Скачать 89.64 Kb.


Дата14.01.2018
Размер89.64 Kb.

Скачать 89.64 Kb.

Песма о керуши јутрос рано где стрн шуми, лупка



ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутрос рано где стрн шуми, лупка

где се бели трска у гугути

седморо је оштенила кучка

седморо је оштенила жути
До у сумрак грлила их нежно

и лизала низ длаку што руди,

и сливо се млак сок неизбежно

из тих топлих материнских груди.


А увече, кад живина јури

да заузме мотке, ил' прут јак,

изишо је тад домаћин тмури

и сву штенад потрпо у џак.


А она је за трагом трчала,

стизала га, као кад уходе...

И дуго је, дуго је дрхтала

незамрзла површина воде.


При повратку вукућ се по тмини

и лижући зној с бедара лених,

месец јој се над избом учини,

као једно од кучића њених.


Зурила је у свод плави, глатки,

завијала болно за својима,

а месец се котрљао танки

и скрио се за хум у пољима.


Немо, ко од милошти ил' среће,

кад јој баце камичак низ брег,

пале су и њене очи псеће

као златни сјај звезда у снег.

ПЕВАЈ, ПЕВАЈ!

Певај, певај! На клетој гитари

прсти твоји играју и круже.

Загрцнуо бих се у диму и јари,

мој последњи и једини друже.
Нек ти очи на гривну не слећу,

нит на свилу што блиста бескрајно.



Тражио сам у тој жени срећу,

а пропаст сам нашао случајно.


Нисам знао да љубав дубока -

зараза је, да је куга ... стрела.

Пришла је и заклопљена ока

бандиту је памет одузела.


Певај, друже, нек се врате дани

и негдашње наше зоре плам.

Нек пољупцем она друге храни,

преживело ђубре, дивни шљам.


Ах, застани! нећу да је дирам.

Ах, застани! не кунем је ја.

Дај ми да ти о себи засвирам

на дебелој жици која сја...


Блиста мојих дана кубе јасно,

у души је још злато старинско.

Многе цуре иштипо сам страсно,

многе жене у углу сам стиско.


На земљи је још истина жива,

опазих је и ја детињим оком:

лижу кучку док јој се сок слива

сви пси редом, на јуриш и скоком.

Љубоморан - зар да сам на тебе?

Зар оваквог да ме снађе јад?

Наш је живот - постеља и ћебе

Наш је живот - пољубац и пад.


Певај, певај! Руке нека машу:

кобни замах - коби ће донети...

Чуј ... нек иду сви у ... пивску флашу...

Никад, друже, ја нећу умрети.


ПИСМО МАЈЦИ

Још си жива, ти старице моја?

Жив сам и ја. Поздрављам те, знај!

Нек се зари колибица твоја

и над њоме неизречни сјај.
Мени пишу, да тајећи зебњу

брижна тужиш за мном сваки дан,

да излазиш на друм ко у шетњу,

увијена у стари кафтан.


Да у плавом сутону те мучи

често иста и слика и кут -

тобож да ме у кафанској тучи

ударио нож сред срца љут.


Ништа, мајко! Смири се из тија,

То је грозно бунило, јад нем,

Нисам тако очајна бекрија

да не видим тебе, а да мрем.


Као некад, ја сам и сад нежан

и једино сањам све о том

да ме прође јад, црн, неизбежан,

и да што пре дођем дому свом.


Вратићу се кад олиста грање

наше баште, када букне све.

Не буди ме ти тад у раздање

ко но осам лета што си пре.


О, не буди одсањани шумор,

не узбуђуј то што се не зби, -

одвећ рани губитак и умор

пружи мени живот што не бди.


И не учи да се моли. Брајко,

к старом нема повратка, па крај.

Ти једина радост си ми, мајко,

и једини неизречни сјај.

Заборави ти на своју зебњу,

и не тужи за мном сваки дан.

Не излази на друм ко у шетњу,

увијена у стари кафтан.

ОСПИ ХАРМОНИКО

Оспи, хармонико. Досадно... мрско...

Свирачу, ко вали, прст за прстом ври.

Пиј са мном,о крастава кучко,

Пиј са мном ти.
Изљубили су те, изакали-

До изнемоглости те.

Што севаш очима плавим, упалим?

Зар хоћеш по њушци, бре?


За вране у башти већ си дозрела

Да их плашиш, зле,

Џигерице ти си мени појела

До краја, све.


Оспи, хармонико. Оспи ситно само

Пиј, акрепу, пиј.

