• У Србији је строго заштићена птица. Црвена чапља
  • Букавац небоглед
  • Птице пловуше Дивља гуска
  • Мала лисаста гуска
  • Детлићи Зелена жуна
  • Птице врапчарице Црвенорепка
  • Жутарица

  • Скачать 165.61 Kb.


    Дата14.01.2018
    Размер165.61 Kb.

    Скачать 165.61 Kb.

    Птице Поручила шева сеници



    Птице
    Поручила шева сеници – Григор Витез
    Поручила шева сеници да замоли зебу да упита жуну да ли је истина да је кос рекао славују кад је разговарао са чворком да ће на пролеће опет глог цветати белим цветовима као што је јуче чешљугару причала жутовољка.
    Птице су кичмењаци којима су предњи удови претворени у крила. Хране се кљуном и прекривене су перјем. Перје које се налази уз кожу је мекано и паперјасто, а дугачко и круто спољно перје омогућује птицама да лете. Оне имају лаки и шупље кости, што смањује њихову тежину при летењу.

    Птице полажу јаја са тврдом љуском, обично по неколико одједном. Мужјак и женка заједно граде гнездо, које може бити направљено од блата, траве и гранчица, у рупи у дрвету или под земљом. Један родитељ обично седи на јајима да би обезбедио потребну топлоту, а други скупља храну. Када се излегну млади, родитељи их хране и чувају док не постану самостални.

    Неке птице се, са приближавањем зиме, селе у топлије крајеве, а са доласком пролећа се поново враћају на места где су се излегле и одрасле.

    Данас у свету постоји око 9000 врста птица.

    Постоји више група птица, а у нашим барама и мочварама су присутне следеће групе птица:


    1. птице мочварице – чапље, роде, ибис, ждралови;

    2. птице пловуше – патке, гуске и лабудови;

    3. птице грабљивице – соколови, јастребови, копци, орлови, сове;

    4. коке – фазани, тетреби, јаребице; имају неразвијена крила и слаби су летачи;

    5. пчеларице и водомари;

    6. детлићи;

    7. птице врапчарице – птице које чуче на грани – најбројнија врста птица.


    Птице мочварице

    Чапља – ову врсту птица одликује збијено тело са дугим вратом и снажним кљуном. Дугим ногама гацају по плићацима где се хране рибом, водоземцима, пужевима и раковима. Већина чапљи има одличан вид и мотри и на најмањи покрет испод водене површине.

    Чапље се на неколико начина прилагођавају за налажење хране у плиткој води. Дугачке ноге им омогућавају да перје остане суво док испружају покретљив врат и главу према води. Ноге имају четири размакнута прста и то три окренута напред и повезана кожицом која служи за расподелу тежине птице приликом ходања по муљу или мочварној вегетацији. Када лове, чапље савијају врат у положај у облику латиничног слова – “S”. Када опазе плен, муњевито замахну главом напред и хватају плен. Дугачак и шиљат књун је ефикасан алат за извлачење животињица из муља. Једино кашикаре имају пљоснат кљун који је при врху проширен у облику кашике. Оне помоћу ћелија чула додира гацају по муљу и замахујући кљуном лево-десно кроз воду долазе до хране.

    Већина чапљи се храни појединачно како би избегле да им друге птице узнемире ловину, а увече се окупљају у групе на ноћења.

    Све чапље се гнезде у друштву истоврсних птица. Њихова гнезда су велика, грубо састављена и леже на поломљеним стабљикама трске или на дрвећу. Простор око гнезда одликује се изузетно непријатним мирисом и опустошеним дрвећем, јер измет чапље у себи садржи велику количину кисеоника.

    Колоније могу бројати и до три стотине гнезда.

    У Србији се гнезди и живи осам врста чапљи: сива, велика бела чапља, мала бела, мала жута, чапљица, буковац, кашикара, гак и пурпурна чапља.



    Сива чапља живи близу река, језера, морске обале, али и бара и мочвара.

