустави се начас. Иза стакла прозора гледале су га широм отворене очи неког дечака:

    — Гле, Принц облака! — узвикну малишан и отвори прозор, а онда, док би дланом о длан ударио, протече дан у игри, па ноћ у заједничком шапутању, па следећи дан у смеху.

    Тек када се западни руб неба зарумене, Принц облака се трже:

    — Време ми је да пођем! — прошапута. — И сам знаш колико је самотних кула, колико усамљених дечака и девојчица у њима... Принц облака се осмехне и полете.



    И лети још и сада.

    1   2   3   4   5   6

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Небеска река и друге бајКЕ