Више бих волео ту сисату, тамо-

Глупља је нег' ти.


Међ женама мени ти ниси прва...

О, таквих је тма,

Ал' ко ти што си, уз таквог стрва

Први пут сам ја.


Што болније, крици звучнији излећу,

Час ту, час тамо, звук наг.

Ал' да убијем ја себе нећу,

Нек те носи враг.


Према вашем псећем чопору свачијем

Време је да се опходимо сви...

О, драга моја, та ја сузе лијем,

Опрости ми... опрости ми ти...

ШТО САМ? КО САМ?

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,

чији поглед гасне у магли и мемли,

живео сам успут, ко да сањам,

као многи други људи на тој земљи.
И тебе сад љубим по навици, дете,

зато што сам многе љубио, болећив,

зато успут, ко што палим цигарете,

говорим и шапћем заљубљене речи.


"Увек" и "љубљена" и "упамтит ћу",

а у души вазда иста пустош зрачи;

ако дирнеш страст у човекову бићу,

истину, без сумње, никад нећеш наћи.


Зато моја душа не зна што је језа

одбијених жеља, несхваћене туге.

Ти си, моја гипка, лаконога бреза,

створена и за ме и за многе друге.


Али, ако тражећ неку сродну душу.

везан против жеље, утонем у сети,

никад нећу да те љубомором гушим,

никад нећу тебе грдити ни клети.


Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,

чији поглед гасне у магли и мемли,

и волим те успут, ко да сањам,

као многе друге на тој земљи.

ЛИСИЦА

А. М. Ремлаову



На размрсканој нози се довукла,

Уклупчила се крај рупе и брега.

А крв је ко танка бразда округла

Сањиво лице делила од снега.


Још је назирала пуцањ кроз дим љути,

И вила се шумска путања у оку.

Из жбуња је ветар космати и крути

Разносио ситне сачме кишу звонку.


Као жуње, над њом магла се је вила,

Било је црвено влажно вече позно.

Немирно се глава дизала и крила

И језик на рани ледио се грозно.


Жути реп, ко пожар, у снег је упао,

Ко кувана мрква усна је отекла …

Ширио се иња и сачме дах зао,

А крв, врх чељусти, цурила је, текла.

ДО ВИЂЕЊА ДРУЖЕ, ДО ВИЂЕЊА

До виђења, друже, до виђења.

Драги мој, у мојим си грудима.

Уречени састанак обећава виђења,

Обећава нови сусрет људима.
До виђења, друже, без стиска, речи клети,

Не тужи и болно не мршти повије -

У овом животу није ново мрети,

Ал ни живет, богме, није најновије.

СВЕ ШТО ЖИВИ ОЖИЉАК ИМА

Све што живи ожиљак има

још из детињства, посебан, ран.

Да нисам песник, ја међ свима

био бих хуља и лопов знан.

Мршав и раста одвећ малена,

међ децом био сам увек херој,

често, често носа разбијена

враћо сам се под кров свој.

Уплашеној мајци, кад пред њу банем,

реч цеђаху усне крваво-тмасте:

«Ништа, де! Спотакох се о камен,

а већ сутра све ће да зарасте.»

Па и сада, када се без трага,

оних дана крв врела смирила,

неспокојна нека дрска снага

на поеме моје се излила.
На већ златне литерарне хрпе;

и у сваком ретку што се вије

огледају се некадање црте

кавгаџије, немирка, делије.


Ко и некад имам храброст мушку

ал нов корак мој се друкче слуша...

Док ми некад разбијаху њушку,

сада ми је сва у крви душа.


Не велим више мајци окрвављен,

већ том шљаму што церећ се расте:

«Ништа, де! Спотакох се о камен,

а већ сутра све ће да зарасте.»

ЦРНИ ЧОВЕК

Пријатељу мој, пријатељу мој,

Болестан сам много, много!

Сам не знам откуда дође овај бол.

Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,

Ветар изнемого,

Ил што ко он шуму у септембру,

Пустоши мозак - алкохол.


Глава моја маше ушима, ко крилима птица бледа.

На врату су јој ноге

Што губе све више моћ.

Црни човек

Црни, црни,

Црни човек

На кревет ми седа,

Црни човек ми не да -

Да заспим сву ноћ.
Црни човек

вуче прстом по одвратној књизи

И, мрмљајућ нада мном

Ко над умрлим монах,

Чита ми живот

О пробисвету и некој кулизи,

Задајућ души тугу и страх.

Црни човек,

Црни, црни!
"Почуј, почуј -

Мрмља ми и вели -

Много је у књизи

мисли без мана.