    Горњи део трупа је сиве боје, средњи – сиво-беле. Одрасла птица је висока скоро метар, а распон крила је скоро два метра. Одличан је летач. Храни се рибама, водоземцима, а ређе и мањим птицама. Сезона гнеждења почиње у фебруару и траје до краја априла. Гнезди се у колонијама, које граде заједно мужјак и женка. Носе најчешће 4-5 јаја из којих се излежу млади.



    Велика бела чапља – у 19. веку на хиљаде ових птица је убијено да би њихова пера красила шешире дама у Бечу и другим метрополама. Перје јој је сасвим бело, а ноге и стопала црна.

    Јединке бране своју територију у оквиру групе. Гнездо праве у шашу и трсци, а ретко на дрвећу. Женка снесе 3-4 јајета, а младе беле чапље су агресивне што често доводи до смрти слабијих младунаца. Зими се удружује у јато од 50-ак птица ради лакшег презимљавања.

    Ове чапље су елегантне и веома лепе. Дугачке су (високе) 54-76 центиметара, а тешке до 1100 грама. Хране се претежно рибом и ситним животињама које може пронаћи у води. На њој је најупадљивије перје на раменима, много дуже и раскошније него на осталим деловима тела, док јој је перје на потиљку усправно. Чапље обично стоје држећи повијене вратове, а док лете ноге им се вијоре, а глава је забачена уназад. Имају широка крила и дуг, раван кљун зашиљеног врха.

    Бела чапља живи у колонијама, у близини воде, поред бара, мочвара и река чије су обале обрасле зеленилом.



    Мала бела чапља – је знатно мања од велике беле. Дугачка је 55-60 центиметара, а распон крила је 88-106 центиметара. Тешка је од 350 до 550 грама. Цело перје је бело. Има дуге, црне ноге са жутим стопалима и танки црни кљун. За време сезоне парења, на потиљку има два дуга пера.

    Гнездо прави на дрвећу поред река и мочвара. Гнезди се у колонијама.

    Мала бела чапља је један од најлепших представника свог рода. Стиже крајем марта или почетком априла, а одлази у топлије крајеве у септембру.

    Ове птице газе по плиткој води бара и мочвара у потрази за жабама, рибом и другим воденим животињицама.

    Животни век ове птице је око 5 година.

    Мала жута чапља – се гнезди по трсци и жбуновима са другим чапљама. Лови сама и у стању је да сатима стоји непомично чекајући да нешто улови. Код нас долази у априлу и остаје до септембра.

    Чапљица – је најмања чапља у Европи. Дугачка је између 40 и 58 центиметара, а тешка 59-150 грама. Има кратак врат и дугачак кљун. Гнезди се појединачно у трсци. Често лови у паровима, стојећи у трсци једна до друге. Чапљица се храни рибом, инсектима и водоземцима.

    Гак или ноћна чапља – се, за разлику од осталих чапљи, храни ноћу или у сумрак. Има краће ноге и кратак, дебео врат. Глава је црна, као и леђа, крила и кљун. Врат и труп су бели. Дугачак је до 60 центиметара. Добро се пење, па се често може видети по гранама уз ивицу воде. Гнездо прави на дрвећу или у жбуњу.

    Гак је дружељубива птица и воли друштво других чапљи.

    Као и велика бела чапља, гак је био прогањан и убијан да би се његовим перима украшавали шешири.

    У Србији је строго заштићена птица.

    Црвена чапља – је нешто мања од сиве чапље, висока је 80-90 центиметара, тешка је од 500 грама до 1,3 килограма, а распон крила је од 120-150 центиметара. Зову је још и мрка чапља и чапља дангуба. Има црвенкасто-смеђе перје, леђа и крила су плаво-сива. Има ужи, жути кљун. Спор је летач.

    Храну налази у плиткој води – рибе, жабе, инсекте, гмизавце, па понекад и мање птице. Често непомично чека плен (зато је и зову “дангуба”) или полако лови претраживањем.

    Гнезди се у трсци и врбовој шикари. Излеже 4-5 птића, а родитељи су брижни и редовно их хране и штите од прејаког сунца и непријатеља.

    Букавац небоглед – је плашљива птица која припада породици чапљи. Када се уплаши, стоји мирно у једном месту и подигне главу и кљун горе. Непомично стајање и боја перја у потпуности сакривају птицу. Пруге и шаре, као и смеђе перје га чине потпуно прилагођеним животу у трсци и мочвари.

    Букавац је дугачак између 69 и 81 центиметар, а распон крила им је 130 центиметара. Храни се рибама и жабама, као и другим мањим воденим организмима. Мужјаково бучно оглашавање се најчешће чује у зору и сумрак. Може се видети рано ујутру док лети у или из скровишта. Врат је у лету савијен, а замаси крила брзи. Некада је био честа птица, а данас је угрожен и спада у заштићене врсте.



    Ждраловису велике, дугоноге и дуговрате птице. За разлику од чапљи, они лете испруженог врата. Од чапљи се разликују и по томе што имају краћи кљун, а и доста су већи. Ждрал је висок до 120 центиметара, распон крила им је до 2,4 метра, а ноге су у лету дуже од репа. Тежина одраслог мужјака је до 7 килограма, а женке су око једног килограма лакше.

    Превладавајућа боја ждралова је светла, сребрнкасто-сива, која је све тамнија према удовима. Глава и врат су црни. Ове птице изгледају најлепше када рашире крила.

    Ждралови се оглашавају на различите начине, што има важну улогу у њиховом друштвеном понашању. Пилићима се “обраћају” нежним, тихим ћурликањем; кад су узбуђени, јављају се гласним, звиждавим тоновима; када нешто моле, оглашавање је јадикујуће пијукање; гласно ћурликање служи међусобном јављању унутар породице; када желе да упозоре младунце, испуштају оштре, равномерне тонове. Оглашавање ждралова је толико гласно да се може чути на неколико километара.

    Хране се малим глодарима, рибама, водоземцима, али у јесен прелазе на житарице и бобице разних врста.

    Ждралови су, осим по својој лепоти и грациозности, познати по свадбеном плесу који изводе приликом удварања. Они “плешу” и изводе пируете, приближују се једно другом, удаљују, поскакују, клањају се. Свадбени плес није начин освајања партнера, већ међусобно доказивање привржености што додатно учвршћује њихово заједништво.

    Уз ретке изузетке, ждралови се гнезде углавном на тлу. О младима брину оба родитеља.

    Њихов животни век је 12-13 година.

    Ждралови су изузетно друштвене животиње.



    Ибис или ражањ – је птица селица. Препознатљив је по томе што су му глава, врат и реп црни, а остала пера су му бела. Висок је 75 центиметара, а распон крила је 130 центиметара.

    Јесењу сеобу почиње веома рано – још у августу, а враћа се у априлу. Насељава баре, мочваре и влажне ливаде. Гнезда радије гради изнад воде, у трсци или на високим врбама, у добром заклону. Гнездо ибиса је велико и плитко и изгледа као округла платформа која је саграђена од гранчица врбе и стабљика трске. Гнезди се у колонији коју чини велики број чланова.

    Мужјак и женка заједно граде гнездо, а на јајима наизменично леже оба родитеља. Веома су брижни према младунцима, а првих пет дана их хране и до 12 пута дневно. Када напуне две недеље, младунци почињу да лутају по околном дрвећу, а у гнездо се враћају само кад огладне. Са два месеца почињу самосталан живот.

    Својим дугим кљуном ибис лови водене инсекте, ларве, пијавице, рачиће, пужеве, жабе и мање змије.

    У старом Египту је био света птица.

    Кашичар – је птица из породице ибиса. Већина ових птица се сели у тропске крајеве током зиме, а оне које живе у Европи се селе преко наше земље у Африку.

    Кашичар има бело перје и жуту флеку на грудима. Боја главе је браонкасто-наранџаста, а на потиљку има ћубу дугих перја. Висока је до 80 центиметара. Ноге су јој црне, а кљун црн са жутим врхом. Врат је у лету испружен.