Тај човек је

Живео у земљи

Најодвратнијих

Хуља и шарлатана.


У децембру, у земљи тој снег је ђаволски чист,

И мећаве почињу, прела, без једа.

Био је тај човек авантурист велики И првог реда.

Био је диван, уз то поета,

Мада с невеликом ал озбиљном снагом,

И неку жену од преко четерес лета

Звао је лафицом и својом драгом.

Срећа је - збораше он - вештина ума и руку.

Све невеште душе несрећне су, ко цветови,

не мари ништа што велику муку

задају скрхани и лажни гестови.
У олуји, у бури, крај недаћа свих,

Уз тешке губитке и уз тугу клету

Бити насмејан, природан и тих,

Највећа је уметност на свету."


"Црни човече!

Доста. Каква шала!

Не забадај свуд нос,

И зато не преседај!

Нашто ми живот

Песника од скандала!

Другом ти то брајко,

читај и приповедај."


Црни човек ме гледа,

Упорно поглед му куља.

Већ је и скрама плава

тихо на очи пала -

Ко да ми рећи жели

Да сам лопужа, хуља,

Која је немилосрдно

Некога опљачкала.

***********************

Пријатељу мој, пријатељу мој,

Болестан сам много, много!

Сам не знам откуда дође овај бол.

Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,

Ветар изнемого,

Ил што ко он шуму у септембру

Пустоши главу - алкохол.

Ноћ, пуна мраза.

Раскршћа покој глув.

Сам сам крај окна,

Не чекам ни госта, ни друга.

Сву раван покрио

Кречњак пртинаст, сув,

И дрвета, ко коњаници,

У врту стоје сред круга.


А негде птица плаче,

Ноћна, злослутна, бледа.

Дрвени витези сеју

Копитом топот лак.

И опет онај црни

У наслоњачу ми седа,

Подигнув свој цилиндар

И забацив немарно фрак.


"Почуј, почуј! -

Кркља ми у лице и клима,

И нагиње се

Све више, погледом прати -

Не видех никога досад

Међ подлацима

Да тако непотребно

Од несанице пати.


Ах, рецимо, грешим!

Јер месечина је "бона".

Зар још додати нешто

Свету сна, уз мимику?

Можда ће, округлих бедара,

Тајно доћи "она",

Да јој читаш своју

Трулу и тешку лирику?


Ах, волим песнике!

Диван свет и свита,

У њима увек налазим

Романе знане и болне -

Како чупавој студенткињи

Дугокоса рита

Прича о световима,

Дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим

У једноме селу,

Можда у Калуги,

Рјазану, сну, јави

Живљаше малишан

У кући сељачкој

Жутих власи

И очију плави...


И порастао је,

Уз то поета,

Мада с невеликом,

Ал озбиљном снагом,

И неку жену

Од преко четрест лета

Звао је лафицом

И својом драгом."


"Црни човече!

Ти си гост страшна соја.

О теби кружи давно

Та слава мрска."


Бесан сам, разјарен,

И лети палица моја

Право у њушку

Да му нос размрска.

******************

Умро је месец,

Свитање у окну дрема.

Ах, ти, ноћи!

Шта испреде, као ала?

Под цилиндром сам.

Никога са мном нема.

Сам сам...

И парчад огледала...

ТАЊУША


Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,

Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.

Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.

А у магли с облацима играо се месец млак.


Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:

«Опрости ми, драга моја, ал' узећу другу ја ...»

Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,

И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.


«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,

За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то ...»

Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,

Јури свадба на колима, коњаници крију лик.


Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,

На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.

На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –

Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

РАСТАНАК

Вечер је обрве црне натуштио.

Нечји коњи стоје пред улазом холим.

Да нисам јуче ја младост пропио?

Да те нисам јуче престао да волим?
Не шкрипи више тројко задоцнела!

Наш живот оде без трага румена.

Можда ће сутра болничка постеља

Да ме упокоји за сва времена.


А можда ћу сутра и ја сасвим други

Отићи одавде исцељених груди.

Да слушам песму кише у час дуги

И да живим тако к`о сви здрави људи.


Заволим ли другу, нек буде ма која,

Ал и с другом, у сутону благом,

Причаћу о теби, о љубави моја,

Коју сам некад и ја звао драгом.


Причаћу како је у сванућа рујна

Теко наш живот ружа неувела



О главо моја, главо моја бујна...

До чега си ме ти само довела?

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Песма о керуши јутрос рано где стрн шуми, лупка

Скачать 89.64 Kb.