    Насељавају било који тип мочваре, реке, језера, поплављено подручје.

    Већину активности обавља током јутра и вечери.



    Бела рода – има дуг и црвен кљун, дуг врат и дуге, црвене и танке ноге. Перје јој је беле боје. Станишта су јој мочваре, поплавне ливаде и влажне шуме. Лет јој је спор. Рода је висока 110 центиметара, а распон крила им износи 2 метра и 24 центиметара.

    Храни се различитим малим животињама, инсектима, жабама. Она је птица селица.

    Роде су високе, тешке птице дугог и снажниг кљуна, дугих вратова и ногу.

    Углавном су активне дању, а међусобно комуницирају клепетањем кљуном.

    Гнезда рода су веома велика и користе их неколико година. Неке врсте рода праве гнезда у насељеним местима – на дрвету, не крову куће, оџаку и бандерама.

    Животни век рода је преко 20 година. У Србији је заштићена врста.



    Црна рода – је мало мања од беле роде. Тело им је дуго до један метар, а расппон крила им је до 2 метра. Тешке су око 3 килограма. Глава, врат, леђа и крила су покривена црним перјем, зеленкасто-металног сјаја, а трбух је беле боје. Дуг и дебео кљун, као и кожа око очију има црвену боју. Међу прстима на дугим, црвеним ногама има, као и бела рода, пловне кожице. Живи у влажним и мочварним пределима. Она је птица селица.

    Црна рода је изузетно плашљива и опрезна и живи усамљено, никада у колонији и увек далеко од људских насеља. Гнездо гради у дубокој шуми, високо на стаблу.

    Оне долазе пре белих рода и остају дуже од њих, понекад и до почетка октобра.

    Храни се рибама, жабама, воденим инсектима и малим сисарима.

    У Србији је строго заштићена врста, а међународно је заштићена Бонском и Бернском конвенцијом. Разлози за угроженост ове врсте су: сеча шума, исушивање мочвара. Уколико је део око њеног гнезда сувише прометан, црна рода ће отићи и никада се више неће вратити.

    Птице пловуше

    Дивља гуска – је дугачка од 80 до 90 центиметара. Реп јој је веома кратак и према врху шиљат и беле боје. Распон крила је од 150 до 160 центиметара. Тешка је од 4 до 5 килограма. Код ове врсте птица су женке крупније од мужјака. Врат дивље гуске је дебео, дугачак и усправан. Глава јој је крупна и има наранџаст кљун. Ноге су светло-црвене. Леђа и крила су тамно-сива са светлим пругама, а стомак је светлији. Има добро развијену пловну кожицу међу прстима.

    Дивља гуска живи у великим јатима која формирају са доласком јесени и живе све до пролећа. Углавном живе у мочварним пределима обраслим високом травом. Дивље гуске се хране разним семенкама, младом травом, разним бескичмењацима.

    Дивља гуска има велики број природних непријатеља, а најчешћи су: лисице, куне, видре и многе птице грабљивице.

    Мала лисаста гуска – је једна од најређе бележених врста птица у Србији. Последњи објављени подаци о њој су стари више од 20 година.

    Лабуд – се може видети и у нашој земљи, искључиво зими. Зими се окупљају у јата од по сто и више птица. У периоду гнежђења, мужјаци су веома агресивни (март или април) и могу напасти и људе, а нарочито децу. Лабудови живе од 19 до 50 година, некад и више.

    Грбави или црвенокљуни лабуд је најтежа птица која лети – мужјаци су тешки око 12 килограма, а женке више од 9 килограма. Дугачки су између 125 и 170 центиметара, а распон крила им је 200-240 центиметара. Кад хоће да полети, превали двадесетак метара ударајући по површини воде крилима и ногама да би развио брзину.

    Глава им је округла, а врат дуг и витак, благо савијен. Ноге су им црне, а перје – снежно-беле боје.

    Насељавају различите водене површине, нарочито баре, мочваре, језера.

    Хране се воденим биљкама, лишћем стабљикама, корењем, али и жабама, пуноглавцима, пужевима, црвима, инсектима и њиховим ларвама.

    Лабудови су у нашој земљи пре десетак година проглашени за природну реткост. Законом је забрањено хватање и убијање лабудова, као и уништавање њихових природних станишта.



    Дивља патка – има пљоснате ноге које имају разапету кожицу за пливање. Дугачка је око 63 центиметара, а од ње води порекло домаћа патка. Патке почињу да се враћају већ у фебруару или марту. Оне најрадије бораве по барама, мочварама и језерима која су обрасла трском и другим мочварним биљкама.

    Дивља патка је најпрождрљивија птица. Она једе лишће или врхове разних трава и барских биљака, младе пупољке биљака, клице и зрело семење, зрневље жита, али лови и животиње почевши од црва, па до ракова и риба. Она има неутољив апетит и док је будна једе све што нађе.


    Понекад су дивље патке плен лисица, видри, твора или других животиња. Јаја и младунце нападају и односе пацови. Највећи непријатељи су им крупни соколови који се понекад искључиво хране паткама. Пред овим противником, патке се бране гњурањем. Орао белорепан такође лови патке. Један наш истраживач је посматрао начин одбране патака од птица грабљивица. Када су виделе орла белорепана који им се приближава, патке су летеле изнад воде јер знају да он не може да их ухвати у лету. Када је он одустао, после извесног времена, појавио се соко, али тад нису узлетеле већ су све време гњурале јер он не може да их ухвати у води. Касније се појавио јастреб који може вешто да лови и у лету и у води. Патке су се скупиле у гомилу и крилима су бацале воду увис, тако да кроз капљице није могло да се гледа, па је и он одустао.

    Иако је дивља патка увек опрезна и плашљива, веома је дружељубива птица. Не избегава близину човека.

    Патка њорка – је присутна у нашој земљи. мужјаку су глава и груди тамни, црвено-смеђи, а леђа су боје махагонија. Испод репа је беле боје. Углавном се хране биљном храном, ређе животињском. Ово су изузетно друштвене птице и зими образују велика јата. Патке њорке су угрожене птице.

    Риђоглава патка – мужјаку је глава црвено-смеђа, груди црне, леђа су светло-сива. Хране се углавном воденим биљкама, пужевима, инсектима, црволиким животињама.

    Мали гњурац – је птица из породице гњураца. Има здепасти изглед са кратким вратом. Живи у мочварама, барама, језерима. Храни се инсектима и рибама. Ова птица је делимично птица селица, а често презими у јужној Европи на незамрзнутим воденим површинама.

    Риђогрли гњурац – је птица селица. Њихово станиште је ограничено на мирне воде. Гњурци воле плитке свеже воде, као што су језера, мочваре и баре. Као и сви гњурци, добар је пливач, а нарочито брз ронилац. Карактеристично за риђогрлог гњурца је да ће пре заронити него полетети у опасности.

    Храни се инсектима, ларвама водених инсеката, као што су водена буба и ларве вилинског коњица, рибом и раковима.

    Пилићи риђогрлог гњурца се, по излегању, пењу на леђа својих родитеља и ту проводе највише времена у првих 10 до 17 дана живота!

    Мали вранац – корморан – су птице углавном црне боје. Кљун им личи на оштру куку. Има кратке и снажне ноге и ходају неспретно и несигурно. Четири прста су спојена широком пловном кожицом. Најчешћа боја очију је зелена. Ово су веома друштвене птице и током летења формирају “потковицу”. Лове у групама, веома су паметни и лупају крилима по води и тако истерају рибу на површину.

    Хране се рибама, најчешће јегуљама. Лове у групи – већи број птица преграђује воду или опкољава јато риба. Вранци не могу дуго да остану у води, нити могу да спавају на њој, јер им се перје скваси, па се често могу видети како стоје раширених крила да би се она осушила.

    У нашој земљи је вранац заштићена врста, а једну од већих колонија се налази у Царској бари.

    Птице грабљивице

    Орао белорепан – је највећи орао Европе, крупног кљуна, импресивно широких крила и сматра се највећом грабљивицом међу орловима. Дуги су од 69 до 91 центиметар, а распон крила им је између 182 и 238 центиметара. Најчешће се гнезди у близини великих водених површина – код нас поред бара, мочвара и језера. Гнездо гради високо у крошњи дрвећа.

    Храни се птицама мочварицама (патка, гуска, лабуд, гњурац) сисарима до величине зеца и лисице, корњачама, змијама и рибама. Плен хвата снажним канџама.

    Орао белорепан је веома ретка и угрожена птица, па би требало да буде заштићена.

    Орао кликтавац – достиже дужину од 55 до 66 центиметара, а распон крила му је од 135 до 155 центиметара. Он је птица селица. Живи у шумама, близу влажних ливада и плавних подручја – бара и мочвара, али се пење и високо у планине. Храни се ситним птицама, ситним сисарима и гмизавцима.

    Орао кликтавац је заштићена врста. Разлози угрожености су, међу другима, и нестајање мочварних подручја.



    Еја мочварица – настањује влажна и мочварна станишта. Храни се мочварним птицама и малим сисарима које је лако ухватити. Еја мочварица лови из заседе и не ослања се на брзину. Храни се паткама, птицама певачицама, мишевима, кртицама, пацовима, жабама, па чак и мањим лисицама.

    Јастреб осичар – је птица грабљивица која подсећа на мишара, али је виткији, дужег и светлијег репа на коме има три пруге. Храни се осама и стршљенима, као и саћем. Он је птица селица, долази касно – тек у мају, а одлази крајем августа. На тлу проводи много више времена од других грабљивица. Дугачак је 50-58 центиметара, а распон крила му је од 110 до 135 центиметара.

    Соко ластавичар – је птица грабљивица која има тамно-плаве горње делове тела. Најлакше се препознаје по изразито дугачком, раздвојеном репу и карактеристичном лету. Он је птица селица. Изузетно је брз. Има специфичан начин лова – хвата инсекте ногама и у лету их убија и једе. Хвата и мале птице у ваздуху.

    Степски соко – има тамно-смеђа леђа. Распон крила му је од 105 до 125 центиметара, а дугачак је 47-55 центиметара. И он је птица селица. Храни се углавном птицама и глодарима. Најчешће лови веверице и голубове.

    Мала ушара – је сова средње величине. Имају дугачка, заобљена крила и дуг реп. Распон крила им се креће од 90 до 100 центиметара. Препознатљиве су по томе што на врху главе имају уздигнуто перје које подсећа на уши, па су по томе и добиле назив. Имају црн кљун, а очи су им наранџасто-црвене. Не граде гнезда већ преотимају гнезда других птица. Најчешће се хране ситним глодарима. Мала ушара је активна ноћу, а преко дана је сакривена у крошњи. Веома је плашљива. Зими се скупљају у зимска јата, а место на коме се јато скупља се током година не мења.

    Мале ушаре су заштићена врста.



    Коке

    Дивља грлица – најчешће борави у плодним долинама где има много дрвећа и текуће воде, а понекад се гнезди у шибљацима и на мочварном терену. Ово је птица селица. Храни се семенкама и другим деловима биљака. Дугачка је између 26 и 30 центиметара, а распон крила им је 50 центиметара. Кљун им је црн, а ноге црвене. Ово је веома лепа и грациозна птица која има веома пријатан глас.

    Јаребица – је удгачка 26 центиметара, а распон крила јој је 52 центиметра. Хране се инсектима и биљном храном. Не лети често јер је лет умара. Зна да плива. Има много природних непријатеља и зато јој је перје у складу са стаништем у ком живи да би се боље сакрила.

    Детлићи

    Зелена жуна – је птица из породице детлића. Зеленкасте је боје са црвеним теменом. Храни се мравима и има веома карактеристично оглашавање. Кљун им је слабији него код осталих врста детлића, па могу да буше само мекше дрво и хране се инсектима који се налазе испод коре.

    У Србији је строго заштићена врста.



    Велики детлић – је дугачак до 23 центиметра. Теме је црне боје, на глави има црвену мрљу, а на раменима велику белу мрљу. Он је птица станарица. Храни се инсектима који се налазе испод коре дрвећа, орасима, гусеницама, бобицама и воћем. Рупу за гнездо прави у трулом или у здравом дрвећу.

    Вијоглава – је птица из породице детлића. Мало је већа од врапца, смеђе је боје са сивим и црвеножутим шарама. Она је птица селица. Храни се мравима и њиховим ларвама, као и другим инсектима.

    Птице врапчарице

    Црвенорепка – је птица певачица. Ово је веома жива и активна птица, немирна и стално је у покрету – од јутра до мрака. Њена песма је прва песма која се чује ујутру. Није друштвена птица. Храни се искључиво инсектима.

    Велика стрнадица – углавном није птица селица. Има сиво-зелену линију на горњем делу тела и беличасту – на доњем делу тела. Хране се инсектима и разним семењем. Мужјаци бране територију када почињу да се гнезде и имају малу улогу приликом старања о младима. Песма мужјака је понављање звукова који личе на звецкање кључева.

    Барска стрнадица – је птица средње величине, са малим али чврстим кљуном. Мужјак има црну главу и грло, бели врат и доње делове тела и тамно-браон линију на леђима. Њихова песма се састоји у зујању које се понавља.

    Батокљун – је птица станарица која се храни семенкама, воћем, пупољцима и инсектима. Ово је крупна, здепаста птица, велике главе и чврстог кљуна. Ову птицу зову још и трешњар јер воли да једе семенке трешње које дроби снажним кљуном. Плахи су и када се осете угроженим, могу бити веома агресивни.

    Велика сеница – је птица певачица. Глава и врат су црни, са белим образима, а горња страна тела је маслинасто зелена. Ова птица стално цвркуће. Хране се инсектима које сакупљају са лишћа и гранчица, али и испод коре дрвећа. Често једу и разне врсте семења.

    Жутарица – је птица која спада у породицу зеба, а у сродству је са канаринцем. Ово је птица селица, која по цео дан пева.

    Велики трстењак – је птица певачица. Горњи део тела има смеђе пруге, а доњи део тела и главе је беле боје. Кљун је снажан и спљоштен. Ове птице су веома гласне па се њихова песма далеко чује. Хране се пауцима, шкољкама, инсектима и младим бобицама.

    Жути вољић – је птица певачица. Има дугачак, наранџаст кљун, горњи део леђа је маслинасто-смеђ, а стомак је светло-жут. Има светлу мрљу на крилима, а ноге су му плавосиве. Храни се скакавцима, бобичастим и коштуњавим воћем. Веома добро имитира певање других птица.

    Беловрата мухарица – је птица селица, која је дугачка око 12 центиметара. Горњи део леђа је углавном црн, мада може да има и беле шаре на крилима, а око врата има белу траку. Ове птице хватају инсекте у лету, али се хране и бобицама.

    Руси сврачак – је птица певачица, дугачка до 18 центиметара. Основна боја тела је претежно сива са црном пругом преко очију, а леђа су кестењасто-смеђа. Ово је птица селица која се храни инсектима, жабама, мишевима. Руси сврачак је заштићена врста.

    Златна вуга – је птица певачица. Мужјаци су жути са црним крилима, репом и црном линијом између очију и кљуна. Гнезди се у крошњама дрвећа, где тражи инсекте и плодове. Осим лепог певања, оглашава се и крештањем.

    Пчеларица – је дуга око 28 центиметара. Живописно је обојена. Кљун јој је црн и танак, а средња репна пера издужена. Храни се углавном пчелама, осама и стршљеновима, али и другим инсектима. Једе чак и гуштере и жабе. Пчеле хвата у ваздуху, а дневно може појести око 250 пчела.

    Водомар – живи поред воде која мора бити бистра и у њој треба да буде довољно малих риба. Храни се најчешће рибом, али и воденим инсектима, рачићима и пуноглавцима.

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Птице Поручила шева сеници

    Скачать 165.61 Kb.